"Karpatske planine; jedan od najdivljih i najmanje poznatih dijelova Evrope." - Bram Stoker Tu je i mali medo na putu :)

Kada su nas pozvali iz turističke agencije da kažu da nemaju više opciju letovanja od deset dana koju smo planirali i rezervisali, već da moramo da biramo između sedam i četrnaest dana - baš sam se razočarao. Sedam dana delovalo mi je prekratko, a četrnaest suviše dugo - nisam želeo da pravo sa posla idem na more, i onda maltene direktno sa mora nazad na posao. "Ko zna zašto je to dobro", neretko kažem sam sebi u takvim situacijama, a ovoga puta se to vrlo brzo pokazalo kao tačno. Već posle par dana u turskom rizortu sam shvatio da takav način letovanja nije nešto što mi mnogo prija. Ruku na srce i očekivao sam tako nešto, ali mi je bilo bitnije da mojim najmilijima bude lepo, i tako je i bilo. I onda, sasvim neočekivano - ukazala se prilika za jednu fantastičnu avanturu. U jednom od retkih trenutaka kad je sinčić od nepune dve godine (koga su na plaži vrlo brzo prozvali Bolt) dremao i pravio pauzu od trčanja (jer da hoda je očigledno zaboravio tamo) između bazena, suncobrana, ležaljki, stolova u kafićima i restoranima, i dok sam ja dolazio do daha od trčanja za njim, moja draga reče da bi volela da odmah posle mora ode sa njim na par dana kod svojih roditelja u vikendicu, na odmor od odmora. Da smo bili u crtanom filmu, meni bi se u tom trenutku verovatno pojavila sijalica iznad glave, jer sam upravo shvatio da imam par slobodnih dana viška i da žena u isto vreme želi da ode kod svojih na par dana. Prilika kakva se ne propušta! Samo moram da napravim dobru strategiju Dok sam kasnije drugaru koji nas dobro zna pričao o svojim planovima, čudio se kako je moja draga pristala na to: “Jebote, mora da si se više pripremao da je pitaš za ovo, nego da se uda za tebe :D” Nije bio daleko od istine Fast forward, ponedeljak, 26. jun, uveče. Moji su ostali u vikendici, ja stižem kući, i kreće frka i nervoza. Nisam imao trenutak vremena da bilo šta pripremim. Znao sam da želim da se provozam Rumunijom, da prođem TA, Strategica road, TF, i Brašov i neke osnovne informacije koje sam pokupio sa foruma i to je sve. Ali to je najmanji problem. Nikad ranije nisam išao na turu sa više noćenja, ne znam šta od stvari da ponesem, šta od alata, nemam previše mesta. A ono što me najviše nervira je što mi motor nije spreman za takav put. I tu naravno ne mislim na pouzdanost i održavanje, nego na sitnice i dodatke koji su za takve vožnje neophodni. Divim se ljudima poput našeg Neše @N.F.S., koji kupe motor, zasuku rukave i u najkraćem mogućem periodu ga kompletno srede, napucaju svime što je potrebno i više ne brinu o tome. Ja sam sušta suprotnost. Svoj motor vozim već skoro četri godine, odgovara mi po svemu, a još uvek ga nisam do kraja sredio i prilagodio sebi kako bih voleo i kako sam planirao. Uvek čekam zadnji momenat da uradim nešto, uvek nešto sređujem i radim pred samu vožnju na brzinu i sada mi se to obija o glavu. Voltmetar / usb utičnicu koju sam sa alija uzeo ko zna kad - nikad nisam našao za shodno da namontiram jer mi do sada nije trebala. Ok, nije to neki veliki posao, ali kada se veče pred put skupi još nekoliko takvih sitnica - nastaje problem. Da problem bude veći - izgubio sam deo - nosač koji ide na korman. Pretražio ceo stan i garažu i nisam ga našao. Mora da je ostao u garaži u selu. A pošto problem