Reših i ja da otvorim novu temu, nadam se da joj nije mesto među kratkim vožnjama. Uz jutarnju kafu skupljam što više informacija da vam na što bolji način dočaram ovu avanturicu, iako nismo puno obišle. Kolege koje su pratile temu Vibracije kormana znaju da sam imala problema sa vibracijama heblova, problem je rešen u ponedeljak kasno uveče, u utorak rešim da probam svoj izum, ali cvrc, ventil je ispalio. Pošto sam stari štender bacila u staro gvožđe (dobila ga uz motor, prilično nestabilan i teško se skida točak, štender kači diskove), imali smo velikih problema da skinemo točak jer novi štender hvata štapove bočno i ne može da se izvuče osovinica da bi izvukli točak. Zovem prijatelje iz okoline, niko ne može da mi pomogne, jedini majstor koga znam se ne javlja na telefon, već je bilo oko 7-8 naveče, nemamo rešenja, a motor mora biti gotov do četvrtka da se spakujem i spremam za put, već javljam organizatorki da možda ne dolazim. Žena mi daje više rešenja kako možemo da skinemo točak, nije kraj sveta. Nađemo neke drvene klocne, postavimo da leži na granu (dvoje smo držali motor da ne padne, nije bio baš stabilan), skinemo štender dok se točak izvuče i vratimo ga. Odem kod vulkanizera u sredu, reše ventil i istog dana sklopimo motor, sve okej, možemo dalje po planu i programu. Pakujem najosnovnije stvari, "neće slonče u lonče" , razmišljam da ponesem i imbus za tegiće (zašto je boldirano, saznaćete do kraja ovog teksta), ma kao šta će mi... Nemam kofere niti bisage, samo školski ranac, malu repnu torbu i isto takvu tank torbu. Na sve to treba dodati šator i dušek na naduvavanje. Sreća pa inače ne nosim puno stvari sa sobom kad putujem. Ruta kretanja: Leskovac - Malča - Zaječar - Donji Milanovac - Golubac - Požarevac - Leskovac Dođe i taj 15. jul, mesec i po dana pripreme za prvo kampovanje u životu. I to ne bilo kakav kamp, već MAD namenjen isključivo pripadnicama lepšeg pola. Naravno, moja prva stanica je moja druga kuća - Eko pumpa. Majstore, sipaj pun, ne traži mi autogram. Dogovor je bio da se sa drugaricom iz Pirota nađemo u 10h iza naplatne rampe Niš Malča, stižem nešto ranije, sedam na branik, pozdravljam dvojicu kolega, CZ table, gde li zalutaše... Stiže ona, dotežemo njen ranac, dogovaramo se šta, kako, dalje... Idemo lagano Svrljig pa Knjaževac preko Tresibabe... Stižemo na vidikovac, tu su tri turska kamiona, cisterne. Vozači oduševljeni kad su videli žene, pa pokušavaju da pričaju sa nama, ne znaju ni srpski ni engleski, nit' mi turski... Nema veze, tu je google translate. E onda kreće igranka, put Knjaževac - Zaječar. Ne bi preporučila nikom da ide tim putem, sem ako mora. Tri semafora, predugo se čeka, vrućina i kuvamo se za sve pare. Drugarica predlaže da se provlačimo, ja odbijam jer ima dosta kamiona, neću negde na rizli da se prospem. Da ne preteram, al' mislim da smo više od sat vremena provele na toj deonici. Konačno stižemo u Zaječar da sunem još malo goriva pa idemo dalje, sledeća stanica je Donji Milanovac. Kad smo došle do ovih predela posle Zaječara, svo ono čekanje i kuvanje je bilo oprošteno... Stižemo u Donji Milanovac, taj grad mi je ostavio utisak kao da smo u Grčkoj negde, atmosfera kao na moru. Mala pauza za klopu, ostalo je još malo do kampa. Od Donjeg Milanovca do Dobre opet mali milion radova, gužva, čekanje, grebani asfalt, na svakom tunelu na ulazu i izlazu preglabine, preživesmo i to. Posle 8h kuvanja po vrućini konačno stižemo u kamp, 4:45 je. Da rasklopimo šatore, pa da se tuširamo i rashladimo malo. Taman namestismo ljubičast šator, prilaze nam iz organizacije i zamoljavaju da ga pomerimo jer je preblizu mesta za logorsku vatru. Konačno smo se osvežile malo, odmorile, sad može jedan nesić da se popije dok čekamo večeru. Stiže večera, klopamo, pa malo gitarica uz logorsku vatru. Priči nikad kraja... Kako je čudno, pričam sa svima kao da se ceo život znamo, sve tako različite, a spaja nas ista ljubav prema motorima. Iako sam ustala rano, umor me stiže tek oko 2 ujutru, pakujem se u krevet. Ne mogu da