Orao je sletio!

Vec nekoliko godina kako mastarim da odem u Italiju I odvozam te Alpe. Mislim da nisam propustio ovde neki putopis, a da nije vezan sa Dolomitima. Nisam se ni nesto nadao, samo san, preskupo je to za mene. Cini mi se da je bila 2019-ta kad sam prelomio I rekao sebi... pa sta je to, oderem karticu malo vise I umirim srce. Planiram rutu, apetiti rastu, sto vise, sto dalje... Italija, pa rogjaci u Svajcariji, pa rogjaci u Nemackoj I onda natrag preko Austrije. Lepo. I tako, dok ja iscrtavam rute I planiram sta videti I gde spavati, dogje virus. Stalo sve. Na Alpama pokolj, najvece zariste u Evropi. Razmisljam kao da spasem 2020 sezonu sa putem na Karpatima I uklopim Open air blues festival (izvanredan izbor muzicara). Otkazali. Nista. Promuvam se malo po putevima Crne Gore, Albanije I Grcke, kao neka utesna nagrada. Stize I 2021. Makedonija na crvenoj listi za putovanja. Italija nece ni da cuje da nam otvori granice. Prolece vec na izmaku. Svaki dan proveravam Covid stanje I uslove za putovanje kod Italijana. Nema sanse. Karintini, testovi, rokovi. Kazem sebi, a da zajebem sve I ostavim samo Dolomite? Jedan test I 48 sati rok za ulazak u Italiji, maksimum 5 dana I moras da bezis. Formirali neko telo gde saljes mail I trazis da ti dozvole ulazak I prestoj koji ne sme biti duzi od 5 dana, kako bih izbegao obavezan karantin. Turizam nije na spisku za odobrenje ulaska. Pisem , ljudi, ja sam u godinama, ne mogu da cekam na virus. Za mene je Stelvio obaveza koju ne mogu odloziti. Nisam verovao, dobijem odgovor, moze. Lele lugje, sto napravivme :)). Presretan. Kad ono, sledeceg dana, novi mail. Pise neki Italijan, clan te grupe, da je sve to falsifikat I da ce on obavestiti granicnu policiju I proslediti moje podatke. Tus. Hladan. Unervozim se I trazim objasnjenje, ma koji crni falsifikati, koja sam ja to dokumenta falsifikovao?! Nisam nikakav dokument poslao. Opet onaj Italijan, kaze vidi na web strani koji su uslovi I toliko. E jbg, mi smo iz Balkana, pa mi smo prvi izmislili inat. On meni, ne moze. Ma da. Skoknem do prodavnice, nakupim pastete I hleba I pocinjem sa pakovanjem. Rol torba od 40l I tank torba od 5l. Odaberem odecu I obucu I spakujem se. PCR test zakazan. Smestaj blizu Sremske Mitrovice dogovoren. 14.06.2021 Tacno u 8.00 na punktu za testiranje, sa spremnim motorom I kacigom na glavi. Nagurali mi ono cudo u nos, suzile mi oci do Nisa. Granica sa Srbijom, bez problema. Vreme... tako tako. Stizem u Nis I skoro pa do Bubanj potoka, kisa. Ma prolom, kakva kisa. Kapi otskakali po pola metra. Na tridesetak kilometara pre Beograda, po vec malo normalnije padavine pretekne me coper. Par, verovatno mojih godina (obelela brada I kosa), na njih majice, jet kacige I oko 150 km/h. Nisam mogao da verujem. Sta sam sve ja imao na sebi, ne zelite da znate. Pritisnem malo na gas, postideli me muski I na naplatnoj rampi sam iza njih. Odvrnuli neki turbo folk, pa to rastura. Oni okezeni od uha do uha. Srecni. Kad ih vidis zaboravis na kisu. Ulepsali mi dan. Bravo. Malo posle Bubanj potoka se iskljucim, pa na neku obilaznicu na kojoj su bili radovi, uhvatim pravac za S Mitrovicu. Smestaj u Nocaju, 15 e, malo starije ali uredno I cisto. Meni dovoljno. Dobio kafu I vodu. Sve 5. 