Ne hodaj ispred mene možda neću slediti. Ne hodaj iza mene možda neću voditi. Hodaj pored mene i samo budi moj prijatelj. -Albert Camus – Za jedno nesvakidašnje prijateljstvo, da se ne zaborave sve bistre i mutne vode kojima smo plivali, svaki kilometar dalje, izazov više koji nam ne da mira i gura nas napred, iskustva lična i zajednička koja su nas čvrsto povezala u prostoru i vremenu, nesebično davanje, bezuslovna vera… Sve ili ništa Ovo je mogla da bude priča o nama, njemu i meni ali nije… Ipak je samo o meni i mom kružnom putovanju po Balkanu, kroz neke nama susedne države i neke odmah do njih. Po raznim meni nepoznatim a i ponekim poznatim putevima, preko planina, pored reka, mora, jezara. Svega ima. Deset dana, šest država, osam graničnih prelaza, sa zadržavanjem ponegde dan, dva ili tri… 2375 km. Kako sam uopšte krenula na ovo putovanje i kako sam se pripremila za njega? Oni koji su čitali moje prethodne putopise već me donekle poznaju. Pa tako znaju da krećem i stižem onoliko daleko koliko sam zamislila, na lakši ili teži način. A i u životu je tako. Sapletem se ponekad, padnem ali ustanem pa nastavim dalje. Od osvrtanja unazad nema neke velike koristi. Mudri ljudi bi mogli možda da izvuku neku pametnu pouku iz prethodno načinjenih grešaka. A opet, oni drugi zapeće više puta na istom mestu i opet će krenuti istim putem. Ja u nekim stvarima možda više naginjem ka ovim drugima, bar što se planiranja tiče. I dalje krećem na put nedovoljno pripremljena sa nepotpunim informacijama i bez detaljno razrađene rute. Reći ćete, mogla sam već dosad da naučim da dobra priprema štedi vreme a nekada i novac i pruža veće mogućnosti za upoznavanje mesta kroz koja prolazim. Sasvim tačno. Ali i ovako nađem ja sve to, pa čak i ono što nisam ni tražila niti sam znala da postoji. I stignem svuda pre ili kasnije… Dakle, za ovo putovanje sam se pripemala jedno veče po principu hajde da vidim u kom pravcu bih mogla da nestanem sutra. Da to budu putevi kojima do sada nisam prošla (većim delom) a da me na kraju dovedu naravno do sela u Crnoj Gori ( jer tamo se završavaju i počinju gotovo sve moje vožnje). Na raspolaganju sam imala maksimalno deset dana, poslednjih deset pre povratka u radne tokove, pre povratka u realnost. A zašto sam otišla… Znate ono kada u životu sasvim slučajno i iznenada da uopšte niste ni tražili a niste ni verovali da tako nešto za vas postoji pronađete ono nešto posebno, jedinstveno i retko. Ono što vas dodirne do srži, ispuni u potpunosti. Ono zbog čega počnete da verujete da život nije crn, nije ni siv već obojen divnim duginim bojama. Kada se smejete a ni sami ne znate zašto, kada vam se čini da je najveća sreća koja postoji upravo ona koju osećate. Kada mislite da možete sve, pa i nebo da dodirnete. Ja sam od onih koji za prave stvari doslovno ginu, kada verujem da su jedinstvene i to zaslužuju. Do krajnjih granica ulažem sebe. Sve... Ali dogodi se da je kula ipak bila od karata iako sasvim posebna i možda savršena baš za mene. Kada se ruši, padam i ja. A udarac jako boli. Ni ne može drugačije, bar kod mene. Veliki ulog donosi veliki dobitak ili gubitak. Sve ili ništa. Takva je igra, nema tu kalkulisanja. A posle? Pa ili sediš i čekaš da sunce opet grane. A od toga nema ništa. Ili ustaneš, stisneš zube, otreseš prašinu, sedneš na motor. I voziš dalje. To je ono što me nikada nije izneverilo ni razočaralo. Vožnja i daljina… Od svake vožnje imam velika očekivanja i ona uvek budu opravdana. Zapravo, na kraju dobijem mnogo više od onoga što sam želela. Pa tako i od ove. Prvi dan: 24.05.2017 Bugarska: Beograd-Bansko Rapsodija na vetru - Na početku duge - Posle neprospavane noći, kucanja na viberu, pakovanja na brzinu zbrda zdola i površnog iscrtavanja ruta do tri ujutru, ustajem rano ipak rešena da krenem. Naravno kiša pada celu noć. A kako bi drugačije nego da mi još malo zakomplikuje polazak na put. Ali jutro sviće i kiše nema. Odlično, bar ću krenuti po suvom. Umorna sam, ali adrenalin čini svoje. Sva čula su mi budna, misli su mi već na putu… Spremna sam. Ovo je dan kada treba da pređem najviše kilometara. Prvobitna opcija je bila da vozim do Zaječara pa tu da uđem u Bugarsku i onda regionalnim putevima do Banskog. Međutim