Kako se moto sezona polako približava kraju a suvih i toplih dana će biti sve manje nastojimo da iskoristimo na najbolji mogući način ovaj dragoceni dar jeseni, tople dane i lepo vreme i napravimo još po neku vožnju sa liste želja . Dani su kraći a raspon temperature od najniže jutarnje do najviše dnevne dostiže i do 18 stepeni ali uz dobar plan i rešenost može da se izveze lep krug po Rumuniji od nekih 370 km za dva dana. Biće da je ovde ipak odlučujuća bila volja obzirom da se plan izjalovio još pre nego je počeo da se realizuje A plan je bio sledeći ... Dogovorimo se Radomir i ja, pošto smo pomno prateći vremensku prognozu zaključili da će vikend ( sad već pre dve nedelje ) biti suv i topao, da u petak popodne krenemo našim dvotočkašima do Bele Crkve, tamo prespavamo i ujutru nastavimo za Rumuniju vozeći po proverenom treku koji su prošle godine vozili Alp i Peđa ( lord oblivion ). Ovu rutu je Alp već opisao u temi Rumunija van asfalta a ja ću ovde ispričati naš doživljaj vožnje a i zgode i nezgode koje su je pratile Dakle, u četvrtak smo se pakovali, pa prepakivali, kupovali sitnice koje mogu da zatrebaju, razrađivali plan šta da obučemo, šta da ponesemo a šta je viška, gde ćemo da spavamo ako se nešto iskomplikuje pa nas noć uhvati u šumi i sl... Pa je tako Radomir poneo šator i vreće za spavanje za svaki sličaj i sve je to uspeo da spakuje u torbu nešto malo veću od moje. Kojom magijom nemam pojma A baš sam mislila da sam ovaj put bila izuzetno racionalna u pakovanju i tako pobila čuvenu teoriju da žene ne umeju da se pakuju . Ipak idemo na off road, ne možemo opteretiti motore više nego što je neophodno. Samo je pitanje šta je neophodno Na kraju u četvrtak veče, motorče je bilo spakovano i spremno da ujutru krenem prvo na posao a onda popodne za Belu Crkvu. U petak ujutru u punoj opremi upalim ja motor i krenem kad ono nešto počne da tandrče i da se lomi u prednjem delu a neće ni da vuče. Auh , pomislim gotov je - crkao Zelenko! Ja očajna i zbog motora a i zbog propale vožnje, sve mislim prestaće, možda je nešto privremeno. Ali vraga, motor kako krenem kao da melje kamenje ( što nije bilo daleko od istine ) , cima, preskače, ma užas. Jedva se nekako vratih do kuće, parkiram ga, brže bolje se presvučem i trk na posao. Radomiru javim da nam je vožnja propala i to ne samo ova nego i sve moje buduće jer u glavi već vidim Zelenka na izdisaju. Zovem Peđu i molim ga da dođe popodne da pogleda motor i da dijagnozu, jer naravno potajno se nadam da ja nemam pojma, da nisam dobro čula, da motor u stvari radi i da je neki bezazlen kvar. I naravno pogađate, tako je i bilo Zelenko je živ i zdrav ! Kakvo olakšanje . Ništa mu ne fali osim prednjeg lančanika koji je gotovo bio bez zubaca pa je lanac šlajfovao i lupao .Osim toga ispod poklopca, kada je Peđa otvorio pronašao je kamen veličine loptice za stoni tenis ( suvenir sa poslednje vožnje po Ljuboviji i okolini ) i pola kese zemlje. Lančanik smo privremeno zamenili starim rezervnim sa nešto većim brojem zubaca što je uticalo na prenos i otežalo vožnju uzbrdo ali nedovoljno da odustanem od plana i vožnje po Rumuniji. Prvi dan ( subota 12.10.2019 ) Plan je doduše morao da se koriguje, odnosno došlo je u pitanje hoćemo li imati dovoljno vremena da izvezemo ceo trek obzirom da smo sada morali da pođemo , ja iz Beograda a Radomir iz Novog Sada u subotu ujutru i istog dana da vozimo prvu polovinu off roada a to je nekih 180 km. Kako su jutra već dosta hladna nismo mnogo rano krenuli od kuće, Radomir oko 8h a ja nešto kasnije. Ja sam prva stigla u Belu Crkvu, negde oko 10,45 a odmah za mnom i Radomir. Sunce je već toplije grejalo pa je sve bilo mnogo lakše, a možda je to samo od adrenalina