Sve ono što ću napisati i što ćete pročitati je viđenje stvari iz ugla jednog nepristrasnog bajkera, koji ispunjava svoje snove iz godine u godinu. Na kraju putopisa slede izdvojene slike! Mnogo sam razmišljao o ovoj turi, koja nije ni malo naivna, zahtevna је, izazovna. Skoro pola godine uklapanja i traganja za najboljim trasama i lokacijama. Kada sam sve jasno definisao, krenuo sam u avanturu sa svojom suprugom, ostaviviši za sobom decu sa svojim roditeljima i svoje rodno mesto Blace. Krenuli smo na Alpsku turneju. Plan je bio da putujemo osam dana, sa sedam nocenja, s tim što bismo svakog dana menjali smeštaj i divili se novim predelima i lepoti koju Alpi i Dolomiti mogu da pruže. 1. Dan Startovanje je bilo iz Blaca, 30. Juna u jutarnjim satima, kao i prošle godine kada smo išli za Rumuniju. Cilj za prvi dan bila nam je Slovenija, tačnije Novo Mesto, gde smo unapred bukirali smeštaj, kod našeg čoveka, u jednom prelepom ambijentu pored reke Krke. Prvi dan je bio prilično nesadržajan, jer smo išli samo autoputem, a sa strane su se smenjivale ravnice Slavonije, dok nismo prošli Zagreb, od kada su počela da se naziru brda Slovenije i razbijanje te monotonije. Prijatan boravak u Novom Mestu upotpunila je i štenja lepom stazom pored same reke Krke, koja je toliko umirujuće delovala na nas, da nam je omogućila da napunimo baterije za sutrašnji dan koji je bio pun novih stvari. 2. Dan Drugog dana krenuli smo iz Novog Mesta, autoputem ka Trstu, gde smi i ušli u Italiju. Čim smo prešli granični prelaz, osetio se duh Italije, pomorska tradicija Trsta, uzbuđenje počinje da raste, krenula je avanutra. Ulazimo u Trst, strmim ulicama kakve nisam iskusio do sada i parkiramo se na centralnom trgu na obeleženom parkingu za motore. Parkiranje je bilo besplatno, što je za svaku pohvalu. Prošetali smo Trstom, prelepim gradom, šetali pored mora, ali nisam imao osećaj da je more tu, verovatno zato što je to veliki grad sa lukom koja neutralize miris mora. Prelepe građevine koje podsećaju na Veneciju i jako ljubazni ljudi. Svratili smo do obližnjeg restorana gde smo doručkovali i nastavili dalje putem koji nas je poveo ka Dolomitima. Prolazimo pored plaže Barcola i nastavljamo autoputem za Veneciju. Širok put sa tri trake gde se vozi prilično brzo. Ali osećamo italiju i na autoputu. Idemo dalje autoputem i kod mesta Protogruaro skrećemo desno za Pardenone, a zatim kod mesta Koneljano skrećemo desno ka Belunu. Prelepi predeli, vinogradi, smenjuju se, ali se i otvara pogled ka Dolomitima koji se izdižu neverovatno visoko. Dalje od Beluna Krećemo se magistralom do Mesta Agordo i odatle manjim putevima dolazimo do planinskog mesta San Martino di Kastroca. Tu smo odseli u jednom planinskom hotelu sa kojeg se pružao izuzetan pogled ka Dolomitima. Svaki dan smo koncipirali tako da predjemo izmedju 350 i 400 km, osim prvog i poslednjeg dana, kada smo putovali prema Sloveniji i iz Slovenije ka Srbiji. Iz tog razloga svaki dan je bio dan uzivanja u vožnji, ali I dan uživanja u mestu gde smo odseli. Tako je bilo i sa San Martinom di Kastroca. Prelepo planinsko skijaško mesto sa izuzetnim pogledom. Prošetali smo mestom i svratili do jednog restorana, gde smo večerali. Konobar Italijan slabo je govorio engleski, ali smo se snašli i poručili ono što smo želeli. Kao lokalni specijalitet doneo nam je i više vrsta domaćeg hleba. Prelep domaći hleb koji me je podsecao na hleb, koji su pravili naši stari. Dan je prošao uzbidljivo i sa nestrpljenjem smo očekivali naredni dan gde je glavna stvar bila prelazak preko legendarnog Stelvio Pass-a. 3. Dan Treći dan započeli smo oko šest sati, spakovali smo torbe na motor, podmazao sam lanac i proverio motor i pošli smo na put dugačak oko 400 km. Put nas je vodio ka Bolcanu divnim planinskim putem, i dalje ka Meranu, nakon čega polako ulazimo u zonu Stelvio Pass-a. Uzbuđenje raste! Srećemo mnogo biciklista, ali i na toj putanji pre samog uspona postoji i traka koja je ograđena i namenjena je biciklistima. Predobro! Mnogo sam gledao i čitao o Stelviu, ali dok ovo ne doživite niti ja mogu da opisem niti slike mogu to da dočarajuju. Velika nadmorska vizina se menja za