Poslednji dan – i ona čudna mešavina emocija: sreća što idemo kući i tuga što se avantura završava. Budimo se na Trnovačkom jezeru, još uvek uspavani, ali prizor srca u prirodi nas podseća koliko je sve ovo vredelo. Već u 5:45 pakujemo šatore i krećemo – pred nama je više od 400 km puta. Prvih 6 km pešačimo do Prijevora, pomalo umorni, ali atmosfera u grupi nas drži. Kombi nas čeka i spuštamo se ka Foči – deo ekipe ide autom, a mi se ponovo penjujemo na motor, spremni za poslednju etapu. Put do Sarajeva je sve samo ne lak – uske krivine, nepregledne serpentine, kolone vozila i policija na svakom ćošku. Bukvalno 5 patrola u 80 km! Ali opet, uz svu nervozu i sunce koje prži, stižemo na vrelu Baščaršiju. I odmah – čuveni sarajevski ćevapi. Čekanje nas je izmorilo, ali ukus… to se ne zaboravlja. Istanbul vibe, gužva, tezge, šarenilo – Sarajevo nas je dočekalo punom snagom. Kratak predah, suvenir za uspomenu, i rastanak sa društvom. Navigacija kaže – kući stižemo tek u 23h. Granica nas prijatno iznenađuje – bukvalno bez čekanja, čak ni ekološku taksu nisu naplatili. Na Mokroj Gori produžavamo dalje, a kod Zlatibora skrećemo u kafanu na čuvenu „komplet lepinju“. Ukus fantastičan, ali posle nje – najradije bih odmah legao da spavam. A noć tek pada… Sledi vožnja kroz mrak, krivine ka Užicu i dalje ka Kragujevcu. Fokus na maksimumu, jer noćni vožnja motora nije šala. I onda ono što nam je najviše nedostajalo market u kragujevcu koji radi 24h (u Italiji takvo nešto nismo videli), poslednjih 60 km i napokon – dom. Doček – suze radosnice od mame, zagrljaji oca, babe, dede… Avantura je završena. Više od 20 dana, 7700 km puta, hiljade uspomena. P.S. Na kraju ovog videa pričamo o celoj ruti, kako se motor pokazao, i koliko nas je sve koštalo! Hvala vam što ste bili deo ovog puta. ❤

Dan 21. Probudio nas je miris jutra u sunčanoj Foči, a kamp Drina je još uvek tiho spavao. Dok smo pakovali šatore, u glavi je tinjala misao – danas nas čeka jedna od najvećih avantura: srcoliko Trnovačko jezero i Maglić, najviši vrh Bosne i Hercegovine. Prva stanica: lokalna prodavnica – punimo zalihe hrane i pića, jer nas gore čeka samo divljina. Kombijem nas voze do Prijevora. Put? Raspad. Ali kad stignete gore i pred vama se otvore beskrajni pogledi – sve muke zaboravite. Do Trnovačkog jezera put vodi kroz bajkovitu prirodu. Težina ranca je pritiskala ramena, ali atmosfera je bila neverovatna. Na jezeru – pravi festival života: domaćini veseli, pevaju, smeju se, neki već pripiti, svi nas dočekuju kao stare drugare. Jezero u obliku srca, planine koje ga grle, miris šume – sve izgleda nestvarno. Kupanje u hladnoj vodi je bila hrabrost, ali i lek za dušu. Ujutru – buđenje vetrom koji trese šatore. Čeka nas Maglić. Tabla kaže „3h do vrha“, ali prvi uspon već pokazuje da će biti pakleno. Neki se šale, neki već psuju, ali svi vode svoju psihičku borbu. Prvo stižemo na crnogorski Maglić (2388m), pa preko kratkog, alpinističkog dela penjemo na bosanski (2386m). Za mnoge u ekipi – prva planina ikada, a strah i adrenalin idu ruku pod ruku. Na vrhu – osećaj pobede. Ručak s najlepšim pogledom, vetar u kosi i osećaj da smo na krovu sveta. Spust? Još teži. Neki su bukvalno sedeli i spuštali se niz strmu padinu. Sunce tone, a mi i dalje na planini. Noć polako pada, strah raste, ali tim ostaje zajedno do kraja. Kada smo se konačno vratili do kampa – iznureni, znojavi i mrtvi umorni čekalo nas je iznenađenje...Pao je mrak, nema kupanja jer je napolju prehladno, večeramo skromno, nikakav luksuz, ali tog dana je to bio najlepši obrok ikada. Ostatak večeri – logorska vatra i smeh. Sutra ponovo na motoru ka Sarajevu preko 400km i kraj velike rute.

