Život je kao reka. Od izvora do ušća njenim koritom protekne mnogo vode. I bistre i mutne i mirne i brze. Mnogo kamena i blata provalja ona u svom toku. Mnoge obale izbrusi po svome, mnoge ljude razdvoji a mnoge i spoji. I uvek stigne do svog kraja, bez izuzetka. Tišina Hajde, Bože, budi drug pa okreni jedan krug unazad planetu noć je kratko trajala a nama je trebala najduža na svetu U mom oku samo hlad u mom srcu samo stud, inje i prašina nisu čvorci pevali dok je iznad krovova svirala tisina …reči pesme isprva tiho odjekuju u mojoj glavi, a onda sve jače…pevušim i vozim se… Kraj još jedne godine je tu, samo što nije. Sutra uveče poklopiće se kazaljke po ko zna koji put tačno u ponoć, uz odbrojavanje ispratićemo staru i dočekati novu godinu. Zašto svake godine tako revnosno ispraćamo jednu i dočekujemo drugu? Da li to želimo da ostavimo iza sebe i što pre zaboravimo neispunjene nade, neostvarene snove, možda lošu sreću ili se nadamo boljem početku i novim mogućnostima? Ko zna…možda i jedno i drugo… ili pak nešto sasvim treće… A ja? Ja svakako iza sebe ostavljam burnu godinu. Godinu promena, previranja, velikih ličnih padova i uzdizanja. Ali i godinu burnih emocija, novih spoznaja o sebi a i drugima, godinu davanja, predavanja ali i primanja....Meni možda najdinamičniju, najintenzivniju, najeksplozivniju godinu, ali na neki način i najlepšu do sada… Ono, kada kažu “ovu ću godinu pamtiti”…za mene je to 2017. Pa red je da je ispratim kako dolikuje. U znaku svega onoga što je ona obeležila. Vožnja, vožnja i vožnja, po putu, životu, snovima, nadama a i strahovima, usponima i padovima… Kako je vremenska prognoza obećavala skoro pristojnu temperaturu za praznike nije mi bilo teško da odlučim da par svojih slobodnih dana za Novu Godinu provedem negde u vožnji. Pitanje je bilo samo gde? Da li za Crnu Goru da krenem? Tamo me uvek prvo povuče srce. Ali razum opominje… Ipak je kraj decembra, preko planina za tren oka može da padne sneg. Već imam iskustvo do kakvih komplikacija mogu da dovedu nepredviđene padavine i klizav put. A prognoza kaže sneg i minus na Zlatiboru i Kolašinu, preko noći i ujutru sigurno. Malo dana imam, a i potrebno mi je nešto izvesno da me ugreje i ozari u ovaj smiraj sezone, ne bih sada da se nadmudrujem sa snegom ili ledenom kišom. Gledam šta kaže Accuweather, gde će biti suvo i u plusu. Ne mora toplo, samo da ne bude baš previše hladno i da ne pada ništa. Kaže… Od Severa dolazi mraz i ledena kiša, donosi hladnoću i teskobu u duši, dole ka Jugu …slično. Ali Istok obećava. Prognoza kaže, Kladovo i okolina od 0 do 10 stepeni sa vetrom u opadanju. Odlično. Odlučila sam, idem tamo. Plan je bio … da nema plana. Odnosno ima okvirno, a onda na licu mesta u zavisnosti od vremenskih uslova menjam i dorađujem. U subotu ujutru ustajem rano ali ne krećem odmah. Polako se spremam, razvlačim se, čekam da malo otopli. Bar da bude 0… ali ništa od toga. Ne mogu baš da čekam do podne. U deset je još uvek minus jedan. Ne čekam više . Pakujem stvari na motor. Standardna procedura, roll bag na zadnje sedište vezujem gurtnama, ono što stane ide u koferčić, mazanje lanca, zagrevanje motora, nameštanje retrovizora i pokret. Malo mi je teško da se popnem na motor i uopšte upravljam njim u onih deset slojeva stvari na sebi. Jeste, rekla sam još davno kada sam se poslednji put smrzavala da ću kupiti