Furious Panda
-
Broj tema i poruka
823 -
Pridružio se
-
Posetio poslednji put
Tip Sadržaja
Profili
Forumi
Galerija slika
Kalendar
Articles
Odgovori koje je postavio član: Furious Panda
-
-
Ova Honda na tvojoj slici je sa menjacem.
A ovo je automatik
Super su ti fotke.
Ja nisam dovoljno googlao pa da se izvučem, morao sam da napišem da se prodaju i u varijanti automatika. -
Zajedničko za sledeća motore - leva vozačeva noga može da bude besposlena.
Yamaha FJR 1300 AE/AS
Honda DN-01
Honda VFR1200F
Aprilia Mana
Honda NC700X
Poslednja prinova - Honda CrossTourer
Svi ovi motori se prodaju i u varijanti sa (polu)automatskim menjačem. Da li u tom pravcu ide moto industrija?
-
Da li Garmin Nuvi 660 mozda cita mape i sa SD kartice ili samo iz svoje interne memorije? 660 ima 1.87GB raspolozive memorije, a karte koje zelim da ubacim imaju 2.6GB. Prebacim ja na karticu, ali uredjaj ne vidi
Imao sam isti problem - poslednji update CN Europe je prevelik za internu memoriju.
Prvo se skine i učita karta na MapSource ili BaseCamp (zavisi šta koristiš) pa se (njihovim) programom MapManager prebaci na karticu. Video sam na Garmin forumu još nekoliko načina (treba da se kopira još neki fajl na SD) ali nisam probao jer mi je ovo rešilo problem.
Ajd, uspeh.
-
Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta, rekao je nekada davno Dostojevski.
Činjenica je da je 70% udesa koji se dese izmedju motora i drugih vozila rezultat SMIDSY-ja (Sorry mate, I didn't see you - Izvini druže, nisam te video). Ako isključimo odredjeni broj psihopata, većina vozača automobila sigurno ne želi da robija ili nosi na duši motoristu. Slabije nas vide i tačka. Manji smo, lošije smo osvetljeni noću, brže ulećemo u vidno polje, prestrojavamo se, pretičemo … Kada je mrak i pada kiša, šansa da se uoči naše zadnje poziciono svetlo (10x5cm) u moru drugih svetlucavih razmazotina, smanjuje se skoro na nulu. Dodajemo tome i hroničnu rasejanost šofera (brige na poslu, u porodici, žurba u borbi za preživljavanje…) i dobijamo perfektan recept da mi (bajkeri) najebemo.
Sam sam izabrao da vozim motor i prihvatio rizik koji to nosi. Ne mogu da utičem na mrak, kišu, maglu. Ne mogu ni da rešim životne probleme rasejanih šofera. I pored svega toga, želim da moja deca odrastu uz oca. Kad me neki auto satre, nije važno ko je kriv, ko prav.
Pošto na druge ne mogu da utičem, pitanje je šta JA mogu da uradim za sebe? Mogu da povećam svoje šanse. Zato sa i glasao ZA. Pitanje nisam razumeo da li treba ZAKONSKI da bude obaveza da se nosi prsluk. Po meni je stvar pojedinca kako će uvećati svoju vidljivost. Da li je to fluo prsluk, fluorescentni detalji na opremi, nalepnice ili nešto drugo, sve jedno. Bolje da me vide nego da me ne vide - ne zbog kazne, nego zbog mene samog i meni dragih ljudi.
Ja lično nikada nisam obukao prsluk ali sam kupio opremu koja svetli ko jelka. Ne znam kakvi su zakoni u Skandinavskim zemljama ali sam se iznenadio kada sam video koliko je zastupljena moto oprema (odela, kacige) sa jarko zelenim ili narandžastim površinama.
Na pitanje, da li treba da se uvede zakon o obaveznom nošenju prsluka u uslovima slabe vidljivosti, ne mogu da dam tačan odgovor. Znam samo da sam bio veliki protivnik obaveznog vezivanja pojasevaa u kolima - to je ugrožavalo moju slobodu izbora i komfor. Pojas sam vezivao samo kad je policija pravila akcije kontrole. Upravo zbog toga sam pre 20 godina bio vezan kada sam doživeo žešću saobraćajnu nesreću. Zahvaljujući pojasu, več dve decenije krstarim krivudavim putevima balkanskim a ne širokim putevima nebeskim. U ovom slučaju, statistika je radila za mene.
-
6
-
-
Nolan N-43
in Kacige
Ja imam upravo tu kombinaciju: Schubertu C3 i Nolan N43 Air. N43 sam uzeo iz istih razloga koje ti navodiš i jako sam zadovoljan. Idealna kaciga za leto, za grad, za kratke ture. Osim kod dužih putovanja, praktično je ne skidam već dve sezone. Za duže relacije i veće brzine može, ali ako imaš C3, osetićeš veliku razliku. Bučna je, duva, kiša se podliva...
U suštini, to je Jet kaciga sa dodatnom (ne preterano ozbiljnom) zaštitom za bradu. Mislio sam da uzmem i pinlock ali mi do sada nije zatrebao. Kaciga je otvorena od dole, uvek pomalo duva i nije mi se maglila.
-
1
-
-
ODLAZI CIRKUS
Kako je vreme prolazilo, postalo je sve jasnije da mi je ovo bila poslednja tura u 2011-toj. Dani su postali kraći, noći hladnije a druge obaveze su dobile prioritet u odnosu na vožnju. Čak ni dnevne vožnje nisu više imale smisla. Teška srca, početkom decembra, morao sam sebi da priznam da je za ovu godinu gotovo.
