Pozdrav,
evo da se malo prijavimo i mi posle prve noci za kojui se moze reci da smo spavali.
Sve je manje-vise teklo po planu. Do CG smo vozili oko 16 sati posto nas je uhvatio mrak na Moraci pa smo Crnu Goru prosli vratolomnom prosecnom brzinom od oko 40km/h. Prve dve noci smo bili u kampu u Buljaricama. U nedelju smo se malo provozali do Kotora a u povratku smo sa Gashom bili na rucku. Izvinjavamo se sto se nismo javili ostalima, hteli smo ali je tih dan i po proletelo previse brzo. Bice dana.
U ponedeljak smo se spakovali i posli u Budvu, ali smo se malo izgubili u gradu :oops: t.j. nismo mogli naci hotel Slovenska plaza. Tako da smo nazvali Vukana (imacu i ja pravi motor), koji nam je kasnije pravio drustvo i ispratio ceo konvoj Eurobiker prema cetinju grupu po grupu, pokazivajuci im pravac prema Cetinju.
Prijem u Budvi je bio sasvim OK, opustena varijanta u jednom od kafica. Malo me je iznervirao jedan matori novinar koji kao da je po kazni morao da nam ostavi 3 pitanja ali dobro. Bila je prisutna i televizija Budve koja je napravila intervju sa organizatorom Michel Turkom, ali posto novinarka nije znala enleski, nemacki ili francuski i moja malenkost je bila prisutna u vidu simultanog prevodioca, a kasnije sam i ja dao malo duzi intervju za TV Budva o Eurobiker-u. (Vukane nabavi mi snimak!!!).
Posle kraceg odmora i rucka odvezli smo se u grupama do Kolasina kanjonom Morace praceni kisom svo vreme. Hotel: Bianca resort & spa, sta reci. Perverzija je slaba rec. Ne smem ni da pomislim koliko kosta nocenje na tom mestu. Anyway, plan je bio da tamo veceramo i da posle 1-2 piva zamaknemo na tusiranje i spavanje i da sutradan krenemo bar sat vremena ranije posto smo se plasili da cemo biti mnogo sporiji od njih i da cemo zakasniti u Beograd (a tamo smo trebali da izorganizujemo jos i putarinu, policiju i da se pobrinemo da oko prijema sve bude OK). Medjutim posto su 2 BMW-a (k1200rt i gs1200) imali nekih problema trebalo ih je doslepati do Beograda do Radulovica i za to su pozvali AMSCG. Naravno vozac i njegov sef (koga smo upoznali nekoliko puta telefonski) pricaju sve svetske jezike osim nemackog, engleskog, francuskog, italijanskog, ruskog i spanskog, a ovi svetski putnici pricaju tamo neke jezike aki ne znaju svetski jezik: srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorski, pa smo pola noci posredovali u raznoraznim planovima oko transporta i popravke 2 BMW-a posto se ADAC , koji ih je inace pratio pokazao kao potpuni promasaj (a nahvalise ih u nemackoj kao najbolji servis na nemackom autoban-u.
Sve u svemu posle citavih 3,5 sati spavanja konvoj je krenuo, grupa po grupa prema BG-u. Mi smo krenuli medju poslednjima. kao zasebna grupa koja zuri da nekako stigne na vreme do Malog Pozarevca. Cesto smo prolazili pored grupa koje su se odmarale uz pice pored puta ali su i oni cesto prozujali pored nas. Vozili smo oko 50 km Ibarskom iza jedne grupe oko 100-110km/h po onim blazim krivinama. Pravo je uzivanje gledati ih. 8 motora u grupi se krece kao 1. Malo pomeranje volana i li naginjanje onog prvog u grupi skoro istog trenutka stvara reakciju i kod onog poslednjeg. Brza i efikasna obilazenja po krivinama ali u isto vreme i savrseno bezbedna. Jadnostavno, voznju u grupi su doveli do savrsenstva.