first i second layer odeću ali naravno, nisam. Pa tako opet imam ispod jakne koja više nije za broj veća, dve rolke (tanju i vunenu još bakinu – ona je spas), duks, prsluk i par majica…Osećam se kao kosmonaut u skafanderu i shvatam da njima uopšte nije ni malo lako. No dobro, zanemarićemo komfor, važan je cilj. Praktično nisam još ni krenula a već treba savladati prvi izazov. Neka cev je pukla i voda se sliva niz ulicu, tačnije slivala se dok se nije zaledila. A ja sada treba baš tom ulicom da siđem, a strmo je i cakli se led. Divota jedna. Srećom ovaj put mogu i na drugu stranu. Nije sasvim suvo ali je mnogo bolje. Silazim polako i krećem ka izlazu iz Beograda. Idem kroz Leštane, preko Kaluđerice za Grocku pa pored Smedereva za Požarevac. Nisam odavno tuda vozila. Kako odmičem sve se bolje osećam. Zujanje moje Honde, vetar koji me gura, vibracije pod prstima kroz rukavice vraćaju mi ravnotežu. Sva ona setna osećanja, prazna očekivanja, neostvarene želje koje me redovno prate i retko napuštaju tonu u drugi plan. Varnica je kresnula, plamičak se razgoreva. Toplina se širi, greje dušu. Više nije važno da li je minus ili plus. Sunce sija visoko na nebu , njegov sjaj me prožima do srži. Ništa nije bilo ok, ali sada jeste i biće … Osećam to. Na putu nema mnogo vozila. Ljudi su ili već otputovali ili ne putuju ili ne u ovom pravcu. Ne vozim brzo, još se zagrevam… Negde pre Požarevca stajem da se javim gde sam i kuda ću … Naravno, ne nailazim na odobravanje…sledi pokušaj ubeđivanja da se vratim, previše je hladno, šta ću sama, što tamo… Sunce za trenutak bledi, ali ne, ne premišljam se. Nemam zašto. Vozim dalje. Juče sam pre polaska pronašla veoma pristupačan smeštaj. Soba u privatnoj kući sa upotrebom kupatila i dvorištem za motor. Meni dosta, ne treba više. Samo da je toplo i čisto a moj prijatelj na dva točka na sigurnom. Posle se ispostavilo da sam u toj istoj kući spavala pre tri godine na mojoj prvoj dužoj vožnji. Ta vožnja ima značajno mesto u mom moto odrastanju. Bilo je to …kako se kalio čelik! Moji prvi pređeni kilometri van Beograda, prve ozbiljnije krivine, usponi, preticanja…ma sve prvo i sve odjednom u moto smislu. Ali preživela sam izgleda uspešno, i eto, od tada ne stajem… Još nešto simbolično ima u ovom putovanju. Pre godinu dana tačno na ovaj dan moj Stršljen i ja smo započeli naše druženje. Odmah smo se prepoznali i zavoleli. Ljubav na prvi pogled od koje zastaje dah i srce preskoči. Od tada smo nerazdvojni nas dvoje…puno zajedničkih kilometara, mnogo uspomena, mnogo emocija…A naučili smo i mnogo toga zajedno … I tako dok mislim i sećam se lepih , nežnih uspomena stižem na Srebrno jezero. Dan je hladan a sunčan. Jasno, čisto nebo bez oblačka. Voda svetluca pod zracima sunca. Lepo je. Nema ljudi, nema kola, nema nikoga…samo jedan pas… Tišina me zove. Stani ! Oseti,dodirni,udahni mir ! Stojim tako neko vreme parkirana pored jezera. Ne mislim, samo dišem i upijam . A onda ipak nailaze neka kola, nirvana je prekinuta a vreme je za dalje. Vraćam se gore na put i svraćam na pumpu. Jedan auto već toči gorivo. Čujem čoveka meni iza leđa kako nekome kaže: Svaka čast majstore. Okrećem se da vidim o čemu pričaju i shvatam da čovek stoji sa ispruženom rukom i obraća se zapravo meni. Onako još uvek polu opijena posle onog lepog predaha kraj jezera zbunjeno ga gledam a i on se za trenutak