Iskoristio sam uslugu koju predlaže BMW - čuvanja motora preko zime. Za simboličnu sumu, došli su i odvezli oba motora.
Do marta će, prekriveni ciradom, biti parkirani u toploj garaži, priključeni na uredjaj za održavanje akumulatora i biće paljeni jednom nedeljno. Neka se dobro odmore, trebaće im snage za 2012-tu. Imam par ideja.
Napolju je već vise od mesec dana sneg. Razgledam fotke i sakupljam inspiraciju. Kada sam počeo da pišem i kada sam napravio selekciju dogadjanja koje bih želeo da spomenem, iznenadio sam se kako je spisak dug. Kada podvučem crtu, ovo je bila jedna jaaako dobra bajkerska godina za mene.
… ali to nije kraj ovogodišnje moto bajke. Kao što sam već rekao, zima ima svoju čaroliju. Ove godine, za mene i moju porodicu ta čarolija je dobila još jednu dimenziju.
Uverio sam se još jednom: Najbolji u celoj ovoj priči o motorima su ljudi koji ih voze. Vidimo se.
-
6
-
-
Povratak ratnika
Kada smo stigli u Piran, bilo je sunčano i toplo.
Tokom naredna četiri dana, naišao je hladni talas i došlo je do velikog zahladjenja.
Ne može se od vetra i kiše izaći na terasu. Na Hrvatskoj televiziji su pokazali reportažu sa auto-puta kod Gorskog Kotara. Pokazuju bajkera koji se zaglavio motorom u snegu kako kreće da traži prenoćište (R-ovac). Ups!
Oprema koju smo poneli je bila dobra – ne propušta vodu i vetar. Problem je bio u tome što nismo imali ništa toplije da obučemo ispod. Veče pre polaska, odemo do Kopra i u tržnom centru kupimo termo duksere i debele čarape. Tokom puta, ja sam na sebi imao termo veš, taj dukser i Rukka AiRoad odelo sa Goretex postavom. Bio sam spreman da od gore navučem i kišno odelo ali se ispostavilo da nije bilo potrebe.
Povratnu maršrutu smo morali da prilagodimo vremenskim uslovima – auto-put i pravac kući. Na rukama sam nosio zimske rukavice pa nisam mogao da pravim fotografije. U svakom slučaju, svo vreme smo prolazili kroz hladne i ne toliko hladne talase. Temperature je varirala od -1 do +9 stepeni. Srećom, samo povremeno je padala kiša. Snega nije bilo na putu ali su delovi puta u hladovini dosta svetlucali na zubatom suncu.
Kako su par dana ranije putevi bili prepuni bajkera, tako smo tog dana sreli samo trojicu. Da ne bude da pravim reklamu, verovatno je slučajnost (a možda i nije) ali sva tri motora su bila GS Adventure. Dobra zaštita od vetra, stabilnost na klizavom putu i grejanje ručica, mnogo pomažu da putovanje bude prijatno.
Sama vožnja je bila brza ali ne preterano interesantna. Jedina zabava nam je bilo to što smo uz put sreli direktora konkurentske agencije iz Bugarske. Iako je vozio BMW X5, nije išao mnogo iznad ograničenja pa smo ga tri puta oladili. Pušimo pored puta, mahnemo mu kada prodje pored nas, skok na motore pa na gas. Bi bip, kad ga preteknemo i ajd’ opet. He, he, he… Deca, šta da im radiš.
Kada smo ušli u Srbiju, javi mi se Tanja. “Ni za živu glavu ne idite dalje od Beograda. Sprema se strašna oluja.” Ja uvek slušam svoju ženu (…) i rešim da prenoćim u Pančevu. Dušan, naravno, ne sluša (moju) ženu, zahvali se na pozivu i reši da nastavi. Kod Zmaja pravimo poslednju pauzu, napravimo par fotki i ćao.
Četiri sata kasnije ja već dremkam kod kuće. Stigao sam do Pančeva, obišao mamu, taštu, ručao kod obe, kupio Plazma keks da ga ponesem deci i posle svega, prilegao da malo odspavam. Probudi me telefon. Dušan: “Ej, ja sad stig’o do Lapova.” Pogledam na sat. “Kako četiri sata do Lapova, pa to je 100 kilometara od Beograda?!?” “Pa zar ti ne vidiš šta je napolju” kaže Dušan. Povučem zavesu, kad imam šta da vidim – nebo se spojilo sa zemljom. Mrak pao uveliko a kiša pljušti, kao da neko sipa vodu iz vedra. Vetar otkida. “Malo pre prošao onaj tvoj sa X5-icom. Jedva se vuče kroz vodu.”
Sve u svemu, od tog trenutka počinje zabava. Ja preko neta pronalazim hotele ali Dušan neće u hotel, hoće da stigne u Skoplje. Kaže mi da vozi kao kroz reku a talasi ga zapljuskuju. Propustile su mu pantalone, čizme, rukavice i jakna. Šta još može da prokisne… Suši se na benzinskoj pumpi i produžava. Stiže do sledeće pumpe. Ja mu nalazim hotel u blizini a on neće. Ide dalje…
Tako smo se igrali sve do jedan posle ponoći. Dušan je jedva “doplivao” do Grdeličke klisure ali dalje ne ide - mokar, gladan, umoran. Sve u svemu poslednjih 280 kilometara vozio je 8 sati. Čestitamo.
Kada ga je vlasnik motela video, umilostivio se i nad njim i nad motorom. Dušanu je sledovala gurmanska pljeskavica a GS-u specijalni smeštaj u sali za venčanja. Hotelska soba je bila topla.
