[RIDE WITH PRIDE]

5-9. oktobar

PET DANA PIRANA

 

Piran, kao što ste se sigurno odmah dosetili, se nalazi u Piranskom zalivu. Ovaj zaliv je predmet spora između Slovenije i Hrvatske oko morske granice i ribolova.

 

 

Ovo na slici je Hrvatska a malo iza se nalazi i Umag (pozdrav svim tamošnjim bajkerima).

Pitanje: Zašto Slovenci žele da love ribu u Hrvatskim vodama. Odgovor: Slovenačka obala je toliko mala da poznaju sve ribe lično pa im je neprijatno da ih love i posle jedu. Ovo mi je ispričao Slovenac.

 

Obala jeste mala, ali je zato neverovatno sređena i lepa. Odmor za oči.

 

 

Piran noću.

 

 

 

Piran danju.

 

 

 

 

Zalazak sunca.

 

 

 

Ala uživaju ova dvojica… Boulevard i Bonnie.

 

 

Bajkeri ovde rado dolaze – motori ne plaćaju ulazak u grad, samo automobili. Što je moj motor mali...

 

 

Portorož se naslanja na Piran. To je gradić koji mnogo podseća na gradove Francuske riviere. 

 

 

 

 

U Portorož ljudi dolaze da se odmaraju u miru i tišini. Kako se to rešava?

 

 

Deset metara ispred znaka nalazi se parking za motore. Slovenija je jedna sređena država.

 

Koja seljačina je onako parkirala. Sigurno neki neotesani balkanski subjekt.

 

Oni koji vole jahte obavezno treba da odu u marinu u Luciji.

 

 

Tamo se sakupljaju dobrostojeći ljudi iz cele Evrope. U ovoim malim belim kolima ima ugrađeno sedište za bebe. Što nekom, čim se rodi, upadne kašika u med...

 

 

Za one koji BAŠ JAKO vole jahte…

 

 

Ja ne volim jahte ali zato volim da jedem. U marini se nalazi istoimeni restoran a u njemu je specijalitet juha od škampa. Servira se u hlebu i to je najukusnija supa koju sam u životu jeo. Preporučujem toplo ali nije loše i kada se malo ostavi da natopi hleb. Za one koji u maju odlaze u Umag, ovo mesto je svega dvadesetak kilometara udaljeno. Nije baš najjeftinije ali se isplati probati.

 

 

 

Dobra stvar sa Slovenijom je njena lokacija - sve je blizu. Kada smo već na 15-tak kilometara od Trsta, morali smo da obiđemo radnje moto opreme. Na netu smo našli pet-šest adresa i upisali ih u GPS. Osnovni cilj je bio da Dušan kupi čizme jer teško nalazi broj 47/48. Ja sam želeo da kupim Held pantalone koje bi pasovale uz moju jaknu.

 

Taman ja ništa ne nađem a Italijani već zatvore radnje (12.30h). Dušan je imao više sreće, kupio je dobre turing čizme. Ne želimo da čekamo da se radnje ponovo otvore i umesto toga prošetamo gradom.

 

 

 

 

 

Kada kažem Trst mislim na shoping. U stvari, to je pola istine. Trst je jedan veoma lep grad.

 

TRST JE NAŠ – šteta što nije. I da je bio, sada više ne bi bio.

[RIDE WITH PRIDE]

 

5. oktobar

JADRANSKA MAGISTRALA – MALINKONIJA U MOJOJ DUŠI SPAVA

 

Ova deonica puta je bila jedan od glavnih razloga da napravimo ovo putovanje. Split – Šibenik – Biograd na moru - Rijeka – Piran. Sve u svemu 500 km.

 

Od Splita postoji nov auto put kojim može relativno brzo da se stigne do Rijeke. Mi smo unapred rešili da idemo starom magistralom. Treba naglasiti da izraz “staro” nema veze sa životom - put je fantastičan. Pun je krivina ko stvorenih za bajkere. Asfalt je nov i može brzo da se vozi. Čak sam i ja nekoliko puta oborio motor do đona. Od Starigrada pa ka severu, bili smo skoro sami - tu i tamo po neki turisti sa kamperima.

 

 

 

Prolazimo pored mesta koja nisam video godinama a deo su moje mladosti.

 

Primošten. Kao student sam letovao ovde u kampu.

 

 

Nacionalni park Paklenica. Divlja priroda i kanjoni.

 

 

 

Goli Otok. Na njemu, srećom, nisam bio.

 

 

U daljini je otok Krk.

 

 

Uživamo u vožnji ali Dušan počinje da ima stanovitih problema sa stražnjicom. Pravimo sve češće pauze. “Izvini Neša.” Triumph je predivan motor ali su ipak tehnologija i ergonomija sedišta napredovali od 1959.

 

 

Problem je i to što Dušan svo vreme nosi težak ranac na leđima. Prebacujemo ga na moj motor i nastavljamo.

 

Oblaci postaju sve gušći ali srećom, celog dana nije pala ni kap kiše. Da je počelo da pada, sigurno bismo izgubili još jedan dan. Na ovim putu ne bismo mogli da vozimo po mokrom brže od 50 na sat.

 

 

 

 

Oko 17h pristižemo u Rijeku. Tu ja rešim da poslušam GPS a ne Dušana i saobraćejne znake i na kraju radnog vremena se nađemo u centru grada. Pakao. “Izvini Dušane.”

 

Iako se SVAKO sklonio dok smo se provlačili između kolona automobila, gubimo više od sat vremena.

 

 

Počinje da se smrkava i rešavamo da ovaj put preskočimo Istru – ostavljamo to za povratak. Hvatamo pravac ka Sloveniji i 30-tak kilometara od Kopra se uključimo na auto put.

 

Uvek mi je teško padala vožnja noću kroz Sloveniju. Moje balkansko oko ne može da navikne na tako dobru signalizaciju na putu: sve označeno, svetli, strelice koje trepću... kao u video igri. Skupljamo poslednje snage i stižemo u Hotel Grand Bernardin – našu krajnju destinaciju.

 

 

Tamo nas čeka moja Tanja, nesuđeni saputnik na ovom putu. Pošto je bila član medijskog žiria, dogovorili smo se da je (za festival) sigurnije da putuje avionom. Htela je da svisne što ne ide motorom. Svo vreme se lomila u sebi da zamoli kolege koji putuju iz Bugarske da joj donesu opremu i da se vrati sa nama. Ipak, razum je prevladao a najviše fakt da su dvoje dece sama kod kuće.

 

Tanja uzima Dušanovu rezervnu kacigu i odlazimo u omiljeni restoran Pavel. Zaslužili smo dobru večeru - LIGNJE, ŠKOLJKE I ŠKAMPI.

 

 

 

“Ma jok. Kakvih problema da imamo na putu od 1500 kilometara. Sitnica za nas. Mi smo... hmmm... bajkeri.”

 

 

 

[RIDE WITH PRIDE]

OD SARAJEVSKOG JUTRA DO SPLITSKE NOĆI

 

Rezervoari su puni, možemo da krenemo. Današnja destinaciji – Split.

 

U odnosu na plan, kasnimo jedan dan i nekoliko sati. Rešavamo da nigde ne svraćamo jer treba da stignemo do Splita pre mraka. Puš i piš pauze se ne računaju.

 

 

 

Jablaničko jezero koje je inače predivno, bilo je prazno i izgledalo je krajnje čudno.

 

 

 

Kanjon Neretve je jedno od lepših mesta gde sam vozio. Na žalost, tu nemamo fotografija jer smo bili koncentrisani na trku sa jednim pobesnelim busom. Šteta.

 

Puš pauza. Slučajni prolaznik: ”Ovaj tvoj motor je sigurno brži.” Ja: “Pa, malo…”

 

Pored Mostara samo prolazimo. Rekoše nam da ima nekakva fudbalska utakmica i da je zdravije da tu destinaciju danas preskočimo.

 

Prvo mesto gde stajemo da pijemo kafu je Počitelj. Gradić je poznat po tvrđavi, izuzetnim građevinama iz doba Otomanskog carstva i jednoj od najstarijih umetničkih kolonija u ovom delu Evrope.

 

 

Na žalost sve je dosta stradalo tokom poslednjeg rata. Nemamo vremena za zadržavanje i produžavamo dalje.

 

Ulazimo u Hrvatsku a na granici samo vidimo ruku iz kućice: “Ajde, ajde, prolazite.”

 

Izlazimo na more i tu počinju neverovatne lepote.

 

Zaliv kod Ploča.

 

 

 

 

Baćinska jezera.

 

 

 

Od Ploča ka Splitu vozimo svo vreme uz obalu. Osim na prilazima gradova, gde je malo gušći saobraćaj, putevi su poluprazni. Idealno za vožnju.

 

Tu ja napravim njesra. Popili po Reb Bull i vozimo pored Makarske. Meni se pripiški stravično. Tražim gde da stanem i u jednom trenutku, bez ikakvog upozorenja, stisnem kočnicu i skrenem ka jednom proširenju. Dušan prikoči i krene za mnom - direktno u rupu sa vodom i blatom. Omaši ogromnu kamenčinu za 10 santimetara. “Izvini Dušane.”

 

Ali to nije sve. Izguramo motor iz rupe i produžimo. Problem je blato koje se nahvatalo po gumama. U jednoj krivini, pri naginjanju, Dušanu motor proklizi i on završi na zemlji. Srećom, njemu ništa, motoru ništa. Stvarno sam kreten.

 

U Split stižemo po mraku. Sedamo u kafić pored obale i tamo počnu da nas saleću likovi koji nude smeštaj. “Odakle ste? Vidim, ti si iz Beograda (na mojoj “evropskoj” tablici piše BG – Bulgaria). A ti... iz Makedonije?”

Pitanje smeštaja rešimo na naj prostiji način. Pošto smo imali budžet, uključimo GPS i zatražimo da nam pokaže sve hotele u blizini. Već prvi ponuđeni nam se dopadne. Hotel Park - u top sezoni dvokrevetna soba sa doručkom košta 350 Evra za noć a početkom oktobra 130. Podeljeno na dva... OK.

 

 

Bratski delimo i lanac.

 

 

Večeramo morsku hranu u restoranu Šperun u starom gradu. Izvrsna hrana i izrazito ljubazno osoblje. Ostali smo da ćaskamo i pijuckamo piće sa njima iako se restoran već zatvorio.

 

Mala digresija. Na forumu se dosta komentariše treba li ići u Hrvatsku ili ne. Moje iskustvo je krajnje pozitivno. Nikakvih problema čak ni u nagoveštaju nismo imali. Čak je jedan od likova koji nam je nudio sobu a mi ga pristojno odbili pod izgovorom da nastavljamo put, sutradan zvao telefonom da proveri da li smo dobro stigli. Kraj digresije.

[RIDE WITH PRIDE]

 

4. oktobar

HUDINIJEV TRIK SA IŠČEZAVANJEM

 

U 10h ujutro smo već na parkingu. Od Hudinija ni traga ni glasa - mobilni mu isključen. Zveki se seti da jedna devojka u njenom ofisu ima momka bajkera. Čuvar parkinga takođe ima prijatelja koji vozi motor. Bajkeri su stvarno kraljevi. U nedelju ujutru, jedan po jedan, sakupilo se više od deset ljudi. Kako ko dođe i vidi kakav je problem, kaže: “Hudini” i počne bezuspešno da zove istog.

