Pred putopis, ili, kako je sve pocelo?! U 2015. godinu usao sam prepun elana i energije! Svu energiju usmerio sam ka zajebanciji, provodu i druzenju. Nekako, uvek mi je ponestalo barem malo vremena kako bih stigao da jedem, da dovoljno spavam ili pak uradim nesto korisno! Dan je bio bas kratak, da je barem koji sat duzi Gomila obaveza je cekala da pocnem da ih resavam, redom, jednu po jednu, a nikako nisam mogao da se pokrenem! Samo sam razmisljao o proslavi svog 18. rodjendana...Vrteo sam se u krug, ne znajuci na koju stranu da krenem? Kako biti prisutan na svakoj zurci i na zvakom zezanju ili je definitivno vreme da se okrenem velikim obavezama koje su se nagomilale??? A spisak obaveza bio je okacen na zidu moje sobe, ispisan velikim slovima: - Ostvariti sto bolji prosek u cetvrtoj, zavrsnoj godini srednje skole (naravno, dozvoljene su max dve cetvorke ) - Odraditi diplomski rad sa sto boljom ocenom (naravno, podrazumeva se 5) - Ostvariti sto bolje rezultate u privatnoj skoli koja me priprema za upis na faks (i ovde se podrazumeva da moram da budem medju najboljima ) - Pomoci roditeljima na poslu (ukoliko pronadjem vremena u pauzi izmedju ucenja ) - Organizovati proslavu 18-tog rodjendana - Odvoziti casove, zavrsiti obuku i poloziti vozacki ispit (A2 kategoriju) kako bi se stvorili uslovi za veci motor. Moj Varadero 125 mi je postao mali i slabasan za bilo koji vid voznje osim po gradu. Naravno, ovde se podrazumeva da teastove trebam da polozim iz prvog puta, jer svi u kuci su sve kategorije polagali iz prvog puta - Ostvariti sto bolji rezultat na prijemnom ispitu i sakupiti sto veci broj bodova radi lakseg upisa na faks (naravno, uspehom se smatra iskljucivo upis na budzet ) I tako, danima se budim, buljim u spisak zakucan na zidu sobe i definitivno shvatam da mi je muka od svega!!! Nema vise zajebancije, ostalo je kratko vremena...sve od februara do jula meseca, uh, kratko!!! Iz svog ovog nezadovoljstva, prikupljam hrabrost za jedan ozbiljan razgovor sa roditeljima kako bih im predocio kako je ovo stvarno puno obaveza, kako mi ne preostaje ni malo slobodnog vremena, kako ce me sve ribe ostaviti itd, itd... Kao i uvek, tata je imao razumevanja! Skinuo je spisak obaveza sa zida i precrtao neke od njih kako bi mi malo olaksao situaciju: - pomoc na poslu - proslava 18-tog rodjendana - polaganje vozackog ispita - proslava mature Pa cekaj bre, oslobodio si me svega onoga sto licno meni nesto znaci a i dalje sam preopterecen svim ostalim!!! Posle finog razgovora, kako obicno biva kod dve razlicite generacije, dogovorismo se da resim sve ove izazove koji su ostali neprecrtani, a mama i tata ce se pobrinuti oko ovih precrtanih, meni bitnih stvari!