Ustali smo pored tihe Drine, onaj osećaj mira pre nego što krene prava avantura. Danas nas čeka rafting na Tari! Već na granici osećamo promenu – ulazak u Crnu Goru znači da kreće nova priča. Na startnoj tački oblačimo opremu, unosimo čamac u vodu i skiper nam daje kratki brzi kurs – kako veslati, kako se držati, i kako preživeti kad voda poludi. Krenuli smo lagano, ali i prvi brzaci su nam izmamili osmeh i hladne kapljice po licu. Voda ledena, ali osvežava bolje od bilo kog piva. Na prvoj pauzi – i pivo i smeh. Izazvali smo skipera na obaranje ruke – čovek nas je sve redom počistio kao da smo deca. Nismo mogli da ga pomerimo ni milimetar. Posle kreće adrenalin – skiper kaže: „Možete da iskočite i pustite brzake da vas nose.“ Nisam mnogo razmišljao, odmah sam skočio! Iako je vodostaj nizak, osećaj da te prekriva talas hladne Tare je ludilo. Pomislih – kako li je tek u maju kad je voda dupla?! Stižemo do litice za skakanje, ali niko od nas nema hrabrosti – idemo dalje. Sledeći highlight – vodopad sa najhladnijom vodom ikad! Ulazimo unutra, voda se obrušava, a ti osećaš da te para na komade, ali u isto vreme je magično. Nažalost, tu kreće drama – drugu su ukrali kameru vrednu 500€. Kaciga ostala, kamera nestala. Tražili smo, ali nema. Gužva, gomila čamaca, neko iskoristio trenutak. Cela ekipa u šoku. Nastavljamo dalje, rafting se završava i vraćamo se u kamp. Dočekuje nas topla čorba, meso i hladno pivo. Muzika u pozadini, ali festival u Tjentištu preskačemo – previše emocija za jedan dan. Treba napuniti baterije – sutra nas čeka uspon na Trnovačko jezero i Maglić, najviši vrh BiH.

Hvala puno, nadam se da i vi uživate sa nama

Devetnaestog dana napuštamo sunčani Split, a pred nama je još jedan uzbudljiv dan – oko 400 km puta. Plan je da vozimo čitavom Jadranskom magistralom, sve do Foče, gde nas čeka dugo iščekivani susret sa društvom i kampovanje pored Drine. Već na početku pravimo mali nenamerni detour – umesto obale, završavamo ponovo među planinama. Brzo se vraćamo na magistralu i prva prava stanica nam je Makarska. Doručak na plaži, hladna voda, a uz to i jedno „Ožujsko“ pivo – trenutak za pamćenje. More s jedne strane, Biokovo s druge, a mi samo uživamo i vozimo dalje. Dubrovnik je bio naša poslednja prilika za kupanje u moru na ovom putovanju, pa smo izabrali plažu Dance – kamen, stene, tvrđava Lovrijenac u pozadini… sve drugačije i posebno. Tu se i opraštamo od mora. Ipak, vožnja uz obalu nastavlja da nas očarava – panoramski pogledi kao sa razglednice sve do granice, i malo preko nje. A onda – potpuni zaokret. Planine, tuneli i krivine koje već poznajemo, osećaj domaćeg terena. Stižemo u Foču brže nego što smo očekivali. Susret sa društvom je bio emotivan – posle toliko kilometara i dana na motoru, konačno blagi odmor. U kampu pored Drine podižemo šator, večeramo konacno nesto normalno, grejemo se kraj vatre i sumiramo utiske. Sutra – rafting avantura!