zbog predstojeće vožnje. Već je bilo skoro podne a nismo još ni ušli u Rumuniju . Ali raspoloženje je bilo na nivou i već smo bili rešeni da se svojski potrudimo da izvezemo celu rutu planiranu za prvi dan i do mraka stignemo u Oršovu pa smo u to ime pre napuštanja Bele Crkve rezervisali smeštaj u jednom finom pansionu na obali Dunava u Oršovi. Pre prelaska granice još jednom finalne pripreme za vožnju, natankovali smo gorivo, razmenili nešto novca, doručkovali u pekari, učitali trekove, pustili snimanje rute , jakne još nismo poskidali, po asfaltu se vozi brže pa je hladno i konačno krenuli . Rumunija ! Draga i tako poznata iz jednog drugog ugla . Puno puta sam vozila njenim asfaltnim putevima i,gledala ta lepa brda, doline i planine i želela da prođem kroz njih, preko njih, da uđem u njeno srce, osetim i doživim lepotu njene prirode u potpunosti. A to može jedino ako se zađe duboko u prirodu, u šume, na proplanke, duž obala reka, tamo gde ničega drugog nema osim tebe i nje. Po ulasku u Rumuniju skrećemo odmah desno preko Nere i sporednim putićima vozimo pored Dunava sve do Moldova Veche gde se odvajamo od reke i krećemo ka unutrašnjosti u brda. Posle mesta Garnic počinje pravi off. Sve su to široki makadamski, zemljani i šumski putevi, lakše ili srednje težine sa par izuzetaka. Vijugaju preko brda pa dolonom uz reke, kroz netaknutu prirodu daleko od naselja, ljudi i kuća. Nera Pa Dunav ... A onda u brda ... Tamo gde sunce slabije dopire šumski putevi su mokri i blatnjavi sa puno bara. Kroz svaku sam prošla pa su mi do uveče čizme i čarape bile mokre kao da sam plivala u njima Kod mesta Lubcova ponovo izbijamo na Dunavsku magistralu. Lepi plavi Dunav okupan jesenjim suncem uvek moćan i dostojanstven prosto vuče da zastaneš pored njega. Do Brezasce vozimo magistralom a onda ponovo u brda . Prvo šumskim putem koji prati tok istoimene rečice a onda raznovrsnim putevima ponegde čak i sa malo većim nagibom i krupnim kamenom gde se moj Zelenko malo i pomučio da izađe sa ovim produženim prenosom. Ali dobar je, nije me izneverio. Svuda je izvukao. Radomir je sa lakoćom sve uspone savladao , naročito jer je pred put skratio prenos pa je njegov crf veselo štrikao uzbrdo. Posle penjanja uzbrdo moramo i da se spustimo nizbrdo. Kolotrag na putu - krivac za moju pogolemu masnicu na nozi Putem koji prati korito reke Mraconie spuštamo se ponovo ka Dunavu tačno kod stene u kojoj je uklesana glava Decebala, poslednjeg kralja Dačana. Mrak je već padao kada smo izvezli poslednje metre makadamskog puta i izašli na asfalt. Bio je to dugačak dan. Ostalo je još dvadesetak kilometara asfalta do našeg prenoćišta. Umorni ali zadovoljni zbog uspešnog dana, odlazimo na zasluženi počinak . A i naši verni konjići koji su nas bez problema doveli do današnjeg cilja. Više nema dileme, izvesno ćemo izvoziti ceo trek. Ni moja bolna masnica na nozi od proklizavanja na kolotragu neće biti smetnja za sutrašnji nastavak putovanja, ovaj put dublje i višlje u planine. Najveća nadmorska visina u prvom danu je bila oko 850 m a pređenih kilometara od ulaska u Rumuniju oko 180. Kada se na to doda još mojih 100 km od kuće i Radomirovih 200 , bogami dosta smo se mi navozali od jutros Drugi dan ( nedelja - 13.10.2019 ) Pansion u kome smo odseli nalazi se odmah pored Dunava. Ima lepe ,nove apartmane a što je najvažnije radilo je grejanje tako da je to posle dugog i napornog dana i mojih mokrih nogu došlo kao poručeno. Jutarnja kafa pored Dunava Dobro smo se naspavali a onda odmorni, dopunjenih baterija krenuli smo u osvajanje dugog dela naše rumunske rute. Iz Oršove smo se malo vratili nazad do mesta Eselnite odakle skrećemo na makadamski put .Neko vreme vozimo uz reku a onda se