Hvala...A sto se tice slika,uzete su iz porodicnih albuma,pa skenirane,na zalost su jedine na kojima se vidi ovaj nacin zivota ,inace sumljam da ce biti jos ovakvih prica... Naravno, ako oni budu voljni da ih ispricaju,rado cu ih podeliti sa vama

Odlicno!!! Slike su fantazija

Haha...Nije...Sto? Da krenem sa praksom?....

Hvala... Daaaa naravno da su bile iz Louis-a,da nisu....kooo zna sta bi bilo.... Pozdrav...

Drago mi je

Haha... Hvala puno

Hvala cika Misko,tata mi je '68 godiste ako ste iz Kragujevca mozda ga i znate vozi crnu Hondu Varadera XL1000,ima ga na forumu ,Dallape...inace on me podrzava tako da nema problema,u svakom slucaju ako zatreba pomoc,tu ste

To je ta avanturisticka crta bajkera,nije bitno ni vreme,ni mesto,ma apsolutno nista,jednostavno zelja za voznjom potiskuje obaveze i monoton zivot...Uostalom sto bas mora da se zivi po nepisanim pravilima...Ipak pravi bajkeri najvise vole da uzivaju u svojoj slobodi ,zato ih jako malo "obicnih smrtnika" i razume...

Hvala lepo...Ne,na zalost nisam,ali taj trenutak nece dugo da potraje ,naime deda je bio bajker,tata je duboko u tim vodama,tako da cu nadam se nastaviti tradiciju u najkracem vremenskom roku...Imam veliku zelju i volju, a svaki savet je dobrodosao

Dobrodosao

Ali....istrajali ste u toj ljubavi prema motorima pa sad koliko vidim vozite Yamahu To tek pored Tomosa niste mogli ni da, sanjate...

Zaista mi je drago sto vam se svidja...

Hvala Vam...Smatram da jednostavno "dugujemo" ljudima koji su bili jedni od prvih motorciklista na nasim prostorima,bar toliko, da ih se ponekad prisetimo ... A sto se tice tih "kradja",i moj otac je "ukrao" moju mamu,do duse ne motorom,ali avionom (1000 km udaljenosti) dok su svi vodili rat, oni su ziveli za ljubav ,to je tek romanticna prica