Sledećeg dana, vreme je takodje bilo kišovito ali ni blizu kao prethodne večeri. Rutinski smo odvezli preostali put do Sofije i do Skoplja.
Par dana kasnije, Dušan mi je poslao fotografiju od koje je napravio poster.
E, jes vala…
-
1
-
4
-
-
REKLAMNA PAUZA
Što se tiče reklamnog festivala (zbog koga smo i došli u Sloveniju), ova godina je bila berićetna za Dušana i agenciju iz Skoplja.
Evo nekih od nagradjenih radova.
Bravo Dušane!
-
III dan
Nov dan, novi kilometri. Pred nama je najlepši deo puta – krstarenje starom jadranskom magistralom. Zbog nje smo i pošli ovuda.
Kod Velebitskog kanala izlazimo na magistralu. Do Pirana ima 420 kilometara i nema potrebe da žurimo.
Uživamo u suncu, blagim krivinama, mirisu mora i fenomenalnom pogledu.
Ispod nas, motori zadovoljno predu. Kao da krstarimo morem. Kameru ne isključujem.
Ovaj film sam često gledao ove zime - greje dušu. Još da toliko ne trese… Opet sam zaboravio da stisnem lock na nosaču kamere. Inače originalna verzija filma traje oko sat vremena. Pošto na forum zalaze i maloletni, morao sam da ga skratim zbog brutalnih scena nasilja. Negde oko 23-će minute i pri brzini od oko 100 na čas, muva samoubica se bacila na objektiv kamere. Krv preko celog ekrana… razbacani delovi tela… užas… samo za 18+.
Prolazimo pored Rijeke i ulazimo u Istru. U jednom trenutku Dušan se zaustavi - u obližnjem manastiru Sv. Petar u Šumi je snimao ovaj spot.
Umesto da kao svi pametni i knjiški ljudi, obidjemo manastir, mi odemo tamo gde je filmska ekipa jela tokom snimanja – restoran Alla Beccaccia u Valbandonu. Filmadžije baš znaju da izaberu.
Tek kada sam pojeo biftek sa pljukancima Dušan mi je objasnio poreklo naziva ove vrste testenine. Ne želim da vam to prepričam, naslutite sami. Pljukanci. Srećom nisam gadljiv.
Poslednjih 90-tak kilometara do granice sa Slovenijom prolazimo auto-putem. Na naplatnoj rampi, Dušan se ubaci ispred nekog nervoznog dedice sa kamperom. Mene nije hteo da pusti tako da je Dušan produžio lagano sam. Ako ovde prelazite granicu, obratite pažnju. Na rastojanju od jedan kilometer postoje dva granična prelaza. To smo shvatili tek posle pola sata čekanja jedan drugog. “Gde si ti?” “Na sto metara iza granice.” “I ja…” “Pa kako te ne vidim?”
I tako, posle tri dana zajedničkog puta, stižemo u Piran ali odvojeno. Izgubili smo jedan drugog na par kilometara ispred krajnje destinacije.
-
1
-
-
Već je bilo 5 popodne a do Zadra ima još oko 450 kilometara. To i ne bi bilo tako strašno da ne stajemo na svakom drugom ćošku. Red cigare, red gušterisanja na zubatom oktobarskom suncu…
Zaustavljamo se u Konjicu da slikamo most u Mostaru. Liči.
Kanjon Neretve je jako lep za vožnju a mogu se videti i druge atrakcije.
U Mostar nismo svraćali da slikamo Mostarski most.
Već je uveliko pao mrak kada smo kod Metkovića izašli iz Bosne i ušli u Hrvatsku. Pečat koji mi je tada udaren u pasošu, već mesecima zabavlja policajce na svim graničnim prelazima na kojima se pojavim. Otkrijte zašto.
Kada smo ušli u Hrvatsku menjamo plan. Prvobitna ideja je bila da vozimo do Ploča i da odatle, starom magistralom, uživamo u pogledu ka moru i Baćinskim jezerima. Pošto u deset sati uveče nema drugog pogleda osim onog koji prave farovi, rešimo da uštedimo vreme i da vozimo direktno do novog auto-puta i odatle do Zadra. Dakle, idemo prečicom.
Tih pedesetak kilometara do auto-puta su bili prava noćna mora. Preko dana je verovatno fenomenalno da se tuda vozi motor ali je noću dosta strašno. Krivine, divljina i nigde nikoga. Tek po koji, verovatno švercerski, auto prodje, seče krivine i ne obraća pažnju na naše prisustvo. Ako ovde crkne sijalica ili nas neko pokupi, neće nas naći do proleća.
Retko kada mi se desi da se obradujem kada sa sporednog izadjem na auto-put. Ovog puta je bilo tako. Još samo 220 kilometara. Puš pauza na benzinskoj pumpi i udri po gasu.
Po dolasku u Zadar, prepuštamo Garminu da nam predloži smeštaj. Za cenu ne pitamo, samo da se što pre strovalimo u krevet. Slobodnu sobu nalazimo u hotelu Kolovare. Restoran vise ne radi ali zato ima kikirikija i čokolade u mini baru. Jedva držim otvorene oči dok praznim mini-bar a Dušan… Dušan kao da je sad ustao, pokušava da mi na laptopu pokaže najbolje scene iz Vendersovog filma Pina. Kakav ludak, samo mi je avangardni balet falio u jedan sat posle ponoći. Gud najt.
-
5
-
-
Nižu se kilometri. Zbog radova na putu, dosta smo vozili obilaznicama.