Osamnaestog dana krećemo iz sunčane Rijeke. Osećaj je poseban – posle 17 dana i hiljada kilometara, kao da smo opet na svom terenu. Nedostajale su nam planine i krivine, I tu su blizu krivine Velebita I Jadranska magistrala, more s jedne strane, planine s druge, a vetar u kosi. Do Senja put je pravi užitak – magistrala se vijuga uz more, a plavetnilo Jadrana izgleda lepše nego ijedna obala Italije. Ipak, gužve i jak vetar nas prate, pa posle brzog doručka odlučujemo da skrenemo levo, prema Gospiću. Odmah je manje saobraćaja, krivine su brže i šire, a adrenalin skače – osmeh do uva! Temperatura naglo pada i vožnja postaje osvežavajuća. Uspon na Velebit vodi nas do oko 1000m nadmorske visine. Gore nas čeka prizor za pamćenje – more se preliva u svim nijansama plave, ali vetar je toliko jak da nam na jednom vidikovcu čak odnosi kacigu niz liticu, srećom zaustavljenu o stenu. Spust do Karlobaga je magičan: oštre serpentine i stalni pogled na more čine pravi ples planine i mora. Od Karlobaga nastavljamo najpoznatijim bajkerskim putem – jadranskom magistralom do Splita. Brze i oštre krivine pružaju užitak, iako nas vetar neprestano gura s puta. Na jednoj od plaža pored puta stajemo da predahnemo, jer ovakav tempo troši i telo i motor. U Split stižemo u kasno popodne, jurimo u smeštaj, pa odmah u obilazak. Grad nas dočekuje u punom sjaju – festivali, tezge sa handmade stvarima, ulična gužva i more ljudi. Bez navigacije bismo se teško snašli, ali uz nju stižemo do samog centra i upijamo energiju grada. Umor nas sustiže i vraćamo se u smeštaj, jer sutra nas čeka prava kruna puta – cela magistrala do Dubrovnika, a onda Foča i dugo očekivani susret sa društvom za rafting i planinarenje na najviši vrh Bosne I Hercegovine Maglić.

Sedamnaestog dana napuštamo sunčani Rimini, doručkujemo u hotelu i krećemo na još jedan dugačak put – preko 400 km. Ambicija je bila ogromna: Padova, Bolonja, Venecija, Lido di Jesolo, Trst, Koper… ali računica je bila nemilosrdna – preko 14 sati vožnje, traženje parkinga, pauze za hranu i šetnju. Posle 17 dana putovanja već nas polako stiže umor i shvatamo da ne možemo sve da postignemo. Biramo kraću i smisleniju varijantu – vožnju izvan autoputa do Rijeke. Put nas vodi kroz predele sve zelenije i mirnije, a kako se približavamo Sloveniji priroda postaje očaravajuća. Kratko stajemo u Lidlu na ručak i taman dok sedamo počinje pravi letnji pljusak – imali smo sreće da ga izbegnemo. Samo što je prestalo, nastavljamo dalje. Na ulazu u Sloveniju nema granice, sve je odjednom čistije, putevi uređeniji i atmosfera drugačija. Kad prelazimo u Hrvatsku, dočekuje nas sunce i osećaj domaćeg terena. Rijeka nas prima toplinom – stari grad odiše prijatnom atmosferom, centralno šetalište puno života, a luka prepuna luksuznih jahti. Ipak, najbolji deo dana pronalazimo na plaži Sablićevo – mala, skrivena, bez gužve i sa kristalno čistom vodom. Dočekujemo zalazak sunca nad morem, a onda završavamo dan uz šetnju i – ne baš tradicionalno – Burger King večeru. Ovaj dan nije bio spektakularan, više tranzitna vožnja i predah. Ali znamo da je samo uvertira u ono što nas čeka sutra – legendarnu Jadransku magistralu, Karlobag, Velebit i put do Splita.

