Hahah... veruj mi druže, da si ih video na šta liče i ti bi bežaoHteo sam da izbenem te gadne detalje da ostavim putopis koiko toliko zanimljiv

Treći dan je najduži (Treći dan, petak 17.05.) Salerno – Paestum – Agropoli – Marina di casalvelino – Sapri – Lagonrgro – Tropea O čoveče. Ustajem prebijen kao mačka. Moj “skromni” plan dolazi po svoje. I juče sam prešao skoro 500km. Važno je da sam “skroman” sa planovima i da “realno” sagledavam svoje mogućnosti. Srećom danas sam planirao znatno manje. Tek nešto oko 450km. Sad mi dolazi na naplatu to što sam sezonu počeo tek pre 10 dana i što sam skoro ceo april preležao. Kako izlazim na terasu vraća mi se osmeh na lice. Predivan pogled, plus vazduh koji je mešavina morskog i mirisa borove šume u kojoj se pansion nalazi. Kafu pijem na terasi. Ma danas ću lagano baš me briga. Vlasnici pansiona se samnom ponašaju kao da sam im sin. Ugađaju mi, non stop me zapitikuju šta mi odgovara, kakva je kafa, šta hoću da jedem, non stop mi nešto donose. Baš mi je neprijatno. Čini mi se da su neki intelektualci koji su ovo pravili za svoje uživanje pa su na kraju preuredili za izdavanje kad su otišli u penziju. Vidi se velika ljubav koju ulažu u sređivanje i održavanje ovog mesta. Gospođa mi je spremila doručak kao da sam njeno dete. Svega i svačega i sve je domaće, što sami proizvode. Jaja sa ukusom jaja, pršuta, razni sirevi, pa slatkiši... Juče nisam sipao gorivo i baš mi je frka koliko ću izdržati. Još nisam testirao motor koliko može na rezervi. Generalno malo troši al ko će ga znati. Objašnjavaju mi da je najbliža pumpa na nekih 10 km. Čini mi se na drugom kraju grada. Ništa, idem lagano pa ću videti. Srećom do grada je sve nizbrdo. A da, dobijam od njih sjajan savet, da obićem gradić Paestrum. Arehološko nalazište, muzej i predivne vile pored mora. Za to mesto nikad nisam čuo a i ne stižem da pogledam malo po guglu. Svakako odlučujem da svratim i pogledam. Uklapa se u moje planove. Do grada se spuštam bez gasa a onda nalazim pumpu u gradu. Kakav divan osećaj kad je rezervoar opet pun. Zbog moje izuzetne “odgovornosti” ovoj osećaj ću upoznati više puta tokom ovog putovanja. Krećem dalje. Postoji veliki auto put koji ide kroz celu zemlju pravo do Reggio Calabrie, onda neki manji auto put koji ide kroz Salerno i kroz ove gradove u blizini i naravno neki lokalni putevi. Naravno odlučujem se za lokalne puteve. Idem nekih 40-tak kilometara lokalnim putem pored mora do Paestruma. Vrlo zaniljiv kraj. Turistički deo sa malim porodičnim hotelima sa jedne strane i plažom sa druge. Ovako van sezone mi izgleda kao iz nekih starih filmova. Sa sve drvenim kabinama za presvlačenje koje se nalaze na plaži. Jako simpatična deonica. U jednom trenutku se malo menja pejzaž, tj. sa strane gde je plaža pojavljuju su šume. Od hotela pređeš put, prođeš 100m šume i izlaziš na plažu. Zanimljivo. Ovo su fotke iz predgrađa Salerna. Posle me jedan deo dana mrzelo da fotkam. Samo sam uživao Na ovoj deonici se pojavljuje još jedna zanimljivost. Prodavačice ljubavi, koje su postavljene na svakih otprilike kilometar. Vozila skoro da nema, 10 sati je ujutru a one stoje namontirane kao da su redovno došle na posao. Moram priznati da je cela scena malo cripy. Povezujem sliku sa nekim sumnjivim automobilima koji ih verovatno nadgledaju, Dodajem gas. Nemam fotke da dokumentujem ovaj deo puta. Logično haha... Paestrum, jako simpatično mestašce. Vile sakrivene po šumarcima i mali hoteli. A sam centar onako, jedna ulica sa suvenirima, arheološke iskopine i muzej. Nisam se zadržavao. Malo sam prokrstario gradićem i krenuo dalje. Interesantni su mi ovi mali hoteli koje viđam duž cele obale. Ušuškani među drvećem sa parkinzima, bazenima, terenima, velikim dvorištima za šetnju. Deluje mi da je namenjeno porodicama iz srednje klase. Evo sad kapiram da to nisam istražio po netu kad sam se vratio. Sledeće mesto Agrikoli. I njega sam malo prokrstario. Sviđa mi se što su mi svi ovi gradići koje sam do sad video nekako na drugačiji fazon. Kao da nisu u istoj državi. Paestrum me je podsećao na Pompeju a Agrikoli ima deo pored obale, kao neki grčki gradići i deo prema kopnu koji me podseća na neke naše gradove. Ovde stajem da uradim par fotki a dve bake koje su sedele na klupi se sve vreme smeju. Reko ajd bar da me slikaju. Ne znaju reč engleskog. Al me poteralo sve neke babe haha... A i bolje Idem dalje lokalnim putevima uz obalu. Put je uživanje a hoću da dođem do jednog dela koji sam video na netu sa krvinama i usponima da