penjemo ka planinama. Ove prve planine ka čijem vrhu se penjemo su Almaš planine i to je ujedno i najviša tačka do koje ćemo se tog dana popeti, na nekih 1100 m a sam vrh Svinecea Mare je visok 1225 m. Predeli kroz koje prolazimo očaravaju svojom lepotom. Možda zato što sam bila odmornija i manje pod pritiskom jer off vozimo odmah od početka dana, danas sam baš uživala u vožnji. Teren je bio nešto zahtevniji nego prethodnog dana ali to nije predstavljalo problem. Zadovoljstvo je bilo potpuno. Nebo čisto plavo, probijalo se tu i tamo kroz visoke krošnje drveća i ta igra svetlosti i boja pravila je veličanstven prizor. Nisam mogla da odolim svim tim predivnim pejsažima koji su me okruživali pa sam malo, malo zastajkivala da slikam. Radomir nije bio baš previše srećan zbog toga, strahujući sa razlogom hoćemo li završiti off po danu i stići kući u neko pristojno vreme. Ali lepota prirode opija, čini da zaboraviš sve i poželiš da što duže traje trenutak. Ovaj deo današnje rute do vrha možda mi je i najlepši. Popevši se prolazimo pored nekog rudnika uglja gde smo jedva utekli čoporu pasa čuvara. Dalje šumskim putem, pa preko proplanka dolazimo do jednog strmog, malo nezgodnijeg potoka niz koga se trebalo spustiti. Oprezno i polako i to smo uspešno savladali pa smo u podnožju napravili pauzu za doručak. Sledeće zanimljivo mesto na današnjoj ruti je Eftimie Murgu, interesantno zbog kompleksa vodenica koje su u funkciji a par njih su otvorene su za posetioce. Mi nažalost nismo mogli da se zadržavamo ali to je svakako nešto što bi trebalo posebno obići a dostupno je asfaltom. Ruta nas dalje vodi obroncima zapadnih rumunskih Karpata. Putevi se smenjuju od finog makadama, preko krupnog kamena a ponegde i zemljanih putića kroz šumu. Malo se spušatmo, malo se penjemo i tako redom. A pogled fantastičan. Zlatni proplanci, prošarani drvećem sa žutim i svetlo baron listovima stvaraju sliku kao iz bajke. Ni Radomir nije ostao imun pa i on ponekad izvadi telefon da zabeleži ovu lepotu. U nekom trenutku vozeći kroz šumu nailazimo na šumarsku kuću i dva čoveka ispred. Radomir je prošao pored njih a meni su mahnuli da stanem. Ja stanem ali ništa ne razumem šta mi čovek priča. Priča nešto na rumunskom i maše rukama ka šumi. Kad je shvatio da smo stranci odmahnuo je rukom da nastavim. Ne znam šta je hteo, moguće da smo bili u nekom nacionalnom parku u kome nije dozvoljena vožnja a čovek kad je video da ga ne razumem odustao je i pustio da nastavimo. U tom delu je put ponovo išao pored neke rečice, ne znam tačno koje, ali pretpostavljam da je pritoka Nere. I tako malo, po malo ,gore, dole, gore, dole stigosmo do Nacionalnog parka Nere. A onda na gotovo ravno makadamskom putu bez ikakvog vidljivog razloga u trenutku dok sam vozila stijeći sklopio mi se prednji točak i brzinom svetlosti sam se našla na zemlji. Moj pad je propratio takav tresak da ga je Radomir čuo sa poprilične udaljenosti. Pri padu sam udarila u zemlju laktom leve ruke i šeširom kacige. Imala sam protektor na ruci ali bez obzira udarac je đavolski zaboleo. Radomir se vratio, podigao motor kome je pukla prednja maska i ručica kvačila. Da bi me ohrabrio malo se šalio sa mnom. Tvrdio je da sam sigurno zaspala kad sam pala tako na ravnom putu . Kako sam pala, pojma nemam. Verovatno je koncentracija malo oplala i mala nepažnja je dovela do pada, ili sam nesvesno jače stisnula ručnu kočnicu a možda sam i naletela na neki kamen ... Bilo kako bilo, trebalo je nekako osposobiti kvačilo da mogu da vozim najmanje još 150 km do kuće. Sreća mislili smo na ovakve nepredviđene okolnosti pa smo poneli lepljivu traku i njom zalepili rućicu. Poslužila je ravno do kuće . A ruka, pa ruka je bolela ali nisam