nikad ne ide sam - rajsferšlus repne torbe koja mi puno znači za alat i razne sitnice konačno otkazuje, torba je neupotrebljiva…Vreme leti i već je pola dva ujutru, nisam stigao ni sve stvari da spakujem, dosta mi je svega, nervozan sam, umoran i ljut na sebe. U takvom stanju pomišljam i da odustanem od cele akcije jer odlaganje nije bilo opcija. Odlučujem da odspavam par sati, pa da ujutru vidim šta mi je činiti. Lakše reći nego učiniti Na svaku dužu vožnju volim da krenem što ranije, da u osvit dana, dok su ulice još prazne i mirne krenem na put. To mi je posebno lep osećaj. Ovoga puta neće biti ništa od toga. Ustao sam oko 6, i pravim neki nerealni plan da odem do sela, nađem sve što mi treba, namontiram, spremim se, i da već u 8 krenem. Naravno, to nikako nije bilo moguće. Stvaram sebi još pritiska. Nosač voltmetra sam našao, ali ne i torbu u koju sam mislio da strpam alat. Već ostajem bez ideja kad na zidu garaže ugledam torbicu sa zaštitnom maskom M2 Pre par meseci sam nešto sređivao garažu i posle premišljanja odlučio da je ipak ne bacam. E da se jednom desi da mi to što sam odlučio da ne bacim stvarno zatreba. Eto meni torbe za alat. Stižem kući, žurim da namontiram, da spakujem, nervozan sam, ništa mi ne ide, ispadaju mi šrafovi… Čekaj bre, stani! Gde žuriš? Gde kasniš? Ovo je vožnja za moju dušu, opuštena, lagana. Hoću samo da se vozim, da posmatram, da uživam. Dokle stignem - stigao sam. Do Zaječara - do Zaječara. Super, sutra nastavljam dalje. Samo opušteno. Halara. Od tog trenutka pa na dalje, tako je i bilo. Odspavao sam još sat - sat i po, i uz kaficu lagano i bez problema namontirao usb punjač i spakovao sve što mi je bilo potrebno. U 11:30 bio sam spreman da pođem. Krećem dobro poznatim prelepim putem za vožnju. Svrljig, Knjaževac, Zaječar, pa onda malo dosadniji deo do Negotina i Kladova. Već na samom početku sustiže me grupa od 6 - 7 makedonaca, i za njima sam vozio do Negotina. Tu stajem da sipam gorivo i pravim kratku pauzu. Ispričah se tu malo sa kolegom iz Negotina. Granicu prelazim brzo i bez problema, onda malo gužve, šlepera i kolona, ali to prolazim brzo, i posle odvajanja u Brosteniju ka Targu Žiju čak ima i vrlo lepih deonica za vožnju kroz šumu. Pravim kratku pauzu u TŽ da klopam na brzinu. Još ne mogu da poverujem da sam konačno krenuo na svoju prvu pravu vožnju. Ubrzo stižem u Novaći, simpatično malo mesto, ali pošto još uvek nisam nešto naročito umoran, a i ima još do mraka - odlučujem da krenem uz planinu i dođem do mesta gde sam video da ima puno smeštaja - Ranka. Uz put skrećem levo i desno, izlazim van puta, pravim kratke pauze i uživam u pogledu. Pola osam je po lokalnom vremenu, lako nalazim smeštaj a odmah pored i sasvim restoran sa, ispostaviće se, odličnom hranom (preporuka za Hanul Lupilor). Iznenađen sam činjenicom da celo mesto deluje nekako prazno, u restoranu sam samo ja i još jedan par. Pitam konobara o tome - kaže mi da su i oni iznenađeni i da je obično u to vreme sve puno. Sedim, uživam u Ursusu, vraćam film gde sam sve prošao i šta sam video. Razmišljam o tome što se ljudi uglavnom jako iznenade kad shvate da putujem sam. Da li je to zaista tako čudno? Ja sam nekako uvek više bio samotnjak nego društveni tip, pa mi to dolazi nekako prirodno. Ako izuzmem to što je društvo uvek poželjno na vožnjama van puta, prvenstveno zbog neke sigurnosti - jedini trenuci kada mi