15.06.2021 Ustajanje u 7, kafa, dorucak I oko 8 sedam na motor. Brzo stizem na granici sa Hrvatskom. Bez problema. Nisu me ni pitali za test. Stajem na prvi parking. Spremim sebi kafu. Cigareta I proveravam telefon, kad ono free wi fi. Sta ti je Europa. Ubrzo krenem I poceo jaki ceoni vetar. Ubi me nacisto. Naked, jbg. Ostali parkinzi na koje sam naisao... bruka. Da ne trosim vreme na njih. Negde na trecini puta pre Zagreba, na jedan parking stanem, uzmem kafu I udaljim se od restorancica. Seo pod neko granje da uhvatim hladovinu. Naigje momak na kawasakiju, beogradske tablice, ide da radi u Zagreb. Podelio sa mnom energy bar, popricali malo I ode. Pogledao onaj mali vizir na njegovom motoru... , mozda je trebalo I ja da montiram. Pre Zagreba stane onaj ludi vetar. Kako se priblizavam granici sa Slovenijom, tako se uvecava I saobracaj. Prelazim granicu I opet niko ni rec o testu. Uzimam vinjetu, lepim je na levoj viljusci I uklucim internet na telefonu kako bih potrazio smestaj u Italiji. Nece, pa nece. Produzavam I stajem na prvu benzinsku pumpu sa malim restorancicem. Uzimam kafu sa automata I sklonim se. Wi fi, da, free, ne. Nista, idemo dalje. Ja odavno nisam video tako lep autoput, priroda je neverovatna, cista, krivine... Nemam reci. Steta sto je saobracaj bio toliko gust I nisam smeo da se opustim I bas uzivam u okruzenju. Svi voze 130-150 , maltene na branik auta I kamiona. Previse guzve. Ali opet, ima lepote I u tome da svi voze brzo I nekako svi su u ritmu. Stanem jos jednom na neki parking, dok ide cigareta cackam telefon, nema interneta. Uplatio roaming data paket u MKD I ne funkcionise. Pisem poruku kuci, da mi potraze smestaj u Udinama I da mi posalju adresu. Blizim se Gorici I malo mi nezgodno. Ko zna sta je uradio onaj Italijan. Sta ako ima neki punkt za proveru? Juce sam dobio rezultat od testa putem maila I u okviru sam tih 48 sati vaznosti. Kako se pojavljuju table da smo izasli iz Dezele I da ulazimo u Italiju, tako naigjem na neku zgradurinu I vidi se , to je to. Bio neki kamioncic ispred mene, ne preticem, ne staje on, ne stajem ja. Olaksanje, nema nikakvih kontrola. Krenuo optimizam. Stajem, namestam navigaciju na telefonu da izbegava toll I ne gubim vreme, jos uvek sam blizu granice. Pravac Udine. Nesto pre grada, vidim neku kafeteriju u sklopu, valjda, neke plantaze. Lepo izgleda, uredno, malo ljudi. Stajem na kafu I da probam srecu sa internetom. Nista. Konobarica, lepa, usluzna, daje mi pass :). Proveravam sta je problem sa data paketom I lopovi kazu da nisam smeo da iskljucim mobil data pre izlaska iz MKD. Pa bravo, sto to niste napisali. Nije bilo nacina da to srede I ostatak puta je bio bez interneta. Maltretirao sam kcer da mi pronalazi smestaj u sledecim danima. Ja pisem gde sam, ona meni adresu. A, da, naplatili paket. Ukucam adresu koju sam dobio I krenem. Hostel u Udinama, 30e, sam u sobi sa duplim lezajem. Bile dve curice, ali jbg, ostarilo se. Raspakujem stvari, podmazem lanac I vidim da se zadnja guma ukockastila, a kad sam krenuo imala je ne vise od 2 000km. Sta ucini onaj autoput. 16.06.2021 Dogovorio sam se sa sobom, da ustajem u 7.00. Ispozavrsavam jutarnje obaveze I rutuale I vec oko 8.00 da krenem. Napakujem motor, vadim ga iz garaze hostela I odguram ga dvadesetak metara. Palim I polazim. Cortina, Hir aj kom, a hir aj go . Navigacija namestena, put preko Arunca. Ne mogu da verujem. Nije guzva, polako, polako... jedan motor, drugi, pa grupica motora, pa kez, pa mahanje. Vozim moj san. Vozim auto I mislim da sam dobrano iznad proseka. Bez skromnosti, zaista sam dobar. Motor? Paa... sa druge strane klatna. Ispod proseka. Verovatno zato volim da kazem da sam pazljiv :)). Na jednom semaforu, radovi na putu (nije to bilo cesto, pa da nervira) I stvori se mala grupica koji cekamo. Vidim ja njih... pa ovi nista bolji od mene, cak me I nervira malo kad neko vozi tako da ne mozes da ga “procitas”. Malo vamo, malo tamo, ma nikako. Obigjem I pozurim da stvorim malo lufta izmegju. Kad , oni krenuli da me jure. I najveci vic, ja im pobegnem. Ja?! Nemoguce, mora da sam promasio neko