samo 15 min. Neverovatan uspon sa jako teskim krivinama koje zahtevaju 200% koncetracije. Nema mnogo gledanja sa strane, biće pogled kad se popnemo. I uspeli smo. Na vrhu smo Pass-a. Kakav osećaj. Adrenalin me je držao narednih pola sata. Ruke su mi se tresle, gledam, ne verujem. Nakon što smo malo prošetali I smirio sam se, svratili smo do restorana sa kojeg puca neverovatan pogled. Ko prolazi ovim putem, ne bi trebalo da zaobiđe ovaj restoran, jer imaju izuzetnu gulaš supu sa telećim mesom, koja mi je tako dobro legla. Boravili smo sa Stelviu nekih sat vremena, nakon čega je došao trenutak da se krene dalje. U međuvremenu sam saznao da je put ka Bormiu zatvoren i to je značilo da neplanirano moramo da uđemo u Švajcarsu i napravimo krug kako bismo došli do mesta Sondrio, gde smo odseli tog dana. Ispostavilo se da je super što je put ka Bormiu bio zatvoren jer predeli koje smo prošli na toj zaobilaznici ostavljaju bez daha. Tako da, ko želi da ide tom rutom, obavezno prođe ovim putem. Prati se sledeći put ka Livinju pa se onda spušta ka Brusiu i ponovo ulazi u Italiju. Kada smo došli u Sondrio bilo je prilično pusto. Toliki grad, a mrtvilo neko zavladalo. Odseli smo u stanu u jednoj staroj zgradi, koja me je podsetila na latinoamercke serije. Plafoni četiri metra, ogromna kuhinja, sve škripi, baš specificno, ali sve uredno i čisto kao što je i svaki smeštaj na ovom putu bio. Prošetali smo gradom, a u međuvremenu sam saznao da Sondrio ima dosta doseljenika sa Balkana. Završio se i taj dan pun uzbuđenja i čitavo veče sabirali smo utiske sa Stelvia i prelepih predela koje smo prošli. 4. Dan Četvrtog dana krenuli smo iz Sondria oko sedam ujutru i zaputili smo se ka Sent Morizu, skupom turističkom mestu, koje nisam želeo da zaobiđem. Jeste da je Sent Moriz najlepši zimi kada izgleda bajkovito, ali i preko leta ima šta da ponudi. Krenuli smo, preko Bernina Pass-a gde se izuzetno spušta temperatura. Alpi pokazuju svoje pravo lice. Usput srećemo voz crvene boje, koji ide od Bernine do Sent Moriza. To su oni vozovi koje prolaze kroz najlepše predele Švajcarske na reklamama. Ulazimo u Sent Moriz i stajemo pored jezera, uživamo u pogledu i doručkujemo. Nakon doručka smo napravili par slika i nastavili dalje. Put nas je vodio do Kiavene, a onda je usledio uspon do Spulga pass-a. Veliki uspon sa dosta uskim putem i ostrim, lakat krivinama, ali s obzirom na to da smo prošli Stelvio, ovo je bilo zezanje. Prošli smo Spulgu i dalje nastavili brzom saobraćajnicom, gde počinje San Bernardino pass. Neverovatna priroda i prizori, koji se smenjuju iz sekunde u sekundu. Beležimo, slikamo, snimamo. Dalje nastavljamo ka mestu Belincona, a dalje je cilj bio da dođemo do mesta Wasen. Čekao nas je i pass Sant Gotard. Dobra stvar je da Švajcarska za svaki pravac ima tri tipa puta. Autoput, motoput, lokalni (seoski put), koji je kao kod nas magistrala . Sa Sent Gotarda odabrao sam motoput, gde se može brže voziti. Izuzetna saobraćajnica i, što je dobro, brzo dođete na vrh. Tu nas je dočekao prelep vidikovac, koji je gledao na Alpe i na mesto Airolo, sedište tog okruga. Na vrhu je takođe bilo i par vetrenjača, koje su izgledale impozantno na onoj nadmorskoj visini. Nastavljamo put do Andermata, a o Andermatu će biti posebna priča u petom danu. Vozimo dalje i dolazimo do sela Wasen. Kao i svako Švajcarsko selo, pusto. Ne vidite ljude, a sve pod konac, čisto, uredno… Danas je bio baš sadržajan dan. Prošetali smo i uživali u zvonima crkve koja je bila preko puta našeg smeštaja. 5. Dan Peti dan nije krenuo tako optimisitički. Padala je kiša čitave noći, zeznula nas je prognoza ,iako je bilo samo pomena da će biti kiše preko noći, ali za đavola nije bilo tako. Sumorno jutro, gledam prognozu, kaže biće bolje, ali tek uveče. Ništa, nema nazad, obukli smo kišna odela, sačekali da malo smanji intenzitet i krenuli dalje. Za taj dan je bio plan da napravimo jedan krug preko planinskih prevoja do mesta Inertkirhen, pa dalje da se spustimo preko Furka pass-a, zatim Realp i ponovo Andermat, pa onda ka Davosu preko Disentisa i Chura. Krenulo je sa jakom kišom. Nikad nisam vozio po pljusku tolikom, da se ne vidimo. Dosta