zaista fali društvo su ti na kraju dana, kada se pije pivo i sumiraju utisci. Ali s obzirom da sam vožnju isplanirao bukvalno danas za sutra nije bilo šansi da se neko od drugara organizuje i priključi. Bilo je ili idem sam ili ostajem kući, tako da i nema neke svrhe razmišljati o tome. Vraćam se u smeštaj, počinje da pada kiša, a mene počinje da hvata frka. Sutra je glavni dan ove akcije, Strategica road. Ono što su TA i TF za drumske vozače - to je OFF14 za nas koji volimo da se vozimo stazama kojima se ređe ide. Ali sada počinjem da sumnjam u sebe i svoju odluku. Sam sam, a na takvim vožnjama svašta može poći po zlu, vrlo dobro to znam. Najavili su loše i kišovito vreme, a ja nisam stavio krampone. Trasa je duga, nema naselja u blizini. Na nekim deonicama nema ni signala. Čujem se sa drugarom i posle malo priče i zezanja, vraća mi se elan. Naravno, oprezno i pažljivo, naravno polako, i ako nisam 110% siguran da mogu da prođem bez problema u nekoj situaciji, okrećem se i vraćam nazad. Dogovoreno. Stiže me umor, i posle par minuta već spavam. Par sati kasnije budi me ozbiljna planinska oluja. Kiša udara u prozor, po ulici teku potoci, seva, vetar nosi sve redom po putu. Onako pospanom čini mi se da vetar pomalo pomera motor. Plašim se jedino da nekako ne upadne u kanal pored kojeg sam ga ostavio. Ali nema šanse da po ovom vremenu izlazim napolje da ga pomeram. Vraćam se u krevet, pa kud puklo da puklo. Umor i zvuci kiše čine svoje i ubrzo opet spavam. #zzz#

Rumunija, Transylvania i Transfagarasan, Putevi 67C i 7C, Gledajući slike, nešto totalno nestvarno. Prosto da čovek ne poveruje da to postoji u realnosti. Do sada ni jedan pravi plan nisam imao vezano za odlazak u Rumuniju. Uvek je nešto bilo preče, a što je najbitnije uvek je i to preče bilo dalje putovanje po pitanju kilometraže nego ići na TS i TF. S obzirom da sam ovog leta imao baš puno obaveza, pogotovo avgusta i septembra, ispostavilo se da ni ove godine nema ništa od Rumunije. Ranije čitajući po forumu ukratko, zaključio sam da je potrebno: Minimum 3-4 dana Dobri vremenski uslovi (ajde ti to pogodi) Period Jul-Avgust-Septembar (ajde ti to uklopi) I tako dalje, dok se sve kockice srede, neka druga prilika. Međutim, S obzirom da mi je glava prepuna informacijama, obavezama, puna da ne kažem gluposti, bilo je potrebno što pre naći nešto što će odraditi funkciju RESET. Probao pre tačno sedam dana, da trčim po Tari, izigravam tarazana Pomoglo na način, da posle 23km trčanja, prepreka, i plivanja u dobro hladnom jezeru Zaovine, ja pitam sebe da li sam normalan i imam li ja mozak uopšte. Rezultat ovoga, upala čitavog tela koja ja trajala 5 dana, i pola kilograma popijenog magnezijuma. Šalu na stranu pomoglo je, ali je tu bila psihička borba izdržati, što je u jednu ruku dobro jer sam testirao sebe, a u drugu ruku ne valja jer sam otišao tamo sa namerom da odmorim glavu a ne da je iscrpljujuće propitujem. Drugo dešavanje, službeni put u Portorož 22-25.09, prezentacija-prezenter Jasno je, prethodna i ova slika ne idu jedna uz drugu, ali šta ću. Deo modernog društva. Vraćajući se sinoć iz Portoroža, totalno psihički iscrpljen razmišljam kako ovaj vikend uraditi nešto stvarno korisno. Jer ako se ponovo *****em, to nikako neće biti dobro. Mozgam, mozgam, i padne mi na pamet, po meni, dobra ideja. Zašto ja ne bih u subotu ujutru polako krenuo u Rumuniju, i vozim