Sve je pocelo pre par godina kada sam upoznao Petra I shvatio da je veci freek po pitanju pustolovina motorom od mene. Tako smo nas dvojica jednog junskog dana odlucili da odemo na more motorima I opredeljena destinacija je bila Budva. I meni I njemu je to prvo duze putovanje. Dogovor je bio da se krene 24. jula 2009. godine. S’obzirom na to da nam je taj 24. bio radni dan odlucujemo da krenemo odmah po zavrsetku radnog vremena sto ce se kasnije ispostaviti kao greska. Plan je bio da se krene za Podgoricu kod drugara Ace na prenociste jer je ocekivano vreme dolaska u Budvu bilo oko 00-01 po ponoci a tada nikako ne bismo mogli da nadjemo neki pristojan smestaj pa nam se varijanta prenocista u Podgorici ucinila boljom. Tako je I bilo. Tog 24.jula u 15:50 Petar je vec bio u garazi moje firme na Banovom brdu sa njegovom Gilerom. I tako smo nas dvojica posle mog radnog vremena , tj u 16:05 krenuli lagano na put.
Ja sam diktirao tempo jer Petrov Runner poprilicno brze ide od mog Majestya. Sve je savrseno dobro islo, ibarska kao med... Prva da nazovemo pauza je bila kod Uzica da se Runner natanka . Pauza je trajala 3 minuta I nastavljamo da “grabimo” dalje . Malo je problematicno bilo uz Zlatibor jer Majesty nema snage ali nikome ko nas je prestigao nismo ostali duzni
Tacno u 20:00 pravimo prvu ozbiljniju pauzu od pola sata na Jugopetrolovoj pumpi na izlasku iz Prijepolja. Tu smo dopunili Runnera I napunili njeno velicanstvo , malo odmorili I gas dalje. Polako stizemo na nasu granicu I prolazimo bez posebnog zadrzavanja. Krecemo dalje ka Crnogorskoj granici I u jednom trenutku Petar krece u obilazenje kamiona ne videvsi u susret autobus. Nije bilo toliko strasno ali tog trenutka mi nije bilo svejedno dok sam to gledao. Sledi malo kritike I ja na prvom pravcu preticem isti taj kamion. Mrak je vec pao ali posle preticanja ne vidim Petrov neizostavni xenon u retrovizoru. Ne uzbudjujem se previse jer sve ocekujem eto ga iza krivine,sada ce on... U jednom trenutku u retrovizor umesto Petra vidim isti taj kamion ponovo!!! Zaustavljam se, okrecem I pun gas nazad.Posle km-dva nailazim na Petra koji stoji uz put pored svoje Gilere. Na prvi pogled je izgledalo kao da je pauza ali kada sam video drugu stranu motora I njega prasnjavog sve mi je bilo jasno. Prvi peh !!! Petar je pao. Sta se ustvari desilo? Kada sam ja zavrsio preticanje u susret je naisao autobus I on nije mogao odmah zamnom da krene ali je zato odmah nakon mimoilazenja sa istim(koji je iza sebe vukao podugacku kolonu) prestigao kamion I malo ostrije krenuo za mnom da me sustigne jer sam mu vec odmakao. Kada je naisao na tu krivinu nalevo oborio je motor ali se nije nadao da u sred krivine ima izbocina velicine sirokog lezeceg ( otprilike 2 metra duzine) I to ga je bukvalno izbacilo iz ose. Kada je uspeo da smiri I uspravi motor bilo je vec kasno jer se nasao pored puta I isao ka stenama od koje se odbio pa pao. Sreca pa je prosao bez povreda. Sumiranje stete: polomljene bocne plastike, ulubljen hladnjak, probusena zadnja guma ..stanje vozno !