 

 

Shvatimo mi da je Hudini verovatno imao tešku noć i da ga danas nećemo videti. Prelazimo na plan B. Dok si trepnuo, tu se bušilica, šrafcigeri, papagajke, pajser…

 

U očaju, Dušan pravi poslednji pokušaj da spase poklopac svog rezervoara. Otvara YouTube i upisuje čarobnu rečenicu: “How to unlock…”

 

Kada nema Hudinija, pitaj Google.

 

Ostatak priče je bio kao iz filma Matrix. Učitaš program i već znaš kung fu (ili da otključavaš brave).

 

I kao da je to radio celog života…

 

 

… Dušan iz prve obije sopstvenu bravu. Šrafcigerom i spajalicom, kao na YouTube. I ništa ne polomi.

 

Legenda o Makedoncu, obijaču brava, tog trenutka počne da kruži Sarajevom. Hudini polako odlazi u zaborav.

 

Pozdravimo se sa svim dobrim ljudima koji su u nedelju ujutro došli da pomognu dvojici smotanih bajkera. Sarajevo je neverovatan grad, pun dobrih i druželjubivih ljudi. Dobrota koju ni ostaci iz bliske prošlosti ne mogu da potisnu.

 

 

Iste večeri, Zvezdana je završila na operacionom stolu zbog vezanih creva. U svom stilu, pošalje nam samo kratak SMS - “Utrobu ste mi pojeli vas dvojica”. Mašala, njoj i njenoj raji. Zveki, hvala ti na svemu i želimo ti brz oporavak.

 

 

[RIDE WITH PRIDE]

3. oktobar

MALERDAN

 

Jutro obećava dobru vožnju. Tu i tamo ima malo sunca. Ako požurimo, možemo da stignemo do Sarajeva, ručamo ćevape sa Zvezdanom (ili pravilnije, ćevape sa lukom, u društvu Zvezdane) i možda čak stignemo do Splita.

 

Da, ali ne. Maler broj 1. Dušanu se otkinuo kaiš od torbe a zatim, zahvaljujući našem majstorisanju, i ceo nosač. Već posle sat i po uspevamo torbe nekako da pričvrstimo na zadnji blatobran. Opet kasnimo u polasku. “Izvini Neša.”

 

 

Na granici su nam ovlaš pogledali dokumenta i samo prokomentariasli da nismo normalni što po ovakvom vremenu vozimo.

 

A mi vozimo i stajemo, vozimo i stajemo...

 

 

 

Prolazimo pored Drine...

 

 

... a Na Drini ćuprija...

 

 

... a iza ćuprije, uz Drinu, put ka Sarajevu.

 

 

Vozimo predivnim putevima preko Romanije i najzad ulazimo u Sarajevo. Sastanak sa Zvezdanom je na benzinskoj pumpi. Taman da napunimo rezervoare.

 

Zvezdana ili ti Zveki, je Beograđanka koja vec desetak godina vodi predstavništvo naše agencije u Sarajevu.

 

 

Ja plaćam benzin kad prilazi Dušan: “Izgleda da sam negde izgubio ključ od rezervoara.” Maler broj 2. Ja vadim svoj Victorinox komplet i sa zlobnim osmehom: “Sa’će njega čika Neša...” “Nemoj ćiko, molim te. Dva meseca sam čekao da mi stigne poklopac i ne mogu da ga lomim. A šta ćemo da radimo ako neko parče upadne u rezervoar?” Valjani argumenti. “Izvini Neša.” Tada Zvezdana izgovori ključnu reč: “Hudini.” Majstor koji otvara sve brave ali može da dođe tek sutra u 10h. Jasno je, ostajemo.

 

Parkiramo u podzemnoj garaži, skinemo ono malo stvarčica sa motora...

 

 

... i pognutih glava nastavljamo Zvezdaninim kršom od kola.

 

 

Prima nas ona onako kaljave i znojave u svoj “skromni” dom. Napoji nas kafom, donese gomilu ćevapa i sudžukica i ode na jednu svadbu.

 

Sami u kući. Maler treći deo - nemamo password za wireless mrežu i zaglavimo spoljašnju satelitsku antenu za TV. Život muškarca bez daljinskog i interneta vodi u očaj.

 

Utehu nalazimo u preostalim ćevapima.

 

Najzad...

 

 

... dolazi spasitelj.

 

Sveži i istuširani odlazimo na večeru u restoran Vinoteka. Savršena klopa, dobro društvo i naravno, vino. Mnogo vina. Srećom, za ovakve goste, Zvezdana servira Aspirin za doručak.

 

 

P.S. Spavanje u bračnom krevetu sa muškarcem mi je otvorilo oči: što naše žene lažu. Niti sam ja čuo Dušana niti on mene da hrčemo.

[RIDE WITH PRIDE]

2. oktobar

MOKRA GORA I OSTALE MOKRE STVARI

 

Već prvi susret na Luk Oil pumpi pokazao je da ćemo biti dobar tandem. Stižemo u razmaku od pet minuta ali zato obojica kasnimo po sat i po.

 

Letos sam se strašno napatio zbog svoj optimizam u vezi nošenja neophodne opreme. Pošto je oktobar varljiv mesec, odmah primećujem nekoliko kritičnih tačaka u Dušanovoj opremi.

 

 

Ostalo je prva liga: odelo, Held tašne i kišno odelo... O motoru neću ni da govorim – remek delo. Do duše, sedište mi je izgledalo malo neudobno za duži put ali mi je Dušan objasni da je to “special edition“.

 

Meni su jedini problem predstavljale rukavice - kratke, tanke i perforirane. Nisam stigao da kupim druge.

 

Brendiramo se i krećemo.

 

 

Do Sarajeva ima dosta. Sunce sija i dobro idemo... kad idemo. Već u polasku kasnimo sat i po, tankujemo na svakih 200-tinak  kilometara, podmazujemo lanac na Triumph-u. Najveći usporavajući faktor je bilo to što smo obojica strastveni pušači. Malo, malo pa pantomima: “Oćemo po jednu?” Pa kad smo već stali, može kafica, Red Bull, što su dobri sendviči…

 

Vučemo se mi tako kad negde kod Kraljeva počne da pada kiša.

 

 

Kišna odela su nešto mnogo dobro. Neodgovarajuće rukavice i obuća su nešto mnogo loše. Meni mokre ruke a Dušanu noge. Ja svoj problem rešim na prvoj pumpi – super narandžaste gumene rukavice sa veštaćkim krznom iznutra.

 

 

“Uzmi Dušane i ti jedne, džabe su a i dobro ti idu uz kišno odelo (he, he, he...)”. Neće Dule: “Ove moje su dobre, izdržaće”.

 

 

Alooo… Umétnik… Ne puši se na benzinskoj pumpi…

 

I kao što je moralo da se dogodi, već posle 15 minuta Dušanu mokre i ruke i noge. Počinje da se smračuje a mi vozimo u okolini Tare. Ono hladnoooo... Najgore od svega je što Triumph ne podnosi baš dobro kišu – zadnji točak neprekidno proklizava. Vozimo sve sporije i sporije. “Izvini Neša.”

 

Znamo da nas u Sarajevu čekaju ćevapi ali do tamo ima još 150 kilometara vožnje po mraku, kiši i hladnoći. Nismo baš neki mazohisti a i prolazimo kroz Mokru Goru. Desni žmigavac i skrećemo u Kusturičin Drvengrad. Ima mesta.

 

 

Smeštaj je u kućicama kao iz priče o Ivici i Marici. Naša se nalazila u ulici Žana Vigoa, u neposrednoj blizini bioskopa Steli Kjubrik a malo desno od ulice Frederika Felinija. Sve je od drveta, rukom iscrtano i romantično. Malo suviše romantično za dva promrzla bajkera kojima trebaju samo topao tuš i fen.

 

Ovako je bilo kada smo ušli u sobu...

 

 

... a ovako posle 5 minuta.

 

 

 

Iako hotel ima mnoštvo sadržaja, naš boravak se sveo na sledeće: klopa, vino, tufahije i spavanje. A da... i sušenje mokre opreme mini fenom.

 

 

Kiša nije prestala cele noći. Stvarno je mokra ova Mokra Gora.

[RIDE WITH PRIDE]

Na kraju putovanja, od jedne fotografije smo napravili poster. Na njemu izgledamo kao pravi bajkeri.

 

 

No, da počnem od početka.

 

Već petnaest godina, početkom oktobra, putujem u Sloveniju. U Piranu se održava međunarodni reklamni festival - Golden Drum.

 

Kao nov i napaljen bajker, naravno, rešavam da je to idealna prilika da se zatvori sezona 2009. Idem motorom!

 

UČESNICI PUTOVANJA

 

Dušan iz Skoplja - kreativac, režiser i sanjar.

 

 

Pre desetak godina vozio Afriku Twin. Iz ličnih razloga napravio pauzu od osam godina ali je od prošle godine ponovo u sedlu. Kada je čuo za plan, odmah je rekao: “Idemo! ”

 

Kao što dolikuje čoveku sa istančanim ukusom, vozi legendarni Triumph BONNEVILLE T100 iz 2008. godine. Neverovatan motor. Spolja izgleda isto kao kada je šezdesetih prvi put ovaj model izašao iz fabrike. Čak su zadržali i karburator koji nema nikakvu funkciju osim estetske -  motor ima injection. Ne postoji ni pokazivač količine goriva (to već nije dobro). Dušan je svoje ljubimče oplemenio keramičkom glavom i ručno pravljenim windsheald-om.

 

Neša – ja. Vodim reklamnu agenciju u Sofiji.

 

 

Nov u bajkerskom svetu ali već napravio prvu ozbiljniju turu. (http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=39950.0)

Poslednjih meseci me stegao nekakav išijas ali ne osećam nikakve bolove dok sedim na motoru. Ne znam šta ću kad dođe zima. Možda odem na bolovanje.

 

Moj motor je Suzuki Boulevard M109R. Tanja mi ga je kupila za petnaestu godišnjicu. Poklonu se ne gleda u zube naročito ako su zubi zlatni. Predivna mašina.

 

Treću budalu nismo našli.

 

MARŠRUTA

Ideja je bila da se sastanemo u Nišu (ja iz Sofije, Dušan iz Skoplja) i da prvog dana vozimo do Sarajeva, drugog do Splita i trećeg do Pirana. Varijantu povratka nismo razradili.

 

SMEŠTAJ

Sticajem okolnosti ovo je “službeni put” tako da nismo mnogo razmišljali o budžetu i o tome gde ćemo noćiti. Jedino smo znali da ćemo u Sarajevu spavati kod naše koleginice i prijateljice Zvezdane. Ostalo, na licu mesta.

 

OPRAVDANJE

Da bismo opravdali to što dnevnice trošimo putujući motorima a ne avionom ili kolima, deo logotipa naše agencije smo držali svo vreme na torbama. Na crvenoj pozadini veliko NEW odštampano fluorescentnom sivom bojom. Kako samo dobro svetli na putu…

 

[Schubert C3 ili Arai tour X3]

1. Vizir se sam spušta pri brzinama većim od 50 km/h. Kažu da je to iz sigurnosnih razloga ali ja sumnjam da nešto nije u redu sa tačno mojom kacigom.

...

3. Voditi računa o boji. Moja je mat crna i stalno izgleda nekako mrljavo. Glatko lakirane zu daleko bolje po tom pitanju.

