Pošto smo mi Miša i Maja, zamenili smo treća slova imena i dobili Miju i Mašu!

Aaaa, ne, moja draga zna da se nije udala za bibliotekara, dve ture su već dogovorene za leto!

Hvala puno drugari, evo putopis dopunjujem jučerašnjom fotkom kada su devojke bile stare oko 5 minuta!

Ako bih ikada opet išao ovu predivnu turu, planirao bih najmanje duplo više vremena od ovih nedelju dana, jer se takav splet nacionalnih parkova, prevoja i fantastičnih pejzaža ne viđa na mnogo mesta. Nadam se da ste uživali, jer ja jesam, vraćajući letošnje uspomene, kuckao sam po tastaturi toliko srećan i nasmejan da je moja gospođa par puta značajno podigla obrve videvši to, misleći da kucam ko zna šta i kome!

Od Passo Resia, preko Merana i Bolzana, sada već po mraku stižem do seoceta San Candido, na granici Italije i Austrije, i tu zaključim da je moj cilj Jager u Ljubljani danas nepotreban napor, a i stigao bih u gluvo doba noći pa mi je bilo glupo da ga cimam jer je sutra radio. Nađem smeštaj, večeram i odlučim da preskočim Ljubljanu i sutra uveče spavam kući, jer se moja lepša polovina ozbiljno uzmuvala i 50 puta me je pitala kada ću stići, što uopšte nije ličilo na nju,a i Šponja je dobio ćerkicu a proslava je bila uveče. Ujutro, nakon kafe i doručka koji me je još svrbeo zbog cene od 60 evra prenoćišta sa njim, oran i raspoložen nacionalom kroz Austriju dam sebi još malo oduška na Korenjskom sedlu prevoju između Austrije i Slovenije,preko Kranjske Gore, a posle dosadnim auto putem, završio sam ovo putovanje u popodnevnim satima. Nestrpljivo uđoh u kuću da vidim šta se ova moja toliko uzmuvala . -Sedi, kaže ona, ali u fotelju da ne padneš! -Ma šta je bilo?! -Jesi li hteo devojčicu? E, PA IMAĆEŠ IH DVE, NOSIM BLIZANCE!!! Poslednja fotka je od pre neki dan, kažu da mi se motor uopšte nije promenio!

Plan je bio da oni par dana provedu u gostima, dok sam ja srećniji za novo prelepo poznanstvo ujutro trebao da krenem ka Balkanu, ali, naši domaćini iz pristojnosti nas ostaviše u krevetima, pa ja umesto ujutro, iz Chama krenem u jedan po podne. Pored Ciriškog jezera nacionalima vozio sam ka Davosu,od Davosa ka Italiji, za vožnju je fantastičan Fluela pass, koji nije nešto visok, 2300m ali su krivine takve da doslovce 45 minuta ne puštaš gas, već samo obaraš motor. Odlučio sam da ovaj put passo dello Stelvio zaobiđem, jer bi to bio 4-ti put da ga prelazim, nego se odlučim da idem preko Passo Resia, koji mi se učinio zanimljivim zbog crkvenog tornja koji viri iz jezera a koji sam negde na slici video.

Celom Švajcarskom vreme je bilo fantastično, pošto se Iske i ja fantastično uklapamo u vožnji, ovo je bilo bonus uživanje sve do 30 tak km od Ciriha, gde nas kiša opere za sve što do tada nije pala, tako da smo kod Ivanovog brata u predivan stan na ušću reke u jezero stigli mokri do gole kože. Ivanov brat Branislav je takođe motorista, sa prelepim XX-om u garaži, ispostavilo se da imamo toliko zajedničkih tema i interesovanja, da nas je Anita jedva oterala na spavanje u sitne sate nakon obilne večere i puno piva.

Međutim, na Ivanov nagovor odlučim da idem sa njima do Chama, primamljiva je bila ideja nacionalima proći Švajcarsku, od jezera Le Man do Ciriha, tako da se pozdravismo sa Acom, provozasmo Ženevom, na Anitino insistiranje odemo do zgrade UN, a nakon toga opušteno uz predivno jezero krenemo ka Tononu, mestu odakle ruta zvanično kreće ili završava.

Nalazimo stan Filipovog dede koji je na odmoru u Srbiji, moj drug Filip, iako ga je kvar omeo da ide sa nama i bude nam domaćin u Ženevi, dao mi je ključeve dedinog stana. Naravno, namirnice smo kupili još u Francuskoj, jer je sve u marketima u Švajcarskoj 40-50% skuplje. E ovde se ekipa ujutro razdvajala, Aca se vraćao za Minhen, Iske je išao kod brata u Cham kod Ciriha, a ja, ja sam smišljao kuda, a da već nisam tuda išao.