Dogovor je bio da nas policija doceka na Bubanj Potoku u 15:45, sto je znacilo da bi trebalo da se svi okupimo na Malom Pozarevcu pola sata ranije. u 15:25 ja i Joseph smo bili na mestu sastanka. Nigde ni jednog motora! Devojka iz kucice vioce:"Jesi ti Davor?". Odgovaram da jesam i ona me zove da udjem i predaje mei kovertu sa 70-tak kartica za putarinu. Pitao sam je da li je neko vec prosao i odgovorila mi je da nije. Bio sam zabrinut da nas policija nece dugo cekati i da ce otici pa sam rekao Josephu da on zapici do naplatne rampe i da im kaze da nas cekaju. Posle 15-tak minuta stigla je prva grupa u kojoj je bio Michel. Njegovoj zeni sam dao kartice i rekao im da idu i da pocnu proceduru a ja sam ostao da cekam ostale. Posle jos nekih 15 minuta stigle su zajedno 3 grupe i sa njima sam i ja otiso dalje a devojku u kucici sam zamolio da ako vidi jos motora da im samo mahne da prodju. (dodjem joj cokoladu ali bih najvise voleo da joj predam negde uz casu vina ispred kamina umesto na rampi ).
Samo da napomenem da je za vreme organizacije, policijska pratnja i skupstina grada bila najveci problem. Ni jedni ni drugi nas nisu nesto ozbiljno shvatili. Pred skupstinom je trebalo da nas primi "neko" a policija je pristala da nas posle dugo natezanja prati ali bez zaustavljanja saobracaja.
Cini mi se da ih je Turisticka Organizacija Beograda malo opomenula i da su uradili neko istrazivanje posto sam se jako iznenadio kada sam stigao do naplatne rampe. Policije je bilo vise nego sto obicno volim da vidim na jednom mestu. Kada sam stigao, cuo sam da na svakoj raskrsnici imaju patrolu i da ce saobracaj biti zustavljan u sred popodnevnog spica na najprometnijem delu grada. Zena na naplatnoj rampi je bila veoma efikasna i za nesto malo vise od sat vremena je uspela da izda 69 priznanica za putarine provlaceci jednu po jednu karticu. Govorili smo joj vise puta da za pravdanje troskova treba samo jedan papir na kome pise xy dinara i dva potpisa, ali procedura je procedura pa smo strpljivo cekali. No imali smo i drugi razlog za cekanje posto su 3 grupe zautale jos ranije prema Uzicu pa su kasnile. Kada su 2 grupe stigle onda smo se poredjali i krenuli posto treca grupa nije odgovarala na pozive i nismo znali gde se nalaze.
Malo sam azocaran posecenoscu od strane BJB-a. Nadao sam se da ce se pojaviti bar 10-tak motora, a pojavilo se samo 3 clana i to maltene najsvezija. OK imate izgovor, bio je radni dan, radili ste, tek ste stigli sa posla, bili ste jako umorni,... Ne zameram nista. Naravo niko nije imao obavezu da se pojavi. Razocarenje je vise u smislu poredjenja doceka od strane motorista u CG i Rumuniji.
Sto se pratnje tice, policija je odradila odlican posao, visoka ocena 10 !!! Svaka ima cast. Ono sto je bilo jako lepo za videti je bio narod i vozaci na ulicama Beograda, koji su bili toliko zateceni kolonom od 60-70 motora, povremenim turiranjem, sirenama,... Pored sve guzve niko nije pokusao da se ubaci, da obidje, niko nije izasao iz kola i psovao,... Bio je preteran osecaj gledajuci lica pesaka koji su otvorenih usta gledali kolonu i mahali.
Kolona je najpre otisla do trga Republike gde je Unimerc (predstavnik Liqui Moly) organizovao mali stand sa osvezenjem. Kada smo napunili trg motorima i kada je buka masina prestala cuo sam ljude kako pricaju telefonom, svi u fazonu: "Nemam pojma sta se desava! Ima ih sigurno 100! Ajde pozuri da vidis!!!" i slicno. Posle kraceg zadrzavanja smo krenuli prema skupstini i tamo sam shvatio da smo stigli tacno na vreme, a ja sam ce svo vreme nervirao posto sam misli da kasnimo bar sat vremena.