riskantno, na četiri žmigavca, popalio maglenke da što više budem primetan, a nemam baš mesta gde bih bezbedno stao. Sa jedne strane litica, sa druge kanjon. Dolazmo do Inertkirhena i tu polako počinje da se smanjuje intenzitet, ali kiša i dalje pada. Baš nam taj dan nijeo bio na početku kako treba. Pokušavam da pozitivno razmišljam i kako sam počeo tako je i počelo sunce da se probija kroz oblake. Do Furka pass-a stala je kiša i odlučili smo da stanemo kod legendarnog hotela Belvedere. Inače ovaj pass i hotel su poznati po tome što se pojavljuju u jednom od filmova iz serijala James Bond. Tu smo odlučili da se presvučemo, i popijemo neki topli napitak da se okrepimo za dalje. Ogrejalo je sunce, odela i garderobu okačili smo na motor da se suše, a mi smo sa suvom garderobom i boljim raspoloženjem uživali u jakom alpskom suncu. Kada smo se okrepili, posle nekih sat i jače vremena odmora, krenli smo dalje prelepim predelima do mesta Andremat. Nešto ranije sam napomenuo da ću reći par stvari o Andrematu. Kroz njega smo prošli čak tri puta. Prvi put kad smo dolazi do njega, drugi put jer sam pogrešio put i treći kad smo se vraćali sa Furka pass-a. Prelepo turističko mesto, centar za obuku Švajcarske vojske. Ono što me je iznenadilo je da među nekolicinom zastava zemalja čiji pripadnici služe švajcarskoj vojsci ima i naše zastave. Zanimljiv gradić, koji ima dušu, a tradicija i stare kuće su fascinantne kao i u svim delovima Švajcarske. Idemo dalje, nastavljamo relativno monoton put do Davosa, gde prolazimo kroz Disentis. Usput prolazimo pored mnoštva jezera koje imaju plavu tirkiznu boju i uživamo u laganoj vožnji. U večernjim satima stižemo u Davos. Kao da smo znali, tog dana se održavala neka vrsta vašara. Okupio je stanovništvo u glavnoj ulici gde su se služili razni specijaliteti kao naravno i pivo. Mi smo prošetali, slikali se ispred kongresnog centra, u kom se svake godine održava svetski ekonomski forum i ostatak dana sabirali utiske i sušili dalje garderobu. 6. Dan Šesti dan je započeo u Davosau, pošto smo se lepo odmorili u jednom hotelu, nastavili smo dalje. Ovaj dan je dosta bio jednoličan, jer nije bilo planinskih prevoja već smo se kretali prema Austrijskoj granici, odakle smo išli većim delom autoputem. Dan je bio organizovan tako da svratimo do Insbruka i da prođemo kroz grad. Krenuli smo ranije da bismo stigli sve i da bismo u mestu odsedanja imali lufta za uživanje. Danas je bio cilj da stignemo do austrijskog sela Brix im Tale, koje se nalazi nedaleko od mesta Wergl. Putujemo većim delom autoputem i uživamo u predelima, koji se brzo smenjuju. Dolazimo do Insbruka, nalazimo parking u samom centru i šetamo se glavnim trgom, odnosno glavnom ulicom. Prelep grad, kao i svaki austrijski. Baš je tog dana bila gužva jer je bila subota, ljudi uživaju. Odlučili smo da tu i ručamo i da odmaramo mozak. Svratili smo do nekog od restorana, koji su nudili specifčni hranu. Ja po običaju poručujem nešto na kašiku, a to je neki gulaš, a supruga njoke sa spanaćem. Uz to jedna lepa salatica i baš fino. Pošto ja volim da lepim nalepnice na motoru kao uspomene, u većini mesta smo uzeli takozvane stikere. Neki motoristi to ne vole, ali meni je to kul skroz. Prošetali smo posle ručka, slikali se u lepom Insbruku i nastavili dalje na Werglu i do sela Brix im Tale. Nagčašavam naziv sela jer je prelepo, a tamo smo bukirali smeštaj u kući staroj tri stotine godina. Prema navodima vlasnika, to je najstarija kuća u tom kraju. Sve rustično, staro, a sve uredno i čisto. Krca pod, škripe vrata, ali imaju neku dušu. Nije nam to ni najmanje smetalo jer smo staroj austrijskoj kući. Kao i u Davosi i ovde se potrefio lokalni vašar baš tog dana. “Kakvi su Austrijanci!”, pomislio sam. Imamo malo neke predrasude o njima, a zapravo su jako druželjubivi i prijatni. Gledam one ljude kako su srećni i veseli uz pivo, jeno pečeno pile i neku kobasicu, uz lokalni vokalno instrumentalni sastav, koji uveseljava narod. Prosto, a ljudi zadovoljni. Upoređujem sa nama, kod nas bi ovo zvali propala predstava jer kod nas bez nekog turbo folk pevača, koji se debelo plati ili rok benda ne prolazi nista, naravno