Sledeća stanica nam je Sarajevo - želimo da vidimo Zvezdanu. Pre dve godine, ona nas je bukvalno spasila u teškoj bajkerskoj situaciji, primila nas u svoju kuću i nahranila.
Zbog naše neorganizovanosti, tek kada smo bili na desetak kilometara od Sarajeva, javimo joj da dolazimo. Kakva je ona faca. Prekinula je poslovni sastanak i došla da nas pokupi, pošto mi, naravno, nismo mogli da nadjemo njen ofis.
Kroz Sarajevsku gužvu smo prošli kao državna delegacija.
Motore smo ostavili u podzemnoj garaži. Iskoristim priliku da vratim Dušanu parčiće njegove kamere.
Popili smo kahvu u ofisu i porazgovarali sa Zvezdanom i njenom ekipom.
Svo vreme smo pokušavali da ubedimo Dušana da ode da snimi lakat koji ga je dosta boleo ali je on odbio - da ne gubimo vreme.
Svi kažu da se u Sarajevu dobro jede i to je moralo da se proveri (po ko zna koji put). Ova provera nas je koštala dodatnih par sati. Umesto da gubimo vreme kod doktora, prijatno smo ga proveli u Zvezdaninom omiljenom restoranu Vinoteka. Pozdravljamo se i spremni smo za nastavak puta.
-
3
-
-
II dan
Destinacija za današnji dan je Zadar. Pred nama je bilo 600 kilometara vožnje po lepom vremenu i lepim predelima.
Ustali smo rano i prošetali po DrvenSelu.
Udobno uvaljeni na terasi, doručkovali smo sve. Lepinju sa sve.
U odnosu na turu od pre dve godine, sve je različito. Motori su idealni za ovu vrstu putovanja (ne može da se otkine prtljag kao prošli put), ne pada kiša, Dušan nije izgubio ključ od rezervoara… Jedino je pao niz stepenice u restoranu i povredio lakat. Pošto i onako nemamo vremena da tražimo lekara, mora malo da trpi.
Pakujemo se i krećemo.
Kakva je verovatnoća da na dva motora u roku od par sati pregore dve sijalice od fara? Nikakva, ali ne i za nas - crče i Dušanova. U Višegradu nalazimo rezervnu i, kako nas je krenulo, kupimo još dve.
Pred nama su predivni predeli pokraj Drine. Neverovatna tirkizna boja vode i zelene šume u meni probude inspiraciju. Izvadim Contour+ kameru iz torbe i ponosno je pokažem Dušanu. “Da snimam?”“Sjajna ideja, reče on i izvadi… tri GoPro kamere iz prtljaga… TRI, три, 3, three, drei… “Ostale mi od nekog snimanja, pa reko, da ih ponesem.” Skvi… vratim svoju kamericu u torbu.
Kao iskusni režiser, Dušan postavi kamere tako da ima što bolje kadriranje i da može posle da montira filmić iz različitih uglova. “A da ti nije ova kamera malo labava? Vakum držač na koferu mi ne izgleda mnogo stabilan. ”Ma nema problema, već nekoliko puta sam je tu stavljao. Drži ko čelik.”
Posle par kilometara stajem da pokupim parčiće Dušanove kamere rasute po asfaltu. On niti je primetio da je kamera otpala, niti je video da sam ja stao. Samo vozi i u glavi gleda svoj budući film. Ooooo… Kako montira…
-
1
-
5
-
-
Noć je već pala kada smo sa auto-puta skrenuli ka Kraljevu. Prilična je gužva ali mi dobro idemo. Sa rezervoarima od 32 litra, sve redje imamo potrebu da se zaustavljamo na benzinskim pumpama.
Popijemo po koji Red Bull, popušimo cigaru i obučemo nešto toplije.
Da ne bi sve bilo idealno kao do sada, u samom Kraljevu GPS kaže jedno a putokazi drugo. Ne sećam se koga smo poslušali, ali do Čačka smo išli nekim starim putem koji nas je proveo ispod Ibarske magistrale (nema odakle da se uključimo na istu) i uveo pravo u centar. A tamo, pola ulica zatvoreno zbog radova. Čačak je lep grad noću, dosta toga smo obišli.
Produžavamo pored Užica i penjemo se ka Zlatiboru. Odjednom osetim da nešto nije u redu sa mnom. Vozim iza nekog kamiona i ne mogu da ga preteknem. Pomerim se u levo, ne vidim ništa i vratim se nazad. Nemam nikakvu orijentaciju u prostoru. Dušan mi se javlja preko interkoma: “ Neša, šta ti je? Jel ti dobro”. “E moj prijatelju, izgleda da su me stigle godine i umor.” Ne vidim ništa i strah me je da preteknem kamion. Ne mogu da procenim da li treba treba da pretičem ili ne. Možda ovo zaista nije vise za mene…
Ipak, u jednom trenutku se osmelim i dam gas. Osetim trenutno olakšanje ali nelagodnost i dalje postoji. Posle par minuta desi se nešto što nikada nisam doživeo. Vozim oko 80km/h i odjednom ispred mene potpuni mrak. Jedva se zaustavim pored puta. Tako i otkrijemo tajnu ovog mog “stanja nemoći”. Ko zna od kada, sijalica fara je crkla i ja vozim samo na maglenkama. U jednom trenutku, zbog već pomenutog kvara na prekidaču, i maglenke se ugase. Da sam samo bacio pogled na displej, mogao sam da vidim upozorenje: Light!