ga malo poteram. Čisto da me mine želja. Prolazim kroz prelepa mesta ali sam ovde već smanjio fotkanje jer mi se jednostvno uživalo u putu. Malo me ovaj deo podseća na grčku. Taj mali uspon i krivine pored mora kreću od mesta Caprioli do mesta Sapri. Nekih 50-tak kilometara, krivina, uspona i spuštanja. Baš super. Za ovu priliku sam selotejpom zalepio držač kamere koji sam juče polomio i napravio ok snimak. Malo trese al ok. Međutim, slabo se snalazim sa ovim alatima za sređivanje videa i kad god ubrzam snimak, baš mnogo izgubim na rezoluciji. Ako se snađem sa tim, ubaciću ga negde pri kraju. U svakom slučaju ovde sam ga dobro poterao. Nema mnogo saobraćaja a put prelep, pa dušu dalo za malo zezanje po krivinama. Pri kraju ove deonice stajem malo da odmorim. Provaljujem da je već 15h a ja nisam zakazao spavanje i još sam prešao jako malu deonicu puta. Odjednom me tako neka depresija hvata da to nije normalno. Treći dan ne pričam nisakim. Ako izuzmemo konobare haha... Ja jednostavno nisam navikao da budem sam. Ceo život, uvek društvo i puna kuća. Ćutanje mi nije prirodni ambijent. Ajde da se čujem sa mojima i taman da vidim kako Jeleni ide pakovanje , obzirom da sutra dolazi. Imam šta da čujem. Klinci se svi razboleli. Imaju temparaturu i povraćaju. Vodila ih je kod doktora, kaže stomačni virus. Nije strašno, traje dan dva. Dan dva kad ona treba da dođe. Odluku o tome da li otaje kući ili dolazi, ostavljamo za sutra. Da vidimo kako će im biti. Nije problem, niti ozbiljna bolest, ali ne može babama da ostavi troje dece pod tempraturom. Svakako ima let sutra popodne pa ćemo se ujutru dogovarati šta i kako. To me je tek dotuklo. Zakazujem smeštaj u Tropei i odlučujem da odustanem od ovog zezanja pored obale i da izađem na auto put. Tešim se time da koliko god lepo pored obale, opet se vozi relativno sporo i nema šanse da stignem do mraka. Baš sam se oneraspoložio. Taj deo, od Saprija do auto puta je oko 20 km a meni se čini da vozim satima. Ovaj deo puta će se pojaviti još jednom u priči ali o tome kasnije . Da ne otkrivam unapred. Imam još 280 km i to većinom auto putem. Stižem za nekih tri i po sata. Nikad teža vožnja. Čini mi se da vozim danima. Kilometri tako sporo prolaze da to nije normalno. Baš me nešto spucalo sve. Pokušavam da napravim rezervni plan ali mi ne ide. Inače je ovo novi auto put i nigde se ne plaća. U Kalabriji se inače nigde ne plaća putarina. Silazim sa auto puta i poslednjih 30km vozim nekim lokalnim putem. More predivno, predivne vile pored mora, parkirani besni automobili a put kao kroz njive. Ja ovoliko loše puteve nisam video ni kod nas. Rupa do rupe, zakrpe, pored puta divlje deponije. Osećao sam se kao kući. Bez zezanja, deluje mi gore ne go kod nas. Te divlje deponije su pored glavnog puta, plus ovako gomila đubreta. Kao da svako izbaci kesu đubreta gde stigne. Posebno mi je zanimljivo što se kosi sa opštom atmosferom. Mora, plaža, besni auti. Čudno. U Tropeu stižem oko 19h. Ovo mesto sam izbrao jer sam video da ima lep stari grad koji mi je delovao zanimljovo. Deo grada u kojem sam smešten je šou. Put je rupa do rupe. Brzo se smeštam i idem do grada u šetnju i na večeru. Provozam se do centra i tamo je već druga priča, ali nije mngo bolje. I sve je u haosu od gužve. Nema mesta da parkiraš trotinet a kamoli motor. Na kraju vidim pandure i oni mi objasne gde se nalazi parking za motore. Ima mesta i na samom je ulazu u stari grad. Za motore se ne plaća. E sad. Stari grad i ta stena na kojoj je podignut su stvarno prelepi. Prvo sam malo šetao. Pa večerao i popio pivo, dva i onda još šetao. Upoznao sam ceo grad. Plus sam bezobrazno prisluškivao razgovor nekih italijana za susednim stolom pa pokupio dobrih informacija. Koliko sam skapirao lik je lokalni biznismen ili političar i došli su mu rijatelji iz Engleske. Pričao im je celu istoriju mesta i preporučio neke lokalne specijalitete i vina. Naravno naručio sam što i oni a za vino sam zapamtio pa drugi put. Ovog puta sam pio pivo. Ova šetnja i večera su me baš opustile. Čuo sam se sa mojima i ostaje samo da se nadam da će sutra sve biti u redu. Idem na spavanje, sutra je novi dan.

Prevozno sredstvo nikako nije uslov za uživanje. Skroz se slažem sa vama. Bilo je i promene prevoznog sredstva. Silom prilika. Otkriću uskoro

Trajekt sam platio 250e povratnu kartu za mene i motor. U oba pravca sam imao kabinu u kojoj sam bio sam. U Pompeji nisam ulazio u muzej i iskopine tako da ne znam cene. Ulaz u dolinu kraljeva u Agriđentu je oko 15e.