ogranicenje brzine. Da budem iskren, zna mi se to desiti. Kako god, dogje skretanje za Misurinu I veoma brzo, stizem. Lepota. Nebo, jezero, sunce. Puno srce. Foto sesija, spremio sam kafu, nekoliko cigareta I vreme da se produzi. Vracam se tih nekoliko kilometara I skrenem ka Kortini. Sledece stajanje isplanirano za Giau. Nista od voznje, stajanje na svakih stotinjak metara da bi slikao. Umorim se. Poceo sam da budem prebirljiviji za fotografisanje. Predas se, ne moze se to postici. Gde god pogledas, lepo. Put nije sjajan ali daleko da bi se zalio. Shvatio sam sta znaci “jednom ko nijednom” . Prvi put dogjes I slikas, a drugi put da vozis. Nema druge. Na putu je mnogo vise motora. Ipak, daleko da je neka guzva. Bas kolko treba. Auta I busevi, slabo. Bas sam “ubo” sa izborom termina. Cak I biciklisti nisu u nekom broju. Jedino sto svako, ali bas svako izgleda kao maneken. To doterano, usminkano, uparene boje bez greske. Da se covek postidi. Od tog momenta, vise ne kupujem opremu tek tako. Ili kao sto treba ili nista. Nisam video vise od dva motora koji nisu bas pazili na izgled. Ono ostalo, pa to glava boli. I puno, bas puno devojaka na motoru, sto same sto u grupi. Iznenadio sam se, ovde na Balkanu to je jos uvek retkost. I jos nesto, vecina motora bez prtljaga. Verovatno su negde utvrdili “bazu” I odatle krecu u dnevne voznje. Ko si to moze dozvoliti, verovatno je najbolje. Posle Giau, idem ka Colle S. Lucia. Pogubio sam se nacisto. Pratim navigaciju I zveram okolo. Da vas ne smaram, regjao bih iste reci iznova I iznova. Ma druga dimenzija je to. Jednostavno, ne verujes gde se nalazis. Nekima je mozda cudno, ali ja sam bas zalugjen lepotom prirode. Kome to nije bas bitno, verovatno bi vise uzivao u samoj voznji. Stanem u neko selo I ulazim u market po dopunu namirnica. Sok. Jeftinije nego u MKD. A ja vukao hranu u torbi. Mada, opet bih bio ko magarac. Rizicna kategorija u vezi korone, pa moram da pazim. Ne mogu da shvatim, breskve jevtinije u onim planincugama neko kod nas. Idem ka Arabi. Stanem na neki proplanak sa klupom, kafa I jelo. Ide fantastican put ispod mene, prolaze motori, po neki biciklista... Sta vise reci. Da, tu negde se zavrsio film u kom sam mislio da mozda I nisam tako los na motoru. Progje me grupa od 5-6 motora, Italijani. Da nije bilo kacige, ispala bi mi vilica. Pa kako ovi voze po krivinama... Jao. Onaj zadnji u grupi... coper. Pa to juri ko ludo. Zalepio im se u rep. Izvozim jos nekoliko pasova I stignem u Kanacei. Pola hotela ne rade, ostali po nekim protokolima, nema koga da pitas. Mada, iskreno, kada sam video cene smestaja, pa I nisam bio nesto potresen da vidim bilo koga . Produzavam dalje, trazicu smestaj negde drugde. Pravac Bolzano, preko nekog manje prometnog puta. I udari kisa. Iza mene neki Nemci, oprema vrh. Ne stajem da obucem kisno, jedva pronasao neke koji me ne preticu . Kozna jakna I tekstilne water resistant pantalone (10 godina stare, nikad obnovljena impregnacija) izdrzale tih pola sata. Bravo za njih. Jedino ne shvatam kako su izdrzale I rukavice koje so prosle godine popustili na manjoj kisi. Stizem u Bolzano I dobijam, porukom, adresu za smestaj. Nema parkinga, motor na ulici. Nista, odlucim da teram za Merano. Stigao me umor, ne obracam vise paznju ni na sta osim na put. Ovaj deo mi ostao u magli. Kako god, stignem u Merano. Dobio dve tri adrese od kuce. Festival cveca. Puno. Na zadnjoj, jedna soba slobodna, 60 e, fin hotel. Raspakovanje, lanac, tus, kafa, pivo, krevet. Ko pas. Oprostite mi sto nema puno podataka o pasovima kojim sam prosao. Nije mi bio u planu putopis, pa nisam zapisivao. A verovatno je I do onog Nemca koji me nije pretekao :).

