Kada su nas pozvali iz turističke agencije da kažu da nemaju više opciju letovanja od deset dana koju smo planirali i rezervisali, već da moramo da biramo između sedam i četrnaest dana - baš sam se razočarao. Sedam dana delovalo mi je prekratko, a četrnaest suviše dugo - nisam želeo da pravo sa posla idem na more, i onda maltene direktno sa mora nazad na posao. "Ko zna zašto je to dobro", neretko kažem sam sebi u takvim situacijama, a ovoga puta se to vrlo brzo pokazalo kao tačno. Već posle par dana u turskom rizortu sam shvatio da takav način letovanja nije nešto što mi mnogo prija. Ruku na srce i očekivao sam tako nešto, ali mi je bilo bitnije da mojim najmilijima bude lepo, i tako je i bilo. I onda, sasvim neočekivano - ukazala se prilika za jednu fantastičnu avanturu. U jednom od retkih trenutaka kad je sinčić od nepune dve godine (koga su na plaži vrlo brzo prozvali Bolt) dremao i pravio pauzu od trčanja (jer da hoda je očigledno zaboravio tamo) između bazena, suncobrana, ležaljki, stolova u kafićima i restoranima, i dok sam ja dolazio do daha od trčanja za njim, moja draga reče da bi volela da odmah posle mora ode sa njim na par dana kod svojih roditelja u vikendicu, na odmor od odmora. Da smo bili u crtanom filmu, meni bi se u tom trenutku verovatno pojavila sijalica iznad glave, jer sam upravo shvatio da imam par slobodnih dana viška i da žena u isto vreme želi da ode kod svojih na par dana. Prilika kakva se ne propušta! Samo moram da napravim dobru strategiju Dok sam kasnije drugaru koji nas dobro zna pričao o svojim planovima, čudio se kako je moja draga pristala na to: “Jebote, mora da si se više pripremao da je pitaš za ovo, nego da se uda za tebe :D” Nije bio daleko od istine Fast forward, ponedeljak, 26. jun, uveče. Moji su ostali u vikendici, ja stižem kući, i kreće frka i nervoza. Nisam imao trenutak vremena da bilo šta pripremim. Znao sam da želim da se provozam Rumunijom, da prođem TA, Strategica road, TF, i Brašov i neke osnovne informacije koje sam pokupio sa foruma i to je sve. Ali to je najmanji problem. Nikad ranije nisam išao na turu sa više noćenja, ne znam šta od stvari da ponesem, šta od alata, nemam previše mesta. A ono što me najviše nervira je što mi motor nije spreman za takav put. I tu naravno ne mislim na pouzdanost i održavanje, nego na sitnice i dodatke koji su za takve vožnje neophodni. Divim se ljudima poput našeg Neše @N.F.S., koji kupe motor, zasuku rukave i u najkraćem mogućem periodu ga kompletno srede, napucaju svime što je potrebno i više ne brinu o tome. Ja sam sušta suprotnost. Svoj motor vozim već skoro četri godine, odgovara mi po svemu, a još uvek ga nisam do kraja sredio i prilagodio sebi kako bih voleo i kako sam planirao. Uvek čekam zadnji momenat da uradim nešto, uvek nešto sređujem i radim pred samu vožnju na brzinu i sada mi se to obija o glavu. Voltmetar / usb utičnicu koju sam sa alija uzeo ko zna kad - nikad nisam našao za shodno da namontiram jer mi do sada nije trebala. Ok, nije to neki veliki posao, ali kada se veče pred put skupi još nekoliko takvih sitnica - nastaje problem. Da problem bude veći - izgubio sam deo - nosač koji ide na korman. Pretražio ceo stan i garažu i nisam ga našao. Mora da je ostao u garaži u selu. A pošto problem nikad ne ide sam - rajsferšlus repne torbe koja mi puno znači za alat i razne sitnice konačno otkazuje, torba je neupotrebljiva…Vreme leti i već je pola dva ujutru, nisam stigao ni sve stvari da spakujem, dosta mi je svega, nervozan sam, umoran i ljut na sebe. U takvom stanju pomišljam i da odustanem od cele akcije jer odlaganje nije bilo opcija. Odlučujem da odspavam par sati, pa da ujutru vidim šta mi je činiti. Lakše reći nego učiniti Na svaku dužu vožnju volim da krenem što ranije, da u osvit dana, dok su ulice još prazne i mirne krenem na put. To mi je posebno lep osećaj. Ovoga puta neće biti ništa od toga. Ustao sam oko 6, i pravim neki nerealni plan da odem do sela, nađem sve što mi treba, namontiram, spremim se, i da već u 8 krenem. Naravno, to nikako nije bilo moguće. Stvaram sebi