uz ugradnju lokalnih funkcionera. Odoh malo sa teme, ponelo me je. I ja sam izazvan lepim raspoloženjem uzeo jedan wurst i hladno pivo i uzivao u finoj muzici i srećnim ljudima. Ostatak večeri smo prošetali i spremali se za sutrašnji dan. 7. Dan Sedmi dan je bio posledni dan kada ćemo preći preko nekog Pass-a. To je bio čuveli Gross Glockner. Krenuli smo rano, oko sedam časova iz Brix im Tale-a i krenuli ka Kicbilu i putem prema Zal em Zee-u ka Gross Glockneru. Jutro je bilo dosta maglovito, ali smo uspeli da uživamo u svakom trenutku. Gross Glockner se plaća i to je jedini pass koji smo platili da pređemo, ali sve ima svoje. Platili smo na rampi, odnosno ulasku u nacionalni park 35 evra i krenuli ka vrhu. Jasno mi je bilo zašto se plaća jer je asfalt vrhunski, kako za vožnju motora tako i drugih prevoznih sredstava. Nema kamiona, samo automobili, biciklisti i motociklisti. Penjemo se polako i dolazimo do samog vrha, dokle nas je vodio kaldrmisan put do vidikovca. Sve je neverovatan doživljaj i iskustvo. Bar je tako izgledalo. Popeli smo se, ali je toliko jak vetar duvao da smo jedva izdržali i pola sata. Ledio je krv u žilama. Uslikali se, uživali u pogledu koliko smo mogli i povukli se do radnje gde sam, naravno, tražio stikere. Nastavili smo dalje, prešli prevoj, ali smo morali da svratimo i do vrha Kaizer Franc Jozef. Tog dana je bilo neko takmičenje, da li biatlon, triatlon ne, nisam prepoznao, ali je bilo zanimljivo videti. Dalje smo krenuli ka Mitersildu, i Spitalu, na putu ka Vilahu. Tu smo se uljučili na autoput I dalje išli ka Jasenicama, odnosno kroz tunel Karavanken do Slovenije. Kad smo ušli u Sloveniju, rešili smo da svratimo do Bleda i nismo se pokajali jer smo veoma uživali u lepotama Bleda. Nadam se da ću nekad napraviti turu samo po Sloveniji jer ima svašta da se pogleda. Pošto smo bili baš umorni tog dana bukirali smo smeštaj u mestu Naklo nadomak Kranja i tu odseli za taj dan. S obzirom da je ovo bio naš poslednji dan velike Alpske ture, otišli smo na večeru gde smo ja i supruga nazdravili i poželeli jedan drugom još mnogo ovakvih tura. Ostatak dana smo prošetali i odmarali se za sutrašnji povratak kući dug, skoro 800 km. Osmog dana krenuli smo rano ujutru i opet nas je sačekala kiša. Navukao sam fobiju od kiše, ali nas nije sprečila niti mogla da pokvari raspoloćenje. Sve do Ljubljane rokala je punom snagom i odjednom stala. Zaobišao nas je oblak i nastavili smo dalje. Dosta dosadno i naporno, vozi i vozi i vozi, posle Zagreba prava golgota. Razbili smo monotoniju jer smo svratili do Slavonskog Broda, kako bi moja supruga kupila neke knjige, koje se ne mogu naći kod nas. Ja sa ostao uz motor i posmatrao. Slavonski Brod, mesto kao u Vojvodini kod nas, lepo, uredno. Nisam imao neki utisak osim toga. S obzirom na toda je ovde bilo dosta stradanja u ratu, to mi se najviše vrzmalo po glavi. Krenuli smo dalje i nekako stigli do granice. Stali smo odmah posle granice da se malo regenerišemo i onda sve do Vrčina nisam stao jer smo jedva čekali da stignemo kući i vidimo decu. Vozili smo dalje ka Kruševcu i tih poslednjih 60 km su nam bili kao 600 km. Stigao nas je umor izgleda. Ulazimo na kapiju, deca nas dočekuju, grlimo se sa svima, emocije na sve strane, ali tu smo živi i zdravi sa puno uspomena i utisaka. Meni je iskreno trebalo par dana da se saberem i da vratim film unazad. Da sagledam šta smo sve prošli, koliko kilometara sa CF motorom. Ovo mi je dokazalo da je sve što jako želim, ostvarivo. Nisam imao dilemu ni u jednom mometnu kako ćemo odraditi tu rutu, samo sam gledao dan po dan i sve je bilo fantastično. Bez i jednog peha, problema, pada. Ne znam da li je moglo bolje od ovoga. Ovo je jedno veliko životno iskustvo koje sam proživeo i koje ću pamtiti celog života. Ovo je jedna lepa tura, koju svaki bajker treba da prođe ako ima mogućnosti, mada ni ja nisam neki snob, ali sam lepo isplanirao i uspeo da se uklopim I organizujem sve. Postavio sam putopis kao inspiraciju nekima koji žele da se odvaže na ovaj put koji je dug skoro 3500 km, jer ako imate volje i želje, nista nije teško. Do sledećeg putopisa želim svim kolegama puno lepih kilometara!