 

 

Kaciga ti je sasvim ok. Upravo jeste security feature to sto se vizir sam spusta na brzinama 50-60kmh. Budu bez brige

 

Sto se mat boje tice - crna mat boja je robija  ! Nemas sanse da nikada nemas fleke. Ja sam uzeo sjajnu srebrnu, koja je bila 20-ak eur skuplja upravo iz razloga izbegavanja mat boje...

 

Tvojoj analizi dodao bi jos jednu prednost:

 

- postojanje tzv. city moda, tj polozaja vizira gde on ostane samo malo otvoren, sto minimalno povecava buku ali je SPAS na temperaturama preko 30C. Sa ovim polozajem vizira moze da se vozi i 150+kmh...

 

 

 

 

Uh... sada sam spokojniji. To automatsko zatvaranje vizira me je u početku plašilo. Sada mi se čak i dopada - štedi jedno dizanje ruke.

 

Što se tiče boje, nikada više mat. U prodavnici i na slici izgleda super ali posle... kao što kažeš, robija.

[Schubert C3 ili Arai tour X3]

Ja celu sezonu vozim C3 pa ću ti reći neke utiske.

 

Šta  mi se dopada:

1. Kaciga odgovara mom obliku glave. Prethodno sam koristio Shoei Multitec i nije mi pasovala.

2. C3 je izuzetno tiha. To je jako dobro tokom vožnje ali nije kada pokušavaš sa nekim da komuniciraš.

3. Iznutra je kvalitetan materijal koji te ne iritira čak i kada si dosta znojav. Nekakav pliš je u pitanju i skida se za pranje.

4. Ventilacijom sam izuzetno zadovoljan. Tokom vožnje i po najtoplijem vremenu osećaš kako ti vaznuh hladi glavu. Možeš da regulišeš otvor ili potpuno da ga zatvoriš ako je hladnije.

5. Vizir za sunce. Veoma korisno. Lako se diže i spušta kada, na primer, ulaziš u tunel. Kažu da se kod drugih kaciga ovaj mehanizam zaglavljuje ili teško reguliše. Ovde to nije slučaj.

6. Uz kacigu dobijaš i vizir protiv maglenja koji dobro odradjuje posao.

7. Iznutra se nalaze dodatne trake koje sprečavaju da kaciga spadne. To se jednom reguliše u zavisnosti od oblika glave i više ga ne diraš.

 

Šta mi se ne dopada:

1. Vizir se sam spušta pri brzinama većim od 50 km/h. Kažu da je to iz sigurnosnih razloga ali ja sumnjam da nešto nije u redu sa tačno mojom kacigom.

2. Kada su podignuti vizir ili prednji deo kacige, blokiraju ulaz za vazduh za ventilaciju glave. Kada ih spustiš, vazduh počinje da se kreće. Dakle, kaciga je najbolja za vožnu na otvorenom putu kada je u poziciji full-face.

3. Voditi računa o boji. Moja je mat crna i stalno izgleda nekako mrljavo. Glatko lakirane zu daleko bolje po tom pitanju.

 

Nadam se da će ti je moje iskustvo koristi u donošenju odluke.

[Intruder (Boulevard) M109R, godiste 2008]

1. Godiste motocikla koji ste vozili:

 

Motor je 2008 godište, uvezen iz USA. Tamo se prodaje pod imenom Boulevard a u ostatku sveta je poznat kao Intruder.

2. Vrijeme provedeno na motorciklu:

 

Vozim ga oko pet meseci i prešao sam oko 7.000 km.

 

3. Sta mi se dopada:

 

Kombinacija stila i snage. M u imenu potiče od Marauder a R... znate i sami.  On je pripadnik relativno nove kategorije motora - power cruiser.

 

Motor izgleda fantastično. Da to nije samo moje mišljenje potvrdjuje pažnja koju privlači gde god se pojavi. Izuzetn mix klasičnog, modernog, agresivnog i elegantnog dizajna.

 

Snaga (125 KS) i obrtni momenat (160 pri 3.200). Jedina instrukcija koju sam dobio od iskusnih bajkera kada sam počeo da ga vozim je bila: "Samo mu ne odvrći mnogo gas". Prosto katapultira. U petoj možeš da voziš od 90-200Km/h a ubrzanje je neverovatno.

 

Iako sam u početku bio skeptičan u vezi položaja vozača (noge i ruke prema napred), posle dosta predjenih kilometara shvatio sam da mi uopšte ne smeta - naprotiv, vrlo je prijatno. Sedište je napravljeno kao fotelja i u njemu možes provesti ceo dan bez bolova u pozadini.

 

Ponašanje motora na otvorenom putu je fantastično bez obzira na težinu od 350 kilograma.

 

4. Sta je moglo biti bolje:

 

Menjač mi se ne dopada. Ima samo pet brzina (sto je u suštini normalno za cruiser-e). Kod prebacivanja iz prve u drugu brzinu ponekad se čuje "neprijatno krčanje". Ni do sad nisam uhvatio "caku" kako da to izbegnem. Prva brzina je jako duga i najbolji efekat je, čim kreneš, da odmah prebaciš u drugu.

 

Pri većim brzinama (170-200km/h) oseća se jak otpor vazduha. S obzirom na položaj vozača, ni to nije čudno. Posle montiranja windshield-a situacija se dosta promenila ali se ne može reći da ne duva.

 

Voleo bih da ima ABS ali to niko ne stavlja na ovu kategoriju motora.

 

Ponuda dodatne opreme na evropskom tržistu je očajna - malo i ružno. Većinu stvari sam poručio iz USA.

 

5. Moj utisak:

 

Moje utiske o ovom motoru treba prihvatiti sa rezervom - nemam sa čim da ga uporedim. Osim jedne sezone sa Burgmanom 650, ovo je prvi i jedini "pravi" motor koji sam vozio.

 

Dakle, Suzuki Boulevard M109R je napravljen za otvoren put, za ljude sa većim gabaritima i za one koji mogu da se kontrolišu.

 

Vožnja ovog motora zahteva period privikavanja. U početku mi je gradska vožnja bila ozbiljan problem - teško skretanje i nestabilnost kod manevrisanja i pri malim brzinama.  Prisutna je bila i laka neprijatnost kod provlačenja, mada, moram priznati, gabariti i zvuk motora izazivaju respekt kod šofera automobila - pomeraju se da prodjem. Vremenom sam savladao tehniku preživljavanja u gradu ali definitivno, voziti Boulevard M109R nije isto što i voziti skuter.

 

Na otvorenom putu je vožnja pravo uživanje. Motor se izuzetno dobro ponaša na krivinama. Nekoliko puta sam petama zagrebao asfalt. Bez problema sam prolazio čak i veoma oštre serpentine. Na mokrom i na šljunkovitom putu, barem za sada, nisam imao nikakvih problema. Kod obilaženja šlepera neprijatan osećaj udara vazdušne struje je znatno manji nego što sam očekivao. Očigledno je da težina, nisko težiste i velika snaga dobro odradjuju posao. Prisustvo prtljaga i saputnika skoro da se i ne oseća.

 

Kao što sam spomenuo, ovaj motor je za malo krupnije ljude. Moj prijatelj koji je nešto ispod 1.70m, morao je ozbilijno da se protegne da bi zauzeo poziciju za vožnju. Nije mu bilo prijatno.

 

I na kraju, Suzuki Boulevard je ozbiljan motor čiju personalnost treba poštovati. Svako divljanje na ovom motoru je neprimereno. Treba prosto uživati u umerenoj vožnji i znati da, kada ti zatreba, uvek možeš da računaš na njegovih 1800cc i 125 konja.

 

[Dodajte model vaseg motora na spisak!]

Suzuki Boulevard M109R. Godište - 2008.

[Triumph Rocket III Roadster 2010]

Nemojte tako za M109R. Evo ga juce (02.10.09) u Cacku posle nekoliko sati voznje po kisi. Odgovorno mogu da izjavim: ni jednom nisam pao, nisam proklizao ali, do duse, nisam ni zurio. ;D

 

["Bikers friendly" smestaj u Splitu?]

Ima li neko ideju za "bikers friendly" smestaj u Splitu?

 

Moj kolega iz Skopja i ja u petak putujemo "sluzbeno" u Sloveniju pa smo resili da pristup bude: preko prece - naokolo lepse. Dakle, idemo motorima i zaobilazimo auto-put. Sastajemo se u Nisu i idemo za Sarajevo, Split, a onda starom magistralom uz more za Piran.

 

Hvala na eventualnim sugestijama.

 

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

 

PS: narocito interesatno mi je sto ovo citam iz hotelske sobe u vasoj Sofiji (dokona noc sluzbenog puta i sta dokoni bajker radi kad nije na motoru - pa cita bjbikers  :D )

 

 

Delimicno tacan odgovor.

 

Dokoni bajker kada nije na motoru cita bjbikers OSIM kada je u Sofiji. Onda se javi na +359 888 70 36 34 i vise nije dokon.

 

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

Stvarno je tezak ovaj bajkerski zivot. Prvo nismo mogli da spavamo od uzbudjenja kad smo se vratili sa puta, posle dok smo pisali ovu pricu a sad dirnuti prelepim komentarima.

 

Produktivnost na poslu - nikakva...  a treba zaraditi za sledece putovanje.

 

Hvala vam puno na lepim recima.

 

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

POVRATAK OTPISANIH I OSNOVNA LEKCIJA O MOTOCIKLIZMU

 

Rano ujutro se pakujemo i pozdravljamo. Tasta nas gleda kao za poslednje. Posto smo obecali da cemo svakih sat vremena slati sms gde smo stigli, polako krecemo.

 

Odlucili smo smo se za varijantu povratka preko Trebinja, Foce, Visegrada pa do Zlatibora. Nocenje i sledeceg dana Cacak, Kraljevo, auto put pa pravac Sofija.

 

Povratak sa jedne ovakve avanture je sam po sebi depresivan. Adrenalin pada i u glavi vec pocinju da se pojavljuju misli o poslu, obavezama, dnevnim rutinama… Ali treba prvo stici kuci. Oblaci obecavaju da to nece biti bas jednostavno.

 

 

Pocetak je vise nego dobar. Sunce, putevi kao iz snova, prelepi pejzazi.

 

 

 

 

 

Kako prolaze kilometri, tako oblaci postaju sve prisutniji.

 

 

 

Malo pre Gackog stajemo i oblacimo nasu bedu od kisnih jakni. Pocelo je.

 

 

 

Za sada kisica samo lako rominja. Ne primecujem nikakvu promenu u ponasanju motora i vozim dalje bez zaustavljanja.

 

Dok smo trepnuli pojavljuje se znak Cemerno. Ovu tacku sam prolazio mnogo puta kolima i bilo je pravo maltertiranje. Motorom je kao pesma.

 

 

Put je idealan osim na nekoliko mesta gde se izvode radovi i na silasku sa Cemernog, gde se zbog klizista (vec nekoliko godina) ide obilaznicom.

 

 

 

Stajemo u nekom krajputnom restoranu i pijemo kafu, kahvu ili kavu. Ne znam sta je tacno, ali prija.

 

 

 

Kisa postaje sve jaca a pejzazi… hmmm …impresivni.

 

 

 

 

Posle Nacionalnog parka Sutjeska, kisa prerasta u pljusak.