skidala protector da pogledam kako je. Nastavili smo dalje i tek posle Saška Montane kada smo izašli na asfalt stali smo da se obučemo jer je već dan izmicao i postalo je hladnije. Tada sam videla da mi je protector pri padu odrao i raskrvavio lakat. Lakat nije povređen, protector ga je dobro zaštitio, samo je malo odran i dosta ugruvan. Skinula sam protektore da me ne stežu misleći da dalje nema više offa i da je asfalt sve do kuće. Ali nije bilo tako. Neposredno posle Saške Montane ruta ponovo skreće na zemljani put. Već je pao mrak a put je valovit sa mnogo kolotraga. Radomir je predlažio da izađemo na asfalt zbog moje ruke. Međutim do granice nije bilo još mnogo . Odlučili smo da idemo trekom i završimo ga do kraja sad kad je ostalo još samo deset, petnest kilometara. I završili smo ga. Ponovo ispraćeni čoporom pasa koji su se pojavili odnekud iz mraka izbili smo sa tog zemljanog puta pravo na granicu. Sjajan vikend i lepa vožnja. Ni lakat koji boli nije mogao da pokvari zadovoljstvo. U Beloj Crkvi pravimo dužu pauzu da večeramo i malo predahnemo a onda pravac kući. Još sam imala toliko snage da Zelenka operem pre nego sam ga smestila u garažu a ja prepuna utisaka , zadovoljna zbog uspešno izvezene rute i ostvarene želje da ove sezone vozim po rumunskim planinama i sama sam otišla na počinak. Lakat već prolazi, a Zelenko će dobiti novu ručicu kvačila, lančanik i lanac da uhvatimo još malo ove suve, tople jeseni i napravimo još po neku lepu vožnju Ruta

Prosle nedelje odlučih malo da se provozam sa curom. Moj izbor jer pao na nacionalni park u Rumuniji koji je relativno blizu granice sa Srbijom. Milica se složila i dogovorili smo se u 2 minuta sta i kako. Imalo smo jedan dan na raspolaganju pa nam se to cinilo kao izvdljivo. Malo nategnuto ali izvodljivo. Plan je bio da iz Kule rano ujutro krenemo preko Zrenjanina i Vršca na prelaz preko Bele Crkve. Nacionalni park je relativno blizu granice. Tako je i bilo. U subotu smo krenuli iz Kule u pola 6. Dobro smo se obukli, proverili pritisak u gumama i krenuli. Ujutro nema saobracaja, niti policije (ako je i ima onda spavaju u kolima) pa se drzao malo brzi tempo. Zabalj - Zrenjanin deonica katastrofa. ko god da je na vlasti u Žablju radi užasan posao. Onoliko udarnih rupa u jednoj od važnijih ulica nema ni u africi. Ne priliči ni nekoj zabiti u istočnoj srbiji gde je zadnji put vozilo prolazilo tuda bilo na parni pogon. Prvi odmor nam je kod dvorca Kapetanovo. Nalazi se kod sela Stari Lec. Kapija zatvorena...ne može se prići. Šta da raimo...sklonili kapiju i prošli motorom. Ako nas neko zaustavi plan je bio da kukamo kako je kapija već bila otvorena Dolazimo motorm do dvorca i malo odmaramo. Nema nikog..barem je temperatura prijatna i lep je dvorac. Pravi vojvođanski. Evo je Milica kod parkirane Hondice Pokušali smo na vrata ali sve zaključano. Nismo hteli da virimo kroz prozor Posle 15ak minuta nastavljamo dalje. Pravac Vršac pa Bela Crkva gde odmaramo i doruckujemo. Jedno opažanje..svaki put me neprijatno iznenadi nedostatak bilo kakvih putokaza u Vršcu. To je katastrofa. Zrenjanin je isto malo konfuzan ali Vršac je poseban. Pogotovo ona raskrsnica gde se 4 ili 5 razlicitih puteva ukršta...strasno. Posle odmora u Beloj Crkvi idemo na granicu. Ono što nisam napomenuo je da sam krenuo u Rumuniju sa motorom koji nije na mom imenu i za koje nemam ovlašćenje (imam overen kupoprodajni i placen porez ali nisam hteo to da nosim)..Znam znam..glupa rabota ali nisam hteo da dajem pare za ovlašćenje..Išli smo u principu ako ne prodjemo granicu idemo na vršačku planinu ili se spuštamo na Ram pa kud nas put navede Na granici naravno traže punomoć. Malo se natezali...lepo popričao sa momkom. Na