Kolege, da li je imao neko problem sa curenjem (vlaženjem) ulja ili antifriza na odušku kod vodene pumpe sa leve strane od filtera ulja, ako gledamo motor od napred. Hvala unapred!

Aplikacija je super, pored Moto Play-a koji mi je bio primaran, poseduje i istoriju relacija koju si prelazi sa kilometražom, njavećom brzinom, krivina, i vreme provedeno u voznji. Takođe ima i Reminder koji te obaveštava da ti neko dira motor, s tim što možeš sensitiv da menjas od bas visokog do nižeg. Poseduje i Ispection motora, gde se proverava centrala motora, abs, t box. To je to što sam uočio, ako se setim još nečega dodaću.

Rukovanje Mapama je preko aplikacije, unos lokacija, pregled rute itd...

Što se tiče postupka aktivacije, registrovao se na CFMOTO RIDE, uneo sve sto je potrebno, aktivirao povezivanje sa motorom i bitno je da je aktivan hotspot jer koliko sam skapirao potreban je update. Sustina da sam nesto cackao i iscackao. Imate i uputstvo na youtube ili na cf stranici CF MOTO RIDE, ako nekome nije jasno.

Kolege, da javim da sam uzeo T-box jer sam cuo da je odradjen update sistema i da je nadogradjen motoplay. S obzirom da sam planirao kupovinu navigacije ovo mi je dobro doslo. U svim ovlascenim dilerstvima mozete kupiti isti. Konktetno moj model je iz 2023. godine.

Obavezno dolazim! Da podrzimo!

Kolega, lepo napisan putopis. Samo nemoj ovo "oproštajnih" ovo je tek početak. Želim ti sve najbolje i brzo ozdravljenje!