dok sam popakovala stvari na motor bilo je već relativno kasno, a malo sam spavala. Treba voziti skoro šesto kilometara nepoznatim putevima (nisam do sada vozila po Bugarskoj nikada), nije realno a ni pametno. Odlučujem da na ovoj prvoj etapi nešto žrtvujem. Idem najkraćim i najbržim putem za Bansko, autoputem do Niša pa Sićevačkom klisurom do Dimitrovgrada. Odatle nastavljam do Sofije gde bi trebalo da skrenem na put za Bansko. Navigaciju nisam ni stavila, kako zbog kiše koju sam očekivala usput, tako i zato što ne radi kako treba pa me mrzelo da se sa njom uopšte bakćem. To se pokazalo kao greška, ali možda i nije. Tako ne bih vozila nekim lepim predelima kroz Bugarsku i možda ne bih poželela da se opet vratim i otkrijem sve one lepote koje sam sada samo dotakla. Vožnja autoputem je kakva nego dosadna. Svi to znamo ali ipak nekada biramo i ovo kao alternativu. Kod Velike Plane pravim prvu pauzu u Meku, jedem i malo odmaram. Od polaska me prati neko čudno ponašanje motora. Manifestuje se tako što se motor neprestano ljulja. Pomislila sam da je od vetra, ali nije samo to. Meni je to potpuno novo i nepoznato. Kao da neko mimo moje volje gura ručice volana napred-nazad i tako naizmenično blago obara motor levo, desno non stop. Vrlo neprijatan osećaj koji ti ne dozvoljava ni za trenutak da se opustiš. Još uvek ne znam šta je bio uzrok toga. Pre puta sam stavila distancere na volan da ga malo podignem. Da li je to moglo da izazove ovakav efekat, ne znam. Ili možda torba na zadnjem sedištu koja je pravougaona i visoka, možda je ona pravila otpor vazduhu pa se motor ljuljao. Ili možda istrošene gume… Ili sve to zajedno u kombinaciji sa vetrom… To me malo nervira, pogotovo što je putovanje tek počelo a već ima nešto što nije baš kako treba. Mislim se, ako ostane samo na tome biće dobro. I bilo je na sreću. Vruće je. Jutros kad sam pošla vreme nije baš obećavalo pa sam obukla majicu dugih rukava a i helanke ispod moto pantalona. Sve to skidam usput na nekoj pumpi, što mi konačno daje malo prostora da dišem i bolje se osećam. Od Niša put vodi kroz Sićevačku klisuru. Ovo je osveženje u odnosu na monotoni autoput. A meni posebno jer prvi put ovuda vozim. Zelenilo okolo i reka koja teče duboko između stena donose opuštanje. Daleko iza mene ostaje sivo uzburkano nebo a ispred se otvara novi put, onaj neizvesni, još neotkriven, onaj koji će me odvesti dalje napred. Nije važno da li je kiša ili sija sunce ja vozim kroz dugine boje. Sve je baš kako treba. Stajem povremeno da slikam ali ne baš često. Treba stići do cilja za dana, što će se ipak pokazati kao nemoguće. Možda bi i bilo moguće da nisam sasvim promašila put od Sofije ka Banskom. Granicu prelazim brzo, bez čekanja. Put za Sofiju se radi, povremeno ima suženja ali ništa strašno, samo malo više treba biti oprezan. Od ulaska u Bugarsku me prati kiša. Nije velika ali dovoljno da smanjuje vidljivost i tera na dodatni oprez u vožnji. Pred samom Sofijom stajem na pumpi da proverim na Google Maps kuda dalje. Na put sam iznenada krenula, skoro niko nije ni znao osim porodice da sam negde uopšte otišla. Čak sam se u poslednjem tenutku setila da nisam izvadila ni putno osiguranje bez čega bi stvarno bilo sasvim neodgovorno krenuti na ovakvo putovanje, pa sam i na to izgubila vreme pre polaska. Onako napakovana otišla sam do najbližeg AMS gde je radio samo jedan šalter i u kompletnoj moto opremi morala da sačekam red. Skuvala sam se a da nisam još ni krenula. A onda sam na staroj naplatnoj rampi na Bubanj potoku skroz smorena od tog čekanja za osiguranje, a verovatno i umorna od teške noći, tražila gde mogu da uzmem listić za putarinu ne primećujući da rampa ne radi i da vozila bez zaustavljanja prolaze, dok mi nije prišao policajac i sumnjičavo pitao: Jel vi ne vidite da rampa ne radi? Ja skroz zbunjena gledam rampu pa njega i pitam: A gde ima neka koja radi? Čovek se nasmejao pa mi objasnio da je rampa izmeštena malo dalje a verovatno se u sebi mislio da nisam baš pri sebi. Pa sad, ne mogu da kažem da je tu mnogo pogrešio. Od Sofije pratim putokaze za Blagojevgrad i oni me vode na autoput. Kiša još uvek pada, tako da vožnja autoputem i nije loš izbor. U nekom trenutku sa putokaza se gubi Blagojevgrad, ostaje