Jeste bolje u društvu. Jbg, ovo je bilo silom prilika. Ali zna da bude moćno kad ideš sam. Pisaću još o tome

Pa da nastavimo Kiša sunce i dva mora (Drugi dan, četvrtak 16.05.) Bari – Napulj - Pompeja – Sorento – Amalfi obala – Salerno Budim se odmoran i pun elana. Tableta za spavanje od sinoć je odradila svoje. Pričao sam sa jednim drugarom oko tog spavanja na trajektu. Kaže da se nekad previše ljulja, nekad čuju motori i da se često loše spava ko nije navikao. To sam rešio tabletom. Ulazimo u luku Bari. Predivan prizor, stvarno lep grad. Međutim, navukli se neki oblaci i vreme baš nekako ni tamo ni ovamo. To sam već video na netu ali se sve nešto nadam da neće i danas. Mada što se mene tiče mogu i sekire da padaju Zahvaljujući onoj tableti spavao sam do samog ulaska u luku. Tj. kad sam izašao na palubu ljudi se već uveliko spremaju da izlaze. Ja nit se spakovao niti spremio. Uzimam kafu na brzaka i trk u kabinu na brzinsko pakovanje. Naravno, ja sam se majstor raspakovao kao da sam kući. Izlazim među poslednjima. Jaoj kakav dobar osećaj kad sam ponovo seo na motor. Čoveče u Italiji sam! Prolazim pasošku, carinsku kontrolu brzinski i stajem sa strane da dotegnem i pregledam stvari. Inače i kod ukrcavanja i sad kod iskrcavanja sve je fenomenalno organizovano, i pasoška kontrola i carina, ma sve. Jako lep osećaj. Dok se spremam da krenem prilazi mi neki Tajlanđanin stariji lik. Isto motorista. Zanimljivo mi je da ćaskam ali postajem nestrpljiv. Izvini druže drugi put. Pomenuh da se odlično snalazim bez gps-a. Ove google mape su strava. Malo je proučiš, pogledaš na streetview par orijentira na bitnim skretanjima i nema šanse da se izgubiš. Prolazim kroz Bari i izlazim na autoput za Napulj. Bari mi se mnogo dopao i krivo mije što nisam drugačije isplanirao vreme da ga malo obiđem. Počinje i kiša pa je svakako pametnije da pođem. Već posle 10 min na autoputu kiša postaje baš ozbiljna pa moram da obučem kišno odelo. Stajem ispod nekog mosta i eto ti policije. Jako kulturni, pitaju da li je sve u redu, ja im objasnim da jeste i da samo oblačim odelo. Požele mi srećan put i odoše. Strava. Ovo mi se dešavalo posle još nekoliko puta. Policiju skoro da nisam viđao ali kad god sam se zaustavio na autoputu, oni se odnekud pojave, samo pitaju da li je sve u redu. Do Napulja nema mnogo, nekih 250 km autoputem ali kiša lije kao iz kabla i baš je hladno. Stajem na neku pumpu da doručkujem. Pumpa strava, ima i restoran i sve živo ali džabe. Dok sam razmišlja gde ću da stanem kiša polako prestaje. Svakako ću požuriti. Ne skidam kišno odelo i doručkujem za 5 min. Nastavjam dalje. Kako sam seo na motor, kiša počinje ponovo. Imam osećaj da ide zamnom. Nikako da izađem iz oblaka. Posle neka dva-tri sata vožnje, prolazim kroz neki tunel od nekoliko km i izlazim sa druge strane planine. Čoveče koji šok. Prelepo sunčano vreme, u daljini se vidi Napulj, vazduh topao i miriše na leto. Kao da sam preskočio jedno godišnje doba. Mislim da sam se osušio za 3 minuta. Sad mi je vrućina. Stajem na neku pumpu da se presvučem i sredim. E to je bio šou. Stajem malo dalje i krećem da se skidam. Kišno odelo, rukavice duks, navlake za obuću..... gomila stvari na motoru. Onda odjednom primetim u blizini u autu sedi čitava porodica i gledaju u mene kao da sam pao sa marsa. Na motoru gomila stvari. Kako sam ovo uspeo da spakujem. Bilo kako bilo, ovde sam završio sa kišom za ovo putovanje. Posle toga me ceo put prati samo lepo vreme i uživanje. Gledam plan za danas i kapiram da sam se prebacio sa planovima. Nema šanse da stignem sve. Moram nešto da izbacim iz rasporeda. Odlučujem da preskočim Vezuv. Nakako mi najmanje interesantan u tom trenutku. Idemo dalje. Sad zanimljiva situacija. Nailazim na neku naplatnu rampu na obilaznici oko Napulja i promašim traku. Pored trake za plaćanje kešom, karticom, trake za enp, postoji i traka gde možeš da uzmeš karticu i platiš od kuće u roku od 15 dana. Nigde ništa ne piše na engleskom a italijanski nemam pojma. Reko da platim, kad dobih samo papirić. Pomerim se malo da pogledam kako i šta. I na papiriću piše, platiti na aparatu ili karticom preko neta. Regularno slikana registracija. Ajd do aparata. Tamo reč ne razumem. Pitam one koji rade. Ma njih nije briga, ne zanimam ih. Inače iznos 2,5 evra. Ništa, idem dalje. Toliko sam se posle tripovao za tu putarinu da to nije normalno. Nikad je nisam ni platio, jer sam zaboravio kad sam se vratio kući. Prolazim pored skretanja Vesuvio. Žalostiv pogled ali šta da radim, ne mogu sve da stignem. Idem do Pompeje. Ceo obilazak Napulja i put do Pompeje prolazi jako brzo obzirom da je to bukvalno par desetina kilometara ali je u tom delu gužva kakvu ja nisam nikad video. Kad rezimiram celo putovanje, kapiram da gužve koje sam taj dan video oko Napulja nisam više sretao. Nebrojeno automobila, motora, skutera, dostavnih vozila, kamiona...i svi jure kao da im život od toga zavisi. Brzo sam se uklopio u okolinu ali nije uživanje. Srećom brzo stižem do Pompeje. Ovo mi je bila jedna od destinacija koje sam baš jako želao da vidim. Čisto da prođem, pogledam, osetim atmosferu. Gledao sam film, posle toga malo čitao i fascinatna mi je ta