Idemo dalje, sta sada!? Pokusavamo da napunimo gumu penom ali bez uspeha jer je rez preveliki I sve izadje napolje. Drzali smo rukama, pokusavali da zapusimo ali dzaba. U tom trenutku nailazi kamion I staje, neki momak iz Obrenovca ( Obrenovcani veliki ljudi, svaka cast ) I nudi nam pomoc. Prvo smo pokusali da naduvamo gumu jer smo se nadali da je pena bar malo uhvatila ali bez uspeha. Odlucimo da natovarimo motor na njegov sleper I odvezemo se do granice jer tamo bar imamo svetlo I vise opcija Tako je I bilo. Covek je hteo da nam preveze motor do primorja ali nije mogao jer su na carini trebali da mu zapecate prikolicu, i to sve , stvarno se ne razumem u to ali sam njegovu iskrenost shvatio kada je predlozio da ga podignemo u kabinu. Kralj . Odustajemo od toga I od carinika na Crnogorskoj grani saznajemo da par km dalje ima pumpa 00-24 pa tamo mozemo da zatrazimo pomoc. Petar odlucuje da vozi na tako izduvanoj/izbusenoj gumi do pumpe. Tamo stizemo I uz pomoc radnika sa pumpe saznajemo da ima tamo neki “Aco” koji radi skutere I mozda ima gume ali ne znaju nista drugo o njemu..pa onda ustvari saznaju broj..pa ga pozovu ali je on na nekom slavlju u brdu I ne zna kada ce kuci..i iz 10-og puta saznajemo da on ustvari ni nema tu dimenziju koja nama treba ! Kao u seriji Slozna braca kada trebaju dovesti “Radojicinog malog” da kaze raspored mina ali je otisao na ekskurziju ) ! U svakom slucaju pomoc je uvek dobrodosla, bar su pokusali. Pokusavamo opet sa penom ali ponovo bez uspeha. Tu sedamo da popijemo kafu jer smo shvatili da ce nam trebati! Uz konsultaciju sa drugarom Filipom (inace on nam odrzava iste masine) koji je krenuo 2-3 dana pre nas I cekao nas u Budvi, odlucujemo da vozi na izbusenoj gumi ali da ne prelazi 60 km/h pa tako dokle stignemo. Krecemo polako dalje ka Podgorici . Petar jeste postovao svoje ogranicenje ali prvih par minuta I ubrzo je shvatio da nista nece biti ako vozi brze. Sve je bilo ok, kao da nam se nista nije desilo. Ovaj put menjamo mesta I on ide ispred zbog tempa I zbog xenona koji obasjava sve isperd. Vozili smo se tako dobrih 120-130 km , posle kojih sam video da je guma pocela da se dimi. Dajem mu znak da uspori ali ubrzo krece ceo motor da se trese I tu stajemo. Rezultat voznje na takvoj gumi je ocigledan. U daljini vidimo neki zastoj. Odguramo motor do tamo kad ono sudar. Klepili se autobus I auto koji je bio u preticanju. Bez povredjenih. Tu su I panduri kojima pricamo sta nam se desilo I da ne mozemo dalje u nadi da ce nam ponuditi pomoc ali njih savrseno boli k____ za to I posle uvidjaja sedaju u kola I pale . Bar smo dobili od njih informaciju da do Podgorice ima 20ak km . Zovem ortaka Acu koji nas je cekao u kaficu u Podgorici( vec sam mu predocio situaciju na granici) I koji je vec bio pijan. Aca odmah izlazi iz kafica I odlazi po kola ali tu dolazi do izrazaja njegova slabost ka alkoholu! Ne zna gde su mu kola ) . Sa njim krece I njegov brat Herceg I nekako zajedno nalaze kola I krecu ka nama. Staju na pumpu da sipaju gorivo I nastavljaju ka nama. Ceo taj put ka nama traje nekih sat vremena. U medjuvremenu se rascistila guzva koja je nastala zbog sudara, autobus odlazi I Petar I Ja ostajemo sami u mraku u sred nedodjije. Nigde ni svitac da zasija, mrkli mrak. Pokusavamo da stopiramo neke kamione I kombije ali bez uspeha. U tom trenutku niodkuda iz sume I stenja ispada covek I dolazi ka nama. Nije svejedno. Onako zbunjeno gleda , okrece se levo,desno , prilazi nam I sa bojaznoscu pita : izvinite momci, a gde je otisao onaj autobus sto se sudario ??? Objasnjavam mu da je bus otisao ali da mi se cini da je stao odmah nakon kretanja iza krivine I on covek bez pardona krece sprint za njim. Nisam mogao da se suzdrzim I poceo sam da vristim od smeha u svoj toj muci kao I Petar. Ode covek. Hahahahaha . On je ustvari morao u wc ali nije imao gde jer je kolona bila podugacka zbog udesa, pa je otisao na kraj kolone I tek tu usao u sumicu neku I dok je zavrsio svi vec otisli . Elem, tada smo shvatili da od goreg uvek ima gore ! Posle nekog vremena dolaze Aca I Herceg sa svojom ljutom masinom, Peugeotom 