 

 

 

Kada nas je prvi put kamion iz suprotnog pravca zalio sa pedeset litara vode, umrli smo od smeha. Zajednicki smo spontano poceli da vicemo moto osvajaca kilometara: “JESMO BAJKERI ILI SMO P***EEEEEEE…” Pljus…

 

Posle petog zalivanja stajemo na jednoj benzinskoj pumpi. Mokar sam do OO. Tanja malo manje, to jest do O.

 

 

Naravno, osnovna tema razgovora su bila nasa kisna odela koja smo kupili specijalno za ovaj put i koja, uredno slozena, leze u ormaru kod kuce. Tanja se seti osnovne lekcije: “Lepo kazu ljudi na nasem forumu, nigde bez opreme”

 

Posto se pljusak ni posle sat vremena ne stisava, produzavamo dalje. Jako je cudno kad menjas brzine i osecas kako se voda preliva iz zadnjeg u prednji deo cizme. Malo brza voznja nam je poslednjih dana bila jedini spas od uzasnih vrucina a sada hladnoca i vlaga probijaju do kostiju cim malo dam gas. Sto leti moze da bude hladno…

 

 

 

Tanja sve redje vadi foto aparat jer objektiv postaje mokar.

 

 

Kada su nas videli na granici, nisu nam ni dokumenta trazili. “Vozi!” Sigurno smo izgledali dosta jadno.

 

Najzad stizemo na Zlatibor, pronalazimo hotel i svlacimo sve sa sebe. Mokri smo do gole koze, sve natopljeno osim jakni.

 

 

Srecom, navlake na torbama su odradile posao i stvari u njima su nam potpuno suve.  Presvlacimo se i krecemo u centar sa dva jasna zadatka:

 

1. Da nadjemo neku radju i kupimo fen ili kalorifer da bismo mogli da osusimo stvari (u hotelu nisu imali nista)

2. Da jedemo

 

 

Prvi zadatak smo zavrsili neuspesno. Ovaj drugi, u vezi hrane, uspesno. U stvari, vise nego uspesno, mnooogo vise nego sto je trebalo. Ali sta da radis kada udjes u srpski restoran i tamo ima svega: prebranca, domacih kobasica, mesanog mesa, cevapa sa kajmakom, lepinja s kajmakom… Nije trebalo to da uradimo.

 

Jedva se dokotrljamo u sobu, treba da resimo sta da radimo jer se vremenska prognoza ne menja. Predvidja se kisa i za sutradan. Umesto da krojimo ratni plan, padamo u komu i budimo se tek sutradan oko 8h. Trinaest sati spavanja.

 

Sledece jutro – kisa produzava da pada, stvari nam i dalje mokre a ja dobio stomacni grip (pristojna dijagnoza kad neko ima proliv od prezderavanja). Opcija ostanka jos jedan dan otpada jer sutra treba da smo na poslu. BJB adresar je ostao kod dece na moru, zajedno sa laptopom. Treba sami da se snadjemo.

 

U jednom trenutku Tanja pobednicki ulazi u sobu: “Ta daamm…” Pozajmila je fen za kosu od nekih gostiju. OK, krecemo danas ali treba bolje da se pripremimo.

 

Par sati nam je trebalo da osusimo stvari.

 

Krecemo negde oko 13h.

 

Odmah srecemo nekoliko bajkera koje pozdravimo, kako je red. Ako je to bio neko od clanova ovog foruma i seti se velikog, lepog motora i na njemu dva lika umotana u kese za djubre pricvrscene selotejpom - to smo bili mi. Ha, ha… zalostan prizor ali zato smo SUVI.

 

Na zalost, nemamo fotografije sa ove etape puta jer je i aparat pokisao prethodnog dana pa smo ga stavili na dno torbe. A slike bi bile nezaboravne.

 

Voznja sa kesama za djubre je OK ali nekako strasno sustis a i selotejp pocinje da se odlepljuje. Skrenemo mi po najvecoj kisi u Uzice i u prvoj gvozdjari kupimo radnicka kisna odela. Najbolja investicija od 9 eura u poslednje vreme.

 

Ostatak putovanja kroz Srbiju je prosao bez vecih problema i dodatnih uzbudjenja. Malo je ljustala kisa a malo smo umirali od vrucine. Doduse, put je bio isprekidan zaustavljanjem na svakoj benzinskoj pumpi (ponekad i u sumarku) zbog mog “stomacnog gripa” ali je sve proslo dobro.

 

Kuci smo stigli oko 11h uvece. Zgranute komsije nas slikaju pred ulazom.

 

 

 

 

Saljemo poslednji sms: “STIGLI KUCI”

 

 

 

I tako. To je bilo to. Nase prvo putovanje motorom posveceno 15. godisnjici braka.

 

Sedimo kod kuce i podvlacimo crtu ispod naseg prvog ozbiljnijeg putovanja motorom.

 

- Za 15 dana prosli smo sest zemalja: Bugarska, Grcka, Italija, Crna Gora, Bosna, Srbija.

 

- Presli smo tacno 2200 kilometara motorom i oko 300 nautickih milja trajektima. Nije mnogo kao kilometraza ali je dosta vremena na motoru.

 

- Sve je moglo da prodje i mnogo jeftinije. Posto od petnaest, koliko smo zajedno, osam godina nismo koristili godisnji odmor, resili smo da se ovaj put pocastimo.

 

- Upoznali smo nove prijatelje.

 

- Otkrili smo da ovaj motor moze vise nego sto smo mislili.

 

- Shvatili smo da nam velika vrucina vise smeta nego kada je prohladno i kisovito.

 

- Naucili smo sta znaci oprema.

 

- Dobili smo inspiraciju za sledeci poduhvat.

 

Da budemo do kraja posteni, treba da kazemo i sta je, za nas, velika mana putovanja motorom: mogu da se voze samo dvoje. Voleli bismo da i nasa deca mogu ovo da dozive sa nama. Ali nikad se ne zna, ako Tanja jednog dana resi…

 

Pozdrav svima sa BJBikers.com i hvala na inspiraciji.

Nadam se da vas nismo udavili. Znate kako je, stariji ljudi su malo opsirniji.

 

Larissa (photo)

Furious Panda (tekst)

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

M0NTENEGRO ZOVE TEBE

 

Ideja da se iz Italije ide trajektom do Kotora je losa ideja. Od ulaska u zaliv do iskrcavanja je proslo skoro tri sata: trajekt ide jako sporo a samo pristajanje u luku je komplikovano jer je prostor strasno mali. Kapetan je tek iz cetvrtog pokusaja uspeo da ubode pravilnu poziciju i da ukotvi brod.

 

 

Na teritoriju Crne Gore, docek nam je napravilo sunce koje przi. Iskrcavamo se.

 

Tretman motorista ni izdaleka nije bio kao na ostalim mestima. “U red iza ostalih”, bio je odgovor policajca na pitanje da li motorom mozemo da prodjemo brze da nas ne strefi toplotni udar.

 

Vec skuvani od cekanja u redu za pregled pasosa, krecemo putem oko zaliva. Rec trajekt nismo hteli ni da cujemo tako da smo resili da vozimo okolo umesto da kod Kamenara presecemo.

 

Put je stvarno lep, krivine prijatne a pejzaz nezaboravan.

 

 

 

 

Najzad stizemo do Kumbora koji predstavlja vrhunac naseg putovanja. Zasto Kumbor? Zato sto su tamo NASA DECAAAAAAAAA…

 

… OK, i tasta.

 

Skoro niko iz porodice nije znao za nase putovanje motorom jer je samo spominjanje te teme izazivalo burne reakcije: “Vi ste ozbiljni ljudi, imate odgovoran posao, dvoje odrasle dece. Niste valjda ludi.” Nasa pojava sa sve moto opremom bila je apsolutni sok.

 

Tasta samo sto nije pala u nesvest. Deca nisu bila toliko iznenadjena (navikli su na nase povremene ispade) ali su se srasno obradovali. Umrli su od smeha kada su videli da smo, da bismo licili na prave bajkere, oko vrata nosili njihove marame iz Diznilenda – Karibski pirati sa mrtvackim glavama. U drustvu su jednodusno proglaseni za decu najludjih roditelja.

 

Narednih par dana su bili odmor u pravom smislu te reci – kupanje, suncanje, pedoline, tastina hrana…

 

 

 

 

Motor je zasluzeno odmarao u hladovini jedne masline. Proslavili smo i moj 46. rodjendan.

 

Vece pred polazak postali smo dosta nervozni. Zao nam je bilo sto ostavljamo decu. Oni su se jos vise brinuli jer su sad vec znali da putujemo motorom a nebo je postalo dosta tamno.

 

 

Vremenska prognoza za sledece dane je bila eksplicitna – pluskovi sa grmljavinom.

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

BYPASS. GRCKA – ITALIJA – CRNA GORA

 

Nasa sledeca destinacija je bila seoce Kumbor u Boki Kotorskoj. Tamo je ono sto najvise volimo na svetu. Imamo i malu montaznu kucicu koju retko posecujemo.

 

Logicna varijanta je bila da od Igumenice presecemo Albaniju i izadjemo na Crnu Goru. Sve u svemu do Kumbora ima oko 600 kilometara. Previse za nas ukus.

 

Kopajuci po netu (prednost kada nosis sa sobom laptop) otkrijemo da postoji trajekt od Barija do Kotora. I resimo da “presecemo” do Crne Gore preko Italije. Tanja je kategoricno podrzala tu ideju. Posle sam se setio zasto – shopping u Italiji je omiljena sportska disciplina moje zene.

Dakle, nocno putovanje do Italije, dan u Bariju i nocno putovanje do Kotora.

 

Cekamo ukrcavanje i ludo se zabavljamo. Nema drugih bajkera - dosada.

 

 

Putovanje brodom od Krfa do Barija traje oko deset sati. Svaka pohvala kompaniji Venturis na njenim trajektima i organizaciji. Na brodu, osim neophodnih stvari…

 

 

… postoji i potpuna pokrivenost besplatnim wireless internetom. U cistim sobama se moze naci i orudje muske srece: DALJINSKIIIIII…

 

 

Lepo se naspavali, popili kapucino i vec uplovljavamo u pristaniste Bari.

 

 

 

Prijatelji is Slovenije su nas upozorili da u Italiji nikada ne ostavljamo motor bez nadzora jer mnogo lako nestane i nikada se vise ne pojavi. To cuvanje motora i stvari na njemu nam je donekle i pokvarilo ugodjaj tokom dana.

 

U nasoj predstavi, Bari je bio nekakav lucki grad, prepun emigranata, prosjaka i pijanih mornara. U stvari, ispostavilo se da nije bas tako, barem sto se tice naseg iskustva.

 

Odmah iza luke pocinje stari grad koji ima karakteristicnu arhitekturu uskih ulicica i malih trgova.

 

 

 

Ovde moj prijatelj Garmin vec radi besprekorno, izvadio se za sve prethodne dane. Prvo sto smo planirali da vidimo je Crkva Svetog Nikole u kojoj pocivaju mosti ovog sveca. Upisemo destinaciju i navigator nas povede direktno u pesacku zonu. Ispod znaka za zabranjen saobracaj motornim vozilima, pise, osim za biciklove, mopede i motore. Krenemo oprezno da nas neko ne gadja i onda vidimo da su ulicice pune ovih vozila.