priča o gradu koji je silom prirode tako brzo nestao. A bio je biser u to vreme jako napredne civilizacije. Već sam odlučio da ne idem do iskopina i muzeja jer kažu da realno treba ceo dan da se obiđe, pa sam rešio da to uradim neki drugi put sa familijom. Sad samo obilazak. Gradić je pun turista. Na sve strane parkinzi, hoteli, restorani i sve vreme se prolazi pored ograde iza koje se nalazi arheološko nalazište. Iskopine se prilično dobro vide sa puta. Interesantno da je taj deo Pompeje lepo sređen, doteran sa kaldrmom i lepim fasadama a drugi deo gradića tj. ulaz podseća na neko pregrađe iz istočnoevropskih filmova. Prljavo, rupe po putu, radnje sa kojekakvom robom (farbare, poljoprivredne apoteke....) koja dolazi do kollovoza. Prilično ružno i neugledno. Svakako malo prokrstarim gradom, napravim par fotki i idem dalje. U Pompeji vidim još jednu svoju ogromnu početničku grešku. Ovaj moj fazon pakovanja torbi i stvari na motor potpuno nema smisla. Ne mogu nigde da ostavim motor. Može da se mazne šta god hoćeš. Dovoljno je da neko samo pruži ruku. Razumem ja da se i koferi mogu obiti i svaka brava, ali opet ostaviti motor sa koferima na prometnom mestu ipak je mnogo sigurnije nego ovako natovaren. Danak neiskustvu. Kako bilo, idem dalje prema Sorentu. Put ide uz obalu koja je prelepa. Ovaj deo obale je stvarno prelep. More je fenomenalno, prolazi se kroz idilična mala mesta i sve vreme se vide predivne vile sa vrtovima. Očigledno je ovo mondenski deo obale. Može se zaključiti i po automobilima u dvorištima i jahtama i gliserima u marinama. A i logično je obzirom da je preko puta ostrvo Capri. Što se tiče vožnje, prilična gužva i uzak vijugavi put, ali mi to ne remeti uživanje jer je pogled stvarno fenomenalan. Posle nekih sat vremena stižem u Sorento. Ovo je danas bilo najlepših 30km puta, definitivno. Sorento je jednostavno predivan. Ne znam da li mi se više dopada more, obala ili predivni gradić. O Sorentu sam dosta čitao i mislim da sam za ovaj gradić prvi put čuo baš na ovom forumu. Opet idem u obilazak grada motorom. To mi je nekako najlepši način da vidim grad kad je ovako sve na brzinu. A imam osećaj da bi neka mesta na ovom putovanju mogao da upoznajem danima. Nailazim na predivni vidikovac. Odlučio sam da ovde napravim pauzu. Ne ide mi se u gužvu i kafiće. Hoću samo da uživam u pogledu i mirisima. Već je vreme ručku a mislim da ni vodu nisam pio od one pumpe pre Napulja. Toliko me je sve zanelo. Ajde samo još malo da se vozim pa ću svratiti negde na klopu. Ovu dužu pazu koristim da nađem smeštaj za večeras. Galedam kartu, odlučujem se za Salerno. Taman još da prođem Amalfi obalu. Brzo nalazim smeštaj. Varijanta preko bookinga danas za danas je odlična. Uvek je malo ispod cene a obzirom da sezona još nije počela, mogu se naći baš fini smeštaji. O Amalfi obali sam dosta slušao, čitao i gledao. Sve to nije ni prineti onome što se vidi. Čuo sam i priče o čuvenim gužvama, ali reko nije sezona neće biti strašno. Kakva zabluda. Google maps pokazuje čudne stvari. Ako se vratim preko Pompeje oko sat vremena. Ako nastavim Preko Amalfija duplo više. Svakako sam krenuo da vidim ove lepote. Preko prevoja se stiže brzo i lep je put. Svi su lokalni putevi relativno dobro održavani. Kako sam izašao na drugu stranu puca vidik kao iz filmova. Mojoj sreći nema kraja. Brzo se spuštam do magistrale koja vodi kroz sva ona predivna mesta. Nije mi jasno odakle se pojavljuju sva ova vozila. Dok sam prelazio od Sorenta prema drugoj strani, jedva da sam par vozila video. Sad polako ulazim u gužvu koja uopšte nije naivna. Ako zanemarimo gužvu, put je predivan. Put sve vreme ide nekako sredinom planine. Na svakih 500m su vidikovci i mali parkinzi. Čini mi se da obala uopšte nema plaže. Pravo sa stene se ide u more. I ako gde ima plaže, one su jako male. Sva mesta su napravljena kao kućice za ptice. Put prolazi sredinom mesta a svako do svoje kuće dolazi stepenicama. Kuće su prelepe, šarene i sve izgleda bajkovito. Ljidi su ovde živeli u stara vremena a žive i sad. Njima je sve ovo normalno. Nije mi jasno kako sve to funkcioniše. Od obične kupovine do unošenja stvari. Valjda su tako navikli. Sve je prepuno turista. Najviše ima azijata naravno, ali i drugih. Puno je minibuseva a ima i ovih velikih. Put je uzak i na mnogo je krivina na kojima se vozila ne mogu mimoići nego se prolazi naizmenično. Kroz mesta put ide sredinom mesta i tu je još uži tj. dovoljan je samo za jedno vozilo. Pa su to rešili tako što na ulazu i izlazu iz mesta postoji semafor. Čeka se bogami po 15 -20 minuta. Ja sam naravno vozio po propisima. Stigao me je malo umor a valjda i uzbuđenje šta sam sve video i doživo u jednom danu. Stajem fotkam, Uživam u pogledu, Shvatam da ovim tempom nema šanse da stignem do mraka. Već mi je i gorivo pri kraju. Možda jedina mana bolta je mali rezervoar. 