Jako lep "istorijat" motorciklizma iz koga mozemo videti kako je to izgledalo nekada... Za razliku od danasnjeg vremena,bilo je puno drugacije,ali i nekada i sada sve vezuje ljubav prema motorima,voznji,uzivanju u prirodi koja se moze doziveti na poseban nacin voznjom na dva tocka...Inace radi se o mom dedi Mimi koji je vozio "NSU" i njegovom prijatelju Zivi koji je vozio PUH 175 cc , oni su bili medju prvim motoristima u Kragujevcu... Nesumnjivo da svako vreme nosi svoj pečat i da vremenom pojedine stvari gube a pojedine dobijaju na značaju, ali jedna stvar prožima živote pasioniranih motociklista čak kad zbog godina više ne voze ili povremeno voze, a to je prijateljstvo. Prijateljstvo stečeno na dva točka u vreme mladosti, od svega proživljenog je ostalo najupečatljivije i najvrednije do dan danas. Ovim pisanjem, ma kako ga nazvali , putopisom ili istorijom pokušaćemo da damo osvrt na period od 1960 do 1968 godine i motociklizam u centralnoj Srbiji.... I prica krece U periodu oko 1962 -3 godine na području grada Kragujevca bilo po našem sećanju 27 vozača sa položenom "A" kategorijom. U to vreme sa tako malim brojem motora, saobraćajnoj policiji je skoro svaki motociklista bio poznat, a iz jednog prostog razloga i prepoznatljiv, jer skoro niko nije imao kacigu. Eventualno se za zaštitu glave koristila kožna kapa , sa "šoferskim " naočarima .Ziva Sećam se, vozio sam Tomos PUH 175 cc sa dva klipa na zajedničkom kopresionom prostoru, koga sam kupio 1964 godine. U periodu jeseni, ne sećam se tačno meseca, krenuo sam iz sela Oparić ka Kragujevcu i uz put me je pratila kiša, pljusak. U toku putovanja izgubio sam ručicu menjača, tako da sam motor morao da ostavim u Belušiću kod rođaka. Ono što je jako interesantno u celoj priči je to da je za navedenu nezgodu saznala moja baba Simka, koja je ujutru rano krenula pešice sa namerom da pronadje ručicu menjača. Navedenu ručicu je pronašla negde na polovini puta i to mi je javila "dopisnom kartom"otvorenim pismom koje je u to vreme bilo najjeftiniji način komunikacije. Ziva Družilo se više nas, tako da smo poštovali sva veselja, slave i jedni kod drugih dolazili i odlazili motorima dok je iole moglo da se vozi. Sećam se svadbe našeg druga Mileta Ivkovića koji sad živi u Beogradu, na koju smo krenuli motorima marke "NSU", i "PUH" u mesecu novembru 1963 godine. Tokom putovanja od Kragujevca ka Opariću , gde je inače bila svadba, krenuli smo bez ikakve moto opreme koja danas postoji, već samo u odelu koje je bilo višeslojno, tj. 3-4 para pantalona i gore dugih rukava. Na mestima kao što su kolena i grudi, umetali smo novine. Na 20 kilometru našeg puta, iako smo išli 2-om brzinom, polako, bukvano smo se smrzli, ali povratka nije bilo. Došli smo na ideju da povratimo malo toplote tako što će mo izvaditi gorivo iz rezervoara, zapaliti ga i kolko toliko se ogrejati a onda nastaviti put. Tako smo i uradili i bukvalno se spasili od smrzavanja, tako da smo mogli da nastavimo put. Kada smo stigli zagrejali smo se u kući, a tokom noći, dok smo bili na svadbi, pao je veliki sneg i motore smo morali ostaviti u selu. Mima Motor koji sam ja vozio 1964 godine, PUH 175 cc bio je u to vreme izuzetno lep motocikl, proizvodio se "Tomos Kopar" u Sloveniji, po Austriskoj licenci "PUCH".Imao je odlične kočnice, ali i veliku manu, koja se ogledala u tome da je prilikom velikih naprezanja , "turaže", savlađivanja velikih uspona, dolazilo do "izgorevanja" klipova, jer su bili na istoj klipnjači u zajedničkoj glavi i kompresionom prostoru motora. Entuzijazam koji sam imao u to vreme, me je terao da u kaseti motora nosim rezervne klipove i iste menjam, verovali ili ne , na putu. Kasnije je bio problem i nabavljanje tih klipova, pa smo u vrlo primitivnoj livnici iste izlivali. Takvi klipovi su se pokazali adekvatna zamena, ali ne na duži period. Imali smo u to vreme i saznanja da njihov rad može produziti sipanje ricinusovog ulja u gorivo. Ziva Moj "NSU" sam kupio 1962 godine i koštao je oko 25 mojih ličnih dohodaka, u to vreme. Kupio sam ga u Kragujevcu a proizvodio se u "Vogošći" Sarajevo. Postojao je model sa "plivajućim" sedištem, preteča današnjih sedišta i model kao moj sa dva posebna sedišta. Potrošnja navedenog motora od 175 cc je bila oko 3,2 litra na 100km. servis za navedeni motor je postojao u tadašnjem Svetozarevu, Jagodini i u Paraćinu. Sam motocikl je bio odličan jer je bio četvorotaktni, ali prenos između radilice i bregaste, bio je sa ekscentičnim polugama, koje su se vremenom trošile i narušavale ravnomerni rad motora. Konstrukcija samog modela bila je vrlo izdržljiva, sa njim sam se u to vreme usuđivao da krenem na put preko 1000 km , tačnije na more u današnju Hrvatsku. Put do tamo nije bio nimalo lak, jer su putevi bili većinom makadam, a vozio sam se zajedno sa rođenim bratom. Ne treba pominjati da nismo imali nikakvu zaštitnu opremu, tako da smo kisli i bili prašinavljeni tokom celog puta. Kako smo izgledali najbolje može da dočara događaj, kada smo prilikom svraćanja u jednu od kafana na putu, Udbine-Gospić, vlasnik ili konobar koji nas je video, nije hteo da nas na prvi kontakt pusti unutar kafane. Bili smo mokri i kaljavi do te mere da se nismo poznavali. Kiša nas je bila od Siska do Udbina. Čarape sam tri puta cedio uz put, a pantalone okretao naopako. U to vreme sam prvi put bio na moru, nisam znao čak ni da je voda slana, pa smo motor "okupali". Mima Nekada 1964 godine, meni je bilo jako interesantno da motorom dodjem u Beograd i da vozim "Bulevarom revolucije", smatrao sam da je to vrhunac umeća vožnje jer je Beograd imao najgušći saobraćaj. Naš drug Mile je stanovao kod "Cvetkove pijace" i uživanje nam je bilo da odemo do njega u posetu a kasnije sa njim na Avalu.Ziva Za celo vreme našeg druženja uvek smo vodili računa o sigurnosti u vožnji, zato danas možemo da pričamo o vremenima koja su iza nas, a sećanjem u nama. Mima P.S. Preuzeto sa foruma nadvatocka