 

 

 

Jako je cudan osecaj kada prodavac pomera tezgu da prodjes. Osim toga, nas Suzuki se u uskim ulicama cuje kao omanji tenk. A meni neprijatnoooo…

 

 

Izlazimo na trg pred crkvom kad tamo mesto za motore. Privezem ja za svaki slucaj lancem masinu, ukljucim alarm, blokiram tocak a vidim i dva policajca koji ocigledno rade tacno na tom trgu. Vec pomislim, super, ostavljamo ovde motor i produzavamo peske.

 

 

 

Ipak, resim da ih pitam da li je sigurno da tu ostavim motor. Policajci mi odogovre: “Ako nemas nista vredno u torbama i imas kasko osiguranje, mozes da ostavis i tu. Nije zabranjeno” I tako smo mi do kraja dana “vukli” nas motor sa nama.

 

Sama crkva Svetog Nikole izgleda jako lepo.

 

 

 

 

 

 

 

U kripti se nalazi i deo za pravoslavne vernike.

 

 

 

Mecene (sponzori) su i u proslosti ali i sada bili vazan deo crkvenog zivota.

 

 

Zavrsimo mi razgledanje crkve i dok smo izasli napolje – sve zatvoreno. Radnje, restorani, kafici… sve. Ljudi odmaraju popodne.

 

 

 

 

U krugu od kilometar, nadjemo jedan jedini restoran koji radi i brzo zauzmemo mesto. Da bismo ubili sto vise vremena podjemo redom: salata, predjelo, glavno jelo, voce, kafa. Dok nam je kelner nudio kafu, ja napravim gresku u koracima i porucim kapucino. Kao da sam mu opsovao sve najmilije. Pocne da objasnjava (onako glasno i temperamentno kako to rade Italijani) prvo na engleskom ali vrlo brzo predje na italijanski da cu posle jela dobiti kafu sa mlekom samo preko njega mrtvog. Ostali gosti me gledaju sa prezrenjem. Ko jos normalan pije kapucino po podne. I donese dva mala espresa. Upssss…

 

Kad vec nismo mogli nista da pojedemo ili popijemo, popnemo se na motor u zelji da se malo ohladimo i da razgledamo grad. Mrtav grad.

 

 

 

 

Prolazimo glavnom trgovackom ulicom – nigde nikog.

 

 

Tanja hoce da napravi hara-kiri. Na svakoj radnji pise saldi (rasprodaja) ali i chiuso (zatvoreno).

 

 

Propade shopping.

 

Vozajuci se tako, naletimo na predivan bulevar koji prolazi pored mora a tamo – otvorena poslasticarnica.

 

 

Posto se onaj mali espresso nesto se nije uklopio u nase kafopijske navike lepo porucimo ice-café da dopunimo. Veoma ljubazam momak nam donese ice-café – isti onaj mali espresso ali hladan. K’o naprstak. Vidimo mi da to sa kafom nece ici pa se bacimo na sladoled i fotografisanje.

 

 

 

Odmaramo se gde stignemo – treba ubiti jos vremena do trajekta.

 

 

Izlezavanje na jednom zidicu u starom gradu i dogadjaj oko njega podsetio nas je neodoljivo na Felinijeve filmove. Dva lika, dosta moronskih pogleda, pokusavaju da pretoce gas iz jedne u drugu butan bocu. Plin sisti na sve strane. Stezu nesto i pukne im ventil. Plin pocinje nezaustvljivo da tece i polako kontaminira ceo trg. Prolaznici prelaze na drugu stranu ulice a mi gledamo kao hipnotisani. U tom trenutku se pojavljuje jedan stariji covek, ocigledno vlasnik restorna, psuje ih kako su glupi i dolazi da resi problem – sve sa cigarom u ustima. U tom trenutku pola trga se isprazni, ukljucujuci i dvojicu morona koji su sve zapoceli. Vicu mu oni za cigaru a on prezrivo u stilu “j***la vas cigara” uvuce dim i baci ostatak. Bili smo na pragu novog mini 11-tog septembra.

 

 

Pada vece i dolazi vreme za trajekt. Ukrcavanje i prolazak pasoske kontrole ostavlja utisak na nas. Cista diskriminacija… u korist bajkera. Stotine automobila ceka red u nepreglednim kolonama. Kada se pojave bajkeri, policajci, carinici, svi… samo kazu: “Obilazi” i pustaju nas posebnom trakom. Ono za sta ti autom treba minimum jedan sat, motorom smo zavrsili za tri minuta. Neverovatan osecaj koga smo se rado secali a narocito na ulasku u Crnu Goru.

 

Koliko je putovanje od Krfa do Baria bilo dobro, toliko je od Baria ka Kotoru bilo kosmarno. Putovali smo kompanijom Azzura Line. Da tu nesto nije u redu, trebalo je da shvatimo jos kada smo pravili on-line rezervacije. Sajt je malo na engleskom – malo na italijanskom. Sa kreditne karte je skinut novac ali nikada nismo dobili e-mail koji potvrdjuje nasu rezervaciju. Na sajtu ne postoji opcija kabina (koje bismo sigurno uzeli jer smo ceo dan proveli u Bariu bez tusa) a kada smo stigli na brod videli smo da ih ima.

 

Mi smo uzeli varijantu “poltrona” – fotelje kao u avionu u jednoj velikoj kabini.

 

 

U prostoriji sa oko pedesetak takvih “poltrona” temperatura je konstantno bila negde oko 12-13 stepeni, tako da nam ni dukseri, jakne i cebe nisu pomogli. Umrli smo od zime. Svi putnici do jednog su se u rekordnom roku izneli napolje. Brod je kasnio u polasku sat vremena bez jasnog razloga.

 

Hiljadu puta smo se pokajali sto nismo isli drugom kompanijom do Dubrovnika ili Bara.

 

Noc smo proveli skoro svo vreme budni. Moj prijatelj Garmin nam je bio jedina uteha. Svaki cas sam proveravao gde se nalazimo, da li smo prosli polovinu Jadranskog mora i koliko jos ima do Crne Gore.

 

 

Na palubi smo docekali zoru a malo posle toga i siluetu crnogorskog primorja.

 

 

 

 

Najprijatnija stvar celog putovanja je bio ulazak i prolazak kroz Boko-Kotorski zaliv.

 

 

 

 

 

 

Prosli smo vrlo blizo Kumbora (nase destinacije) i Tanja je sumanuto mahala jer je znala sta nas tamo ceka.

 

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

VESELA SLOVENACKA DRUZINA I PUT KA VRHU

 

Posle patriotizma, da se vratimo na bratstvo i jedinstvo.

 

Na trajektu za Krf, pao je dogovor da jedan dan provedemo sa nasim novim prijateljima iz Maribora. Mala voznjica i rucak.

 

Nalazimo se na dogovorenom mestu.

 

 

 

 

Prokomentarisem ja da na sebi nemaju opremu koju malte ne nisu skidali u Igumenici. Objasne oni da im oprema ne treba jer su nam za danas isplaniraju turu koja nije ni malo rizicna. Vozice sporo jer do najviseg vrha ostrva put ne dozvoljava velike brzine. J*** te, opet serpentine i sljunak.

 

Ovako izgleda samo parce puta.

 

 

Pocnem ja da objasnjavam da nas motor nije za takve puteve, da sam ja, iako mator, ipak bajker pocetnik i da je najbolje da oni krenu a mi cemo ih stici. Kad procenimo da vise ne mozemo, vracamo se i srescemo se negde na rucku. Njihov odgovor je bio kategoricno NE. Kolege bajkeri se ne ostavljaju na putu. Ako mi ne idemo, nece ici ni oni. Posto smo video da im je jako stalo i nismo zeleli da im pokvarimo plan, Tanja presece: “Jesmo bajkeri ili smo picke?”

 

Formacija u kojoj smo se kretali je bila jasno definisana.

 

 

Prvi vozi Andrej jer ima dosta iskustva a njegov motor je najslabiji (Yamaha TDM ima “samo” 900 kubika, zezali smo ga svo vreme). Kao najsmotaniji i najrizicniji, ja vozim drugi. Treci je Gregor koji ima zadatak da pazi na mene.

 

 

 

Putovanje do vrha je bilo nesto kao kombinacija neverovatnog uzivanja i intenzivnog kursa voznje motorom.

 

 

 

Prelepi predeli.

 

 

 

Vidikovci...

 

 

 

Sela...

 

 

 

U isto vreme, toliki broj serpentina ne bih prosao ni za deset godina uobicajene voznje. Vec posle pete-seste hvatam caku i nalazim optimalni nacin za kontrolu ove mrcine od motora.

 

 

Moj ponos povremeno ubija po neki lokalac kome su i 50 kubika dovoljno. U rukama Mandusica Grka…

 

 

Stajemo na jednom vidikovcu.

 

 

 

 

Nastavljamo put u istoj formaciji. Postaje sve toplije pa cak i nasi prijatelji skidaju deo opreme. Mi smo neumoljivi – na nama i kacige i jakne. Naravno, uvek postoji neko nezasticeno mesto i maler da ga nadje - Tanju osa ujeda za nogu.

 

Par stotina metara pre vrha stajemo za fotografisanje.

 

 

 

Skoro odustajem jer prestaje asfalt ali svi krecu pa i ja. Nisam valjda p… Vise ne stajem nigde.

 

 

Na kraju stizemo do cilja. Najvisi vrh Krfa – Pantokrator je na 917 metara nadmorske visine.

 

 

 

Ovakvo cudo jos nisam video. Manastir a iznad njega prava suma antena i predajnika.

 

 

Pretpostavljam samo kakav je bio spor kada su inzenjeri izracunali da je bas pozicija manastira najbolja za postavljanje radio antena. Ipak, postignut je nekakav “suzivot”.

 

 

Pogled je fenomenalan. Vidi se more i cela Albanska obala. Kazu da nekim danima moze da se vidi i obala Italije.

 

 

 

Jos malo nazad… jos malo…

 

 

Na kopnu siroke predele presecaju zemljani putevi koji u sebi nose off road avanturu. Neke druge godine, nekim drugim motorom.

 

 

 

Povratak u civilizaciju je zapoceo ruckom, par kilometara dalje. Zaustavljamo se u jednom selu i Gregor odlazi da vidi u koju od dve taverne da sednemo. Prva ispred koje smo stali je u debeloj hladovini, karirani stolnjaci i sve lepo uredjeno. Gregor se vraca i pun autoriteta kaze: “Onaj drugi je veci Rock ‘n’ roll” i mi odemo tamo.

 

 

 

Tipican krajputni restoran, ni blizu sredjen kao prethodni ali hrana... Apsolutno sve domace, preukusno i veliko.

 

 

Pre par dana, Tanja nadje u nekom casopisu preporuke za turiste koji idu na Krf. I gle, upravo nasa taverna se vodi kao mesto sa najboljom hranom na ostrvu. Viz ti sta ti je taj Rock ‘n’ roll…

 

Povratak je bio vec cista rutina. Imao sam osecaj da mogu da vozim jos 300 kilometara po takvom putu.

 

 

 

Cak sam u jednom trenutku i ja predvodio grupu (nije photo-shop, samo mali crop).

 

 

Rastanku sa nasim prijateljima je prethodilo kupanje u moru i po jedan koktel. Obecali su da  ce sledece godine doci u Bugarsku na more. Mi smo im se zahvalili na svemu sta su ucinili za nas a toga nije malo. Naucili su nas kako se donose odluke u bajkerskom zivotu (J.B.I.S.P.). Naterali su nas da uradimo stvari koje mi sami sigurno ne bismo radili (piknik na asfaltu, osvajanje vrhova). Bili su svo vreme prijatno drustvo. Jedino mi nije potpuno jasno kako radi to za Rock ‘n’ roll.