još pritiska. Nosač voltmetra sam našao, ali ne i torbu u koju sam mislio da strpam alat. Već ostajem bez ideja kad na zidu garaže ugledam torbicu sa zaštitnom maskom M2 Pre par meseci sam nešto sređivao garažu i posle premišljanja odlučio da je ipak ne bacam. E da se jednom desi da mi to što sam odlučio da ne bacim stvarno zatreba. Eto meni torbe za alat. Stižem kući, žurim da namontiram, da spakujem, nervozan sam, ništa mi ne ide, ispadaju mi šrafovi… Čekaj bre, stani! Gde žuriš? Gde kasniš? Ovo je vožnja za moju dušu, opuštena, lagana. Hoću samo da se vozim, da posmatram, da uživam. Dokle stignem - stigao sam. Do Zaječara - do Zaječara. Super, sutra nastavljam dalje. Samo opušteno. Halara. Od tog trenutka pa na dalje, tako je i bilo. Odspavao sam još sat - sat i po, i uz kaficu lagano i bez problema namontirao usb punjač i spakovao sve što mi je bilo potrebno. U 11:30 bio sam spreman da pođem. Krećem dobro poznatim prelepim putem za vožnju. Svrljig, Knjaževac, Zaječar, pa onda malo dosadniji deo do Negotina i Kladova. Već na samom početku sustiže me grupa od 6 - 7 makedonaca, i za njima sam vozio do Negotina. Tu stajem da sipam gorivo i pravim kratku pauzu. Ispričah se tu malo sa kolegom iz Negotina. Granicu prelazim brzo i bez problema, onda malo gužve, šlepera i kolona, ali to prolazim brzo, i posle odvajanja u Brosteniju ka Targu Žiju čak ima i vrlo lepih deonica za vožnju kroz šumu. Pravim kratku pauzu u TŽ da klopam na brzinu. Još ne mogu da poverujem da sam konačno krenuo na svoju prvu pravu vožnju. Ubrzo stižem u Novaći, simpatično malo mesto, ali pošto još uvek nisam nešto naročito umoran, a i ima još do mraka - odlučujem da krenem uz planinu i dođem do mesta gde sam video da ima puno smeštaja - Ranka. Uz put skrećem levo i desno, izlazim van puta, pravim kratke pauze i uživam u pogledu. Pola osam je po lokalnom vremenu, lako nalazim smeštaj a odmah pored i sasvim restoran sa, ispostaviće se, odličnom hranom (preporuka za Hanul Lupilor). Iznenađen sam činjenicom da celo mesto deluje nekako prazno, u restoranu sam samo ja i još jedan par. Pitam konobara o tome - kaže mi da su i oni iznenađeni i da je obično u to vreme sve puno. Sedim, uživam u Ursusu, vraćam film gde sam sve prošao i šta sam video. Razmišljam o tome što se ljudi uglavnom jako iznenade kad shvate da putujem sam. Da li je to zaista tako čudno? Ja sam nekako uvek više bio samotnjak nego društveni tip, pa mi to dolazi nekako prirodno. Ako izuzmem to što je društvo uvek poželjno na vožnjama van puta, prvenstveno zbog neke sigurnosti - jedini trenuci kada mi zaista fali društvo su ti na kraju dana, kada se pije pivo i sumiraju utisci. Ali s obzirom da sam vožnju isplanirao bukvalno danas za sutra nije bilo šansi da se neko od drugara organizuje i priključi. Bilo je ili idem sam ili ostajem kući, tako da i nema neke svrhe razmišljati o tome. Vraćam se u smeštaj, počinje da pada kiša, a mene počinje da hvata frka. Sutra je glavni dan ove akcije, Strategica road. Ono što su TA i TF za drumske vozače - to je OFF14 za nas koji volimo da se vozimo stazama kojima se ređe ide. Ali sada počinjem da sumnjam u sebe i svoju odluku. Sam sam, a na takvim vožnjama svašta može poći po zlu, vrlo dobro to znam. Najavili su loše i kišovito vreme, a ja nisam stavio krampone. Trasa je duga, nema naselja u blizini. Na nekim deonicama nema ni signala. Čujem se sa drugarom i posle malo priče i zezanja, vraća mi se elan. Naravno, oprezno i pažljivo, naravno polako, i ako nisam 110% siguran da mogu da prođem bez problema u nekoj situaciji, okrećem se i vraćam nazad. Dogovoreno. Stiže me umor, i posle par minuta već spavam. Par sati kasnije budi me ozbiljna planinska oluja. Kiša udara u prozor, po ulici teku potoci, seva, vetar nosi sve redom po putu. Onako pospanom čini mi se da vetar pomalo pomera motor. Plašim se jedino da nekako ne upadne u kanal pored kojeg sam ga ostavio. Ali nema šanse da po ovom vremenu izlazim napolje da ga pomeram. Vraćam se u krevet, pa kud puklo da puklo. Umor i zvuci kiše čine svoje i ubrzo opet spavam. #zzz#