Šesnaestog dana polazimo iz sunčanog Casalbordino-Miracoli, spremni za još jednu avanturu. Na papiru – samo 300 km. U praksi – preko 7 sati vožnje i beskrajne gradske gužve uz istočnu obalu Italije. Prvih sat vremena i dalje jurimo istočnom obalom, ali umesto mora – oko nas samo betonske zgrade, crvena svetla i nervozni vozači. Dva sata vožnje, a jedva sto kilometara iza nas. Nema smisla, biramo autoput – dosadan, ali nam štedi dva dragocena sata, taman da stignemo u San Marino. Putarine nas koštaju 20 evra, gorivo još skuplje, ali izlaskom iz autoputa i prelaskom granice kao da ulazimo u drugi svet. San Marino nas dočekuje mirnoćom i čistim ulicama. Gorivo je jeftinije, a uspon na planinu Titano otkriva veličanstven grad na liticama. Penjemo se do kula – svaka pruža drugačiji pogled, jedan na brda, drugi na doline, treći na beskrajnu Italiju pod nama. Na glavnom trgu nailazimo na statuu slobode, a zatim i na baziliku San Marina. Grad je mali, ali uređen i gotovo nestvarno tih – prava suprotnost haotičnoj Italiji. Nakon San Marina spuštamo se prema Riminiju. Samo 30 kilometara dalje, ali osećaj potpuno drugačiji – klasika italijanskog letovališta. Duga peščana plaža, redovi ležaljki, gužva kakvu dugo nismo videli. Nama lično – previše ljudi, ali ipak sve funkcioniše, ima mesta za svakoga. U hotelu nas dočekuje domaćica sa osmehom, peremo stvari i konačno posle nekoliko hiljada kilometara nalazimo – kebab! Plaža nas nije oduševila, ali gelato i zalazak sunca na horizontu jesu. I tako zatvaramo još jedan dan, a pred nama je put u Hrvatsku – sledeća stanica Rijeka.

Petnaestog dana budimo se u sunčanom Briaticu i spremamo za jedan od najdužih dana – preko 600 km puta. Krećemo uz samu obalu juga Italije – more s jedne strane, planine s druge, a mi vozimo i upijamo svaki trenutak. Do mesta Pizzo put je još prijatan i pun pogleda na more, ali ubrzo se opraštamo od obale i skrećemo u unutrašnjost. Umesto autoputa biramo krivudave puteve – duže, ali bar nisu dosadni. Iznenada pred nama se otvaraju ogromne, osvežavajuće šume – vožnja kroz njih deluje kao predah od vrućine. Dalje nastavljamo južnom obalom...nažalost nismo stigli da zađemo duble u krakove čizme.Južni deo Italije još uvek nije preplavljen turistima, sirov i autentičan. I baš taj kontrast daje posebnu draž vožnji, kao da smo zakoračili u neki sporiji, topliji svet.Ipak, čim se pozdravimo sa zelenilom, ulazimo u sasvim drugi svet – italijansku pustinju. Sunce nemilosrdno prži, vetar nosi prašinu, a putevi postaju sve uži i pustiji. Navigacija nas vodi kroz beskrajne predele bez života, vetrenjače na horizontu, kilometri i kilometri bez ijednog sela. Posle više od 100 km – pumpa usred ničega. Kratki predah, a onda bežimo dalje prema istoku. I baš kada mislimo da beskraj nikad neće stati, pred nama izranja Jadran. Klima se menja, vazduh postaje svežiji i lakši, a civilizacija se polako vraća. Obala istočne Italije je potpuno druga priča – sređena, tropska, turistička, sa dugačkim plažama i živim mestima. Svratili smo u Lidl, obezbedili obrok (bataci i krompirići – već standard), i nastavili do Casalbordino Miracoli, gde smo imali smeštaj. Dan završavamo na plaži, hvatajući poslednje zrake sunca i večerajući pored mora. Bio je to jedan od najtežih dana po kilometraži, ali prava avantura kroz tri potpuno različita lica Italije – zelena, pustinjska i jadranska. Sutra – San Marino i Rimini!