zaspim, zima (pokrila se samo čaršafom, danak neiskustvu). Galama, šarplaninac koji je tu svo vreme sa nama laje ničim izazvan, čujem korake oko šatora, hladno mi je, stalno se budim. Obukla sam na sebe sve što imam, džabe, već sam se namrzla. Ako sam sastavila pola sata da spavam, lutrija. Jedva sam čekala da svane da ustanem, oko 6h ujutru budi me grmljavina i vetar, čujem talase, pomislim, još fali kiša da padne. Osećam se kao pregažena veverica. Služe doručak oko 9-10h, imamo nešto slobodnog vremena pre predavanja, idemo do Golubačke tvrđave. Imala sam želju da uđem, ali nisam imala vremena, stigle smo knap na predavanje o bezbednoj vožnji. Prvo smo imale predavanje o važnosti guma, o tome nam je pričala Milica iz Dunlop-a - DUM doo. Predavanje o bezbednoj vožnji obavio je Dr Vladimir Jevtić iz ABM-a, velika pohvala za njega, način na koji priča sa svima nama, pristup... A tu je bio i CF Moto, Monster Energy... Još malo fotki iz kampa... Stiže Madicine band, kreće svirka, nakon toga pauza za večeru, Tombola i bend nastavlja... Dobila sam sprej za pranje i podmazivanje lanca. Žurka se nastavlja do kasno u noć, ja sam nekim čudom ostala budna do ponoći, verovatno me samo onaj Monster Energy održavao u životu. Pošto sam se žalila drugarici sa kojom sam došla da sam prethodne noći izmrzla k'o miš, našla mi je vreću za spavanje, pa sam mogla k'o čovek da spavam... Budim se u 6 ujutru, nigde nikog, samo ja vampir pakujem motor, da sačekam doručak pa da kratim put kući. Šator sam prodala @GR 46 , tako da sam imala manje stvari da spakujem. Razlog - sa dušekom na naduvavanje ulazim k'o nindža, izlazim ko nindža, oblačim se i skidam isto kao nindža. Šator je ok ako se spava u vreći. Taman doručkujemo i planiramo šta, kako... Eto je ekipa iz Prva TV, pitaju me za intervju, odbijam ih, ne volim da sam pred kamerama, niti sam bila ikad u životu. Dok @GR 46 i ja pakujemo šator, pita nas kamerman da snima za prilog, pristajemo. E onda, hajde da te snimamo kako pališ motor, 'ajde... E, a da staviš kacigu i kreneš, odradimo i to. Snimaju oni mene fino sve, e sad intervju, odbijam ih, molim te, molim te, molim te... 'ajde... Nameštam frizuru, pričam sa voditeljkom, jednom divna i prijatna žena, obradile smo pitanja koja će biti, odgovorim joj, a onda je trebalo samo da joj sve to ponovim sa uključenom kamerom. Završimo mi sve, zahvale se, zamole da nas snimaju u odlasku (snimak na kraju priloga u emisiji 150 minuta 18.07.'22). Tad smo stvarno krenule kući, bilo je oko pola 11. Stajemo na NIS pumpu Braničevo, tu nas stižu devojke iz kampa koje su krenule na Srebrno jezero. Prilazi mi točilac koji mi govori da je bolje da sipem 100 oktana, da će bolje da vuče posle 7k obrtaja, kao na njegovom F4 ima razlike. Majstore, sipaj ti 95, nećemo da se luksuziramo u ova teška vremena. Idemo na Požarevac preko Velikog Gradišta, izlazimo iz tog mesta, kreće da mi vibrira desna ručica... Bacam pogled, skidam ruku sa gasa, proveravam tegić, njega drži samo šraf, samo što nije ispao, stavljam ruku ispod njih, kao na filmu, ispadaju mi na dlan. Bila sam u 4.-5. brzini, desna ruka mi je bila zauzeta, zaustavim se nekako, bacim teg u tank torbu, opsujem koju da mi lakne i idem dalje. Gledam ima li servisa usput da mi neko našrafi tegić, kao za baksuza ni jedan, jbg, neko će da vibrira 300km do kuće. Auto put mi se smeška... Nema veze, sve je to deo avanture. Sledeća stanica je Eko Ćuprija, stajemo da se rashladimo, sipemo gorivo i idemo kućiii... Stižem kući u pola 4, kao da nisam ni vozila. Dobro mi je značio trening sa prethodnim vikend vožnjama da se uhodam. Za živo čudo, nisam imala problema sa desnom rukom (malo samo peckala), verovatno da je onih 160gr što su u hebli odradili deo posla. Leva ruka kao nova. Preporučila bih svakom ko ide u Golubac da kampuje u Adventure Hub Dobra, prelepo je. Imaju kafić (ne znam da li spremaju hranu inače ili su samo zbog nas), ima tuševa, wc, sve zgode. Nadam se da nisam previše pisala, više ima fotki, al' šta ću kad volim da škljocam...