se. To je nešto što sigurno najviše volim da radim. Jedno noćenje i u nedelju nazad. Pripadnica lepšeg pola ima obaveze, tako da bih išao sam. To i ne zvuči tako loše, jer u tom slučaju ne moram ja predstaviti plan, pa se pravdati što baš tako, pa obećaj da neće biti izmena, itd... (Videćemo na kraju da li je ovo dobro ili loše) Da ne donesem odmah odluku, rešim da kada se probudim ujutru sagledam situaciju i odlučim. Krećemo Budim se, kao za inat 05:30, još nije ni svanulo kako treba. Uzbuđen a još nisam ni "navodno" odlučio da idem. Nema veze, sačekaću još malo, pogledam vreme, vremensku prognozu i na osnovu toga pašće odluka. Dobro Bolje Najbolje (u tom trenutku gledao sam samo maksimalnu dnevnu, jutarnja-noćna me navodno ne interesuje) Krećem sa pakovanjem stvari i mini planom. U 09:00h start. Idem do Golubca, dalje dunavskom magistralom do Kladova, i tu prelazim u Rumuniju. Današnji cilj Curte de Arges, mesto početka uspona na TF. Brzo pakujem stvari i već sam spreman za pokret Nove su gume, lanac i lančanici, svećice akumulator, ulje menjano pre 700km, nema šta da zafali. Startuj i kreći. Do Golubca ne tako zanimljiv put, išao sam deo auto-putem da bih požurio. Nakon 1:20h stižem kod tvrđave na prvu kraću pauzu Nastavljam dalje, priroda prelepa ali put daleko od toga. Ima dosta udarnih rupa i dosta radova. Inače do sada nisam išao na ovu stranu ka Kladovu. Ovo mi je prvi put. Dok uživam u prirodi, kroz glavu mi prođe da imam dobrog prijatelja, kolegu sa fakulteta, koji živi u Kladovu, a mi se nismo videli skoro 3 godine. Stajem, zovem, na obostrano zadovoljstvo dogovaram da sednemo i vidimo se na kratko (Već je pala promena plana, šta ti je lepota kad ideš sam ) Nakon Donjeg Milanovca, dobar deo novog asfalta. Radovi su u toku, tako da se čovek ne može skroz opustiti, jer su učestale iznenadne pojave putara, a hvala Bogu signalizaciju slabo postavljaju. Malo pre podneva stižem u Kladovo Nakon kratkog predaha i lepog razgovora krećem svojim putem dalje. Svraćam na pumpu da sipam gorivo i idem na HE Đerdap gde ću preći granicu. Granicu sam prošao bez problema. U Rumuniji su mi tražili potvrdu, sve ostalo je bilo u redu. Pitao njihovog službenika da li plaćam vinjetu, kaže ne plaćaš ništa samo teraj. Hvala lepo doviđenja. Ruta je sledeća: Turun (Severin) - Targu Jiu - Ramnicu Valcea - Curtea de Arges Na samom startu dosta široki putevi, sa odličnim asfaltom. Vrlo brzo, kvalitet puta naglo opada a put je nalik Ibarskoj magistrali. Približnije Stepojevac. U svakom slučaju uživanje u prirodi je prisutno konstantno Kultura u saobraćaju, po pitanju pažnje motociklistima je na visokom nivou. 95% učesnika se odmah sklanja uz desnu ivicu. Signaliziraju ako ima policije. Ne voze sporo, tako da ih nekad možete samo pratiti. Dok se vozim i uživam, razmišljam gde rezervisati smeštaj. Mesto Curtea de Ages je baš malo, nema ničega. Pitam se zašto ja ne bih danas "odmah" odvezao i TF i na taj način prenoćim u Sibiu. Sutra direktno idem na TS, odmoran. Ne gledajući koliko ima sati, kažem sebi to je prava stvar. Stajem pored puta da potražim smeštaj. Organi reda me takođe pozdravljaju podizanjem palca na gore. Na Booking rezervišem smeštaj Casa 193 u Sibiu. Cena 23e ali ima dvorište gde mogu ubaciti motor i to mi je bitno. Daleko je 1.5km od centra grada taman ću prošetati da protegnem noge. Oko 16:30h stižem na Lukoil pumpu u Curtea de Ages gde sipam gorivo i pravim mini pauzu. U mojoj glavi je da ja imam do svog smeštaja još oko 100km, i da je to nekih laganih 2h vožnje taman dok ima sunca. Sipam gorivo. 