Dragi moji, ovo je još jedan putopis, ili parče života pretočeno u fajl. Za početak. Kada prođe strašni sud BJB-a, možda se nađe i u knjizi koju polako sklapam iz fragmenata. Kao najavu reći ću samo da je ovo prvo putovanje u kom se potpuno uživalo. U kom nema patnje. U kom je sve lepo, i u koji će svako od Vas poželeti da se implementira. Hajde blago meni, u prvu šaltaj, pa da krećemo ! Mozak pod kišom Rodiš se, učiš hodati, naučiš čak i rukama se pomoći i pred tobom su dva moguća načina kretanja ka nekom cilju. Na glavu iz kolevke pa na pod, ili prosto sačekaj majku pa hajde polako dalje kud put povede. Na moju sreću (i žalost) uvek sam birao ovaj prvi način. Zašto jednostavno kad bi moglo biti i uzbudljivo ? Tako se i ja nađoh u večitoj potrazi za avanturom. Za boljim, lepšim i uzbudljivijim životom. Da li će moj život postati u stvari život jednog moto-nomada ? Za sada ne. A za kasnije potrudiću se da bude tako. Odakle ideja za put u opasan raj ? Tinjala je odavno negde kao plan a postala realna ruta krajem 2015 godine. Ograničenje je bilo samo jedno – vremensko, u trajanju od svega 18 dana. Vremensko ograničenje je ono koje najviše boli tokom celog putovanja. Postoje mesta gde bi proveo ceo život a limitiran si na samo 1 dan ili čak samo 4 sata. Pa ti smisli i napravi kompromis sa sobom svojim telom i dušom, sa svojim saputnicima i pratećim okolnostima. Ograničenje u novcu koji je na raspolaganju svakako postoji ali to se uvek reši (ne znam kako) u poslednjem trenutku kad već pomisliš precrtati i pobacati u đubre sve planove. Kad se odlučiš čvrsto da odeš i da se vratiš nisi ni svestan da si već ceo san odsanjao a pola u javu pretvorio. Oktobar 2015, Berlin U ovoj hladnoj zemlji sve su izmislili. To što Švaba nije napravio to ne postoji. Prosto ljudi znaju izhendlovati bilo šta. Da li je to nekakav rotirajući nož za krompir ili voz sa enterijerom kao u zvezdanim stazama nije bitno. Sve mogu ! I rat kad naprave on ispadne svetski. Zašto i ove sijalice u stanu ne izmisliše kao u Srbiji da stvarno sijaju a ne da čkilje? Sparen ! Štede energiju kažu. U toj polumračnoj atmosferi u stanu sklapaju se kockice i crtam nekakvu rutu. Napolju kiša nema nameru da stane. Da li se ventil pokvario ili šta je drugo u pitanju ne znam još. Svež gasterbajter u Berlinu treba vreme da shvati ove sijalice, ljude i klimu. Crtam rutu u polumraku, pišem šta videti, gde eventualno spavati – a raspoloženje mi ispod 0 zbog kiše. Ne volim je ama nikako. Sačekaću saputnike ovde, prespavaju, odmore i krećemo preko Belgije ka Engleskoj. Prelazimo u Ujedinjeno Kraljevstvo, obilazimo London i nastavljamo ka zemlji pokrivenoj najlepšom zelenom travicom na kojoj dobri ljudi prave najbolji viski ! Škotska je nekakav cilj a Irska i Engleska će da nam budu onako usput. Kad bude teško pomisliš samo na čašu Midleton viskija i sve ti krene baš kako treba. Pade mi na pamet vožnja levom trakom. Kako da se na to naviknem ? Hoću li u prva dva tri preticanja preticati kanalom kraj puta ili ću odmah skapirati da idem ko Englez desnom pa se vratim u levu ? Da li ću se u prvih 10 ili možda 20 auta čuditi kako se to kreću bez vozača ili ću odmah se prebaciti u mod “Sve suprotno od normalnog” ? Kilometraže nisu bitne, sve