Kulata ali kako nisam dovoljno pažnje posvetila proučavanju rute tako nisam shvatila da je to pravi put kojim treba da idem. Umesto toga na jednom isključenju silazim sa autoputa i skrećem za Pernik, a zatim za Radomir. Već je sedam sati po bugarskom vremenu. Potpuno je izvesno da ću morati da vozim po mraku, samo se nadam da je put dobar obzirom da moj vid nije. Skoro sve pumpe na kojima sam stala imaju besplatan internet tako da vrlo brzo shvatam da sam promašila put za Blagojevgrad. Oko mene je priroda fantastična. Prolazim preko neke planine sa izletištima visine recimo do 1000 metara. Potpuno uživam u vožnji i okruženju. A od Kjustendila do Blagojevgrada tek počinje pravo zadovoljstvo. To je nekih 60 km vožnje uz reku između stena, pravi biser prirode. Ma zaboravila sam i da pada mrak i da još uvek lutam tražeći put za Bansko, i to da sam tamo u nekoj tuđoj zemlji usred neke šume gde nema baš ni mnogo vozila, sve sam zaboravila. Ničega drugog nema, samo radost i oni slatki leptirići u stomaku kada otkrivam nešto novo, nešto lepo. Bila sam neopisivo srećna što sam pogrešila put. Jer da nisam ne bih ovo videla a ni doživela baš ovde, negde i nigde taj dodir sa prirodom. Trenutak od koga kreće osećanje da je moje putovanje, moja avantura već počela i da sve što stoji ispred mene može samo da mi donese radost, lično unutrašnje zadovoljstvo i mir, pa i svaki izazov na koji eventualno naiđem. Sve je to sastavni deo doživljaja za kojim svaki put iznova tragam, da ga pronađem, osetim i doživim izvornog, onakvog kakav jeste tamo negde u nekoj šumi na nekoj planini u nekoj zemlji... Čarolija ubrzo prestaje, ponovo se uključujem na autoput koji me vodi do Blagojevgrada i još deset kilometara posle njega. Odatle se isključujem na magistralni put odličnog kvaliteta koji se penje u planinu i vodi ka Banskom. Zapravo to je put kojim se preko Goce Delčev-a ide za Grčku. Već je pao mrak, loše se vidi ali put je stvarno dobar tako da mi ne predstavlja problem za vožnju. Od skretanja Bansko je na nekih 40 km. Ne znam koliko je već bilo sati kada sam stigla, mislim nešto posle pola jedanaest. Grad je prazan, ali bukvalno. Na ulazu je pumpa. Stajem da pogledam na Booking-u ima li kakvog smeštaja jer isti nisam rezervisala ranije. Nisam poslušala savet prijatelja da prespavam u Sofiji dok je još bio dan, a ni onaj da rezervišem nešto unapred sa pumpe gde sam imala internet. Tako ovde na ulazu u Bansko konstatujem da su svi smešataji koje sam na Booking-u pronašla imali prijavljivanje najkasnije do devet sati uveče. Krećem da potražim nešto na licu mesta. Vozim praznim ulicama gore-dole skoro čitav sat. Mnogo objekata ima ali na svima su ugašena svetla. Nije sezona, ništa ne radi. Ima par grandioznih hotela koji su otvoreni za posetioce ali su im i cene veće. A ja tražim nešto jeftino, samo da prespavam pa sutra da nastavim dalje. I naravno bezbedno za motor. Ne nalazim bukvalno ništa. Ponovo se vraćam na istu pumpu i pitam tamo. Dobijam informaciju da je osim hotela sve zatvoreno, kasno je a i nije sezona. Već sam baš umorna i spava mi se. Preostaje jedino da se vratim u podnožje do prvog grada i probam tu nešto da pronađem. Silazim u Razlog. Ovde ipak ima nekog života na ulicama. Pitam taksistu u centru i on me prati do obližnjeg pansiona čije ime nisam zapamtila. Tamo je cena sobe sa kupatilom pristojna, 15 eur, a motor parkiram odmah ispred recepcije na zaštićenom i osvetljenom mestu gde je na oku čuvaru čitavu noć. U hotelu je neka proslava, muzika je glasna. Iako je soba na trećem spratu buka dopire čak dotle. U jednom trenutku čujem naše pesme, Ceca, Brena i ne znam ko sve već… Ali ja sam već mrtva. Brzo se tuširam, jedem neke ostatke hrane ponete još iz Beograda, šaljem poruku da sam stigla i tonem u san. Pre toga donosim odluku da se ujutru ne vraćam u Bansko. Nemam mnogo šta tu sada da vidim a samo ću izgubiti u vremenu. Sada sam samo malo zagrebala Bugarsku, dovoljno da otvorim i ta vrata i probudim radoznalost da je bolje upoznam i ono što ona nudi. A ima dosta toga da ponudi. Putevi možda nisu tako dobri kao u Rumuniji ali zato prirodne lepote ne zaostaju ni malo. To je ono zbog čega ću se ovoj zemlji opet vratiti sasvim sigurno.