 

Dva minuta pre rastanka, Dasha se spotakla o ivicnjak, uganula nogu i razbila novu Dainese kacigu koju je drzala u ruci. Nije zdravo druziti se sa Srbima.

 

 

 

 

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

GRAD KRF

(Ne znam zasto se kod nas ovo ostrvo i grad zovu Krf. Tri suglasnika. Grci ga zovu Kerkira po istoimenoj boginji a u ostatku sveta Corfu)

 

Grad Krf je administrativni centar i ujedno najveci grad ostrva. Panoramom dominiraju dve tvrdjave i Crkva Svetog Spiridona.

 

 

 

 

 

Nase upoznavanje sa gradom Krfom se desilo iz dva puta. Prvi put preko dana (ne preporucujemo) i drugi put kasno popodne i predvece (preporucujemo).

 

Ako se tamo zadesite u radno vreme, naletecete na guzve gore nego na Brankovom mostu. Verovali ili ne, mi smo imali ozbiljan problem da nadjemo mesto da parkiramo motor. Placeni parking – “marsh”, u starom gradu te teraju lokalci a po sirokim ulicama ne mozes da se ubacis nigde od ogromne kolicine automobila i jos ogromnije kolicine motora i skutera.

 

Ovako izgleda predvece, kada je prazno.

 

 

 

Nervozni od trazenja parkinga i skuvani od vrucine, prvi utisci o starom gradu nam nisu bili najpovoljniji. Sve je izgledalo mnogo “turisticki” - radnje sa jeftinim suvenirima i opremom za plazu, kafici koji za visoku cenu nude instant napitke i guzva, nepregledna guzva. Kao na buvljaku.

 

 

Tada sam pomislio da sam zauvek izgubio Tanju kao suvozaca. Stala je na sred puta i rekla: “Pisna mi” /bugarska varijanta “dopizdelo mi je”/! “Trazim avion i odlazim kuci!” ^%*$& A avion upravo prelece…

 

 

Srecom, kasnije po podne, stvari se menjaju.

 

 

Atmosfera postaje spokojnija i mozes da obratis paznju na istinske lepote ovog grada. A ima se sta videti.

 

 

 

 

 

 

 

Trg i ulica Liston su nam najvise prijali. Projektovao ga je unuk francuskog arhitekte, koji je tvorac Rue de Rivoli, jedne od najpoznatijih ulica u Parizu koja prolazi pored Luvra. U Krfu je nesto kao umanjena replica Rue de Rivoli. Puno lepih kafica a preko puta veliki park.

 

 

 

Nezaobilazna etapa naseg puta je bila i obilazak ostrva Vido.

 

 

 

Sta reci a ne biti patetican? Ovo je jedno od mesta u svetu gde se osecas ponosnim sto si Srbin.

 

 

Za nas ovo mesto ima posebno znacenje. Tanjin i moj deda su prosli Albansku Golgotu 1916. i bili na ovom mestu. Jedni su od malo onih koji su se zivi vratili sa Vida.

 

U glavi mi se mota: “Koliko je samo onih ciji unuci nikada nisu rodjeni da mogu da vide ovo.”

 

 

 

 

Oko deset hiljada srpskih vojnika i regruta je preminulo u bolnicama na ovom ostrvcetu. Vecina je sahranjena u “plavoj grobnici” bas u ovoj uvali.

 

 

Ni ja ne bih bio ovde da mog dedu nije spasao covek koji ga je, sazalivsi se sto je mlad, stavio u rupu u zemlji, polivao ga hladnom vodom i spustio mu temperaturu.

 

Na povratku brodicem ka gradu pomogao sam jednoj gospodji da izadje sa broda. Grkinja je, sigurno ima oko 90 godina i jedva se krece. Posto sam je bukvalno izneo na obalu zahvalila mi se na grckom i tutnula mi je u ruku novcanicu od pet evra. Ja sam joj novac vratio u ruku i na engleskom joj rekao da zaista nema potrebe. “Are you British?””No, I am Serbian.” “Ooo… Great.”

 

Osecao sam se cudno, ponosan i tuzan. Kako smo posle svega ovoga dovde dogurali?

 

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

A KRFSKI DANI TEKU…

 

Nase bajkersko-turisticko iskustvo na Krfu je ograniceno. Svodi se na to da smo iz jedne baze - naseg hotela, svakog od sest dana boravka pravili izlete ka razlicitim destinacijama. Jedan dan smo izgubili zbog strajka i on nam je zaista falio. Nismo obisli juzni deo ostrva, nismo videli kampove i nismo silazili do svake plaze pored koje smo prosli. Nocni zivot nismo upoznali jer smo obicno posle vecere odmarali (i malo radili) u hotelu.

 

 

 

MOTOROM NA KRFU

 

Na ostrvu postoje 64 pumpe i za benzin ne treba da se misli.

 

Pranje motora je 3-5 Evra. Sitan pesak koji se nahvata po motoru guli boju kao smirgla.

 

 

Motor na placeni parking ne primaju cak i da im platis duplo.

 

Ovde se sve vrste motora voze vec decenijama jer je klima blaga. Na zalost, otkrili smo sta se desava sa motorima kojima zavrsi zivotni vek. Nadam se da njihove celicne duse odlaze u raj.

 

 

Fakt da je Krf najsevernije grcko ostrvo, sa dosta vlage i bujnom vegetacijom, omogucuje prijatnu voznju motorom. Izvan osnovnih putnih arterija, postoji prava mreza predivnih lokalnih puteva. Cesto vozis u hladovini spalira cempresa ili maslina. Nema guzve, krivine su fenomenalne i u nekim tenucima mislis da si sam na svetu.

 

 

 

 

 

Ipak treba voziti oprezno, narocito na takvim bajkovitim mestima. Postoje tri stvari koje ti se mogu dogoditi dok uzivas u krivinarenju:

1) rent a car/skuter turisti koji zijaju na okolo pokusavajuci da otkriju gde treba da idu

2) lokalci koji napamet znaju svaku krivinu, voze brzo i mnogo im smetas

3) autobusi koji se mogu pojaviti na svakom mestu. Neprijatan je osecaj kada ti iskoci neko cudo na puticu sirokom metar i po. Motor rikverc nema a da bi se pomero do ivice puta, desna noga teba da ti visi iznad ambisa.

 

GPS. Gde je problem u koriscenju navigacionog uredjaja? Svi putevi su upisani ali nisu dobro kategorisani, tako da gps cesto na isti nacin tretira lokalnu stazu pokrivenu kamenjem i peskom i asfaltiran put izmedju dva sela. To je i bio razlog sto nas je na dolasku Garmin prosetao mnogo kilometara naokolo. Ako neces putem koji ti on predlaze, on ti predlozi jos gori. Naravno ovo je problem za nasu kategoriju motora dok za enduro, kros i slicne upravo to predstavlja fun.

 

Sto se tice zastitne opreme, to je posebna prica. U Grckoj su kazne za nenosenje kacige drakonske. I pored toga, vec prvog dana primetimo da kacige retko ko nosi a o drugoj opremu da i ne govorimo. Koliko smo mi imali priliku da vidimo, policija na Krfu nikoga nije zaustavljala. Valjda zato sto su vecinom turisti.

 

U obicnom zivotu mi smo bajkeri za primer - uvek nosimo minimum kacige, jakne i rukavice. Cak osecamo laganu neprijatnost kada na sebi nemamo zastitne pantalone i pojas. Na zalost, na ostrvu smo se za neke krace distance malo raspistoljili. U nekim situacijama ti mozak prosto gori i zaista je nepodnosljivo da imas svu opremu na sebi. Teorijski, kada je tako vrelo ne treba da se vozi motor ali kada si na odmoru preuzimas nekakav rizik. Ja ipak imam skoro 30 godina staza za volanom sto mi je u nekoliko potencijalno kriticnih situacija pomoglo. Mi smo ovog puta imali srece. Ne radite ovo kod kuce.

 

 

 

PLAZE

 

Mi smo severo-zapadni, nekomercjalni deo izabrali zbog divljine i manje turista. Plaze su teze za pristup, okolina egzoticna a voda je dosta hladnija nego na istocnoj obali.

 

Najbliza plaza nasem hotelu je Loga beach (medju turistima poznatija kao Sunset beach).

 

 

 

Na vrhu je caffe restoran Panorama sa predivnim pogledom…

 

 

… i slobodnim wireless internetom (za budale koje ne mogu nikada da se odvoje od laptopa i mail-a).

 

 

Cokoladnu tortu kao tamosnju, u zivotu nisam jeo (izvinjavam se mami i tasti a i vama jer sam se setio da slikam tek kada sam je pojeo).

 

Plaza je poznata po predivnom zalasku sunca. Mi nismo nijednom prisustvovali ovom dogadjaju jer smo prosle godine na Santoriniju cetiri sata upucali cekajuci da vidimo “najlepsi zalazak sunca na svetu” pa nam se malko smucilo.

 

Jedno jutro smo dosli tu sa zeljom da malo plivamo ali je voda bila toliko ledena da smo odmah otisli na kaficu.

 

 

 

Blizu se nalazi i Cape Drastis.

 

Pogled je “k’o s’ razglednice”.

 

 

 

Asfalt vodi do nekle a onda pocinje strm zemljani puteljak  posut peskom, sljunkom i prasinom. Ljudi su mi rekli: “Sa ovim tvojim motorom, kada vidis ovakav put, parkiras i produzis peske”. Tako i uradim. I krenemo u setnjicu nizbrdo.

 

 

 

Kao za baksuz, bas tada od dole projuri neki lokalac na neidentifikovanom kros motoru. Kroz glavu mi proleti “Jesmo bajkeri ili smo pi***” i vratim se po motor. Tanja ladno kaze: “Ja sam pi***” i produzi pesaka. Meni lakne. Imace ko da zove hitnu pomoc i da trazi traktor da izvlaci motor iz ambisa.

 

 

Silazenje nije bilo strasno osim sto sam kod svake serpentine mislio: “J*** te a kako cu ovo da prodjem uzbrdo”. Motor je zajedno sa mnom tezak oko 450 kilograma. Zadnja, niskoprofilna, guma je siroka 26cm a sare su taman takve da na asfaltu bolje hvata.

 

Parkiram dole, Tanja dodje peske i sve kao uzivam u prelepom predelu.

 

 

Slikam se kao Napoleon koji je upravo dobio bitku .

 

 

Laganim korakom, naizgled cool, sednem na motor i krenem gore.

 

DZEROONIMOOOO….

 

 

 

I na sopstveno iznenadjenje popnem se iz prve. Nije mi se ugasio motor, nije se tresao kardan i nisam se zaustavio ni jednom, kobajagi da razgledam okolinu. Izgleda da 125 konja moze dosta da odradi. Ovo mesto cu zapamtiti kao moje prvo vatreno krstenje.

 

 

Popularna plaza na ovom delu ostrva je Canal D’Amour.

 

Kada smo na Google Eart-u videli obalu i kanale koji ulaze u kopno, skoro da smo resili tamo da trazimo hotel. Dobro je sto nismo jer u zivo mesto ne izgleda cak toliko impresivno. Okolina i infrastruktura je mnogo soc. Kanali nisu veliki i bili su puni algi.