Na stepenistu skupstne nas je cekala delegacija. Kratak formalni razgovor, razmena poklona,... Kratko ali sasvim dovoljno da bude zvanicno a da istovremeno ne bude previse nategnuto. Direktorka Tur. Org. Beograda se slikala na jednom GoldWingu.
Mediji su bili prisutni u sasvim dovoljnom broju. 2-3 novinara s kamerama su bili stajali is nimali i kada sam ih pri kraju pitao da li su zainteresovani za kratak intervju ili izjavu odgovorili su kratko NE. Bio sam malo razocaran i nisam znao sta da kazem Michelu koji je stajao pored mene, ali su me spasile 2 novinarke, devojke koje su upravo priskocile i pocele da postavljaju pitanja.
Posle toga nas je policija ispratila do hotela Srbija. Kasnije smo otisli na Skadarliju na veceru, koja je bila odlicna. Muzika dobra, glumica koja je imala kratak program na savrsenom nemackom (konobar mi je prisao i pitao da li je OK ako ona bude odradila kratak program i kojim jezikom vecina govori. Glumica inace zna nemacki, engleski, spanski i italijanski.)
Oko ponoci smo se vratili u hotel pa na spavanje. U 7 ujutro smo bili spremni za pokret, kao i policija. Dogovor je bio da nas sprovedu do Pancevackog mosta gde cemo se mi podeliti u grupe i svako ide svojim tempom dalje. Medjutim oni su nas sproveli do Panceva gde su motori i 2 automobila stala a 1 policijski auto je nastavio da vozi ispred konvoja. Jedan deo je stao na prvoj benzinskoj stanici i tada mi je policajac rekao da ce ih pratiti sve do granice i da ce u svakom narednom vecem mestu preuzeti drugo policijsko vozilo. Pokusao sam da ga ubedim da nazove sefa ali bezuspesno.
Neko je pisao da su rozujali sa 90km/h kroz mesto. Zbog toga ovo i pisem. Policija je od skoro sasvim pasivnog ponasanja pre 10 dana otisla u drugu krajnost i sada su hteli da ih prate sve do granice da kao budu sigurni da je sve u redu sa gostima iz inostranstva. Ovi jadnici nisu znali sta da rade pa su ih pratili. Jedan od ucesnika mi je kasnije rekao da se sasr*o kada ih je policija povukla kroz neko selo sa 140km/h. Na kraju je Michel uspeo da zaustavi jednog od policajaca i uspeo da ih odgovori od dalje pratnje, ljubazno im se zahvalivsi na trudu ali da nema potrebe posto ce se sada razbiti na grupe i da svaka grupa ide svojim putem da ne bismo previse opteretili jedan granicni prelaz.
Naravno svi smo prosli granicu kod Vrsca. Na Rumunskoj strani su nam pokupili pasose i zatim smo usli u jednu od prostorija gde smo imali zvanican docek sa decjom folklornom grupom, zakuskom, picem,....
Posle tog prijema ja Joseph i Ivan (Ivan Borovac koji nam se pridruzio to jutro u BG-u) smo zapicili prvi. Svo vreme voznje jedva da smo tu i tamo videli nekog. Izgeda smo se mimoilazili dok smo odmarali na picu ili tako nesto. Dogovor je bio da se nadjemo svi u mestu Calan, oko 120km pre Sibiu-a i da cemo navodno imati pratnju odatle (svaka grupa zasebno). Nismo previse zurili, cak smo razmisljali da odemo negde i rucamo natenane, ali smo se setili vremenske razlike (u Rumuniji je +1h u odnosu na nas) pa smo na kraju uzurbano stigli na mesto sastanka. Do tada smo vec bili poprilicno omiljeni medju ostalim bajkerima, posto im se svidelo sve sto se izdesavalo u Beogradu a i bili smo jedini sa motorima koji su jeftiniji od 20000eura, takoreci starim gvozdjem a nikada se nismo ni na sta zalili i uvek smo bili na mestu sastanka na vreme i medju prvima. Bez GPS-a bez radio komunikacije u kacigama,... a na neke njihove grupe se uvek moralo cekati. Kada smo stigli na mesto sastanka tamo je bilo 3 grupe, oko 25 motora i docekali su nas sa aplauzom. Tu smo kulirali nekih sat vremena, i kada smo se okupili saznali smo da nece biti pratnje , vec da ce nas policija cekati pred Sibiu-om.