12 litara je baš malo. Troši oko 4 litra ali svakako već posle 200 pali lampicu pa mi ubacuje crva u glavu. Nema veze sipaću gorivo negde usput. Naravno za svih ovih 60tak kilometara nisam video pumpu. Ja vozim po propisima i obilazim baš kad je bezbedno, čekam na semaforima, a oko mene zuje skuteri i motori. Ej nisam lud idem i ja. Već na drugom semaforu kapiram foru. Prolazim na crveno i pandur mi daje znak da ubrzam. Motori se posebno gledaju tj. ne računaju da smetamo i tolerišu nam i preticanja i semafore. I ostali vozači poštuju motorcikliste, pomeree se kad te vide, propuste, nema nervoze. To je i realno. Samo pomislim šta bi bilo da smo svi u autima, bilo bi nas milion. Ajde da se i ja malo prilagodim lokalcima. Dajem gas, obilazim gde god mogu i sa leve i desne ali čoveče ništa ne stižem da vidim i da uživam u prizorima. Ma baš me briga kad ću stići, ovde sam da uživam. Nije prijatno da gledam dok me tete sa cegerima na skuterima obilaze al šta da se radi. Uazim u Salerno pred sam mrak. Samo da nađem pumpu i idem u smeštaj. Pumpe nema kao za inat a smeštaj sam našao 6-7 km iznad grada. Mnogo mi se dopalo na fotkama. Lako nalazim. Deda i baba drže pansion i ja sam im jedini gost. Malo popričamo i preporuče mi sjajan restoran pored crkve. Mislim da je to jedini restoran u selu. Tek sad kapiram koliko sam gladan i žedan. Celo popodne nisam pio vodu a nisam jeo od Barija. Koji mi se u ovom trenutku čini da sam ga obišao u prošlom životu. Idem na večeru pa spavanje. Ne mogu da stignem da upijem sve lepote od umora. Sad plaćam još jednu školu.Ne naručuj hranu gladan. Restoran je prelep. Drži ga porodica lokalaca i vidim da je sve nakako porodično. U restoranu sedim sam, mislim da sam baš takvo vreme pogodio. E sad. Niko u restoranu ne zna reč engleskog. Dolazi neki lik iz kuhinje sa kojim nekako mogu da se sporazumem. Sad sam ukapirao a posle čitao na nekim forumima. Što god ti ponude dodatno se naplaćuje, Uvek treba pitati. I kad se naručuje iz menija treba pitati da li to spada u tu cenu. Nemam pojma kako ovo nisam znao. Naravno oči mi gladne. Naručujem sve i svašta. Hoćete tu salatu sa mocarelom. Da. To znači dobićete i porciju mocarele i još nekih sireva, i tako dalje.... Svakako nije strašno, jer je sve preukusno a i račun nije bio baš ludački. Više mi je bilo krivo što nisam mogao da pojedem sve te lepote. Jedva sam im objasnio da mi spakuju. Taman sam imao hranu za sutra. (Inače ne volim da slikam hranu, ali na ovom putovanju sam jeo po nekim restoranima totalno zabačenim, gde sam uvek dolazio po preporukama lokalaca. Hrana ima neverovatan ukus. Jednostavno sam imao osećaj kao da mi hranu sprema neka moja nepostojeća italijanska baba, koja je sve donela iz svoje bašte Na kraju kapiram da je i hrana deo putovanja i deo upoznavanja neke nove obalasti i ljudi.) Pio sam neko prelepo lokalno pivo. Sad pravo na spavanje, i za sutra imam velike planove. Dobar osećaj, probudio sam se na Jadranskom moru ležem da spavam pored Tirenskog

Hvala vam na podršci! Potrudiću se da održim kontinuitet Sutra nastavljam.

Hladno al standard – Polazak!!! (Prvi dan, sreda 15.05.) Smederevo – Višegrad – Trebinje – Dubrovnik (Dubrovrnik – Bari) Ustajem rano. Naspavan koliko je to moguće, obzirom na “dan pred ekskuriju” sindrom. Motor je natovren kao magare. Krećem. Auto putem do Kragujevca pa prvo stajanje u Čačku. Za danas najavljivali kišu. Nema kiše ali je oko 10 stepeni. Bio sam dobro obučen ali sam se ceo put smrzavao. Ne sećam se da mi je ikad bilo ovako hladno na motoru. Nemam pojma zašto. Vozio sam i po hladnijem vremenu ali mi nije bilo ovako hladno. Nastavljam prema Višegradu. Rešio sam da ovaj prvi dan samo stignem do Dubrovnika. Bez nekih velikih izleta. Ovo je ruta koju sam ili prolazio često ili ću prolaziti. Samo da stignem na vreme za trajekt. Trajekt polazi u 21h a u 19h počinju sa ukrcavanjem. Stajem na 5 minuta negde kod Kremna i obilaze me 4 motora Dubrovačkih tablica. Stižem ih na granici i tu se upoznajemo. Jedan od njih ima problema sa strujom motora. Izgleda da mu alternator ne puni. Može da vozi dok ne isprazni akumulator. Nešto čačkaju oko motora izgleda da će sve biti u redu. Ja nastavljam dalje. Idem da malo obiđem Višegrad, slikam se na ćupriji i nastavljam dalje. Na izlasku iz Foče me opet obilaze Dubrovčani. Usporavaju, “smederevac ajde na piće”. Stajemo u onaj restorančić Janković, na samoj raskrsnici gde se pravo ide za Sarajevo a levo Trebinje i Nikšić i sve dole prema moru. Dubrovčani su baš neka gotivna ekipa. Jedino sam po imenu zapamtio Tonija. Nekako je najglasniji a ima i neku familiju oko Smedereva pa sam najviše sa njim pričao. Kaže da poznaje dosta motorista po ex yu. Mislim da sam i čitao nešto po forumima da ga ljudi pominju. Ta ekipa drži kafić Rocks kod starog grada u Dubrovniku i obećavam im da svratim u povratku. Gotivni ljudi. Išli su preko Bosne na moto skup u Slavonski Brod, pa Mađarska i Balaton, pa kroz Srbiju. Spavali poslednju noć na Zlatiboru, pa kući. Na Zlatiboru im sneg preko noći pokrio motore. Pokazuju mi fotke. Dobro je, ne tripujem se za hladnoću. Nešto sam već počeo da paranoišem koliko mi je na momente bilo hladno. Voze brže od mene a meni odgovara moj tempo, tako da oni nastavljaju dalje a ja polako za njima. Kažu imaju još 150 km, osećaju se kao da su stigli kući. Dosta dana su već na putu. Među njima je jedna dama sa trejserom. Starija ekipa od mene dosta a puni elana. Baš lepa pauza. Stižem na Tjentište. Ovde nisam bio od ekskurzije u osmom