 

 

 

 

Prateci Tanju u pokusaju da napravi sto bolju fotografiju, nasao sam se na putu talasu koji me je zalio ogromnom kolicinom lepljive i istrulele morske trave.

 

 

Da, pise na tabli: Ne prilazite blizu! Opasnost!

 

Nismo ni pozeleli da se okupamo tamo vec smo se brze-bolje vratili u hotel. Danima su mi iz opreme ispadali komadici prljavstine i algi koje nisam uspeo odmah da ocistim.

 

Severni deo ostrva do Kassiopi-ja smo obisli za samo jedno popodne. Kazu da su plaze lepe ali, na zalost, slobodan pristup je otezan zbog mnostva hotelskih kompleksa koji se nalaze izmedju puta i obale. Vrlo malo smo videli ali je OK.

 

 

 

Za zapadnu obalu smo odvojili dva dana. Karakteristicno za taj deo Krfa je da put ide visoko a odlazak do mesta sa plazom podrazumeva dosta strme puteve i serpentine.

 

Agios Stefanos je mali gradic gde nam je bolji ustisak napravila jedna taverna nego sama plaza.

 

 

 

Voda je bila ledena tako da smo napravili samo delimicno kupanje.

 

 

Agios Georgios smo videli samo od gore.

 

 

Paliokastrica je poznato turisticko mesto na zapadnoj obali.

 

Ljudi dolaze sa svih krajeva ostrva i guzva je prilicna. Kada sam pokusao da udjem na placeni parking, covek na rampi je reagovao u stilu: Ne, ne… neces me zajebati, ne moze motor. ?!?

 

Mesto se sastoji od tri prelepa zaliva i mnostva hotela.

 

 

 

 

Osnovna atrakcija su brodici za po osmoro turista koji obilaze zalive i ulaze u spilje kojih ima jako mnogo.

 

 

 

 

U spiljama su stalaktiti i stene poprimili neku ljubicastu boju i izgledaju zaista magicno.

 

 

 

Voda je svuda kristalno cista i ocigledno je najbolji provod da iznajmis camac i stanes gde pozelis.

 

 

 

 

Nasa tura brodicem je, na zalost, trajala krace. Jedna zena je kolabirala i trebalo je hitno da se vratimo. Maler. Nismo zeleli ponovo da idemo jer nam je raspolozenje naglo palo.

 

U svakom slucaju, Paliokastrica je mesto gde bismo se vratili. Jedini minus – ogromne kolicine turista.

 

Jos ka jugu se nalazi turisticko mesto Glifada. 

 

Tamo smo se osecali kao na Srpskom primorju - ocigledno je ovo mesto popularno medju nasim turistima. Lepa pescana plaza, mnostvo taverni i vozila koja necemu sluze.

 

 

Tu smo se prvi put okupali u moru kao ljudi.

 

 

Toliko smo uspeli da vidimo od plaza za tih nekoliko dana.

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

DRUGI DAN I POLOVINA

 

Sama voznja trajektom od Igumenice do grada Krfa (Corfu ili Kerkira) traje nesto vise od sat vremena.

 

 

Oko cetiri ujutru se iskrcavamo, pozdravljamo se sa nasim novim prijateljima i palimo ka selu Peroulades koje se nalazi na krajnjoj severo-zapadnoj tacci ostrva. Tamo je nas hotel.

 

Prvi problem sa kojim se suocavas oko 4h ujutro su stotine skutera. Ljudi se vracaju iz nocnog zivota. Vecina skuterasa u to doba ima smanjene ili izmenjene intelektualne funkcije, da se tako izrazim. Krecu se u rojevima. Onaj od napred pod punim gasom pravi slalom izmedju macijih ociju po sredini puta dok primerak koji sedi od nazad, obicno zenskog roda, ispusta neartikulisane zvuke a gornje i donje ekstremitete razbacuje u razlicitim, medjusobno nekoordinisanim pravcima. Protiv ove elementarne nepogode je nemoguce boriti se. Prosto cekas da prodje.

 

Prezivesmo najezdu i vec ulazimo u planinski deo ostrva. Ovde nema opasnih vrsta ali zato put postaje dosta izazovan. Zamisljam kako je verovatno super ovuda voziti po danu ali posle skoro 24h na nogama, u pet ujutru, radije bih sekao krivine u snu. Sve je izgledalo relativno OK dok gps nije poceo da nas navodi u dvorista, na off road, uzbrdice i nizbrdice od 45 stepeni. Kada otkazem da se podcinim komandi, on rekalkulise novu turu ali nasa destinacija postaje sve dalja i dalja.

 

 

U jednom trenutku, posle dvorista u koje je trebalo da skrenemo, vadimo spasonosnu papirnu kartu koji smo kupili poslednji put kada smo se izgubili.

 

Kad smo vec stali, resimo da docekamo svitanje uz zvuke petlova iz daljine i fenomenalno ruzicasto nebo. A nas dvoje sami… pored puta… negde na ostrvu Krfu... Juce nam je bila 15-ta godisnjica. Kakva romantika j*** te.

 

 

U svakom slucaju, vec posle sat vremena smo pronasli hotel. Razdaljina od trajekta do naseg hotela je negde oko 35-40 kilometara a mi smo putovali vise od dva sata.

 

Da ne bude da se samo zalimo i da nam nesto nije po volji, preskocicu pricu o tome kako smo popizdeli jer nije bilo nikoga da nam da kljuc od sobe. Ovako zvuci bolje:

 

Opijeni lepotom ambijenta, nismo odmah otisli u sobu vec smo vise od sat vremena sedeli pored bazena, udisali mirise prirode i uzivali u prelepim slikama dana koji se radja…

 

 

 

 

 

 

… dok nam napokon, oko 8h nisu dali kljuc od sobe.

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

D®UGI DAN

 

Ova etapa puta je trebala da bude relativno jednostavna: samo 250 km  do Igumenice, trajetki do Krfa svaka dva sata, gps koordinate hotela su skinute sa Google Earth-a i unete u moje navigaciono ljubimce, ceka nas predivan hotel na severu ostrva, bazen, plaza… Zbogom zohariiii…

 

Da se ne izlezavamo previse kada nas vec posle par sati ceka Raj, ustajemo rano, pravimo jos nekoliko fotografija i krecemo.

 

 

 

Kao i u dolasku, do auto-puta idealno.

 

 

 

 

 

Ubrzo se izlazi na potpuno novu deonicu auto-puta ka Igumenici. Nema sta da se kaze osim da:

 

a) ima mnogo tunela i osecaj u njima je kao na ovoj fotografiji - cista psihodelija.

 

 

b) mozes da stanes samo negde pored puta sto smo mi i radili i skidali deo po deo odece.

 

 

 

c) zaista nema vise sta da se kaze

 

Srce nam je zaigralo kada smo u daljini ugledali more. Igumenica!

 

 

Nije nam trebalo vise od deset minuta da shvatimo da od novog treba da odemo na stari port za trajekte. Stari port je stvarno star - beton i nekoliko kioska za prodaju karata. Ipak dobro je, nema nikakve guzve. Jedanaest je sati, desetak automobila, dva motora i neki ljudi koji spavaju na betonu.

 

 

Posle par minuta, situacija postaje sumnjiva. Nema ni jednog grckog automobila, svi salteri zatvoreni a trajekti se mirno ljuljuskaju bez i jednog coveka na bordu. Nigde nikog osim ljudi koji zele da putuju. Zbunjeno se okrecemo oko sebe, pitamo gde se kupuju karte, kada krece sledeci trajekt… Svi samo slezu ramenima.

 

Upoznajemo se sa kolegama bajkerima iz Slovenije koji su u nedoumici kao i mi.

 

 

Tek posle sat vremena policajac koji je slucajno prolazio objasni sta se desava.

 

STRAJK!

 

Trajekti u Grckoj ne plove vec drugi dan. U sred sezone. Bez ikakvog obavestenja. Prosto nema nikoga. Ko nam je kriv sto ne znamo grcki i ne gledamo grcku televiziju.

 

Kako psuju ti Slovenci, skoro kao i mi Srbi.

 

Neoficijalna informacija (oficijalne nema jer nema oficijalnih lica) je da ce MOZDA u pola tri posle ponoci krenuti jedan trajekt. MOZDA ce se od 8h uvece prodavati karte za prvih 50 vozila. Pa ko je brz MOZDA i udje na taj trajekt. Za sledeci se ne zna nista. Znaci, optimisticka varijanta je 14 sati cekanja do ukrcavanja. A sunce greje…

 

 

Naravno, kao razmazeni konformisti srednjih godina, Tanja i ja resavamo da uzmemo neki hotel da ne umremo od vrucine, da mozemo da prilegnemo i da se istusiramo. Dok se domundjavamo izmedju sebe, pozalimo se nasim novim prijateljima Slovencima kako treba preziveti ceo dan na suncu i betonu. Andrej tada izgovara kultnu recenicu koja je od tog trenutka postala osnovni moto naseg novog bajkerskog zivota:

 

“JESMO BAJKERI ILI SMO PI***”

 

Pogledamo se Tanja i ja pocnemo u isti glas: “Ma da bre… Sta je to jedan dan na 45 stepeni, kom bajkeru je tusiranje vazno, nista nije idealno. Naravno da je sad najbolji momenat da strajkuju, nece valjda u januaru…” Zaboravimo na hotel i ostale razmazotine i sa nasim novim prijateljima provedemo ostatak dana.

 

Rec je o dva para iz Maribora. Andrej i Dasha putuju na Yamahi TDM 900 a Gregor i Sandra na Hondi CB 1300. Neverovatno simpaticni ljudi. Putuju vec nekoliko dana preko Hrvatske, Srbije, Ohrida i Albanije i odlaze na sedam dana na Krf.

 

 

Odemo lepo svi zajedno na rucak i vratimo se na pristaniste jer oko 8h treba MOZDA da pocnu da se prodaju karte. A treba se izboriti za prvih 50 karata. Vec se okupila gomila ljudi i to Grka. Znaci, moze i da se desi.

 

 

Napravimo mi tu dobru strategiju. Na svakih deset minuta se menjamo i uvek jedan par ceka na redu a druga dva se odmaraju.

 

 

 

U 8.30h stvarno otvore jedan salter. Tesko je opisivati kakva je to scena bila – kao da se delilo po petsto evra, pa ko prvi. Tuca, policija intervenise, Grci vicu ko ludi, zene vriste, svi pokusavaju da se ubace preko reda. Od nase desete pozicije odjednom se nadjemo na drugom kraju gomile. Neki nasi zemljaci su prednjacili u guranju. Dosao pre pet minuta, “ej zdravo brate, sta ima...” i odjednom stoji tri mesta ispred mene. I tu posao odradi najmladji clan slovenackog cetverca - Dasha. J**e k**u svima na tri jezika a stitnici za laktove sa njene Dainese opreme ubedljivo rasteruju upadace. I eto je, nosi sest karata. Neverovatno, kao da je ona zivela pod sankcijama a ne mi. Snasla se ko zmajcek a ja ko poslednja kila. Sada kada ovo pisem, jos uvek bih stajao u redu da Dasha nije posao odradio umesto mene.

 

OK, imamo karte. Stajemo u kolonu iz koje vise nema mrdanja, a ostaje jos “samo” sest sati do ukrcavanja.