Magistrala uzasno opterecena kamionima!!! Ali put dobar! Pustili smo ih da svi prodju posto su na brzim deonicama daleko efikasniji od nas, a unda gas i narednih 110km bez stajanja smo peglali 90-120km/h obilazeci sve sto nam se nasli na putu. Na mesto sastanka smo naravno opet stigli na vreme, i opet nismo mi bili poslednji. Posle nas je stigla jos jedna grupa.
Policija nas je sprovela kroz grad do crkve Biserica Evangelica gde se narod vec bio okupio. Prijem je bio veoma lep i isto tako efikasan i kratak. Razmena par poklona, kratak govor i predaja onih velikih cekova (50cm x 100cm) kao u fimovima, sirotistima u Sibiu-u i Bukurestu (ukupno 15000 eura) kao i predaja medicinske opreme (oko 50000eur). Imali smo vema lep docek 10-15 bajkera lokalaca koji su bili parkirani na kapiji crkve pod konac. Oni su bili nasa pradnja do hotela koji je nekih 20km van grada. Momci su bili jako dobro uigrani. Na svakoj raskrsnici je neko stao da ne bi moglo doci do nekog incidenta.
A hotel!!! :shock: !!! Kada sam video nisam mogao da verujem. Cardak ni na nebiu ni na zemlji!! Ja i Joseph nismo imali dogovoren smestaj posto smo nesto drugo planirali ali posto smo vec bili tu a i vece je padalo, Joseph je pitao Michela da li moze da nam odradi smestaj, a ako ne onda moramo da se oprostimo i da krene da trazimo neki hostel. Naravno da je Michel pozitivno odgovorio i rekao da ne brinemo. Dobili smo kljuceve i kada smo u sli u sobu shvatili smo da smo dobili 2-sobni apartman od nekih 70 kvadrata.
Odlucili smo da potrazimo Ivana i da popijemo pice zajedno pre nego sto se istusiramo. U moto-opremi i cizmama smo izasli, zapalili cigaru i odjednom su nas pozurujuci smestili u autobuse koji su nas odvezli u grad do iste one crkve. Pred crkvom je bio veliki sator sa stolovima i klupama. Vecera odlicna, posluzenje efikasno, odlicno hladno toceno pivo i belo vino na savrsenoj temperaturi. Bio je organizova autenticni folklorni program koji je cak i meni prijao.
Malo smo prosetali po dvoristu crkve da se upoznamo i sa lokalnim bajkerima. Popricali smo sa njima i ispostavilo se da je jedan od njih i sponzor vecere. Momak ima radnju opreme i delova u Sibiu-u. Ovih dana ce mu proraditi i web site pa cu ga postaviti. Rekao je da ako bilo koji bajker treba neku pomoc moze da mu se obrati ako je u blizini i trudice se da mu pomogne.
Oko ponoci smo obisli sve stolove i zvanicno se oprostili od svih ucesnika objasnjavajuci im da ujutru mi nastavljamo drugom rutom. Bilo je veoma prijatno kada su poceli da zapitkuju zasto i kada su neki od njih pokusavali da nas nagovore da nastavimo sa njima. Dobili smo mnogo poziva da ih posetimo ako negde putujemo. Sve u svemu stekli smo neke veoma dobre prijatelje i upoznali mnogo dobrih ljudi, odlicnih bajkera sirokog srca. U hotelu smo sepozdravili i sa Nastjom, veoma lepom devojkom koja potice iz Kazahstana ali vec 10 godina zivi u nemackoj i osim sto odradjuje odlicam marketinski posao za Liqui Moly, oooodlicnoooo izgleda. Sa njom smo proveli bas dosta vremena u razgovoru za ova 3-4 dana. Kada sam se oprostio od nje na ruskom, malo sam je izgleda pogodio pa je odmah skocila i zagrlila nas pa smo se slikali za uspomenu.