Sasvim neplanirano, gotovo pred sam kraj ove nesretne epidemije koja nam je svima zakomplikovala živote otišla sam u vikendicu svoga prijatelja u jedno lepo malo mestašce na obali Dunava nedaleko od Golupca. Otišla sam malo da se osamim a ujedno i pobegnem od pritiska vezano za koronu i mere koje su se preduzimale u cilju njenog suzbijanja a koji mi je iz dana u dan postajao nepodnošljiv. Više nisam znala ni kada, gde ni koliko smem da dišem, hodam, mislim. Potpuna zbrka... Pa reko, idem negde gde osim mene, prirode i reke gotovo da nema nikoga. Bez televizije i vesti, da konačno slobodno udahnem punim plućima i naspavam se u miru i tišini. Na put sam krenula mojim malim plavim dvotočkašem sa namerom da tamo malo vozim po okolnim zabitima. Prvobitna ideja je bila samo vožnja po peščari koja se prostire na povelikoj površini u blizini mesta gde sam odsela i vožnja po nasipima uz Dunav. Međutim odmah prvog dana po dolasku sam otkrila kakve divne šume i puteve krije okolina Golupca i Đerdapska klisura pa sam naredne dane provela u njihovom upoznavanju i istraživanju. Imam dosta lepih slika i nekoliko zanimljivih trekova koje sam izvozila pa ću to podeliti sa vama jer ovaj predivni deo naše zemlje zaista zaslužuje da se upozna. Beograd-Golubac / put do tamo - nasipi i asfalt Od Pančeva do Kovina sam vozila dunavskim nasipom pa prešla preko mosta u Smederevo a ostalo skoro sve asfaltom. Skela u Ramu još uvek nije radila zbog epidemije inače sam veći deo puta mogla da izvezem van asfalta. Moj motorčić nije baš za ovakvu vrstu vožnje, nije za putovanja, posebno ne natovaren. Zbog toga sam se trudila da pakovanje maksimalno svedem na minimum. To izgleda ovako Dan je bio vedar, prelep a ja puna entuzijazma Izlazak na asfalt i saobraćajnu gužvu u Smederevu je razbio moju euforiju pa sam pokušavala da pronađem neko kompromisno rešenje, da siđem sa prometnog puta na neki sporedni, manji gde me neće oduvati svaki automobil i kamion dok me obilaze . Iza Požarevca sam se isključila ka Kličevcu i tim lepim putićem vozila do Rama a odatle nasipom ka Srebrnom jezeru pa iza Velikog Gradišta ponovo nasipom do odredišta, malog ušuškanog u borovoj šumi prelepog mesta na Dunavu - Vinci. Srebrno jezero ponovo nasipom od Velikog Gradišta do mesta Vinci Rumunija je tu odmah preko puta. Čini mi se samo ako pružim ruku dohvatiću drugu obalu. Baš tamo preko puta prošle godine smo Radomir i ja ušli u brda i započeli našu off road avanturu po obroncima Karpata. Tada je bio Zelenko a sada moj plavi Skočko. Isto kao onda već sutra počinje moja nova avantura po brdima i šumama samo sada sa ove strane Dunava i sa razlikom što u ovu avanturu krećem sama - nastavak sledi -

Cao drugari, Planiram jednu turu do Golupca preko Banatske Palanke, Rama. Zanima me da li je neko isao, i da li mozda zna da li moze da se ide od Rama do Golupca, celim putem pored Dunava? Ja vidim put neki na mapama Google, ali nisam siguran da ga ima celom duzinom. Ako imate neke predloge i sugestije, rad sam da saslusam.