razredu. Kad god sam išao na ovu stranu idemo prema Nikšiću. Tako da planiram lepu pauzu, fotkanje i malo da se prošetam. Ne lezi vraže. Kako sam sišao sa motora, kreće kiša. Kreće polako i za 3 minuta prelazi u baš ozbiljnu kišu. Gledam oblake, nema šanse ovo skoro da prestane. Kišno odelo mi je pri ruci tako da se brzo oblačim. E sad. Poučen iskustvom sa Transfargarašana od prošle godine, gde sam bio mokar kao miš, i u sandalama i čarapama išao na večeru. Sad sam kompletirao opremu. Kišno odelo, navlake za obuću, rezervne vodootporne rukavice a čak sam poneo i navlake za ruke. To majstore! Kiša pljušti al me baš briga. Čak mi je konačno toplo. Smanjim brzinu i lagano nastavljam dalje. Put prazan, tek poneko vozilo. Nemam pojma zašto je tako malo vozila. Prelazim Čemerno i spuštam se na Gacko, ali ne ulazim u grad. Šteta jer mi se baš nešto sviđa Hercegovina. Maj je, sve je zeleno, puno je stoke po pašnjaima, sve mi je nekako idilično. Čak i po ovoj kiši. Nekako sam baš uživao u vožnji. Kiša staje negde između Gackog i Bileće. Ne skidam još kišno odelo, nije joj verovati. Na samom ulazu u Bileću, stižem koga nego Dubrovčane. Sebe sam podsetio na onu kornjaču iz priče o zecu i kornjači. Prikačim se njima taman da ne moram da gledam znakove. Gospođa vozi poslednja i sve vreme se družimo na semeforima. Super lik. Oni idu u Mosko na čuvenu jagnjetinu a ja nastavljam dalje. Inače sam na ovom putovanju tri puta slušao priču o toj jagnjetini iz Moskog. Brzo stižem u Trebinje. Prelep grad. Žena ima dosta familije ovde al nikako da odvojimo vreme da dođemo na više dana. Obećavam sebi da ću u budućnosti jedno putovanje posvetiti samo Trebinju i Hercegovini. Kapiram da imam super prolazno vreme i da je red da napravim malo ozbiljniju pauzu. Sendviče sam odavno pojeo pa reko da odem na neku brzu hranu. Malo se raspitam kod taksista i predlože mi roštilj Denis. Taman mi je usput. Tu pravim malo dužu pauzu. Taman prepakujem kišno odelo i javim se kući. Krivo mi je što sam na ovom delu puta pravo malo fotki. Kiša me omela. Inače ja nisam neki ljubitelj fotkanja i snimanja. To radim čisto radi reda, da pokažem gde sam prošao. Volim da hvatam trenutke čulima, da pamtim mirise i osećaje. Fotografisanje mi nekako prekida trenutak. Ali šta je tu je. Nekih fotki će biti. Kameru sam uzeo klincima i montirao držač par dana pred put. Držač se polomio već u Pompeji. Probao sam da ga nabudžim ali ne ide. Tako da sam prestao sa snimanjima. Samo fotke. Imam osećaj kao da sam jedva čekao da ne moram da snimam. Skinuo sam jedno moranje sa glave. Na granici nema nikog. Ulazim u priču sa hrvatskim carinikom koji je takođe motorista. Raspituje se oko bolta. Nije ih mnogo viđao. U Dubrovnik stižem pre 17h. Odmah idem da čekiram karte. Dobra odluka obzirom da se 5 minuta posle mene stvara ogromna gužva. Ovako dobijam još minum 2 sata da malo obiđem Dubrovnik. Ovde sam poslednji put bio pre 30 godina na ekskurziji. Supruga ovde ima sestru od tetke kojoj sam obećao da svratim, ionako se godinama viđamo samo na nekim sahranama u Nikšiću. Imam samo 2 sata da upoznam grad, tako da ipak odustajem od obilaska familije. Odlučio sam da grad prođem motorom. Nema šanse da ga ostavim negde ovako natovarenog a nemam ni puno vremena. Kafica na brzaka u parkiću i krećem. Prokrstario sam grad uzduž i popreko. Odem posle do nekog marketa da se malo snabdem stvarima za brod i polako na ukrcavanje. Kad kažem stvarima, mislim na pivo i grickalice. Inače pijem mnogo vode i generalno sam čitao da je pametno na ovakvim putovanjima kad menjaš mnogo gradova piti flaširanu vodu, pa sam stalno imao po par velikih flaša vode i par malih. Da me je neko pretresao bilo bi smešno. Pun motor vode. Stajem u red za motore a samnom jedno 20 nemaca. Dede i babe sa velikim BMW-ima na kojima je pozadi fotelja. Gomila kofera svi spakovani i utegnuti. Baš nemaju osećaj za avanturu haha... Oko ukrcavanja je sve super organizovano. Motori sa strane, njihovi ljudi ga uvežu, postave sunđere nema da mrdne. Tu mi bio smešan neki lik crnac. Kad ga vidiš afrkanac, kad počne da priča čist dalmatinac. Simpa lik al smešan ko cirkus. Smestim se u kabinu. I pravo na palubu. Bio sam sam u kabini sa krevetom. To se nešto malo doplaćuje ali po mom nekom preračunavaju doplata za kabinu mi izađe kao normalno spavanje preko bukinga na kopnu. Tako da nisam hteo da se zezam po sedištima jer i ovako imam problema sa spavanjem. Izađem na palubu malo da fotkam, popijem pivce i polako na spavanje. Super sam prošao prvi dan. Umor ne osećam jer me još drži adrenalin a imam osmeh na licu kao nacrtan. Inače priča o motoru. Prošle godine kad mi se ukazala prilika da kupim novi motor a pre toga sam vozio Kawasaki vn 800. Kojim sam inače bio jao zadovoljan. I sad razmišljam. Dopadaju mi se kruzeri, cafe raceri i generalno taj modern classic fazon, ali ako planiram putovanja treba mi motor za putovanja. Na kraju se ipak odlučim za Yamaha xv 950 bolt. Na duža putovanja idem jednom godišnje a ovako u lokalu ću ga voziti stalno. Nisam se pokajao jer se pokazao fenomenalno i za jedno i za drugo. O tome ću na kraju. Ovih dana nastavljam s pisanjem. Koliko mi vreme dozvoli.