to možemo obići lako u 18 dana. Do Glazgova dodjoh i ne ide dalje. Kiša i tama ubijaju i zadnje atome mog raspoloženja. Krevetiranje pa sutra ujutru pravac Tempelhof (stari aerodrom u Berlinu-a sada park). Vikend, valjda će i kiša stati pa da tamo na miru popijem kaficu i nastavim pakovati rutu. Ja ja das ist eine capuccino ! Švabica još ljuta, meni objašnjava da crna smrdljiva tečnost sa dve kapi mleka je u stvari kapućino. Šta god ja njoj rekao ona je ubeđena da je to kapućino a da sam ja u zabludi. Dva eura nisu problem, nego oni naprosto nemaju čulo ukusa niti mirisa. Valjda im to ne funkcioniše po difoltu. Tu opciju im eventualno kasnije uključe-uz neku doplatu verovatno. Kiša se i ne seća kad je počela padati a ne zna ni kad bi trebala stati. Kao pravi nemac vučem se s rancem u podzemnoj i smišljam kuda sada sa Alexander Platza a kuda u julu iz Glazgova. Vidim iz Glazgova se ja pomeriti neću dok ne popijem pravu kafu, makijato ili kapućino a to će značiti ili da moram na istok kod Don Đakoma pravog italijana sa pravim kafematom a ne digitalnom elektičnom spravom koja kreira crnu brlju koju nemci piju i kažu to je kafa. Ili na zapad na Potsdamer platz ? Ima neka rupa toliko mala da klaustrofobični tu ni ne ulaze, ali spremaju pravi italijanski kapućino. Uvek kao biram i razmisljam a završim kod Don Đakoma. Ne moram ništa reći, makijato već stiže sa San Pelegrino vodicom, joj kakvo je ovo osveženje, joj što život može biti lep ! Vozim ja uz kafu od Glazgova pa sve do severne Irske do Belfasta, da me konobarica stalnim šetkanjem ne ometa sigurno bih i do Dablina stigao, ali te petice šestice osmice ne znam da li se to može i premeriti i oceniti…naprosto mi odvlače pažnju. Da je bar 17 inča monitor na laptopu nego 13 ! Kud god ona krene ja moram videti. Ne mogu da ocenim da li je italijanka kao ostatak osoblja ili je nemica, ali u svakom slučaju odoh ja kući. Zavrtelo mi se više u glavi. Big Ben u Londonu je mali za ovo. Taman sve spakovao i došao do Kardifa da jurim cene smeštaja i pade mi na pamet najbitniji detalj ! Klima ! Pa ovde poludeh od kiše dva dana a tamo dva dana u godini kiša ne pada ! Ček malo da mi to proverimo. Statistika i vremenska prognoza imaju svoje viđenje koje se meni ne dopada. Hajde da mi to malo proverimo iz prve ruke. Nađoh neki putopis mog sajber drugara i krenuh čitati. Otišao čovek u avgustu, dobro opremljen-kao da je pošao na vojnu vežbu, i kaže super se proveo. Nema tog kišnog odela koje nije tamo propustilo vodu, i nema tamo spavanja za sitniš. Ali ima kaže da se nadje topla odeća jer to retko ko ponese sa sobom za avgust, a tamo svaku noć se provedeš ko na Kopaoniku u februaru. Super je kaže što na putu ima dosta kojekakvih natstrešnica da se avanturisti koji vole kišu mogu skloniti ako baš pojača dejstvo. I kaže kad je najteže i kad najjače pada uvek tu negde ima neki ultra skup smeštaj u obliku dvorca iz 15 veka. Stvarno je kaže bilo super samo je žena u nekom momentu dala ultimatum – ili da je vozi na aerodrom ili momentalni razvod braka. Nije mu kaže jasno baš zbog čega, kad su tako lepo spavali tri noći u šatoru, tek četvrtu noć je malo propustio, ali nije kapljalo po glavi, malo samo po nogama. Jeftinija je avio karta od razvoda. Kaže