100 oktana Cena približno 155din po litru Dok odmaram, ne žurim se nigde, uzmem malo i grickalice svoje Nisam hteo da preterujem, jer sam rekao bolje je gore na miru i svežem vazduhu da jedem kao čovek. Krećem polako na čuveni TF. Iskreno, ponovo loš put, koji ja nisam očekivao odnosno nisam toliko ni istraživao. Dobro me usporava, a ja kako odmičem sve vidim veće planinske vrhove Temperatura je počela da opada dobrim tempom Gužve uopšte nema, kolege na dva točka prolaze ali uglavnom u suprotnom smeru od mene. U jednom trenutku vidim kolonu vozila, i kažem sebi "Eh veselo, baš sam to čekao". Sigurno je neki udes. Prilazim, usporavam, i ne vidi zašto ljudi u tom smeru stoje. Kad u jednom trenutku, ja vidim, MEDVED. U sekundi ne znam šta da radim, stao bih da slikam. Strah me je šta ako krene na mene. Ne mogu da držim telefon, kvačilo, kočinicu, dajem gas ako zapne, odlučujem da nastavim dalje ali totalno zapanjen. Stižem i do čuvene brane Vidraru Dram. Zaustavljam se da napravim neku fotografiju. Nastavljam dalje, i ponovo nailazim na medvede. Ovog puta manjih gabarita. E pa njih ću da snimim, iz daleka Sunce je i dalje prisutno ali sve više beži. Ja sve dublje ulazim u šumu, a nikako da se približim da vidim gde sam. Temperatura već ozbiljno niska, vreme je da se dodatno obučem. Pametnjaković stane da se dodatno obuče pored vodopada Vidim da će se ovo pretvoriti u noćnu vožnju, što mi nije bilo ni na kraj pameti. Zanimljivo, u tom trenutku, iako ko zna na koliko metara nadmorske visine, sa temperaturom oko 7 stepeni, ja sam se osećao zadovoljno i ispunjeno, bez ikakve brige. Stajem ponovo pored puta, i javljam se svojoj polovini koja iščekuje da uskoro stignem. Objašnjavam situaciju i nastavljam. Nema brige. Ubrzo stižem i na prevoj Nestvarno dobro, zalazak sunca Svetla zlata vrede sada. Inače ovo će biti moja prva vožnja ikada noću, i to ni manje ni više nego niz TF Oduševljen ovim što vidim, a kao što sam sebi najavio, parkiram se i pripremam mesto za večeru. Na miru i svežem vazduhu Shvatio sam da nigde ne žurim. Odmoriću se malo, ugrejati pored motora, i polako krenuti na dole. Vidim da me čeka dobar asfalt, i to je nešto što me raduje. Na putu nema skoro nikoga, osim dva medveda koja sam video pored puta. Jedino mi oko toga nije bilo svejedno, da me sačeka u mojoj traci pa da traži naplatu eco takse za korišćenje ove prirodne lepote Mrak sve više pada, i u jednom trenutku postaje totalni. Duga svetla stvarno rade odličan posao. Pažljivo nastavljam dalje, i bez ikakvih problema i ni jedne kritične situacije, stižem na svoje odredište. Domaćini me ljubazno dočekuju, i biva sve po dogovoru Današnja kilometraža, dobrih 691km Ostavljam stvari, podmazivanje lanca, tuširanje i pravac šetnja do grada. Grad je stvarno lep Naravno treba i sumirati utiske Nakon večere, i par piva vreme je za povratak nazad i odmor. Sve u svemu jedan nezaboravan dan. Nešto što ću sigurno pamtiti čitavog života. Interesantno ne toliko umoran s obzirom na pređnu kilometražu. Osećaj slobode, rasterećenosti je nešto što nema cenu. Ne kažem da ovo treba praktikovati, ali sigurno treba proživeti. Sutra ćemo donositi zaključke, a do tada treba se odmoriti Nastaviće se...