Iz ove situacije smo izašli relativno lako. Do prve pumpe, koja je bila na manje od kilometer, stižem sa upaljenim velikim svetlima. Imaju H7 u ponudi. Pitanje je samo, kako se na GS-u menja sijalica? Sve piše u user manualu ali …
Ha, ha, ha, ovaj put sam ga poneo ali mi nije bio potreban. Dušan je već menjao sijalicu pa je rutinski, u mraku, uspeo da promeni i moju. Sijalica se nalazi u onoj crnoj rupi ispod digitalnog displeja.
U tom trenutku, prorade i maglenke. Super, opet smo u igri.
Pošto je bilo već dosta kasno, prelazimo na plan B. Ne idemo do Sarajeva već noćimo kod Kusturice u Drvengradu. Kada smo oko ponoći stigli, bilo je slobodnih soba ali je kuhinja već bila zatvorena.
Ipak, zahvaljujući Dušanovom šarmu, devojka sa recepcije nam je organizovala fenomenalne sendviče (znate ono, lepinja, kajmak, pršuta a vi gladniiiii…). Sedimo na stepeništu ispred kućice… večeramo… poslednja cigara… tuš… i zasluženi odmor.
-
3
-
-
I dan
Došao je dan polaska. Od Sofije i od Skoplja pa do Luk Oil-a kod niške naplatne rampe teba nam otprilike isto vremena. Tamo se sastajemo i pravac Sarajevo. 600 kilometara ćemo prešišati k’o ništa. Dušan je trebao ujutru da prisustvuje jednom “kraćem” sastanku i da mi se javi kad krene da bih krenuo i ja.
I kao što to obično biva kada nas dvojica bajkerišemo, umesto ujutru, Dušan mi se javi tek oko 13.30h. “Izvini Neša.” Kasnimo. Uopšte se ne nerviram, sve je uobičajeno a to je dobro.
Onako u niskom startu, jedva dočekam njegov poziv i bacim se na motor - pravac Niš. Predjenih 170 kilometara i granicu nisam ni osetio. Kondicione pripreme su se isplatile.
Stignem na pumpu, poručim kaficu i uvalim se u debelu hladovinu. Sad’ će Dušan.
Poručim treću kafu i premestim se za drugi sto da gledam zalazak sunca. Sad’ će Dušan.
Diskutujem sa menadžerom benzinske pumpe o mogućnostima poboljšanja organizacije rada i pijuckam šestu kafu. Sad’ će Dušan.
Za promenu, rešim da poručim jednu kaficu kad… evo ga Dušan. Motor k’o terarijum, sav izlepljen insektima. “Izvini Neša.”
Ustupim mu svoju kafu i on mi ispriča šta se dogodilo.
“Krenuo sam odmah čim sam ti se javio. Izlazim iz Skoplja i kroz glavu mi prolaze sećanja od prošle godine. Setim se kako sam pre tačno godinu dana za prvi put seo na novog GS-a i kako smo krenuli na ovo isto putovanje. Pre tačno godinu dana… Shit!!! Juče mi je istekla registracija, tehnički pregled, zeleni karton… Zato “malo” kasnim.“ Nema problema, sve je pod kontrolom.
-
1
-
-
RIDE WITH PRIDE 2
Postoje dve stvari koje imaju veliki uticaj na to kako realizujem svoja bajkerska putovanja.
1. Vreme
Vreme je ograničeno na 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini. U okviru toga, svako se organizuje u zavisnosti od sopstvenih prioriteta, želja, afiniteta, mogućnosti. Ja motor volim ali on ni u kom slučaju nije centar moga bitisanja i nešto zbog čega bih žrtvovao druge stvari u životu. Motor mi je hobi, zabava, strast … nešto kao nagrada. Work Hard – Play Hard.
Upravo zato se uvek trudim da napravim balans izmedju drugih obaveza i vožnje. Kada god mogu, ubacim motor u svoje kombinacije. Posledica toga je da često vozim sa striktnim dead line-om. Ne mogu da krenem, pa kad stignem.
2. Mesto je drugi faktor koji definiše moja putovanja
Uobičajena polazna pozicija za putovanja mi je Sofija – suviše istočno za moj ukus. Do Beograda ima 400 kilometara a do prve tačke od koje bih voleo da krenem na putovanja po Evropi, skoro 1000. Uvek treba da planiram najmanje jedan dan da bih samo došao na početnu poziciju. To je u direktnoj vezi sa tačkom 1. nedostatak vremena.
E sad, za put u pravcu Grčke, Turske i Bliskog Istoka, Sofija je idealna, medjutim, još mi nije došla inspiracija da vozim na tu stranu.
Elem, u takvoj atmosferi Dušan i ja planiramo naše tradicionalno putovanje na reklamni festival u Piranu. Uvek krenemo od maksimalističnih ciljeva (više dana, veće društvo, detaljniji obilazak mesta) ali kako vreme protiče, tako nam se broj dana smanjuje i planovi splašnjavaju. Da ćemo krenuti u ponedeljak 3. oktobra, znali smo tek jedan dan pre puta. Tako smo se i pripremili.
Oko samih motora nismo imali mnogo posla – skoro su novi. Dušanov GSA ima tačno godinu dana a moj još manje.
Jedini tehnički problem koji sam imao je bilo to što prekidač za maglenke od početka nije radio kako treba – ponekad se svetla sama isključe. Trebalo je samo namestiti neku oprugu ali, pošto je motor u garanciji, iz servisa su mi odmah poručili nov deo. Na žalost, nisam imao vremena da odem da mi to zamene.