Četrnaesti dan počinjemo u Kataniji, sa jasnim ciljem – uspon ka najvećem aktivnom vulkanu u Evropi, Etni. Kratko se provlačimo kroz mirne ulice grada, ali turistički obilazak ostavljamo za drugi put. Sada nas vuče samo jedno – put ka vulkanu. Biramo rutu koju bajkeri najviše preporučuju, preko Nicolosija. Već tu kreću serpentine, a svaki zavoj otvara novi kadar: pred nama more krivina, a iznad nas dim koji se lenjo izvija iz vrha Etne. Pomisao da se sve to u trenutku može probuditi daje dodatnu dozu adrenalina. Usput nailazimo na jeziv prizor – ruševine stare kuće koju je lava progutala u prošlosti. Podseća nas koliko priroda ume da bude i lepa i surova. Nakon još nekoliko kilometara penjanja stižemo do Rifugio Sapienze, na 1900 metara nadmorske visine. Tu nas čekaju žičara, krateri i puca pogled na Kataniju i more. Oduševljenje kvari informacija – motorom se ne može dalje, a za žičaru i uspon specijalnim autobuseom do 2900 m potrebno je izdvojiti više od 100 € po osobi. Za nas previše. Momci nude quad ture za oko 60 €, ali to bi nam oduzelo dosta sati, a pred nama je duga vožnja ka severu. Odluka je pala – ostavljamo Etna avanturu za neki sledeći put. Pešice se penjemo do Silvestri kratera i okolnih uzvišenja, uživamo u pogledu i shvatamo da je vreme proletelo – četiri sata su nestala u trenu. Čeka nas put ka Mesini i trajektu. Umorni i pod nemilosrdnim suncem spuštamo se do Taormine – odatle Etna izgleda još monumentalnije. Gužve na trajektu su očekivane, ali uspevamo da se ukrcamo i prelazimo u Kalabriju. Cilj za veče je Briatico, malo mesto gde smo našli povoljan smeštaj. Put do tamo deluje pomalo sumorno – uske ulice, prazna sela, spaljena trava i vrelina koja ubija svaku živost. Na kraju stižemo, nailazimo na domaćicu koja nas „olakšava“ za par evra više, ali spuštamo kofere i bežimo na plažu. Prva plaža puna oštrog kamenja – neuspeh. Nastavljamo dalje i pronalazimo Spiaggia libera della Torretta. Zalazak sunca tamo bio je nagrada za ceo dan – nebo je prelazilo iz narandžaste u crveno, a more je blistalo u poslednjim zracima. Dok sedimo u pesku, dolazi i ozbiljna misao – ostalo nam je još samo 4 dana da stignemo do Foče, gde nas čekaju društvo, rafting i uspon na Maglić. Kako sve uklopiti? To ostavljamo za naredne dane...