Živke, neće moći baš, iz razloga što samo jedan uređaj može da koristi te podatke, ne može recimo na više telefona da imaš nalog. Zato se i javlja centrali ako želiš neku promenu, da se ne bih manipulisalo. Recimo kupi neko od tebe motor sa T Box-om, on mora da promeni nalog odnosno da se registruje na drugom nalogu gde se navodi promena vlasništva nad vozilom kako se podaci ne bi zloupotrebljavali.

Kod T-Box-a je dobra stvar da ko namerava da vozi dalje CF MOTO, može da ga prebacuje sa motora na motor. Suština je da se korisnički nalog prebacuje na drugi motor, a sa starog se odjavljuje. To ne možemo da uradimo lično već se šalje zahtev uvozniku koji preko Kine i njihovog sistema to menja. Ne mora da bude bacanje para ako cete dalje voziti CF MOTO.

Kolege da li je neko radio preradu sedišta kod modela 700 MT, ako jeste preporuka bi mi dobro došla. Hvala unapred!

U nekom narednom putovanju po Rumuniji biće sigurno u suprotnom smeru! Veliki pozdrav

Dane, najgore od svega je sto ima obucu ali jednostavno ne zeli da nosi to i pored mojih napora. Pokazacu joj tvoju sugestiju pa ce nadam se promeniti misljenje. Bezbednost na prvom mestu, a udobnost na drugom.

Jovane, probracu neke pa cu postaviti. Hvala!

Vojkane, sve je proslo kako treba. Brinuo sam iskreno za 700 MT sa koferima i nama, ali je sve podneo bas dobro. Motor za preporuku zaista. Ovo mu je bio bas dobar test opterecenja. Temperaturu drzao kako treba iako je bilo bas vrucina, u krivunama izuzetan, malo mu udobnost nije jaca strana ali prepravkom sedista mislim da moze to da se ispegla.