· Prolog Koliko puta ti se, dragi čitaoče, desilo da nešto isplaniraš pa da se izjalovi? Koliko puta si imao osećaj da ti stvari, događaji, okolnosti izmiču izvan kontrole bez obzira na sav trud koji uložio da se nešto ostvari? E, upravo tako se potpisnik ovih redova osećao poslednje dve sezone pokušavajući da se, konačno, otisne put Karpata i položi balkansku, motorašku "malu maturu" - Transfagarašan i Transalpinu. Uvek se nešto isprečilo: te ne dobijem "zeleno svetlo" na poslu, te se vreme naroguši, te ne može ovaj ili onaj, a tu je i naš porodični, tradicionalni obilazak rodbine u Igalu, obično krajem Avgusta kada sezona malo mine a pre nego što počne škola. Vidim, neće mene Rumunija videti još dugo vremena (kao ni ja nju) ukoliko nešto ne preduzmem, pa makar i drastično.

1. dan

Nemam šta puno pricati i opisivati put. TA i TF su mnogo puta prežvakani. Nisam ni mislio da pišem jer putopisa ima stvarno dosta, pa čak i moj prošlogodišnji, i sve je poznato. Ali pošto ja jako uživam da gledam tuđe snimke vožnje i to radim redovno odlučih i ja ovog leta da snimam svoje vožnje i da stavljam na youtube. Ništa fenci..bez obrade, samo muziku ubacim i to je to. Pa ko je paćenik ko ja i ko voli te stvari nek lajka i sabskrajbuje sebe na kanal jer ce toga biti i u buducnosti. Petak: Bačka Topola - Kladovo. Prelepa dunavska magistrala. Put prazan, nigde nikog a asfalt savrsen u 80% puta. Pošto se krenulo poslepodne posle mog radnog vremena djerdap smo vozili predvece uz zalazak sunca. verovatno smo uhvatili najelpsi period za voznju. ugao sunca dalo nestvarno osvetljenje i super senke... Subota: Transfagarašan. Put na planini meni nikako nije odgovarao zbog problema kojeg sam imao sa motorom ali kasnije o tome. U svakom slučaju prelepi pogledi ali prevelika gužva (bez zastoja). Zastoj jedino u tunelu gde je otislo nekih 10-15 minuta. Nedelja: Transalpina i povratak kuci dunavskom magistralom sa rumunske strane. Transalpina je bila super vožnja. Sa zorom smo spakovali sator (spavali u sumi sa medvedima i vukovima ) i krenuli na TA. Pošto smo noćili na TA na severnoj strani na vrh TA stižemo sa jutarnjim suncem. Saobraćaja skoro da nema uopste. Asfalt 99.5% savrsen. Ma divota. Što bi se reklo: zbog ovoga se živi Dunavska magistrala sa rumunske strane po svim karakteristikama daleko ispod puta sa srpske strane. Već sam prolazio ovuda i odlučih da neću ovuda više ići barem nekoliko godina jer sa druge strane dunava ima mnooogo bolji i lepsi put Slike će biti ovih dana kada nadjem vremenqa da uploadujem neke. E sad..što se tiče problema sa motorom. Nije nikakav problem nego me zajebala pumpa u B.Topoli. Pre nego što sam krenuo na put (kretao iz B.Topole sa posla direktno) stanem na pumpu da tankujem i proverim prednju gumu. Vidim nije dovoljno naduvana i ja naduvam na propisnu meru i krenem. Kako sam se dokopao nekih planina osetim ja da se borim sa kormanom, da mi prednjica skakuce i da nema dobar grip. Pogotovo u ostrim krivinama na nizbrdici. Muka živa zaokrenuti. Pogotovo na TF. Kontam pošto sam bio pretovaren da nije do toga jer se težište pomerilo prema zadnjem delu motora. Sumljao i na vile jer su ove godine već menjane gumice i ulje, a slično se ponašao i tada kada je ulje propišalo. Tako da sam TA i TF vozio ko po jajima. Svaka jača kivina morala prva brzina. Danas dodjem na posao i proverim pritisak sa nasim meracem (radim na tehnickom pa su 100% ispravni i bazdareni) i vidim da je prednja preduvana za 0.6 bara. Dobro nisam izginuo. Bem ti benzinske pumpe i netacne uredjaje Sve u svemu: malo jace od 1600 km. Potrosnju nisam merio. Motor se lepo ponasao iako je star cetvrt veka..sem tog problema sa preduvanom gumom... kao sto rekoh slike i ruta uskoro.