205. Krece prica, odusevljenje jer smo spaseni I polako dogovaranje kako cemo da ubacimo motor u limuzinu . Sve se dogovorimo I krenemo da ubacimo Runnera kad prc, zakljucan gepek. Reko,daj otkljucaj ovo ludaku kad on donosi kljuc od gepeka(isti kao od rezervoara) koji je polomio dok je tocio gorivo na putu ka nama! Tada sam se pitao da li je moguce ovo sto nam se desava? Da li je realno? Idemo dalje, nikda ne odustajem . Obaram zadnje sedste I pocinjem da odvrcem bravu na gepeku. Malo je zapekla a malo I nepristupacna ali sam posle 20ak min uspeo da je skinem. Otvoren gepek . Ubacujemo Runnera I pakujemo se za polazak. Oblacim opremu I palim Majesty I imam sta da vidim! Svetla koja se automatski pale nisu se upalila. Skidaj opremu, skidaj masku celu ali vec dovoljno nervozan ne mogu da ustanovim kvar! Odlucujem da krenem tako I da tih 20 km vozim Aci na braniku I polako. Seda Aca za volan, Herceg pored, Petar njemu u krilo I idemoo. Polako smo isli, do 70km/h I ubrzo stigli u Podgoricu. Na ulasku u Podgoricu neizostavni panduri. Pravimo polukruzno jer nemam svetla I ne razmisljam o kazni. Tu se oni sete neke precice I kroz neka dvorista I puteljke zaobidjemo te pandure I napokon stignemo do Acine kuce na obali Zete. Vreme dolaska 04:00 . Slomljeni od puta I nedaca koje su nas zadesile odmah lezemo u krevet I ostavljamo sumiranje utisaka za sutra. Ustajemo polako ujutro, doruckujemo I krecemo u potragu za vulkanizerom. Nalazimo gumu, menjamo I vracamo se da je namontiramo. Nekako uspevam da vratim svetla Yamahi ali bez migavaca itada se stvara drugi problem, ne moze da upali Gilera. Aj ponovo u grad po novu svecicu. Zamenimo je I opet nista. Posle sat-dva mucenja I ciscenja uspevam da mu upalim runnera. Radi kao sat . Kazem Petru da ga ni slucajno ne gasi nego da se oblaci I krece za Budvu. Vec je bilo 14h . Dok se oblacio provozam njegov motor I sve je ok bilo. Stanem u dvoriste I pocnem polako I ja da se oblacim dok nas Aca sa ortacima ceka na kapiji u kolima . Oni takodje idu do primorja,da se malo iskupaju. Kazem im da krenu I da ih stizemo do prvog semafora. Oni krecu ,mi navlacimo kacige kad u tom trenutku krece da se dimi Runner. Skocimo I ugasimo ga I imamo sta I da vidimo. Pri udarcu u stenu ulubio se hladnjak I dodirnule su se zice ventilatora hladnjaka. Nije pravio problem do tada jer se vozio I nije palio ventilator ali dok je stajao u dvoristu zagrejao se I upalio isti, doslo do kratkog spoja I iskocio osigurac a zice se zapalile. Haos. Brzo skinem sa Acine limuzine odgovarajuci osigurac , spakujemo to I za njima. Poenta je bila samo da ne stoji I da se vozi da ne bi dizao temperaturu. Stigli smo u Budvu, nasli se sa Filipom , uzeli smestaj I odmah na plazu.
Naizgled tu pocinje pravi odmor ali ne I za Petra. Posledice pada su se manifestovale tek nakon prvog ulaska u vodu kada mu se desna butina nadula. S’obzirom na to da je teze hodao I samim tim teze mu je bilo da seda na Gileru , odlucujemo da zamenimo motore. Na Majestyju je mogao da ispruzi noge I lakes da sedne na nju. Posle par dana vozikanja I uzivanja ,tj. Dva dana pred povratak kada smo vec zaboravili na sve muke I probleme, Petar uspeva ponovo da pade sa motora. Ovoga puta sa mog motora ali bez opreme. Ponovo je pao na istu stranu kao I prvi put ,tako da je vec naduvenu I povredjenu nogu ukrasio ogrebotinama I razderotinama. Malo je I rame stradalo I jos sto sta . Kada se izuzmu Petrovi pehovi odmor je protekao savrseno, kao na primer meni jer sam na moru upoznao ljubav svog zivota .
U povratku nismo imali nikakve posebne dozivljaje, sve je proslo bez problema. Napravili jednu pauzu na Zlatiboru I nastavili put.
Krenuli smo u 9h Budve a u Beogradu ,na Bezanijskoj kosi smo bili u 17:30 ( sat vremena pauza na Zlatiboru I par kracih pauza za sipanje goriva) . Nadam se da nisam mnogo smorio ali je prica takva da se mora cela ispricati, sa svim detaljima.
Verujem da je bilo bar malo zanimljivo I da vreme koje ste potrosili u citanje nije izgubljeno. Jedno novo iskustvo ne moze da skodi. Veliki pozdrav svima bajkerima I potencijalnim bajkerima.
k_u_m