13-to Jutro u Marsali počinje mirisom mora i tihom energijom uskih ulica. Naš cilj za danas je Katanija, udaljena nešto manje od 400 km, ali pre nego što tamo stignemo – plan je da istražimo neke od najlepših plaža Sicilije. Naravno, put ne bi bio put bez problema – nosač kamere na kacigi opet popušta. Lepak ne vredi ni centa, ali rešavam to brzinski i ne dam da nam pokvari dan. Prva stanica: plaža Lido Signorino. Preko puta nas je Afrički kontinent, ali se nažalost ne vidi...More čisto, boja gotovo nestvarna, a pesak mekan – pravi kontrast smeću koje srećemo čim skrenemo sa plaže. Mi zaslužujemo Lidl kao glavnog sponzora ovog puta, jer tamo opet doručkujemo. Ispred prodavnice nema kanti za smeće, ali zato oko puta sve zatrpano. Takva Sicilija – kontrasti na svakom koraku. Put nas vodi dalje do čuvenih Turskih stepenica (Scala dei Turchi). Kako prilazimo, putevi postaju sve lošiji, ali nagrada na kraju vredi – s litica se pruža pogled koji oduzima dah. Bela planina iseckana poput stepenica, spušta se pravo u more. Sa vidikovca sve izgleda monumentalno, ali mi želimo na plažu dole. To znači ceo krug do obližnjeg mesta i zatim pešačenje. Kada konačno stižemo, nagrađeni smo prizorom gotovo puste plaže u prirodnom amfiteatru stena. Voda plitka, proteže se u nedogled, hladna kao da skriva neku tajnu. Nastavljamo prema Scoglittiju. Putevi kao da su izvučeni iz GTA San Andreas – pustinjski, usamljeni, vetar nosi pesak, a horizont deluje beskonačno. Grad nas dočekuje haotično: gužve, premalo mesta za parking. Motor stavljam na trotoar, ali samo pola sata kasnije – policija. Gleda u motor, zapisuje nešto… molim, pregovaram i nekako prolazimo bez kazne. Predveče ulazimo u Kataniju. Grad jeste užurban, ali posle Napulja i Palerma deluje kao šetnja u parku. Lidl radi i ovde – kupujemo piletinu i odlazimo na gradsku plažu s pogledom na Etnu. Nažalost, oblaci zaklanjaju vulkan, ali osećaj je i dalje moćan. Dok sunce tone iza naših leđa, završavamo dan kupanjem u moru i kratkom šetnjom. Naš domaćin nas upozorava: motor nikako ne ostavljati na ulici, jer nestaje preko noći. Plaćamo parking, odvozimo ga tamo i vraćamo se u smeštaj. Još jedna drama – lift skoro priklještio Oljinu ruku. Dan završavamo iscrpljeni, ali s osmehom: pred nama je Etna i oproštaj od Sicilije.

Jutro u sunčanoj Messini obećavalo je dug i uzbudljiv dan. Plan je bio ambiciozan – skoro 400 km puta, od Messine do Palerma i sve do Marsale, nije problem put ali je problem brzo prolaženje vremena za obilazak plaža usput. Pre nego što smo uopšte krenuli ka obali i znamenitostima, morali smo da svratimo u Barcellona Pozzo di Gotto, gde nas je čekao mali servis u zvaničnom QJ Motor centru. Da bismo uštedeli vreme, odvozili smo deo rute autoputem – kompromis koji smo morali da napravimo da bismo stigli i na servis i na plaže. Ljudi u servisu bili su neverovatno uslužni, ali dok smo čekali, desio se šok. Stariji vozač je, potpuno bez kontrole, udario u drugog čoveka i nekoliko parkiranih automobila, tik ispred nas. Kasnije smo saznali da je bio polupokretan i da jednostavno nije pritisnuo kočnicu. Dok su sirene odzvanjale, pomislili smo – koliko toga na putu zapravo zavisi od tuđe nepažnje, a ne od nas samih. Servis je, srećom, bio brzo gotov i ubrzo smo nastavili put ka Capo d’Orlandu. Izbegli smo autoput, jer nema boljeg načina da upoznaš Siciliju nego kroz njene obalne puteve. Usput smo pronašli ogromnu plažu skoro bez ljudi. Voda – tirkizna, bistra, možda i najčistija u celoj Italiji. Uživali smo u kupanju, pa se nastavili ka malom biseru – Cefalù. Grad je izgledao kao da je izašao iz filma: uske uličice, šarmantne kuće i pogled sa stena. Pokušali smo da se popnemo na Rocca di Cefalù, ali navigacija nas je potpuno zbunjivala. Vrućina je radila svoje, Olja je bila nervozna u moto opremi, a mi smo na kraju završili na gradskoj plaži. Kupanje je bilo zabranjeno, ali kada su se drugi provlačili kroz trake – pratili smo ih i mi. Kratko smo uživali u moru, sve dok nisu stigli čuvari i isterali sve. Mokri, puni peska, ponovo smo oblačili moto opremu – klasična moto avantura. Put ka Palermu bio je uživanje, ali ulazak u grad – pravi haos. Ulice uske, grafiti na sve strane, kaldrma koja trese motor. Podsećalo nas je na Napulj, ali ovog puta danju, pa je imalo neku svoju energiju i šarm. Nažalost, sve znamenitosti koje smo planirali da obiđemo bile su zatvorene ili nedostupne zbog radova i jednosmernih ulica. Odustali smo i preusmerili se ka plaži Mondello. Mondello nas, međutim, nije oduševio. Skupa ležaljka do ležaljke, malo slobodnog prostora za nas koji nećemo da plaćamo, voda mutna i prljava. To nije bila slika raja koju smo očekivali. Tek kada smo stigli u Capaci, na usamljenu plažu, konačno smo našli mir. More je bilo čisto, zalazak sunca spektakularan – boje od narandžaste do crvene, a večera na kamenoj obali bila je pravi trenutak spokoja. Pred nama je bio još noćni put do Marsale. Nebo se pretvaralo u tamno-plavu pozornicu prošaranu narandžastim trakama, a mi smo vozili kroz tihe sicilijanske ulice. Stigli smo tek oko 23h. U uskim ulicama Marsale mučili smo se da pronađemo smeštaj, sve je bilo automatizovano, ali nas je na kraju dočekao ogroman nemački ovčar po imenu Cezar. Ispostavilo se da je zaista miroljubiv, baš kao što su napisali u opisu smeštaja. Umorni, ali ispunjeni, utonuli smo u san. Sutra nas čekaju Turske stepenice, Scala dei Turchi, i novi susreti sa sicilijanskim obalama, jer vreme je da krenemo ka Katanii – podnožju moćne Etne. Ali o tome – u narednoj epizodi.

Sunčano jutro u Paestumu dočekujemo puni energije – pred nama je 400 km puta do Sicilije. Odlučujemo da izbegnemo autoput i uživamo u obalskoj ruti: tirkizno more s desne strane, zavojiti putevi i pogled koji oduzima dah. Kod mesta Capitello, prvi peh – ne nošenje rukavica mi se osvetilo. Osa je uletela kroz rukav i nekoliko puta me izbola u ruku. Nije prijatno, ali put mora da se nastavi. Vozimo dalje, istražujemo plaže koje se ređaju jedna za drugom. Gotovo svaka izgleda kao razglednica, i iskreno – ovaj deo mi je možda čak i lepši od same Amalfi obale. Asfalt savršen, krivine kao nacrtane i to BEZ gužvi, a pogled na more nas tera da stalno zastajemo. Konačno stižemo do trajekta. Putevi do ukrcavanja su konfuzno isprepletani, ali uspevamo da se snađemo. Povratna karta – 29 evra. Vožnja traje kratko, ali osećaj je ogroman: ulazimo u Messinski zaliv i razmišljam o tome gde ću već sutra odraditi mali servis motora – vreme je. Prvi korak na Siciliju! Messina nas dočekuje vedra i čista, na pešačkom prelazu žongler sa lopticama dočarava tipičan južnjački šarm. Jurimo do hotela, bacamo stvari i odmah na plažu. Sunce ovde zalazi ranije, iza brda i zgrada, ali ostaje prijatna svežina i osećaj da nas čeka potpuno nova avantura. Plan za sutra? Palermo, Marsala i mali servis u Barcellona Pozzo di Gotto. Sicilija tek počinje da nam otkriva svoje lice.