Moto®cikl. Za pojedine, prevozno sredstvo. Za većinu nas, izduvni ventil i/ili katalizator za lučenje endorfina i serotonina, pa i adrenalina. Za mene...? Objekat obožavanja, ravnopravni 6. član porodice, ukućanin koji provodi zimu u svojoj prostoriji u kući, jednim delom posao, strastven hobi. Jednom rečenicom: životno opredeljenje. I ravnopravan konkurent lepšoj i boljoj polovini kada je posvećivanje pažnje u pitanju. Upravo tako i počinje ovaj putopis. Od kada posedujem motor, moja putovanja (van poslovnih) i godišnji odmori podrazumevaju u većini slučajeva, korišćenje 2 točka. Ove godine je situacija identična. Pošto sam prethodne 2 godine u svoje slobodno vreme upoznao Srbiju i Crnu Goru skoro u detalj, mogu da krenem dalje. Vetar u leđa mi je to da sam Viraga 535 prodao i kupio TDM 850, motor koji je sposoban za tako nešto. Ove godine sam planirao da idem u Grčku na more sa devojkom... i motorom. Pošto devojka voli 2 točka, ali bi radije da idemo autom jer se plaši da neće moći da izdrži put, izvojevao sam "Pirovu pobedu" i na odmor idem sam. Radim reviziju plana, i proširujem ga na Ohridsko jezero u odlasku, i jer mi već godinama svi pravite zazubice - DN 7C i DN 67C u povratku. Plan je bio da krenem u subotu 18.07.2015. ka Vranju gde bih prespavao pa nastavio dalje sutradan. Međutim, s obzirom da nisam 2 godine bio na moru, a da mi se godišnji odmor godinama unazad svodi na 7 dana, zloupotrebljavam položaj i u petak 17.07.2015. izlazim u 10h sa posla i krećem ka Čačku da se nađem sa prijateljem da se ispričamo. Od Šapca idem ka Valjevu, dalje Lajkovcu pa Ibarskom ka Čačku. Na već dosadnom i ustaljenom putu, komentarišem sam sa sobom zašto su naši meteorolozi baš taj dan morali da pogode da će to biti najtopliji dani. U jednom momentu, na Ibarskoj magistrali, u retrovizoru vidim već meni dobro poznate "oči". Stiže me crni TDM 850, BG tabla. Stajemo na isključenje, pričamo par minuta o motorima i dogovaramo se da do Čačka idemo zajedno. Čovek je unapred dobio upozorenje, da ja ne prelazim 90 km/h i složio se da je OK. 5 minuta kasnije, očigledno nije bilo OK, smorio se, svirnuo i dao po gasu. Ne krivim ga. Posle par pića i partije razgovora sa prijateljem, krećem od Čačka ka Kruševcu, pa dalje ka Aleksincu gde ću se uključiti na dosadni autoput ka Vranju. U Vranje stižem oko 20h posle pređenih 500km, odlazim do prenoćišta "TRIOOO" koje sam imao u vidu još pre polaska, ali nisam rezervisao. Smeštaj je jako dobar, higijena na visokom nivou, kao i ljubaznost. Cena 1400 RSD. Preporučujem ih. Pošto ja nisam neka spavalica, ujutru ustajem oko 6h, pakujem se i krećem ka Ohridu. Na granici je naravno užasna gužva ali prolazim između kolona i stajem pravo na rampu i prelazim granice. Autoput do Skopja je dobar, putkozi su na sve strane, tako da nema šanse da se omaši isključenje bilo koje mesto. Naplatne rampe su vrlo česte i putarina košta od 0,8e-1,5e. Posle Gostivara, autoput postaje put za motorna vozila, sa mnogo rupa i neravnina. U Ohrid stižem oko 13h, i nalazim smeštaj kod naših Srba, apartmani "DIMIĆ". Noćenje košta 20e, 50m je od jezera, higijena vrhunska, ljubaznost osrednja. Posle raspakivanja prtljaga, sledi ručak, vozikanje čamcem, kupanje u jezeru i obilazak Ohrida. image sharing