Nakon pokušaja da osmislim kuda na turu ove jeseni, odluka je pala da idemo na Tatre, i Visoke i Niske. Malo sam istraživao ovo područje, ali nisam naišao ni na jedan putopis. Uglavnom je u pitanju tek po neka slika, bez razmetanja informacijama, najčešce tokom prolaska ka nekim drugim destinacijama. E baš te retke, ali lepe slike su bile ono malo što me je zaintrigiralo da se ovim regionom malo detaljnije pozabavim. I necu zažaliti, naprotiv. Kako je već tokom prethodnih nedelja, ekipa pokazivala interesovanje da se ide „negde“ pocetkom septembra, tako smo odredli dan polaska i rutu. Grupa mala, ali odabrana: braća Nevoljice, Aleksa (BMW R 1200 GS) i Boban sa Minom (Yamaha MT09 Tracer), Hoze (Suzuki GSF 1250 N Bandit) i ja (Yamaha XT 1200 Z Super Tenere). Na turu se krece u nedelju 11. Septembra, a zborno mesto je „Bikers“ klub u Beloj Crkvi, pošto svi osim mene dolaze iz pravca Beograda. Ruta je osmišljena tako da prema Slovackoj idemo preko Rumunije i malim delom Madjarske, kako bi izbegli da se vozimo madjarskom ravnicom u oba pravca. U Rumuniji je u planu poseta zamku „Korvin“, tek da ne bude dosadno. Nalazimo se na zbornom mestu u dogovoreno vreme. Ja sam stigao malo brže od ostatka ekipe. Malo divanimo uz kaficu i rakijcu, pa na put. Kroz Rumuniju smo se provozali Nacionalnim parkom „Semenik“. Put je krivudav i vodi kroz šumovite predele. Lepo je za voznju. Posle prvih kilometara, u Resiti na pumpi malo sabiramo prve utiske. Do Hunedoare dolazimo dosta brzo. Na samom ulasku u grad prolazimo kroz naselje gde zatičemo desetine privatnih kuca, mini zamkova sa posebnom kičastom limenom ornamentikom na krovovima. Toliko sam se iznenadio prizorom da sam zaustavio motor i gledao širom otvorenih očiju, ne verujuci šta vidim. Od zatečenosti, nisam se setio ni da slikam. https://goo.gl/maps/mBPvSmfMJfs Zamak Korvin je lep, naročito onaj prvi utisak kada se prilazi je dosta upecatljiv. Unutrašnjost je delimično sačuvana, pa se može naslutiti kako je živela tadašnja vlastela. Malo obilaska, klopa u lokalnoj kafani i teraj dalje. Ipak je za danas predvidjena solidna kilometraza, oko 670km. Trebalo bi stici do grada Oradea, na madjarskoj granici, još nekih 200-ak kilometara. Nije delovalo kao neki problem, ali samo u početku. Od Deve, pa sve do kraja, čitav put se rekonstruise. Prvi deo puta je skoro završen, nedostaje samo košuljica, ali može da se vozi dosta brzo. Drugi deo je završen i izgleda perfektno, imao sam utisak da amortizeri ne rade koliko je idealno glatko. Ali toj sreći ubrzo dolazi kraj i početak nasih muka. Rekonstrukcija je toliko detaljna, da je na velikom delu puta jedna traka iskopana u dubini od sigurno jedan metar da bi se uradio tampon mlevenim kamenom, a saobraćaj se odvija jednom trakom uz propuštanje semaforima. Ostaci puta po kojima se vozi su u nezamislivo lošem stanju. U početku smo na semaforima čekali, ali kada smo videli da tih semafora ima na desetine, sigurno barem 30-ak, vozili smo bez zaustavljanja. U medjuvremenu je pao mrak, a put je uključivao uspon i silazak sa Bihor planine. Gomila serpentina sa šljunkom po putu, ostacima asfalta, rupama i kanalima, denivelacijama...prava nocna mora. Nisam bio siguran ni da ćemo stići gde smo pošli. Konačno, dosta kasno stižemo u Oradeu. Ovaj put od Deve do Oradee će biti fenomenalan za voznju motorom kada bude završen, ali po detaljnosti rekonstrukcije, ne verujem da će biti završen u naredne 2 godine. Uz malo muke nalazimo pristojan smeštaj sa parkingom za motore i doručkom za nas. Recepcionarka nam preporučuje restoran koji radi čitavu noc, pa do grada idemo taksijem. Danas nam nije više do vožnje motorom. Po neka pica i krigla, dve piva pre spavanja.