lako ću kuću i stan deliti a šta će biti s motorom. Nije bilo kiše od 8h ujutru do 18h popodne baš tad kad je gospođu ekspeditovao na Hitrou. Lepe li avanture. Baš jedva čekam polazak. Napolju lije i dalje i ne prestaje. Hafelander ringom prolete auto i rasprši baru u sitne kapljice po celoj ulici. Poput kapljica i moji planovi nestadoše. Spustih poklopac na meku i odoh u šetnju po kiši, možda mi se dopadne pa ipak odem tamo ? Nepisano je pravilo da su prvi planovi namenjeni reciklaži papira i Trash folderu. Decembar 2015, Berlin Pojam i shvatanje avanture je relativna stvar. Nekome su i patike na 5km avantura, a nekome je i cela zemaljska kugla mala. Neko po svetu vidi opasnost neko vidi izazov. Tako da je teško usaglasiti se sa saputnicima koji bi krenuli sa mnom. 2014 godine smo otišli put Maroka, svratili u pustinju, vratili se na točkovima. 2015 godine pojačani sa još jednim putnikom odlazimo za Moskvu pa preko Finske, Letonije, Litvanije, Estonije… polako kući. I sada treći put po redu Dejan-Bosanac, Novica, i ja treba da krenemo nekuda. Dejan-Bosanac, njemu je sve potaman. Ne mora da jede, nije ni žedan preterano ali uvek će da krišom popije moj redbull ili koka kolu. Ne pravi pitanje gde se ide, kuda se ide, koliko će da košta itd. Fleksibilan po svakom pitanju i ako zagusti pouzdan prijatelj na putu. Ali ne voli čovek ujutru rano da ustaje, lenjivac po prirodi. Ustaje rano kad mora i kad ga probudim. Na svetoj kravi (BMW R1200GSA) poslednje 4 godine i kaže samo BMW. Novica-saputnik koji ponosno jaše belu Yamahu Super teneru koja najmanje troši i najlepša i najbolja je sve jeste… jer u suprotno se sa njim ne vredi ubeđivati. Odličan saputnik dok je sve onako kako on zamišlja. Voli dobru hranu i kafu ali isključivo ako se to ne kosi mnogo sa novčanikom. Njegov humor zna da prija, ali često pretera tako da dodjem u poziciju da stanem, okrenem se i odem. Ali, već nekih 8 godina zajedno putujemo tako da smo nekako navikli. Mrzi BMW iz dna duše ali je pitanje momenta kada će ga kupiti. Otprilike kad mu padne cena na nekih 12000 za nov sa opremom. Tako valjda neće puno boleti. Kada sam pomenuo Mongoliju kao potencijalnu destinaciju Novica je odmah počeo da viče da nije lud da ide tamo gde ratuju, upitasmo ga gde se to tačno tamo ratuje, kaže ratuje se. On ne ide. Bosanac i ja zainteresovani, ali realno nemamo dovoljno vremena za pripreme. Uostalom ja NEMAM motor. Nadam se da će se kockice složiti i da ću uzeti novog Suzuki V Stroma 1000 ili polovan BMW R1200GS. Novica bi na zapad jer mu je tamo sigurnije, ja bih na istok jer je zanimljivije. Bosanac bi se penjao i na drvo motorom samo da mu se kaže ajd vozi tuda krećemo. Nord Kapp mene ne zanima, Novica bi išao. Kompromisa nema ni na vidiku. Još 2011 godine sam mislio dok sam se motao po plažama Crne Gore sa Transalpom da odem za Bar, pređem u Bari pa gde završim. Posao se javi i hajde nazad tako da ne odoh. Ja pomislih na Italiju i Siciliju a Novica me preduhitri i baš to reče - ITALIJA I SICILIJA ! Konačno se složismo-Sicilija kao prioritet ! A zatim Italija pa gde završimo ! Nemačka klima je vrlo inteligentna, čim počneš razmišljati o destinacijama pod suncem i 40 stepeni i ovde se klima popravi. Da sam znao ranije.

