Evo slike onoga što je ostalo od "mog" ljubimca. Nisam ni bio rođen kad je ispario iz familije, ostala mi samo saobraćajna koju sam pronašao pre neki dan. A ćale imao dva apenca (četvorke) i ovaj BMW, sa kardanom i ne sećam se da li je imao bočnu prikolicu negde u šupi, na motor je kaže nije stavljao.

A lepo sam bio pozvan... Al morao sam u rodni kraj, neplanski. Pre mozda mesec dana ili vise, bio sam kod Joske. Posle posla. Znaci tek cu kuci na rucak, pomalo gladan. I kad je otvorio vrata, mislio sam da me je osamario lopatom. Neki rucak zamirisao, kad se nisam ubalavio! Stomak poceo da mi mjauce, ja se vadio kao ocepio sam macku koju Joska ima, pa se ona cula. Ako je gulas bio upola dobar kao tad, onda znam kako su uzivali oni koji su bili tamo (a bome ih je bilo!)

Potkrala mi se jedna greska, tamo kad sam rekao I tu negde na blizu 4 kilometra ima skretanje desno i put pravo vodi na crkvu, isto se vidi jer nema ništa osim ravnice. Treba levo posle 4 kilometra a ne desno, nema desno. Ima samo levo prema crkvi koja se vec vidi kao da je na 100 metara i pravo prema putu Basaid-N.Becej. Ali los je put odande i duze je. Ta slika poslednja gde mi je bajs, to je odatle. A sa ove strane, Milosevacke put je ok. Klasican poljski (letnji) put. Prvom u grupi odlicno, posledjni bude pun prasine...

Ovo je ka istom cilju ali sa puta Bašaid-Novi Bečej. Neki naftaši su prošli pre mene. Ovaj put sam išao sam. A to je moj dvotočkaš. Vozim i druge ali ovaj je lično moj od '98.

Na delu puta Novi Bečej - Novo Miloševo, kad se krene iz N.Bečeja, ima jedan pravac, kao u filmovima, samo pravo. Nekih osam kilometara se može žmureći, totalno pravo ide put. I onda pred Miloševom počinje par krivina, ali na samom kraju tog pravca ima jedna napuštena stanica, Crna Bara. Ima i selo sa istim imenom, ali nekih pedesetak kilometara dalje. I to preko nekoliko mesta, tako da ne znam zašto se tako zove. Ta stanica je sa desne strane. I onda tim putem (jedini) ide se skoro 4 kilometara poljskim putem, vidi se već izdaleka - Arača I tu negde na blizu 4 kilometra ima skretanje desno i put pravo vodi na crkvu, isto se vidi jer nema ništa osim ravnice. Ovo je sa zadnje strane Nekada je tuda tekao kanal i ovo je bila važna luka, više puta je sve rušeno i popravljano ali posle požara koji su podmetnuli turci još u "njihovo" doba nije bitnije obnavljano.. I samo je ova građevina ostala... I poneka flaša vina i cveće, dokaz da neko ipak misli na Araču. Drug Emil i ja, ja sam desno (kad tako objasnjavam uvek se setim one priče, bosanac i magarac na slici, pa bosanac objašnjava koje je on..) rezbarija na krstu koji je postavljen negde 1995, Novobečejci pomalo održavaju mesto... i na povrtatku kući, Novo Miloševo i deda koji je promašio ćupriju. A ima stojadina kao da je sad iz fabrike, garant nije nikad ni pokis'o... Inače, ovo je bilo 22 maja 2006.

Nisam mogao po takvom pljusku da vadim fotoaparat, a svojevremeno sam kupovao vodootpornu masku za moj nikon, ali je cela ta masa plastike bila malo skuplja od samog fotoaparata... Te sam od ideje odustao... A druga stvar, nestali su mi svi cd-ovi na kojima su bile slike od 2000 do 2008 godine... A to je bilo tamo 2006 ili 2007... Bice vise slika next time...

Ja, na nekoj svadbi. Nemam puno svojih slika, ja sam taj koji uvek slika...

Tura od Kikinde, preko Crne Bare do N.Kneževca i onda nazad preko Čoke i Padeja. Sve ukupno oko 120km. Nas četvorica. I sve je bilo lepo do Crne Bare, kada smo prešli sa puta na betonske ploče. Nismo mi prešli ništa u suštini, nego je put prešao nas i nije na obavestio da je tamo 20-tak kilometara pod betonskim pločama sve ukupne širine oko 5 metara. Sa spojevima gde mogu gumu da zaglavim… I sve se trese pod jakim pritiskom u gumama. Od 7 do 9 bar-a. E, da, nisam napomenuo da ja vozim drumski bicikl… Tako da i ti spojevi betona nisu veći od 3-4cm. I taman kad je počeo bolji put, počinje kiša. A biciklisti zagrejani, ako stanemo, na meniju su prehlada i kašalj kao predjelo... A na meniju u restoranu u Kneževcu nemamo pojma šta ima, nismo smeli stati. Plan puta se promenio. Ko je vozio neki drumski bajs zna šta znači voda na putu. Nije toliko strašno što prska biciklista ispred, ni što sam sebe zadnjim točkom prskam, ni što kad prođe auto bude i bočne vode, nego što mi prednji točak baca vodu u lice! Brzina je nešto ispod 30km/h, taman da moram da dišem na usta. Od slikanja – ništa. Slikao nas neko odozgo, video se blic par puta. I još nas pretekao kolima uz sirenu nekadašnji takmišar u biciklizmu, koji je išao u Suboticu po neke delove, Čaba. Išao je kolima, naravno. Bodrio nas, svirajući. Posle se smejao kad smo se videli par dana kasnije. I finale, ja stigao kući, IV sprat u zgradi bez lifta, već mi hladno na stepenicama bilo, sestra dovela klince da vide babu i dedu. Pa u kadi sipali vode i brčkaju se, a ja stojim sa sve biciklom u predsoblju i kapljem... I smrzavam se... A oni se svi smeju... A imam i doživljaje kolima, pa čak i čamcem, samo nemam motorom! Zato ću sledeći put kraće pisati... Da ne davim...

Hvala svima! Jos samo da neku sliku stavim, da nije prazno, i da se provozam po putopisima i slikama! I, zaboravih da kažem, ja neke od vas znam iz priča, a samo dvoje-troje sam upoznao.

Pozdrav svima od Miroslava! Pratim s vremena na vreme forum i onda malo malo pa neka slika mora da se downloaduje da bi se videla. A to mogu samo clanovi... E sad valjda mogu i to, mada sam ja dvotockas bez motora. Al' o tome ne sad, lepo pise - moto zajednica. I na srecu to "moto" je jedino sto me "izdaje". I to sto ako predjem vise od 5000 godisnje, smatram dobrim uspehom...