zbunio videvši da nije majstor nego… majstorica. Pruži mi ruku i kaže da je isto iz Beograda, vozi i on motor ali ne danas, ne dok malo ne otopli. Ako je kolega sa foruma pozdravljam ga! Još malo pa kreće najzanimljiviji deo puta za vožnju. Od Golupca magistrala vijuga pored Dunava. Reka i put, jedno uz drugo krivudaju kroz klisuru sve do Kladova. Desnom stranom Dunava, onom kojom ja vozim put prolazi kroz Srbiju a levom sa druge strane reke, kroz Rumuniju. Vozila sam i jednom i drugom stranim više puta ali svaki put je uživanje kao da je prvi! Krivine se nižu, asfalt dobar, skoro svuda suv, vuče da se zavrne gas. Malo, ne mnogo…ne žurim nigde a i želim da uživanje duže traje. Zastajem kod Golubačke tvrđave. Vrhova obasjanih suncem, iako rekonstrukcija još nije završena, deluje velelepno. Onako nadnesena nad Dunavom kao stameni čuvar stoji tu vekovima. Preko puta vetrenjače…slikam i njih. Lepe su. One su opet simbol snage i moći i prirode i čoveka modernog doba. Vozim dalje. Dunav me vuče i opija. Razmišljam, kada bi mogao da priča ko zna kakve tajne bi mi sve otkrio o ljudima, vremenima, gradovima … Sunce polako nestaje, dan kratko traje. Od četri već počinje da se smrkava. Ali nisam još daleko, a nije mi mnogo ni hladno. Greje me adrenalin. Čak sam i grejače ručki zaboravila da uključim skoro sve do Donjeg Milanovca. U smeštaj ne žurim jer gazdarica neće biti tamo pre šest sati. A ja stižem nešto malo posle četiri. Velelepna hidrocentrala osvetljena kao svemirska stanica nagoveštava da sam stigla. Pa taman ću sesti u kafić na trgu, isti u koji uvek svratim, da se ugrejem. Prsti su već počeli da trnu od zime, malo ću da odmorim, nešto kupim za večeru i brzo će proleteti vreme. Uh kako topla čokolada prija. Odmah sam popila dve i razmišljala se da poručim treću. Dok sam malo popričala sa prijateljima preko poznatog nam modernog načina komunikacije, Vibera, vreme je već proletelo. U prvoj prodavnici kupujem nešto namirnica, sedam na motor i tražim smeštaj. Za divno čudo skoro iz prve ga nalazim iako mi je orijentacija očajna. Navigaciju nosim ali kao da je ni nemam. Spakovana je u torbi a kad je i izvadim da mi nečemu posluži ona otkaže poslušnost uvek nepogrešivo baš u onom trenutku kada mi je njena pomoć neophodna. Veče provodim u sobi. Toplo je, prijatno. Ne izlazi mi se. Tuširam se, jedem, kucam opet… a to traje. Čitam forum… Vidim temu o otvaranju sezone 01.01.2018 vožnjom do Mladenovca i druženjem negde na kafi usput. Eh… to bih volela i išla bih sigurno da nisam krenula drugim putem, sa drugim planovima u nagoveštaju. Radomir će da ide. Šteta . Malo mi je žao što ja ne mogu. Nema veze…drugi put, sledeće godine možda… Ja moju sezonu zatvaram i novu otvaram vožnjom dunavskom magistralom i okolinom i srce mi je puno. Opet gledam prognozu, jer se i sutra valja voziti. Eh, ali ono što vidim nije više tako sjajno. Ipak neće biti onako toplo kako sam mislila. Sunca ili neće biti ili će ga biti jako malo, uglavnom oblačno, preko noći i ujutru minus. Pa dobro, šta da se radi. Šta je tu je, videćemo ujutru pa ću nešto smisliti. U najgorem slučaju ako baš ne bude prijatno za vožnju prošetaću Kladovom. Sustiže me hladnoća od danas , jeza se uvlači u kosti. Gazdarica mi je uključila i dodatni električni radijator . Pokrivam se svim jorganima i ćebadima koje sam našla u sobi i tonem u san.