Drage kolege, Svako putovanje zaslužuje da osim u pamćenju putnika ostane zabeleženo i u formi koja obezbeđuje trajanje. Upravo iz tog razloga sa sobom nosimo onu silnu tehniku i trudimo se da nam ništa ne promakne. Sa druge strane, sve te silne fotografije i video klipovi ne mogu da dočaraju stvarnost, jer im bez obzira na tehnološku savršenost nedostaje ono najvažnije – reč. Zato se trudimo da ovaj forum ne bude obična „izložbena galerija“ već da svojim sadržajem zadovolji i one koji od njega očekuju nešto više. Ovo će biti moj skromni doprinos velikoj kolekciji putopisa koji se već više od jedne decenije svakodnevno pojavljuju na ovim stranicama ... Iako se neki sa time neće složiti, smatram da svako putovanje mora da ima svoj cilj. U konkretnom slučaju je ovaj uslov višestruko ispunjen, jer postoji pregršt stvari koje sam želeo da obiđem. Na vrhu liste se naravno, nalaze Grossglockner i Stelvio, a tu je i čitav niz manje poznatih prevoja i vidikovaca koje nikako ne bi trebalo preskočiti. Ako se na to doda želja moje saputnice da vidi barem jedno od onih čuvenih talijanskih jezera i moj predlog da zakačimo malo Švajcarske, lako dolazimo do zaključka da to neće biti baš jednostavan zadatak. Pored toga, plan mora da zadovolji i neke "sporedne" uslove kao što su maksimalno trajanje putovanja (do 7 dana) i planirani budžet (do 100 € po danu). Na kraju, tu je i faktor koji lako može da bude presudan - vremenski uslovi tj. potpuno odsustvo bilo kakve pouzdane vremenske prognoze. Posle nekoliko dana sam zaključio da se ovaj problem može rešiti samo ako se na put krene sa maksimumom optimizma, što u praksi znači - nadaj se najboljem, pa će tako i biti! U svojoj konačnoj verziji, plan je obuhvatio nekih 2,700 Km krivudavih puteva što nije nikakvo čudo ako se ima u vidu da je za trasiranje korišćen sajt koji je posebno prilagođen željama motociklista – Kurviger. Pri njegovoj realizaciji je doduše, došlo do nekih promena, pa su u cilju postizanja planirane dinamike korišćeni i autoputevi, a to nam je omogućilo da njihov kvalitet uporedimo sa onim što se kod nas naziva „Evropskim koridorom“.

Prošle godine (2015-te) sam išao na Alpe sa drugarima motorašima, Dejanom, Mikicom i Matijašem. Vratili smo se s´ lepim utiscima i gomilom fotografija i video materijal. U nekoliko navrata sam pokušavao da sredim video materijal ali nekako uvek odlutam, u mislima, ponovo na taj prelep predeo i od editovanja ne bude ništa. Cica je uvek prisustvovala tim pokušajima i zajedno sa mnom se divila lepoti prirode. Dođe i kraj maja 2016-te, moji drugari imaju obavezu da porodice vode na more i razgovor se svodi na to gde je bolje, Grčka, ali koja mesta? U meni se probudi dobar muž i kažem ženi da odabere neko mesto u Grčkoj, gde joj se sviđa, pa da odemo da se brčkamo, broj dana onoliki koliko ona misli da bi nam prijao. Odgovor me je šokirao: a što ne bi na Alpe, motorom, dok još ima snage u nama? U Grčku možemo i sa sedamdeset godina, preko neke agencije. Ne verujem, gledam po kući da nije negde postavljena skrivena kamera. U najhedonističkijim maštanjima, nisam imao obraza da planiram Alpe dve godine za redom. Ajde da se ne radujem prerano, bez obzira što srce počinje ubrzano da kuca, smireno objašnjavam Cici da prvi i poslednji dan mora da sedi na motoru preko 600 km. ˝Nema veze, pravićemo pauze, pa nije mi bilo neudobno ni onih 350km kada smo obilazili Goliju, Kokin brod, Zlatibor i Taru u jednom danu.