Za put do Pirana smo imali na raspolaganju samo tri dana pa smo rešili da idemo sopstvenim stopama od pre dve godine. Prvi dan do Sarajeva, drugi do Zadra a treći dan dolazak u Piran. Na ovu, ne preterano originalnu ideju smo došli kada smo se setili predivne vožnje starom Jadranskom magistralom izmedju Zadra i Rijeke.
Hoćemo opet!
-
3
-
-
Posle dva zanimljiva radna dana sledi pakovanje. Dušan je ostao u Veneciji a ja sam morao da idem u Pančevo da podignem nov pasoš. Dakle putevi nam se, za sada, razilaze.
Pošto sam imao oko 650 kilometara i ceo dan pred sobom, rešio sam da krenem putem kojim se redje ide – preko Istre a zatim auto-putem preko Karlovca do Zagreba.
Prva usputna stanica mi je bio Umag. Tamo sam na brzinu popio jutarnju kavicu i podesio GPS. Nisam se javljao nikome od kolega u ovom gradu jer sam stigao jako rano i bilo bi nepristojno da budim ljude.
Do Rijeke sam išao putem preko Buzeta (grad tartufa). Fenomenalna vožnja, prelepi predeli. Ne čudi me što Istru zovu Mala Toskana.
Kako sam se približavao tunelu Učka tako su počele da se pojavljuju ogromne količine motorista. Na OMW pumpi kod Rijeke bilo je minimum pet motora na jedan auto.
Što se tiče tog dela puta, ako mogu, nikada vise neću ići auto-cestom preko Karlovca. Velika je gužva a što se vise približavam Zagrebu, postaje sve neprijatnije za vožnju. Na pojedinim mestima vetar hoće da me odnese.
Od Rijeke je započela dosada koja se nije završava do kraja puta. Strategija vožnje do Pančeva je bila jednostavna: gas do daske i što češće zaustavljanje zbog osveženja. Temperatura je konstantno bila oko 35 stepeni.
Sledeći dan, povratak u Sofiju, nije bio ništa zanimljiviji. Rano sam ustao, podigao novi pasoš i krenuo. Jedina razlika u odnosu na prethodni dan je bila u tome što je, na auto-putu, termometar povremeno pokazivao i 43 stepena. Pakao. Iako teška srca, morao sam sebi da priznam da je ideja o kolima i avionu bila bolja - još uvek nije patentiran klima uredjaj za motor. To što nisam dobio toplotni udar, mogu da zahvalim jedino čestim pauzama i solidnoj opremi.
Tako sam i završio kondicione pripreme – u znoju tela svog.
-
Najzanimljiviji dogadjaj sa ovog skupa je bila poseta Bijenalu umetnosti u Veneciji. Ko prati modernu umetnost zna o čemu se radi. Različite zemlje u svojim paviljonima izlažu radove svojih umetnika, prave instalacije, evente... Čak i oni koji nemaju afinitet ka avangardnoj umetnosti nisu zažaliti.
-
Inače, sam Piran je totalno biker’s friendly grad. Motori ne plaćaju taksu za ulazak u centar, ima dosta mesta za parkiranje i postoji nekoliko relativno povoljnih hotela od kojih ja najviše volim Hotel Piran. Veoma mnogo bajkerskih tura prolazi kroz ovaj grad i ovaj hotel.
Prvog jutra zatekao sam ovu scenu na hotelskom parking. Italijani.
Oduševio sam se ali sam i poželeo da obesim za noge idejnog tvorca ovakvog dizajna.
Još mu samo fali plišana žirafa na kormanu.
Sledećeg jutra situacija je bila sledeća - nemački i austrijski Harley Davidson klub na turi za Dubrovnik. Osećao sam se kao uljez medju dvadesetak bajkera kompletno obučenih u crno i narandžasto. Njihov prezriv pogled govorio je sve: “Jadniče… voziš BMW…”
Da sam bio tu sa Intruderom, sigurno bi bilo još gore: “Bedniče, voziš kopiju Harley-a…”
-
3
-
-
Posle ovog bliskog susreta treće vrste, produžimo u istom stilu. Naravno, trebalo je uz put i nešto prezalogajiti, osvežiti se i popušiti koju cigaru. Iako smo vozili brzo i nismo čekali red na granicama i naplatnim rampama, ipak smo zakasnili. Koktel povodom otvaranje skupa na jednom prelepom gradskom trgu u Piranu, već je započeo.
Da, izgledalo je malo čudno. Šefovi reklamnih agencija iz cele Evrope, renesansna muzika sa ozvučenja, probrano vino, selekcija sireva i pršute… a nas dvojica u punoj ratnoj opremi i uz grmljavinu bokser motora ulazimo na trg i parkiramo.
Tek kada smo skinuli kacige i kada su nas prepoznali, prvobitno iznenadjenje se pretvorilo u oduševljenje. “Iz Sofije i Skoplja… Preko hiljadu kilometara… Pa vi niste normalni…”
Kasnije se ispostavilo da medju prisutnima ima još nekoliko bajkera i još vise onih koji bi to želeli da postanu. I ne samo to, direktor agencije u Pragu drži predstavništvo Harley Davidsona! Respect.
Posle razgovora koj smo vodili uz vince i pršutu, nekako sam ostao sa utiskom da će sledeće godine ovaj sastanak pomalo ličiti na moto skup.
-
4
-
-
KONDICIONE PRIPREME ZA PUT U SLOVENIJU
Koja je najbolja priprema ako želite da se, na primer, popnete na Himalaje? Naravno, da se pre toga popnete na Himalaje. Vodjeni tom logikom i da bismo se što bolje pripremili za oktobarsku turu do Slovenije, rešili smo da u septembru odemo… u Sloveniju. Winning Strategy.
