Prošlo je nedelju dana, slegli su se utisci, pa reših da otvorim temu za meni posebnu turicu - prva solo vožnja od 2 dana i 550km. E sad, kako da je ne smestim u "Kratke vožnje" kad kolege toliko, čak i više zgaze u danu? Hajdemo ipak, nema veze... Znate da nisam mnogo rečita, al' što volim da fotkam... Kad god bi našla priliku da idem, uvek nešto iskrsne, nađem izgovor da ne odem. Dok sam vozila CBF-a i imala 3 kofera, nisam bila u prilici da putujem, a sad kad mogu sebi da priuštim, nemam kofere. Imam repnu torbu koja je komplikovana za uzimanje i odlaganje stvari, šta ću, kako ću, tražim po oglasima i naletim na OEM Yamaha tipski nosač kofera za FZ6, i to u Nišu kod kolege Gorana sa foruma. Dogovorimo se mi, uzmem ja nosač sa koferom Givi E42, ali poručim novi Givi Riviera 46L koji mi se više sviđao i polako planiram... Pitalo me par ljudi "Ideš sama, da li se plašiš?" Da, plašim se. Šta je najgore što može da se desi? Mogu da ne odem i ostanem kući kao većina vikenda ove i prethodnih godina. Prvobitno mi je bio plan da pregazim tri planine u danu - Radan, Kopaonik i Golija, međutim, bilo bi mi previše, nemam ja tu kondiciju, ostavljam Radan za drugi put. Nedelja 8 ujutru, krećem lagano, moj je teren sve do Prokuplja, nije mi zanimljivo dok malo ne pređem u manje poznate krajeve... Prva pauza u Prokuplju na benzinskoj pumpi, pijem Latte lepši nego na celom putovanju koje me čekalo, a da to nisam još znala. Svaki put prema Kopaoniku išlo se preko Beloljina, Blaca, Brusa i Brzeća. Videh na mapama naše teme "Мото путеви - визуелни водич" da postoji put Kuršumlija - Brzeće, ali nije najbolje ocenjen. Otvorim Google street view, ažurirano ove ili prošle godine, ne izgleda toliko loše ta prva deonica do Merćeza, izgleda da je u međuvremenu sređena. Rešim da rizikujem... Ima na par mesta star asfalt, ali daleko od toga da je loše, jedino mi se ne sviđa što nisam imala signal skoro ceo put do Brzeća (mreža je A1). Saobraćaja skoro da nema, za sat vremena prošlo je par automobila... Stižemo do Brzeća, pa uz Kopaonik lagano, još jedna pauza, nigde se ne žuri. Spuštamo se polako ka Raškoj, već se oseća vrućina... Ali ne dugo, tu je i znak koji sam dugo čekala... Pozitivno me iznenadio veliki broj kolega koji su usporili kad su videli da stojim, verovatno misleći da imam neki problem, a ja sam stalno stajala da fotkam. Ako ovo čita neko od njih, ovom prilikom ih pozdravljam i zahvaljujem se. Mislila sam da je Golija nešto najlepše što ću doživeti tog dana, kad ono, vidi Pešter (gde prvo da gledam)... Put je fantazija, jedino je kroz Sjenicu loše. Već me stiže umor, samo hoću da stignem na odredište. Slepo pratim navigaciju i prvo se zagubim kroz Sjenicu (opet ne gledam znakove), baci me u slepu ulicu, ok, snađem se da izađem. Idem ka Uvcu, ali nisam skroz prostudirala put (što ne liči na mene) i umesto da skrenem levo kod Sjeničkog jezera (pored nekoliko znakova), ja produžim pravo i završim na makadamu. Osoblje iz smeštaja mi je poslalo smernice, ali je umor i previše poverenja u navigaciju odradilo svoje. Nema veze, jedno iskustvo više. Posle nekih 15-20min prašine, makadama i rupa, izlazim na glavni put i stižem na odredište. Dakle - ko planira da ide, prati se put za Sjeničko jezero i ne silazi sa asfalta sve do znaka - skretanje za Etno selo Molitva. Bilo je oko 17:30h, konačno sam stigla. Pogled iz dvorišta je nestvaran. Plan je bio da odem do vidikovca Molitva, ali me makadam umorio, nisam ni pokušala, ostavila sam za ujutru... A tek iz mog bungalova... Nastaviće se...