˝ Planiranje može da počne. Ono što joj se svidelo na slikama je Mangart, Dolomiti i Grossglockner...dobra osnova. Prvo na accuweather-u tražim najstabilniji vremenski period za ove lokacije i to je otprilike 27-mi juni pa nadalje. Preko booking-a odmah rezervišem dve noći u ˝Apartments and Rooms Jozica˝, jedan dan odmor, drugi dan Mangart pa dalje. Sve mi je nekako preblizu, nezgodno je naći prenoćište koje odgovara i po ceni i po lokaciji u tako kratkom vremenskom razdoblju. Prošle godine smo rezervisali početkom maja za sredinu augusta i jedva smo našli smeštaj. U međuvremenu vidim da mi je sajla kvačila za zamenu, okrećem telefone i rok isporuke je mesec dana. Niko od dilera Kawasakija nema sajlu na stanju, kako je lako biti diler u Srbiji. Ivica Matijaš mi priskače u pomoć i preko njegovih prijatelja, sajla stiže dva dana pred put. Menjam ulje, filter i sajlu kvačila pri tome me osa vakciniše za vrat a posle par minuta, pčela za nožni prst. Zaključujem da nisam alergičan i da može da se krene bez ikakvih problema. Kako se približava vreme polaska tako se menja i vremenska prognoza. Taman kada je prošao rok za besplatno otkazivanje smeštaja, accuweather je predvideo kiše i nepogode duž cele moje rute. Nema veze, mi krećemo! Polazak je 27-mog juna u 6h ujutro, da izbegnemo vrućinu i nadam se kišu koja bi trebala da nas uhvati oko 13h kod Zagreba. Dan pre polaska se pakujemo i vidim da nema šanse da u 3 kofera spakujem sve što smo hteli da ponesemo. Prvo alat svodim na ˝smrt˝ klješta, par imbusa, pribor za krpljenje guma i zlatnu karticu auto-moto društva. Od garderobe samo po nekoliko starih majica koje planiramo da pobacamo kada se isprljaju kao i čarape. Farmerke i patike će nam biti civilna oprema i po dve pristojne majice, ponećemo po duks dugih rukava ako bude hladno. Merimo sve stvari i nas dvoje u opremi i vaga pokazuje neverovatnih 210kg!!! Krećemo sa 2 sata zakašnjenja, oko 8h, i tek u Sloveniji kapiramo da smo zaboravili da spakujemo dukseve a verujte bili su neophodni i foto aparat. Auto put smo zgazili mnogo lakše nego što sam očekivao a na pauzama koje sam pravio na otprilike na 150km, pre nego što osetimo umor, smo upoznali dosta interesantnih ljudi. Izdvoio bih jedan susret. U Hrvatskoj nam se obraća čovek, dosta mlađi od nas, koji otežano hoda i otežano priča. Dolazi i njegova supruga i sedaju sto do nas tako da možemo da razgovaramo. Čestita nam što putujemo motorom i na izabranoj ruti. On se pre par meseci probudio iz godinu dana duge kome. Vozio je motor auto putem, po mraku i kiši. Vizir mu je maglio i nije na vreme video znake upozorenja da su radovi na putu. U sekundi mu se promenio ceo život! Održava ga želja i nada da će ponovo moći da sedne na motor. Kod Zagreba nas je uhvatio pljusak, sreća, na pumpi i držao nas je preko sat vremena. Radnici pumpe kažu da je ove godine to najjači koji su videli. Automobili su se zaustavljali u zaustavnoj traci autoputa. Vozači koji su stizali na pumpu, po prestanku kiše, su izgledali izbezumljeno. Kako se Versys 650 borio sa tolikim teretom na auto putu možete videti ako imate 6 minuta viška svog života. Pustite neku muziku koja vam se sviđa pošto se čuje samo šuštanje vetra. Vibracije koje se vide su od nosača kamere, motor je savršeno miran.