Bolje motorom do Sicilije nego peške do frižidera! Južna Italija i Sicilija maj 2019 Godinama sam član foruma i koliko toliko ga redovno pratim, ali mi je ovo prvi post za sve ove godine. Sam sebe podsećam na ono dete iz vica, “Đe je ođe so?” . Nisam imao primedbi. Jednostavno je tako. Ovde sam toliko putopisa pročitao, toliko korisnih saveta i toliko ideja dobio. Red je da i sam dam mali doprinos. Mesecima se odlučujem da napišem ovaj putopis. Jednostavno nisam stigao. Svakako ću ovim pisanjem sebi sačuvati uspomenu na jednu baš lepu avanturu. Red bi bio i da poštedim drugare mojih pijanih priča gde sam bio i šta sam radio, nego im lepo pošaljem link i sve mogu ovde da pročitaju. Prilično sam neiskusan motorista. Ceo život vozim skutere i sve na fazon, daj samo da završim posao i uvek nekako premalo vremena. Toliko malo pređenih kilometara da kad sam prodavao svoj poslednji skuter niko mi nije verovao da je motor 6 godina star prešao samo 3500km. Tek poslednjih 7-8 godina sam kupio sebi “veliki motor” i počeo da pravim malo ozbiljnije kilometraže. Ja to doživljavam kao otkrivanje nekog novog sveta. Šta znam, valjda su stvari došle na svoje. A i sjajn razlog za kidnuti od kuće haha... U svakom slučaju poslednjih 7-8 godina ne silazim sa motora. Posao, kratka putovanja, pa malo duža putovanja, pa onda još malo duža putovanja...nekad sam, nekad sa drugrima , nekad sa ženom...... Čitam sve ove putopise i nekako mi deluje da svi ovi ljudi znaju šta rade. Ja moram da priznam, nisam imao pojma. Mučila me je gomila pitanja. Šta poneti od stvari, koliko veša, koji alat, koliko prelaziti dnevno, kako uklopiti dane kad prelazim velike kilometraže i dane kad obilazim znamenitosti, kako se hraniti, da li da izvadim neko zdravstveno osiguranje i još gomila pitanja. Tako da kapiram da ovo svakako nekome može da bude zanimljivo, čak i od nekog neiskusnog kao što sam ja. Pisaću i o gomili sporednih stvari koje sam usput rešavao jer bi i sam voleo to da pročitam a i cenim da nekome može biti korisno. Ovo svakako nije bilo klasično putovanje motorom. Imao sam situaciju gde sam na par dana morao da menjam prevozno sredstvo. Ipak sam većinu kilometara prešao motorom a i ono što se dešavalo oko toga može nekome biti zanimljivo. Snalaženje u neplaniranim situacijama. Ali o tome u nastavku. Planovi Ideja za putovanje kao i većina sličnih planova dolazi zimi. Vince, motor u garaži, čitanje ovog i sličnih foruma, gledanja putopisa, maštanje o dalekim destinacijama i nasmejanim cicama..... Pretprošle godine sam sa drugarom išao na dva putovanja. Jednom 4 dana Tranfargarašan i Transalpina i 5 dana Slovenija i malo Italije. Međutim oba putovanja su nekako bila, šta znam “lagana”. To je taman toliko dana da šta god da si zaboravio nije strašno, koliko god da se umoriš opet nije strašno a i nisam išao sam. U društvu je sve nekako i lakše i lepše. Ovakvo putovanje planiram godinama ali sve nekako na kraju skratim. Ili nedostatak vremena ili para ili i jednog i drugog. Svakako, počeo sam da planiram oko nove godine. Nije baš da sam pisao deda mrazu ali tako nešto. Konačno ću imati proleće bez nekih dodatnih obaveza, klinci su već dovoljno veliki da ih nekome ostavimo, nemamo radova na kući, na poslu je sve normalno.... i krećemo. Odmah sam rešio da bude 10 dana ili više. Šta uklopiti to ćemo tek da vidimo. Sicilija i Južna Italija me odavno privlače i skroz mi se dopada ideja da to bude moje prvo veliko putovanje. A i nekako mi na karti izgleda baš kao kraj kojim bi voleo da se provozam. Plan je bio, idem sa ženom, zovem Pecu i Kolju sa ženama. Taman super ekipa i za putovanje i za zezanje. Period planiranja je izgledao otprilike ovako Kako to biva, Kolja ne može da uklopi odmor a posle mesec dana planiranja odustaje i Peca. Jednostavno nismo mogli da uklopimo poslove. Mislim da je ovo generalno klasična priča svakakog ko planira neko putovanje. Nismo više deca, obaveza je previše i teško je uklopiti se. Ja sam odvojio ovu godinu i rešio idem pa kud puklo da puklo. Idemo Jelena i ja. Taman biramo maj kad još nisu vrućine, klinci nemaju previše obaveza u školi a ni mi na poslu. Ne lezi vraže. Kome ostaviti troje dece od kojih dvoje u pubertetu. Ni moji roditelji ni njena majka nisu tu ideju primili sa oduševljenjem. Posle većanja odustajemo od ove varijante. Gledam lomim se, sve je nekako protiv mene. Ko zna kad ću ponovo ovako uklopiti karte. Imam novi plan. Idem sam. Jelena dolazi u Palermo gde je čekam, vozimo se 4-5 dana po Siciliji, ona sve vraća avionom a ja lagano još par dana nazad. Super. Peca je odustao negde na pola ove priče sa avionom tako da ovo IDEM SAM baš odjekne. Prvo jedva ubedim Jelenu. Onda kreću roditelji. Dal smo normalni, gde ću sam, zašto motorom....roditelji troje dece... moj drugar iz Kragujevca koji mi priča priču