Jeste li još tu? Izvinite što kasnim! Neće se ponoviti! Prošle godine smo radili rekapitulaciju sezone već prvog januara, a sad se malo odužilo. Jbg... Biću iskren. Nisam ni plairao da pišem, ali onda se desio niz malih ali stimulativnih okolnosti i eto me! E sad na šta će da liči, to ćemo da vidimo, jer kao i prošli put, pojma nemam kako ću da vodim ovu priču, posebno zbog toga što ovaj put pišem suvog grla (zbog anestezije - sveže ušiven i zavijen) - a to nije dobro. Mala napomena: Računam, ako ste već ovde, da se već poznajemo. Ako se ne poznajemo, tj. ko nije pročitao prošli putopis, odmah da ode tamo da se upoznamo ili da zatvori ovu temu! Sad kad smo postavili niska očekivanja od autora i visoka očekivanja od publike - možemo da počnemo! Inače, za ovaj tekst posebno su me podstakli Pamela Anderson, Ministarstvo zdravlja, a i @severian. Pre nego što pomislite da nisam normalan zbog ovog uvoda, koliko god bili u pravu ili krivu, dužan sam malo objašnjenje. Pre dva dana, tj večeri, iz krajnje dosade (ili zavisnosti od ekrana) palim Netflix. Tražim, listam, klikćem... Naslovi koje mi nudi me navode da preipitam svoje mentalno zdravlje. Danas, algoritmi za pretragu sadržaja vas bolje poznaju od rođene majke ili supruge. Tako razočaran jer Netflix dijagnostikuje da nešto sa mojim ukusom nije u redu, malo je falilo da ugasim TV, kada niotkuda, između nekih horora i svemirskih neostvarenja, iskoči ona! Ko nije pogledao - topla preporuka! Ima sisa u filmu. Međutim, nisu grudi i guzice to što je dalo podsticaj da vam danas pišem. Moglo bi se ovo pretvoriti u analizu ovog dokumentarca, ali nećemo ići toliko duboko u filozofiju. Ukratko rečeno, gospodjica, sad već u lepim godinama, je u dokumentarcu podelila mnogo svojih uspomena u vidu snimaka (da, i onih snimaka) i tačno se vidi da su joj ti zapisi pomogli da svoj život živi više puta kroz njih, a upravo zato meni putopisi i snimci služe. Nisam baš njenih godina, ali u moje vreme ona je stvorila svoja najvrednija dela kad je reč o zapisima svojih avantura. U mom rekapitulacionom putopusu neće biti seksa na čamcu, niti seksa bilo gde - bezbedni ste! Susret sa TV drugaricom iz detinjstva je bio korak broj jedan da se latim tastature. Sasvim slučajno, već sutradan, tj danas, nalazim se u čekaonici kliničkog centra, sa istim onim osećajem u stomaku kao kad stojite motorom ispred nekog nesavladivog brda i spremate se za uzlet bez znanja šta će sa vama biti do gore, i čekam da me prozovu na plastičnu hirugiju. Ne ne, nije me Pamela inspirisala na plastičnu hirurgiju! Slučajnost je, Majke mi! Bilo je zakazano još od ranije. U čekaonici, kao što možete pretpostaviti, je bilo svakakvih slučajeva. Od onih koji su doneli mladež u čaši jer je sam otpao pre operacije, do onih koijma nije ostalo mnogo života, a opušteniji su od nas koji smo došli za sitnice. Na pripremu pred zahvat je ušlo nas sedmoro od jednom. Obučeni u čiste ali ofucane zelene mantile iz '42. godine (piše broj 42 na mom), sedimo u liniji poslagani uza zid. Medicinske sestre dolaze, opipavaju nam masna tkiva. Jedan medicinski buraz drži krpu na glavi. Šaljivdžija, ali pomalo lud rekao bih. Pitam se gde li sam to došao, i planiram bekstvo. U tom me prekinu sasvim kulturna fina opuštajuća muzikica koju je taj šašavi brat iznenada pustio i počeo da pevuši. Opuštajućo se uz to, mozak se odlučio da ipak ne bežimo. Sedim, čekam i gledam kako moji saborci jedan po jedan izlaze ispod noža zavijeni. Imam vremena da previše razmišljam i zaključim koliko smo i Pamela, blesavi bolničar, stariji gospodin sa ogromnim melanomom i osmehom i ja zapravo slični. Imamo jednu zajedničku stvar - borba neozbiljnošću protiv ozbiljnosti života! Može li se neozbiljnije živeti od zaletanja motora u kojekakve vukoljubine bez ikakvog cilja? A biti takav, pomalo neozbiljan, nema nikakvog smisla ako to ne podelite sa drugima, pa eto, to je bio drugi momenat koji mi je "dao push" ka tastaturi! E sad treći, odlučujući, podsticaj za ovu temu... Pomalo glupavo, bas kao i prethodna dva. Sasvim slučajno, oglasio se telefon. Stigao mail. Otvaram, i vidim @severian postavio temu sa dokazima vožnji i time me bacio u taj režim gde mi se čita i piše po forumu. Ustajem, i evo pišem. BTW, Severianu se izvinjavam na "prozivci". Čoveka nisam upoznao lično, ali eto, kliknuo na forum u pravom trenutku da u kombinaciji sa gore navedenim ubedi moju lenju guzicu da otvori temu. Iju koliki uvod. U mojoj glavi ovo fore napisano je set sasvim logicnih i povezanih događaja, ali neću vam zameriti ako vam ništa nije jasno od onoga što napisah. E sad bi trebalo da se vratimo na temu, a to su motori i vožnja! Pogađate - nema asfalta, ali ima neverovatnih predela, sjajnih ljudi i prelepih iskustava. Ako vam se čita o tome, kliknite na neki lajk na ovoj poruci, čisto da vidimo koliko nas ima, pa da počnemo!