kraju se sažalio na mene ili na Milicine tužne oči pa nas je pustio posle 10ak minuta. E onda dolazi najgori deo puta ikada. Ceo taj deo Rumunije karakterisu ocajni putevi puni ulegnuća. Moja Honda se par puta nabila do kraja..sva sreca semerinzi izdržali. Već se osećaju Karpati..u svežijem zraku i lepšem mirisu vazduha. Malo smo se zagubili u jednom selu..jurila nas seoska perad po selu ali na kraju nalazim pravi put i nastavljamo. U isto mselu sam i prišli put kada sam isao promašio ulicu Stižemo na odredište relativno brzo. Ostavljam čuvaru 5 eura za ulaz (nikad pre nisam plaćao..izgleda neka novina) i da nam malo pričuva motor jer je cena duplo manja..ali da ne vraća kusur itd. Malo smo popričali sa njim da se raspitamo za stanje puta. Prošli put sam deo zemljanog puta prešao sa čoperom ali Hondaj e 3 puta veća i teža pa sam se raspitivao da li je izvodljivo jer nsiam znao kakvo je stanje sa padavinama bilo. Objasnio covek da se ne zajebavam sa motorčinom i da krenem peske. u principu bilo je kiše zadnjih dana i sve je u blatu. Presvlačimo se u letnju opremu. Kratke majie..pakujemo torbu hranom i vodom i krećemo. Od glavnog parkirališta se put odvaja na 3 strane a mi smo izabrali onaj koji je meni i pre ostavio najlepsi utisak. Evo jedna sličica srećnog para Put je blatnjav i da sam bio pametniji nosio bih planinarske čizme jer sam par puta proklizao momački. Ima pešačenja jedno 5 sati do kraja puta i nazad. Kada je tlo suvo možda i pola sata kraće onako finog hoda da se ne vučeš ko baba. Ceo put vodi pored reke Beu, koja je pritoka Nere. Karakteriše je izuzetno hladna i savršeno bistra voda. Brdo vodopada i kaskada, kao i par manjih jezera. Turista ima dosta i svi su prirodnjački nastrojeni. Nigde smeća..priroda je ovde glavna i covek je tu da posmatra i da se divi. Nema tu mesta nekoj mehanizaciji, struji, urbanizmu bilo koje vrste..imas prokrcen put kroz šumu i tvoje je da paziš gde kaziš i da uživaš. Šetaš dolinom...priroda odzvanja cvrkutima i raznim cvrčanjima insekata..Karpati se uzdižu oko tebe a sunce greje glave Na oko pola puta se nalazi jezero Ochiul Beului. Predivno malo jezero za koje je vezana jedna tužna legenda. Predanja kažu da se sredinom leta oko jezera skupljaju vile i mame muškarce. Ono što je zanimljivo je da je jezero uvek mirno i da mu je temperatura uvek oko 4 stepena iznad nule. Nikad ne ledi ali ni na 40 stepeni se vode ne zagreva. Pošto sam poneo svoju kamericu hteo sam da je potopim u vodu pa smo napravili pravili priručni selfie stick u pravom smislu te reči. Vezali Milicinom gumicom za kosu i potopili par puta u vodu. Sama naprava izgleda ovako : A video sa kamere možete ovde pogledati. Dubina vode je izmedju 3.5 i 4 metra. ali je kristalno bistra pa je tesko odrediti dubinu sa površine: Posle nekoliko sati od pocetka pesačenja dolazimo do cilja..odredišta koje smo zacrtali. Do vodopada Beusnita. Tu smo ručali..uživali u pogledu..umili se u vodopadu. "Pokisli" od vode koja leti na sve strane..sve u svemu : uživali. Pošteno smo se odmorili i krenuli nazad. U povratku nismo puno slikali..više smo umakali noge u reku i uzivali u prirodi Na odredište sm ose vratili ravno 5 sati posle polaska. Umorni ali i sretni i puni utisaka. Motor i sve stvari na mestu. Niko ništa nije dirao. obukli smo se u opremu i krenuli nazad. Malo me uplašilo to što je izgledalo kao da će nas kiša uhvatiti ali smo joj ipak umakli U Kulu smo došli sa mrakom. Prešli smo nešto jače od 500km. Potrošnju nisam merio. Jednom sam sipao i to u povratku u Vršcu. Motor se lepo ponašao. Nije bilo nikakvih problema. Ima još dosta slika...ali ko će to sve uploadovati... u svakom slučaju: kome nije daleko nema izgovor da ne ode i uživa.