kako su njegovom drugaru hteli da ukradu šleper u južnoj Italiji sa sve detetom u kamionu... Šou. Ne zanima me. Idem! U međuvremenu se vidim sa kumom Đoletom iz Pančeva koji je više puta obišao te krajeve i ispostavi se da on ide sa dva drugara baš nekako tih dana. Ajde sa nama. Upoređujemo rute, planove i nekako mi se ništa ne uklapa u moju priču. Baš mi se ide sa njima. Iskusni su, svake godine obiđu pola Evrope ... A opet oni voze putne motore, dosta su brzi, prelaze velike kilometraže i nekako se ne uklapam ja tu. Ok, ostajem pri starom planu. Stvari polako počinju da dobijaju svoj oblik. Odmah kupujem avionske karte za Jelenu kako bi uštedeli na toj ranoj kupovini. Beograd – Palermo sa presedenjem u Rimu. U principu Rim - Palermo ima baš gomila letova dnevno tako da uklapamo neko presedanje sa jako malo čekanja. Po planu ja krećem 3 dana ranije, idem na trajekt iz Dubrovnika, pa ću polako kroz Južnu Italiju. Tako planiram i povratak 3 dana. Karte za trajekt ću uzeti 10-tak dana pred put jer Jadrolinija još nije odredila ni cene ni polaske. Po nekom mom proračunu trebalo bi da ide svaki dan. Bar – Bari u to vreme još ne saobraća a Drač mi nekako u tom trenutku nije opcija. Kum Đole mi savetuje Dubrovnik jer kaže da je uvek neka fina i kulturna ekipa i uvek se nađe dobrog društva. Što se kasnije ispostavilo kao tačno. Na kraju trajekt ipak ide dan ranije a vraća se dan kasnije. Tako da sve ispada 11 dana. Super. Sve je isplanirano krećem 15.05.vraćam se 26. 05. Peh!!! Već skoro 10 -15 godina imam problem sa diskushernijom. Skoro svake godine se ukočim i budem teško pokretan par dana. Polovinom aprila me stegne kao nikad do sad. Ukočim se tako da je trebalo 11 injekcija da me popusti. Dve nedelje provedem u krevetu. Posle toga sam morao još 10 dana na fizikalnu. Ubedljivo najgore do sad. I sve se to dešava mesec dana pred put za koji već znam da vozim sam. Oko mene panika. Jesi li normalan, šta ako te ukoči usput. Gde ćeš motor kako ćeš kod lekara....? Sve u svemu otkočim se desetak dana pred put, kupim karte za trajekt i odlučim da ipak idem. Prekrstim se i šta mi bog da. Za sve vreme puta leđa me nisu ni zabolela. Bog čuva budale! Pripreme Spremiti motor, kupiti karte za trajekt, spakovati stvari, napraviti okvirni spisak mesta koja želim da obiđem i šta želim da vidim, uzeti zdravstveno osiguranje....... Sve ovo ide glatko. Celu zimu sam planirao i maštao, tako da nema velike filozofije. Motor je nov, idem samo na redovan servis, nameštam moj neki sistem za vezivanje torbi i neke male bisage. Odlučio sam da ne kupujem GPS. Koristiću google maps, dobro se snalazim i bez toga a i obožavam to da radim. E sad dolazi danak neiskustvu. Pakujem u veliku torbu 50l samo “osnovne” stvari. Uz to dodajem Jeleninu kacigu i moto pantalone (da je ne tegli avionom jer će nositi samo jedan ranac). Pored toga imao sam neke male bisage, kao neće mi trebati više i tank torbu. Velike bisage nisam ni probao da montiram jer mi “ne trebaju”. U “osnovne” stvari naivno stavljam 12 kompleta veša, majce, čarape, majce za vožnju, pidžamu, patike, papuče....Duks, rezervni duks, sredstva za higijenu.... set za krpljenje guma, mali kompresor, kišno odelo, rezervne rukavice.... i ko zna šta još. Naravno zaboravim moju domaću rakiju, Gledam sve ovo na motoru, kako je moguće da ljudi idu na moto ture po mesec dva dana. Nigde nisam uspeo da pročitam kako da organizujem stvari, sa Jovanom Dašićem sam se par puta video i nikako da ga pitam koliko je stvari nosio i kako se organizovao kad je išao na onaj 44 dana put, a ne pitah ni kuma Đoleta. Povrh svega ja sam prilično opušteno pristupio svemu. Jednostavno sam se natovario kao mazga. Tek posle putovanja nađem neka video uputstva, pa vidim ljudi nose aktivni veš pa peru pa gomila nekih saveta. Jbg ja sam poneo sav svoj komfor na motor. Možda sam malo dosadan ali meni je napravio veliki problem i voleo bi da sam naleteo negde na neki tekst o pakovanju motora za put. Ili da sam bio pametan da nekog pitam. Šta je tu je. Dobra strana svega je da mi ništa nije falilo mada mi je motor izgledao kao ciganska čerga. Realno sam izgledao baš šmekerski hahah... Usput sam sretao razne likove na raznim motorima ali svi su na putnim motorima sa koferima i svim stvarima po ps-u. Ja sam bio jedini koji putuje sa takvim motorom i tako natovaren. Bio sam atrakcija. A mislim da su mislili da sam neki od onih putnika koji obilaze ceo svet (kamo lepe sreće). Svakako svuda sam privlačio pažnju. Šta da kažem, to je dar haha... Vremenom su počeli da me nerviraju matori nemci sa savršeno spakovanim motorima i sa svim onim koferima i opremom. Zato što se ja nisam toga setio haha. Naravno čim sam se vratio kupio sam kofere, vizir i ozbiljno doradio repnu torbu. Iskustvo je najbolja škola. Posle je to izgledalo ovako