 

 

Jesmo bajkeri ili smo pi***? Necemo valjda da se dosadjujemo. Sta fali tome da se napravi piknik na asfaltu. Motorima ogradjujemo “nase” mesto, kupimo uzo, crno vino, cips i koka-kolu i pocinje party time. Tri mala uza i cetiri boce vina su pali za slobodu. Zvucnici na nasem laptopu su suvise slabi da bismo slusali muziku ali nije ni bilo potrebe.

 

 

 

 

E sad, da se razumemo. Ovakav dozivljaj za dosta mladjih clanova foruma nije nista posebno. Ni za mene pre tridesetak godina ne bi predstavljalo nista vise od jednog by the way ubijanja vremena. Medjutim za nasih 40 i kusur godina i za nacin zivota koji vodimo, ovo je pravi sok za sistem. (Nadam se da niko od nasih zaposlenih ili klijenata nije clan ovog foruma, jer nas i onako smatraju ludima sto smo krenuli na ovu avanturu motorom).

 

 

Ukrcavanje i pakovanje motora proticu bez ikakvih problema.

 

 

Tu bi negde spokojno mogao da se zavrsi drugi, dug dan naseg putesestvija. Ukrcali se oko pola tri, pristigli na Krf, gps nas odveo do hotela, legli i ziveli srecno i zadovoljno. Ali nije tako. Ovo jos uvek nije kraj ovog dana.

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

PRVI DAN – ZNOJNI U SEDLU

 

“Dragi sugradjani, danas nas ocekuje najtopliji dan u godini” cuje se sa radija u 6 i 15 ujutru dok vrsimo poslednje pripreme i polako spustamo stvari. Sve je spremno. Dobro smo se  naspavali pre puta – mozda i vise od sat vremena. Valjda putna groznica.

 

 

Svetlimo kao bozicna jelka.

 

 

Deo puta kroz Bugarsku je protekao idealno – hladnjikavo, nema prevelike guzve, prijatne krivine, benzinske pumpe sa restoranima na svakom koraku.

 

 

 

 

 

Od Sofije do Grcke granice ima samo 170 kilometara i to prolazimo u jednom dahu. Ulazeci u Grcku, kao da je neko ukljucio kalorifer. Postaje sve toplije... i toplije... i toplije... A mi imamo problem... problem... problem...

 

Tanja ima nekakvu fiziolosku karakteristiku koja se ogleda u tome da se skoro u opste ne znoji. Umesto da se oznoji ko covek i da tako ohladi organizam, ona pocinje da se zagreva. Ovo u kombinaciji sa: a) suncem koje przi; B) vrelim asfaltom; c) motorom od 1800 kubika koji greje od dole – losa medicina. Stajemo da se sto cesce odmaramo a Tanja rashladi.

 

 

Situacija postaje jos komplikovanija posle Soluna - pocinje auto-put. Uvek mi je bilo cudno to sto pravi bajkeri mrze auto-puteve. Sada sam shvatio zasto. Kao pocetniku koji se strasno pali, svaka voznja bi trebala da predstavlja zadovoljstvo. Medjutim voznja po auto putu ima jedno osnovno obelezje – DOSADA.

 

 

Na auto-putu mozes da vozis brzo, sto jeste prednost a mnogima i zadovoljstvo. Medjutim, kada si natovaren prtljagom kao nasim, gde je sve pricvrsceno platnenim cicak trakama i gumenim mrezama, imas osecaj da ce nesto da se otkaci ili pokida u svakom trenutku. Zato i nismo vozili brze od 150 km/h. Sve vreme su mi kroz glavu prolazila uputstva za torbe na kojima pise da ne treba voziti brze od 100 km/h.

 

Grcki auto-putevi imaju jos jednu manu – vrelo retko, a na nasem putu nigde, ne postoje benzinske pumpe. Treba da izadjes ka nekom gradu i tamo mozes da biras: Shell, BP, Eko...

 

Posto nam je ovo bilo prvo putovanje motorom, prisustvovali smo interesantnom fenomenu. Ljudi koji se muvaju na okolo obicno prilaze, raspituju se za motor ili se saginju da procita koja je to marka. A drugovi Japanci su na ovom motoru dobro odradili posao. Ispod amblema na rezervoaru Boulevard sitno pise _Suzuki.

 

 

“Jel to Harley Davidson?” “Ne, ne... To je Suzuki, Suzuki Intruder ali je ovaj uvezen iz Amerike a tamo se zove Boulevard” “A kolko kubika ima?” E tu mi vec malo neprijatno da odgovorim jer vidim da ima vise od njegovih kola. “Mnogo... previse.” U Grckoj je poreski sistem toliko brutalan da je kupovina kola sa velikom kubikazom prosto mission impossible. Zato se retko moze videti takav vozni park kakav postoji na nasem delu Balkana.

 

Nastavljamo putovanje ka Meteorima.

 

 

Krajnja destinacija prve etape naseg puta je u stvari bilo pristaniste Igumenica. Posto nam je ovo moto-premijera, nismo znali koliko cemo moci da izdrzimo i zato smo resili da sidjemo sa puta i da spavamo u Meteorima.

 

Tu sam prvi put hteo GPS da bacim u more ali je do mora bilo oko 300 km pa sam odustao. Oko Grevene, gde se nalazi odvajanje za Meteore je poslednjih godina uradjeno jako mnogo novog puta. Negde je put pravljen preko starog a negde je sasvim nov.

 

 

U svakom slucaju, pratis sta ti Garmin kaze i malo kasnije vozis po njivama - taj deo puta nije unesen u City Navigator Europe NT 2009. I tako se mi vozikamo po putu po paklenoj vrucini, Tanji para izlazi iz usiju, a nas navigator kaze “Turn Right” . A Right nema nista, samo ostaci od nekog starog puta. Spas je dosao posle jednog “Turn Left” gde se pojavio Shell na kome su se prodavale prave papirne karte.

Vracamo se “nekoliko desetina kilometara” i najzad napustamo cistilista svake bajkerske duse – auto put.

 

Postaje zanimljivo za voznju...

 

 

 

… a predeli lepi za oko.

 

 

 

I najzad, u daljini, kao ni iz cega izranjaju Meteori.

 

 

 

Ovo zaista izgleda nestvarno.

 

 

Na sred ravnice planinski masiv u formi stubova, a na njima manastiri. Monasi pustinjaci su prvi u 11. veku naselili vrhove Meteora a u narednim vekovima je tamo izgradjeno mnostvo manastira.

 

Trenutno je aktivno sedam manastira od kojih je sest otvoreno za turiste. Postoji asfaltni put do njih.

 

 

 

Elem, mi bez problema nadjemo hotel u gradicu Kastraki. Samo ime grada me je malo ucinilo nervoznim ali, hvala Bogu, nisam cuo da se nekom muskom desilo nesto lose. Gradic je u samom podnozju planinskog masiva a hotel i nasa soba su imali predivan pogled ka njemu.

 

 

Istusirali se, osvezili i ... akcijaaaaa... Obilazenje manastira!

I tu, da ne gresim dusu, Garmin odradi nesto korisno. Reko, da vidim kako da se popnemo do gore. Ukljucim gps uredjaj. Na ekranu se pojave nekakve spirale, ostre krive I nepravilni geometrijski oblici - putevi do i izmedju manastira. Ups...  Sa mojim “bogatim” iskustvom i ovim motorom, nema sanse to da isteram.

 

“Tanja, ne znam da li ima smisla da idemo gore: kasno je po podne, presli smo danas vise od 500km, mozda im je proslo radno vreme, cuo sam da cetvrtkom ne rade... Bolje da se odmorimo ko ljudi, da nesto pojedemo, pa drugi put ... Tanja... Tanja...” A Tanja vec spava.

 

I tako se nas obilazak Meteora zavrsio prelepim vecernjim pogledom na planinu i super klopom u obliznjoj taverni.

 

 

Jesmo bili na Meteorima? Jesmo.

[Sest zemalja - dobro za pocetnike]

OSNOVNE DESTINACIJE:

Sofija – Meteori – Igumenica – Krf – Bari – Kotor – Kumbor – Zlatibor - Sofija

 

UČESNICI (s leva na desno):

 

Suzuki Boulevard M109R, poklon od Tanje za 15-tu godišnjicu braka

 

Tanja, saputnik, manijak na temu putovanja, kao mala želela da vozi MIG; odgovara za fotografiju

 

Neša, vozač, 46 godina, iskustvo sa motorima – dve sezone (dobro de, jedna i po); iskustvo sa ovim motorom – skoro dva meseca

 

 

PRIPREME ZA PUTOVANJE:

 

Vize:

 

Zbog letnje sezone i odsustva konzula, imali smo problem sa uzimanjem godišnje francuske biznis vize. Uzeli grcku i resili da iz inata u Francuskoj ne potrošimo ni jedan evro. Odustali smo od puta za Korziku i ovu turu isplanirali u poslednjem trenutku.

 

Priprema motora:

 

Boulevard je nov, prešao je 1300 milja. Osim što smo ga oprali, trebalo je opremiti ga za duže putovanje. Montirali smo windshield, naslon za suvozača, crash barove i zadnji bar za prtljag. Pravi ljubitelji Boulevarda (Intrudera) kažu da sa svim tim dodacima motor izgleda seljčćki (na američki način) ali sta da radimo kada želimo da ga vozimo i da nam je udobno. Kupili bisage i tank torbu Kappa i uzeli staru Samsonite torbu za zadnji bar. Vešanje nismo dirali, ostalo je “na sredini”.

 

Alat i delovi za nepredvidjene situacije:

 

Ništa, samo broj telefona grcke šlep službe. A da, Victorinox komplet od koga znam da koristim samo otvarač za flaše.

 

Navigcija:

 

Garmin Zumo 660. U reklami je pisalo da je i Grcka pokrivena novom kartom. Ne verujte (uvek) reklamama.

 

Smeštaj:

 

www.booking.com. Napravljene rezervacije veče pre polaska.

 

Komunikacija:

 

Motorola radio-stanice sa slušalicama za kacigu. Korišćene samo prvog dana. Super radi ali su kablovi nešto strašno dosadno.

 

Prtljag:

 

Uh, ovo je bio najkosmarniji deo. Na putovanja obično idemo Land Cruiser-om tako da smo navikli da trpamo sve sto nam padne na pamet a da pri tom ostavimo mesta i za našeg kućnog ljubimca. Morali smo da donesemo teške odluke čega da se odreknemo. Na rang listi glupih rešenja, ubedljivo prvo mesto zauzima to da ne ponesemo kišna odela – avgust je, kakva bre kiša.

 

Kod kuće je ostao i Canon EOS 40D sa kompletom objektiva. On nam je nedostajao svo vreme (kišna odela samo jednom ali zato...). Trebalo je da se oslonimo na Canon IXUS 870 IS.

 

Odeća:

 

Standardna oprema. Najkorisnija stvar su bile letnje jakne Clover AirTek.  Napravljene su od neke mrežaste materije tako da je osećaj kao da nemać ništa na sebi. Ojačanja od platna drže sve vazne protektore – laktovi, ramena, kićma. Na krstima je džep u kome se nalazi mala kišna jakna koja se oblači kada je hladnije i, naravno, kada pada kiša.

 

Kondicione pripreme:

 

Najduza vožnja zajedno na ovom motoru je bila trista kilometara u jednom cugu sa pauzom od pola sata.

 

Datum polaska:

 

23. juli, dan kada smo pre 15 godina rekli jedan drugom DA. Red je da na taj dan započnemo i drugu ludost.