U ovoj nameri, pomogao nam je fakt da se početkom septembra u Piranu održava sastanak na koji smo Dušan i ja pozvani. Zbog drugih obaveza, na raspolaganju smo imali samo četiri dana - taman toliko vremena da iz Sofije i iz Skoplja za jedan dan stignemo u Sloveniju, da dva dana budemo na sastanku i odmah posle toga nazad. Čak nismo mogli ni da se vratimo zajedno – svako je imao neki posao na drugoj strani. Dodatni problem je bilo i to što je septembar bio stravično topao a trebalo je celu turu voziti auto putem. Da li se isplati ići motorima kad već kroz mesec dana idemo opet?
Obeshrabreni svim tim otežavajućim okolnostima i dvoumeći se izmedju aviona i kola sa klima uredjajem, izabrali smo… of kors, motore.
Putovanje do tamo je proteklo bez većih uzbudjenja. Sastali smo se na auto putu. Kao i obično, kasno smo krenuli i trebalo je da nadoknadimo izgubljeno vreme. Vozeći izmedju 80 i 100 procenata maksimalne brzine koju GS Adventure može da postigne, gazili smo kilometre dosadnog puta prema Zagrebu.
Nesvakidašnji dogadjaj se desio negde iza Slavonskog Broda. Dušan vozi prvi a ja stotinak metara iza njega. Krećemo se… kako bih rekao… prilagodjeno potrebi da što pre stignemo. U jednom trenutku ugledam u daljini policajca na motoru parkiranog pored puta. Kako je Dušan proleteo pored njega tako ovaj da gas i za Dušanom. Opa… game over.
Vozim ja iza njih dvojice i čekam kada će da ga zaustavi. Medjutim, ništa se ne dešava. Dušan ne smanjuje gas a policajac i dalje vozi iza njega. U jednom trenutku, policajac ga pretekne i… i opet ništa. Posle par minuta Dušan pretekne policajca, pa policajac Dušana, pa Dušan policajca… I tako petnaest minuta. Njih dvojica se zezaju… U jednom trenutku, policajac mahne rukom za srećan put i skrene ka benzinskoj pumpi.
Koje je objašnjenje za ovaj nesvakidašnji prirodni fenomen? Imam tri teorije:
1. Čovek je ispunio normu za danas pa je rešio da se u društvu malo rashladi - bilo je preko 30 stepeni.
2. Dušan nije smanjio gas (on i onako nikada ne gleda brzinomer) i policajac je shvatio da ima posla sa nekim ludakom. Umesto da se kači sa njim, rešio je da se malo provoza.
3. Policajac je vozio neki manji BMW. Moguće je da je fen ove marke, pa je rešio da dobro pogleda velikog brata u akciji.
Kako god bilo, hvala mu. Pravi kolega na putu.
-
1
-
1
-
-
TRA LA LA LA LA KONJIČKA DVA…
Reč haos (chaos) se u enciklopedijama definiše kao stanje odsustva reda i predvidljivosi.
Zašto mi se upravo ta reč neprekidno mota po glavi kada razmišljam o moto turama koje pravimo Dušan i ja?
Već tri godine motorima putujemo početkom oktobra na reklamni festival u Piranu i već tri godine to ispadne različito od planiranog.
Da li je problem u motorima?
2009-te smo vozili Triumph Bonneville i Intrudera (detalje vidite ovde). Haos i bezumlje.
2010-te smo oprobali sreću sa GS Adventure-om i Intruder-om. Sticajem nesretnih okolnosti ova tura se završila pre nego što je počela. (detalje vidi ovde)
Ove, 2011-te kombinacija je bila dva BMW Adventure-a. E ako i ovog puta…
Bez obzira kojim motorima idemo, uvek ispadjne isto - haos. Ako nije problem u motorima, u čemu je onda problem, pitam se ja? Hm… Prolazi mi kroz glavu mogući odgovor.
Ne može se poreći da nismo radili na sebi. Dušan ima devojku u Beču i za nepunih godinu dana je novim BMW-om prešao 25.000 kilometara. Dva puta je menjao gume. Vozio je off-road, išao u Albaniju…
Ja sam se takođe potrudio. Iz prethodnog teksta ste imali prilike da vidite gde sam sve išao i šta sam sve radio. Krajem jula sam odvozao i drugi nivo California Superbike School. Imam čak i diplomu. (detalje vidi ovde)
Šta vise možemo da uradimo?
-
Ovo su bile osnovne bajkerske teme sa putovanja. Ostatak vremena smo uživali u lepotama ostrva, …
pronašli smo obilaznicu oko Kavale, da ne idemo gadnim auto-putem, …
prvi put se Tanja vozila bez kacige (140 metara) i moj prijatelj Lalajko nas je već grdio …
i osim girosa, probali smo još neke vegeterijanske specijalitete.
To je bilo to - produženi vikend na Tasosu. Kratko ali slatko. Jednoga dana, kada Tanja i ja odemo u penziju, kada nam deca odrastu i kada ne budemo imali drugih obaveza, verovatno ćemo tada moći da odvojimo 3-4 nedelje, da putujemo motorom bez žurbe i plana i da još vise uživamo.
-
1
-
7
-
-
Moja zapažanja o Contour +
Dugo sam bio u dilemi: GoPro ili Contour. Dok sam razmišljao, izašla je Contour Plus: full HD kamera, ugao 170 stepeni, foto mod, Bluetooth upravljanje i kadriranje preko iOS i Android uredjaja, aluminijumski korpus, HDMI izlaz, ugradjen GPS...