Deseto jutro nas budi u Napulju. Moram priznati – ulice izgledaju dosta prijatnije preko dana nego u ponoć. Grafiti i haotična atmosfera i dalje su tu, ali nekako sve deluje veselije i življe kada Sunce izađe. Kupujemo jedan mali magnet, da nas zauvek podseća na ovu „ludu“ stanicu puta, i krećemo po motor koji smo ostavili na parkingu. Motor nas je verno sačekao, i odmah vozimo prema drevnom gradu Pompeji i – Amalfi obali, jednoj od najlepših deonica puta na svetu. Ipak, pre toga malo „napuljske realnosti“ – kaldrma trese svaki točak, a saobraćaj je potpuni haos. Kao da zakoni ne postoje – automobili iskaču sa svih strana, skreću bez migavaca, trube, guraju… u nekim trenucima me podseća na saobraćaj u Indiji. Kad smo izašli na obalu, grad menja lice – putevi su malo normalniji, pogledi već lepši. Ali, naravno, samo kratko. Kaldrma i đubre nas ponovo prate čak i dok vozimo pored Nacionalnog parka Vezuv. Neverovatno je da i van Napulja osećaš onaj njegov čuveni smrad. Nakon nešto vremena, konačno – Pompeja. Grad koji je nestao u jednoj noći pod pepelom Vezuva. Hodati tim ulicama i gledati ruševine koje svedoče o svakodnevnom životu Rimljana – to je osećaj koji ne možeš opisati rečima. Tu pravimo pauzu, ručamo i krećemo ka Amalfi obali. Tu počinje pravi spektakl – krivine, vidikovci, plavetnilo mora. Kao da gledaš razglednicu u pokretu. Stižemo i do čuvenog Positana. Pogled je zaista neverovatan, ali gužva i cene „ubijaju doživljaj“. Grad je sveden na jednu jedinu jednosmernu ulicu, parkiranje za motor praktično ne postoji osim ako ne želiš da platiš 4 evra po satu. Mi nalazimo improvizovano mesto pored puta izvan grada i krećemo niz beskrajne stepenice ka plaži. Keramika, šarenilo, mirisi, boje – sve to vodi ka pogledu od kog zastaje dah. Voda je tirkizna, sunce prži, plaža prepuna. Na „besplatnom delu“ ljudi je puno, dok su ležaljke prazne – 40 evra za jednu je ipak previse, makar za nas. More, iako prelepo, na momente nosi i po koju kesu ili papirić, što baš i ne očekuješ za destinaciju koja je „Instagram raj“. I naravno – izazov dana: kako obući moto-opremu kada si sav mokar i sav pesak ti se lepi? Pa još i tuševi koštaju nekoliko evra. Na Amalfi obali – ništa nije džabe. Nakon penjanja nazad (koje je bilo pravo mučenje), nastavljamo vožnju prema Salernu, kraju Amalfi obale. Gužve se povećavaju, vožnja postaje sporija, ali pogledi su i dalje nestvarni. Dan završavamo u Paestumu – mirnom gradiću koji nas je iznenadio svojom atmosferom i izgledom Grčke. Smeštaj od pedesetak evra tik pored mora i plaže bio je pun pogodak. Odlazimo na plažu, iako talasi ne daju da se okupamo, uživamo u zalasku sunca i tišini. Posle toga – večera i planiranje sledeće velike etape. Sutra ulazimo konačno u Siciliju. Ali, to je već priča za narednu epizodu.

Hvala na sugestiji... mislim realno ima logike kad je lanac vruc pa da bolje "zalepi" mazivo...nego ono uvek se zaboravi covek kad stigne umoran na kraju dana, samo gledamo da se operemo i da ne gubimo vreme za obilazak...