Prvo duže putovanje sa novim motorom i sa suprugom koja je sve to dopunila. Deluje mi iz ovog ugla kao nešto o čemu nisam ni sanjao do samo pre godinu i po dana. Priča o motoru krenula je leta 2023. godine a ostalo je sve istorija. Moja želja za motorom javila se potpuno iznenada ničim izazvana. Odlučio sam, položiću za A kategoriju, kupiću motor i to je to. Toliko sam to želeo i bio siguran da je to sve išlo kao voda. To mi je posle dalo primer da sve što jako želim to mogu i da ostvarim. Nakon toga kupovina motora, planski Touring motora, koji odgovara mojoj visini i gabaritima i koji ima dobru cenu. Odluka je pala na CF MOTO 700 MT. Kompaktan model sa dosta dobrim putnim performansama. Pored vožnji po Srbiji i vikend turama koje su bile neizostavne došao sam na ideju da se pripremim za put po Rumuniji. Istraživao sam po netu, raspitivao se kod ljudi koji su to sve prošli i polako krenuo u pripremu puta. Planiranje rute nije bilo zahtevno jer je to već neka ustaljena priča motociklista tako da tu nije bilo problema. Obezbeđeno je sve što je potrebno za motor, dobra volja i dobro raspoloženje. Odlučili smo supruga i ja da krenemo 09. avgusta i provedemo naredna tri dana u obilasku Trasalpine i Transfagarašana. Par dana nakon puta počela je da se javlja neka pozitivna trema kod mene, nerovoza ali kada smo krenuli to je sve nestalo od jakog uzbuđenja koje je vladalo kako kod mene, tako i kod nje. Krenuli smo ranom zorom u 6h iz Blaca (mog rodnog mesta). Putovanje je krenulo preko Kruševca, Paraćina pa putem za Zaječar. Pratilo nas je lepo vreme odnosno oblačno vreme bez padavina sa temperaturom oko 25 stepeni što je bilo idealno za vožnju. Prelepi predeli Negotina i na kraju Kladova, odakle smo mogli da vidimo Rumuniju i grad Turn Severin. Prelepi plavi Dunav koji svojim tokom ostavlja bez daha. Došli smo do Đerdapa, koji je granični prelaz, bez ikakvih poteškoća prešli granicu i krenuli dalje. Industrijska zona Turn Severina je stvorila malu gužvu ali to je sve lako prevaziđeno. Put nas je vodio do mesta Targu Žiju, sedište okruga Gorž koji se nalazi uz reku Žiju sa oko 75.000 stanovnika. Pre toga prolazimo kroz mesto Moturu i na jednoj pumpi srećemo naše ljude iz Leskovca i Novog Sada koji su išlu u suprotnom smeru, pa su nam dali malo savete i upute za dalje. „Kad ćemo ući u oblast Transalpine?“ bilo je pitanje moje supruge. Kada smo ušli u opštinu Novači to je praktučno značilo da smo u toj oblasti. Stali na pumpi natankirali motor i krenuli dalje. Velik uspon sa krivinama zahtevli su punu koncetraciju, a ako tome pridodamo i kišu, onda vam je sve jasno. Srećom, moja supruga je sašila kišna odela koja su bila od izuzetnog značaja. Malo po malo, stigli smo do planinskog mesta Ranca koje je mene podsetilo na Brzeće na Kopaoniku. Tu smo već ranije obezbedili smeštaj u planinskoj kući „Alena“, pristojna soba sa kupatilom je sve što nam je trebalo nakon prvog dana. Prošetali mestom koje je klasično planinsko mesto sa skijalištima, žičarama. Večerali smo i spremali se za drugi dan koji je bio ujedno i glavni dan. Ujutru smo ustali negde oko šest sati, napakovali kofere na motor, i krenuli oko 7h dalje. Kreće uspon i bukvalno odlazak u oblake. Fascinantni prizori i priroda koja je neverovatna. Motor se trudi da savlada svaki uspon ali s obzirom da ima 700 kubika i 70 konja nije mu problem. Prelazimo preko prevoja, srećemo dosta kamp naselja i ljude koji uživaju u jutranjem vazduhu. Krećemo se dobri, kvalitetnim putem i dolazimo do jezera Alba, gde smo stali da se odmorimo i doručkujemo uz tišinu koja je meni bila nestvarna. Samo cvrkut ptica i razgovor ribolovaca koji su poranili da upecaju svoj prvi ulov tog dana. Uživali tako nekih pola sata uz fotografisanje i laganu kaficu. Krenuli smo dalje, a svaki kilometar izazivao je novo uzbuđenje i radost koju smo imali. Tokovi reka, četinari, miris koji mami osmeh na lice je svo ono što je potrebno na jednom ovakom putovanju. Prava divljina, bez previše ljudi, benzinskih pumpi i odmarališta. Prolazimo polako Transalpinu i dolazimo do grada Sebeš. Put nas je vodio autoputem ali sam se ipak odlučio za magistralu koja je bila bukvalno paralelna sa autoputem. Nastavak puta je bio takođe prelep s obzirom da smo vozili laganije i na deonici puta koja je bila minimalno opterećena saobraćajem baš iz razloga što postoji autoput. Zaobišli smo mestio Sibiu i nakon toga počeli su da se naziru Karpati i cilj tog dana Transfagarašan. Došli smo do skrentanja na desno gde se nalazila Lukoil pumpa, svima dobro znana ko prolazi ovom rutom. Nakon toga nema pumpi više, pa je bio red da napunimo rezervoar do vrha. Sipali smo gorivo i krenuli na dalje. Prolazimo kroz par sela i polako počinje uspon. Četinarske šume i hladan