Kameru sam porucio preko Amazon.co.UK ali se prva pošiljka izgubila (ili mi je uopšte nisu poslali). Posle mesec dana poslali su mi drugu kameru ali iz USA. To je značilo zezanje sa carinom i dosta dodatnih troškova (iz UK nema carine i PDV-a dok iz USA ima). Posle duge i neprijatne rasprave sa ljudima iz Amazona, ostao sam kratak za vise od sto evra i, naravno, iz protesta sam ugasio svoj Amazon account.
Zbog ove petljancije, kamera je zakasnila za jezera ali je put na Tasos dao mogućnost da je isprobam.
User Manual. User Manual! User Manual!!! USER MANUAL… Nešo, nosi sa sobom user manual!
Prvu grešku sam napravio već kod montiranja kamere. Nisam primetio da na nosaču kamere ima jedno lock kojim se stegne kamera i naravno nisam ga pritisnuo.
Od tog trenutka pa na dalje, slika neprekidno vibrira.
Tokom prvog gledanja filmova sa ovog putovanja, potvrdio sam svoju teoriju da sam totalni kreten. Evo i dokaza:
a) Najinteresantniji deo vožnje, penjanje do manastira Sveti Panteleon snimio sam pod uglom od 90 stepeni.
b) Probao sam da kameru zakačim za kacigu nosačem za kola. Osim što izgleda idiotski, glava mi je neprekidno vukla na desno.
c) Nisam podesio intenzitet mikrofona. Na snimku, ispred jedne gadne krivine, jedva se čuje Tanjino: “Fuck!”
d) Snimak vožnje kroz maslinovu šumu sam napravio sa zaštitnim poklopcem za objektiv. Samo se čuje zvuk (i to tiho).
e) Nisam shvatio da na kameri postoji i manualno podešavanje parametara (exposure, contrast, sharpness, white balance, metering, frame rate…) pa ih nisam ni koristio za različite svetlosne uslove.
Sve u svemu, super kamera, samo zavisi ko je koristi.
Moji utisci o dramskom girosu (giros koji se pravi u Drami)
Savršenstvo.
-
1
-
6
-
-
MOJA MALA NEMA MANE
Juli je mesec kada naša deca odlaze sa bakom u Crnu Goru na more. To je i jedini period u godini kada smo Tanja i ja dovoljno spokojni da zajedno krenemo negde motorom. U Bugarskoj nemamo rodbinu pa ne daj Bože ako nam se nešto desi… a deca sama u inostranstvu… puj, puj, daleko bilo.
Pošto smo imali samo četiri dana za odlazak na more, izbor je, logično, pao na Tasos. Od Sofije do tamo ima oko 350 kilometara puta k’o pravljenog za motor; dobri smo sa vlasnicima jednog malog hotela i za nas uvek ima soba s pogledom na more; poznajemo ostrvo i nećemo gubiti vreme da se orijentišemo. Idealno.
Ovo neće biti klasičan day by day putopis jer se o Tasosu već dosta pisalo. Tanji je ovo bilo prvo putovanje GS-om a ja sam testirao neke tehničke novotarije.
Tanja i GS
Panda: Draga Tanja, prvo bih želeo da vam se zahvalim što ste pristali da čitaocima BJB-a prenesete vaše iskustvo sa GS-om.
Tanja: Ne budimo neskromni. Ne mozemo govoriti o iskustvu. Ipak je to bilo samo vikend putovanje do Tasosa.
Panda: Šta biste mogli da kažete o izboru vašeg supruga? BMW R1200GS Adventure. Mislite li da je napravio pravilan izbor?
Tanja: Eh, ja sam zaljubljena u GS jos od momenta kad sam videla jednog na feribotu od Igumenice ka Bariju. Ipak, uprkos ljubavi na prvi pogled, treba da priznam, da mi se u pocetku cinilo kao da sedim u autobusu u poredjenju sa Intruderom. Bilo mi je previsoko, a ulazenje u krivine mi je podizalo adrenalin iznad dozvoljene granice. Sad, to sa krivinama je, mozda, posledica razlicitog nacina voznje posle California superbike school-a. Toliko me je bilo strah kad mi je koleno skoro dodirivalo asvalt (Preteruje – primedba redakcije), da sam morala odmah da napisem sms nasem prijatelju Arsi: Arso, ovaj vozi kao nenormalan
Panda: Hvala na komplimentu. Recite mi, kakvi su vaši utisci kao suvozača?
Tanja: Odusevljava me GS svojom stabilnoscu. Kada covek prebrodi visinu motora (posle kruzera), voznja postaje fantasticno zadovoljstvo. Sediste je udobno, ma preudobno (Aftermarket Sargent sedište – primedba redakcije)! Motor ispusta jedan divan zvuk, prosto prede (opet posle kruzera, koji pali sve alarme na automobilima pored kojih prolazis i ja umirem od srama), a prebacivanje iz jedne u drugu brzinu uopste se ne oseca. Ne mogu da ne spomenem ogromne kofere u koje svaka zena, bez obzira na zahteve, moze komotno da se spakuje za dve nedelje, ukljucujuci peskire za plazu i cetiri tegle meda, koje nisam odolela, a da ne kupim na Tasosu.
Panda: Hvala vam puno.
Tanjini utisci o vožnji po pravilima California Superbike School
-
1
-
4
-
(Polu)automatski menjač na motoru
in Generalno
Napisano
Smanjiti uticaj ljudskog faktora na minimum.