Pošto smo mi planirali spavanje u Ženevi, a do nje je trebalo još 200 km, nakon par fotki i kratke pauze, palimo ka Albertvilu, Ansiju i po mraku stižemo u Ženevu koja nas dočekuje sa par blic fotki sa stacionarnih kamera za brzinu.

Od Galibera preko Modane vozimo se ka Col d Iseran koji se nalazi iznad Val d Isera, čuvenog turističkog centra. Samo za Col d Iseran i Val d Iser trebalo bi izdvojiti ceo dan, koliko toga ima da se vidi,slika, uživa.

...

Galiber

Kako je bilo podne kada smo stigli u Briancon, po starom običaju, našli smo super market, raspremili hranu na stolu ispred, i napravili ozbiljan ručak na otvorenom. Od Briancona prelazimo Col du Lautaret i krećemo ka još dva legendarna prevoja, Telegraph i Col du Galiber.

Od Col de Vars prema Brianconu, prolazi se preko Col d Izoard, prelepe fotke sa neobičnim predelima su odatle.

Col de vars

Col de Vars je praktično ulaz u nacionalni park Queiras. Na vrhu prevoja zapazimo nemca na novoj Africi, pogodilo se da smo sa vrha krenuli u isto vreme, a on je očito bio nabrijan da pokaže kako ta Afrika ide. Kako je Iske imao Anitu sa sobom, nije se upustio u ludorije, dok smo Aca i ja zdušno prihvatili izazov, i posle 10-tak kilometara sulude jurnjave, uspem da ga prođem na nekoj serpentini,eeeee, ne da se još ni moja matora krava!

Iz sna oko 8 ujutro trgla nas je kolona od 20-tak nemaca na motorima koja je prolazila ispod prozora. Današnji cilj je bio Ženeva preko još par čuvenih prevoja.

Mapa četvrtog dana

Kako se mrak ubrzano spuštao, a mi smo imali još 30 tak kilometara do Barcelonette, gde sam rezervisao smeštaj preko Airbnb-a, požurili smo sa spuštanjem sa ovog predivnog prevoja. Ispalo je da smeštaj baš i nije u Barcelonette, već u seocetu u brdima iznad grada, u kojem je radila jedna jedina picerija sa cenama kao da je meso u njoj od antilope. Nakon nikakve pice i preskupog piva, u stanu u višespratnici,rezervisanom preko Bookinga nije mi da zaspim smetalo ni Acino hrkanje sa donjeg kreveta.

Col de la Bonnette

Od pumpe krenuli smo ka Col de la Bonnette, koji je na mene ostavio fantastičan utisak, pošto smo na vrh stigli neposredno nakon zalaska sunca, oblaci su još uvek bili obasjani suncem, što je meni bila prilika za par fantastičnih fotki.

Nešto što svako ko planira da se vozi ovim krajevima treba da zna je da benzinske pumpe nisu kao drugde, nemaju radnika već se isključivo sipa na karticu, što samo po sebi i nije problem, međutim, prilikom sipanja, automat ti uvek blokira iznos od 120 do 200 eura, zavisno od pumpe, da bi ti za par dana odblokirao ostatak, a skinuo iznos za koji si sipao. To nije loše ako na kartici imaš ozbiljnu kintu, ali ako kao mi ideš sa knap para na kartici, posle par sipanja imaš ozbiljan problem! Kako je Ivan dobio poruku nakon sipanja da mu je skinuto 150 evra, ceh je platila nedužna bakica kojoj su bili zanimljivi motori, a ovaj naš joj misleći da je ostao bez tih150 evra naređao celu Francusku, De Gola i Marin le Pen!

Nakon par manjih prevoja stigli smo do čuvenog Col de Turini na kojem se vozi Monte Karlo reli, a kojeg je Džeremi Klarkson uvrstio u konkurenciju najboljih puteva na planeti. Od Col de Turini pa nadalje nizali su se prelepi krajolici sa vijugavim putevima kroz nacionalni park Mercantour. Sledeći prevoj bio je St. Martin.

Iz gužve Mentona krenuli smo da se penjemo ka Sospelu, a srce mi je zaigralo kada sam video prvu tablu koja označava Route des Grandes Alpes, jer sam prethodnih mesec dana kao dete pred željenom igračkom čežnjivo po internetu gledao fotografije ovih predela.