Ujutro smo ustali rano i krenuli da provozamo Transfagarasan bez obzira na brojna upozorenja lokalaca da je zatvoreno i pod snegom. Kisa je pljustala vec kad smo izasli iz hotela i nije popustala ... pa sve do danas ujutro. Kada smo sa magistrale skrenuli prema Transfagarasanu ubrzo su pocele krivine ali i sve gusca magla. Vidljivost je bila svega 30-tak metara. Nekoliko puta ke put nestajao u odronima sa samo jednom nepunom trakomda se obidje. Posle 20-tak km voznje uzbrdo izasli smo iz sime i s Transfagarasan je bio pred nama. Kisa i magla su malo popustile ali smo ubrzo shvatili da smo mi ustvari bili iznad kisnih oblaka koji su se bili tako nisko spustili. Cak smo imali i malo sunca pa smo uspeli da napravimo par fotografija. Ubrzo su pocele da se pojavljuju prve bele fleke u daljini i nekih 1-1.5 km pre tuneka je bilo deonica gde je bilo samo toliko mesta na putu da se jedan motor provuce medju sneznim zidovima visokim 2-3 metra sa obe strane. Joseph je oducio da se popne motorom par krivina i da me snimo dok se penjem. Jenom je nestao i kikako da se pojavi iza jednog zida od snega i leda. Posle par minuta sam krenuo za njim i ubrzo ga video kako mi ide u susret. Samo mi je rekao : " neces tamo da ides suzukijem!". Iza jedne krivine je pocinjao led. Pokusao je da prodje Transalpom ali je u 3 metra dva puta pao i motor je uspeo da digne tako sto ga ge onako polegnutog nekako odgurao do zida od snega i ukopavajuci se petama u led nekako pdigao i spustio se nazad.
Planina nas je ovaj put pobedila ali vraticemo se za koji mesec i procicemo je celu!
Vratili smo se nazad do magistrale u tako gustoj magli da smo pri vidljivost od 5-10m krivinarili niz planinu vratolomnom brzimom od 5km/h. Sreli smo par nemackih motora koji su se penjali i rekli im da se ne moze proci ali da slobodno nastave jer je vredno popeti bar dokle moze. A mi smo uhvatili magistralu do Brasova a zatim do ploiesti-ja. Kisa je padala tako jako da pri brzini preko km/h ne znam ni kako smo preziveli posto se nije videlo ama bas nista. Sreca sto ovaj put vec znamo napamet pa nije bilo probema. Bar ne do grada ploiesti.
Samo sto smo usli u grad na jednoj raskrsnici liksa Daciom stane da propusti pesake. Joseph malo dekoncentrisan i umoran pocne da koci ali tacno na sinama, zanese se i skoro da je obisao daciu. Desni kofer je zakacio branik, nosaci kovera su popucali na varovima i sve kopce koje drze kofer su se izlomile. Joseph sa motorom levo (zaustavio se bez pada), kofer desno, a Dacia u sredini stoji. Vozac je izasao zabrinuto, ali na kolima zacudo ni najmanje ogrebotine tako da je seo u kola i otisao.
Evo upravo se spremamo da krenemo u grad da nadjemo nekoga ko ce zavariti nosace da bismo mogli sutra da nastavimo putovanje. Treba jos da posetimo prijatelje u Brasovu a onda jos km do kuce.
Eto to bi bilo to! Nadam se da nisam previse udavio. Joseph ce postaviti slike uvece, a pravi putopis cete moci procitati kada se sve malo slegne i kada ga uspem postaviti (nadam se za 10- dana) na motodiary.info
Pozdrav i visimo se uskoro na nekoj voznji.