vazduh počinju da nam prolaze kroz telo. To je bio znak da menjamo nadmorsku visinu i da smo sve bliži cilju. Nakon određenog broja kilometara uspona otvara se pogled koji nam je bio svima znan ali samo sa slika do tada. Aktiviram kameru i dalje svaki detalj beležim. U konsultaciji sa komsijom koji je prolazio tuda, dao mi je savet da isplaniram lokaciju gde ću stati na vidikovac. Poslušao sam ga i nisam pogrešio. Svaka serpentina i novi pogled je bolji, pa bi čovek pomislio da je svaki put promašio, međutim, isplanirali smo dobro i izabrali smo vidikovac koji je bio zaista najlepši. Kada se popnete gore, vremenski uslovi se menjaju iz minuta u minut, Nailaze oblaci, velikom brzinom, hladni talasi vetra, pa se to sve skloni. Napravili smo lepe snimke i fotografije i nastavili ka vrhu i jezera nakog kog je sledio tunel i probijanje Karpata sa druge strane. Zastali smo pre tunela, jer je bio vikend i njihov takozvani vašar koji je stvorio nenormalne kolone vozila koji su čekali bukvalno par sati. Prošetali smo pored tezgi koje su sve ličile jedna na drugu. S obzirom da supruga i ja volimo sireve, naišli smo na tezgu sa različitim vrstama sira, a ljubaznost prodavca nas je praktično kupila. Kupili sir od Bivolice i Ovce, ali i začinjeno suvo mesa Jelena. Prošetali, odmorili i krenuli dalje. Prošli smo tunel i izašli sa druge strane gde je bio spust do podnožja i vraćanje u normalu sa temperaturom. Dosta je loša deonica puta, put pun lošeg asfalta i rupa, tako da mora biti puna opreznost na toj deonici. Pre nego što smo krenuli, pominjali su nam da ćemo sresti medvede koji su bukvalno pripitomljeni od strane ljudi, koji ih hrane i nakon par kilometara nailazimo na medvediće i majku ali s obzim da su mladunci u pitanju lagano smo prošli i nastavili dalje putovanje. Loša deonica puta stvarala je malo nervoze kod mene jer je totalno nebezbedna za vožnji ali to se sve anuliralo ugeldavši još jedno jezero Vidraru koja je bilo nestvarno plavo. Puno turista koji su se slikali na brani, ne gledavši da vozila prolaze, zahtevalo je posebnu opreznost. Nakon toga sve postaje drugačije jer izlazimo iz te zone i krećemo se prema krajnjoj destinaciji tog dana i grada Pitešti. Bukirani smeštaj nas je čekao tog dana. Bili smo prepuni utisaka i uzbuđeni nakon tog dana, da nismo previše osećali umor od svega. Konačno smo stigli u grad Pitešti, smestili se i sabirali utiske od tog dana koji je bio i centralni dan našeg putovanja. Ovaj put je mnogo značio meni i supruzi jer smo organizovali neko samostalno putovanje posle skoro pet godina od kad smo dobili decu. Inače deca u vreme našeg puta su bila kod dede i babe koji su ih brižno čuvali i zabavljali, tako da nisu ni primetili da tata i mama nisu tu. Poslednji dan puta je bio dosta jednoličan. Krenuli smo ranije, da bi stigli kući što pre da se vidimo sa decom koja su nam nedostajala. Krenuli smo iz grada Pitešti ka Krajovi dobrim putem. Denica je počela autoputem na kojem nije imalo previše saobraćaja pa je bilo pravo uživanje voziti takovim putem posle krivina i uspona koje smo prošli. Vezivali su se gradovi i došli smo do Turn Severina i odlučili smo da prođemo kroz grad, a ne zaobilaznicom. Grad sa lukom na obali Dunava i sličnom kulturom i mentalitetom kao našim s obzirom da dosta naših ljudi živi tamo. Nastavili smo put pored Dunava do Đerdapa i konačno smo bili u našoj zemlji. Uvek je dobar osećaj kad si u Srbiji koliko god ti bilo negde sa strane lepše. S obzirom da smo se prilično isforsirali do naše granice odlučili smo da nešto pojedemo i predahnemo. Svatili smo u jednu kafanu koja se zvala „Kod Slaćka“ koja je prema google recenzijama imala dobru oceni ali je toliko izgledala neugledno da bi je verovatno zaobišli. Ali ipak ponekad prvi utisak vara, tako da smo za male pare ručali kvalitetno i sveže pripremljen roštilj. Iskreno nisam bolji roštilj skoro jeo. Zahvalli se konobaru i nastavili dalje. Sve je išlo po planu. Nizali su se gradovi Negotin, Zaječar, ali odluka je pala da se ne vraćamo istim putem nego preko Niša. Tako je i bilo. Prošli Knjaževac, pa preko Tresibabe došli do Svrljiga i konačno do Niša. Stigli smo kući oko 15:30h, umorni ali ponosni jedno na drugo jer smo uspeli da savladamo sve prepreke i obiđemo željenu destinaciju bez i jednog peha. Zahvalio bi se babi i dedi koji su imali strpljenje za naše mališane jer bez njih ne bi ovo bilo moguće. Do neke druge avanture vidimo se!

Kolege, Pitanje oko vinjete za Rumuniju. Da li se nešto promenilo oko toga za motocikle ili su oni i dalje oslobodjeni. Hvala unapred!

Poštovane kolege, Želim da vas pozdravim i uputim pohvalu na račun foruma i celokupnu pricu BJBAJKERS sajta. Inače vozim motor kinsekog proizvođača CF MOTO, konkretno 700 MT model.