Pridružio Vam se novi član. Imam 52 godine, što je po mišljenjima stručnjaka idealno doba za početak bezbednog bavljenja motociklizmom. Živim na Novom Beogradu, radim u MUP-u gde se bavim poslovima iz oblasi forenzike i bezbednosti saobraćaja. Sa motora sam prvi put pao pre 50 godina (vozio me otac na NSU Primi, pali zbog šljunka na Smederevskom putu). Majka ozbiljno htela da ga ubije. Drugi put pao kao suvozač sa Jamahe XS 1100 pre 25 godina. Naredne godine pao u krivini kod Juge zbog loših Barum guma na Javi 350. Tada čvrsto odlučio - ubuduće dobar motor ili ništa. Devedesete pročitam u Auto-magazinu članak bez slike ''...na tokijskom salonu predstavljen novi ZZR600 - 4 cilindra, 600 ccm, 100 ks, 14,000 obrtaja....'' - kada se ni formula 1 nije vrtela toliko! Zbog njega odem na duuuuugačak službeni put preko ''administrativne linije'', jer je sa tadašnjim drakonskim carinama i porezima, kod Stankovića koštao skoro 17.000 tadašnjih ''evara''. Dok se čekalo da sve uplate legnu, da motor stigne brodom iz Japana, da se završi mali rat u Sloveniji i provuče kroz tek započeti veliki rat u Hrvatskoj, rodilo se i prvo dete (na slici): Motor sam NOV izvadio iz kutije (neopisiv osećaj), i slatko ga vozio skoro dve godine (bez padanja, tri puta je valjda dovoljno). Pod uticajem najveće inflacije ikada, sa tri bebe i platom od 7 maraka, teška srca sam morao da ga prodam. Tada sam sebi (naravno u sebi) obećao da ću kad-tad da se vratim u sedlo. Posle dvadeset godina, kada su deca odrasla, a prvo unuče veliko kao na gornjoj slici, kada je rešeno stambeno i druga obavezna pitanja, skupim pare (mnooogo manje nego za prvi) i kupim ovog proleća svoj drugi ZZR: Žena ozbiljno htela da me ubije. Međutim, Sekula je blagovremeno doneo opremu i za nju, pa se lepša polovina, posle mesec-dva, pomirila sa novim prevozom i sada se vrlo rado vozi. Nadam se da ćemo se ubuduće lepo družiti na forumu, i još lepše i više na drumovima naše lepe Srbije.