Momci ponosni smo na vas.
[move]Posvećeno svim bajkerima učesnicima svih akcija "Nacrtajmo osmeh zaboravljenim"[/move]
Ne reci mi dvaput
Ne reci mi nikad
da slučajnosti na svetu ima.
Medalja za put, humanu ideju,
osmehe na licu zaboravljenih, odbačenih.
Samotna sena Kulina, Sremčica, Izvora
i mnogih mesta,
mesta istine;
dece bez osmeha, čekaju zvuke motora,
tvrde momke i hrabre devojke, motoriste!
Dolaskom dobrote
sa zvukom prodornim i mirisom benzina,
rođena je nada u malim srcima,
prihvatanja, saosećanja.
Duga iznad ramena, zvuk motora,
tvrdi momci ka deci vođeni,
teskobom u duši pritisnuti.
Istina što iz srca šapuće,
Kada se zvuk motora, Kulini, Sremčici začuje,
shvatimo svi
da susret i osmeh malenog, malene,
rađa spoznaju
da život nam je dao sve.
Oni žele da govorimo,
da ne veličam svoje probleme,
hoce da žive sećanjem s onim koga vole.
Gledaju u motoriste, dok misli blude,
govor srca brujanje probija
i svi se razumemo,
srca očima govore.
Jao Gospode, kako suzu skriti a osmeh nabaciti.
Ne žalosti se srce,
to su dve priče,
jedna drugoj neophodne,
razumljive.
Noć se bliži, predstava traje...
Trista i kusur kilometara udaljena Kulina ostaje...
ali sećanje , srce je zabeležilo,
trenutke uzajamnog darovanja;
na rubovima sećanja osmehe,
oči pune nade,
divljenja i iščekivanja,
a tvrdi momci
i mi koji ih mislima pratimo,
spoznaju suštine života.