Hvala!

Kupujem onu crnu plastiku koja ide preko svećice (preko poklopca ventila). Treba mi za desnu stranu motora.

Sveže fotografije

Nova cena: 2198 e

Aktuelno i dalje.

U skladu sa očekivanjem! Čestitam!

Hvala svima!

Važi Draki!

Kada mi pored cele ekipe i jedan od najboljih putopisaca na forumu (moj favorit) napiše ovakav komentar, biću slobodan da verujem da je to tako! Hvala puno!

Hvala svima! Od 2012. godine čitam putopise redovno i svake godine pravim vožnje slične ovoj, ali sam imao neku kočnicu da počnem da pišem. Sve mi se nešto činilo da to neću uspeti da dočaram na dovoljno dobar i interesantan način, sa dinamikom koja je pratila vožnju i da prenesem atmosferu na način na koji bih to želeo. Ove godine sam odlučio da probijem led i vidim kako ljudi reaguju. Po reakcijama rekao bih da nisam to loše preneo, tako da ću se potruditi da nastavim da pišem o sledećim vožnjama na ovaj ili sličan način. Hvala Vam ljudi još jednom!

Hvala druže! Nemam sliku sa snajkom, zaboravili da se slikamo...

Hvala ljudi! Stari mi je ljudina u svakom smislu te reči, mnogo mi je pomogao da uđem u celu ovu priču sa motorima i vrlo sam mu zahvalan na tome. Godinama, polako, sistematično, jednu po jednu stvar sam učio i došli smo do toga da se ravnopravno vozimo zajedno na ovakvim turama i srećan sam zbog toga. Voleo bih da ovaj putopis posluži kao primer svim očevima motociklistima!

Pošto je Junior kupio gore pomenuti BMW R1100GS, ovaj Kawasaki iz putopisa je na prodaju. Tema: Što se tiče cene fleksibilan sam naravno (ljudi su navikli da se cenkaju pa zbog toga je ovakva cena). Samo naglasite da ste sa BJBikers foruma. Uopšte mi se ne žuri da prodam motor, ali nije mi drago ni da stoji u garaži. Mogao bi da usreći nekog putnika, kao mene na ovom putovanju i mog strica na mnogim putovanjima! Ne želim da neko shvati ovaj putopis kao komercijalni (da se motor bolje proda). Ovaj komentar na kraju je samo iz razloga što želim da još neko bude srećan sa ovim motorom koliko sam i ja bio i da ga odveze na put oko sveta!

Dan 3: Osvanulo je prijatno jutro u auto-kampu. Koliko je bilo prijatno dokumentuje slika muža i žena iz Nemačke koji su spavali pod vedrim nebom. Nije to bilo ni rano kad je Senior probudio Juniora, samo pola 7, šta je to... (sve je to zbog onog piva). Pakovanje, pozdravljanje sa kolegama motoristima i gas! Dug put je pred našim junacima. Serpentine iznad Budve, pa pred Podgoricom levo, kroz Danilovgrad do manastira Ostrog. Serpentine kojima se penje do gornjeg manastira su vrlo interesantne. Gore pred manastirom, pored toga što je gomila ljudi prisutna, oseti se mir i spokoj. Obilazak manastira je nešto posebno. Toplo preporučujem. Vreme je da se krene. Natočile su se flaše vode i pokret. Vraćanje do Podgorice, sipanje goriva pa kanjonom Morače na sever. Kako se samo vozi ludo po tom kanjonu. Naši junaci se odlično uklapaju u tempo i gaze hrabro prema Kolašinu i Mojkovcu. Gde god se okreneš kamen i samo kamen! Gume su vrele i odlično se lepe za vrući kolovoz! Vožnja je oštra i brza uz mnogo preticanja. Kod Mojkovca se odvajaju desno uz Lim za Berane i Rožaje. Cilj je Kopaonik! Temperatura je tih dana iznad 40ºC. To dodatno umara tokom puta. Na graničnom prelazu samo se doliva vode (koja je bila blizu tačke ključanja u koferu) i nastavlja. Ulazak u Novi Pazar je zapamćen po neverovatnoj gužvi, umoru i suncu. Jedva se kotrljaju prema Jonuzu i njegovim ćevapima! I konačno stižu porcije! Ćevapi nestaju u roku od 10 minuta. Kao da ih nikad nije ni bilo! Kakvi su, ostaje da se zaključi. Posle ovakvog obroka, naravno raste želja za snom, te koncentracija u vožnji mora da se poveća. Vreme je da se krene na Kopaonik. Postaje nesnošljivo vruće i jedva čekaju da se dokopaju planine. Vožnja do gore postaje više mehanička i bez neke posebne misli, osim misli o snu. Iscrpljeni izbijaju gore: Gore se pronalazi kamp mesto, diže šator i odlazi na piće do lokalne prodavnice, ispred koje su postavljeni stolovi. Društvo im pravi Beograđanin koji je došao iz hotela na sladoled i koji je izuzetno komunikativan. Kad je čuo za posetu Ostrogu, oduševljen prenosi svoje doživljaje, iskustva i hodočašća. Ispostavilo se da je čovek bio u Jerusalimu, video svašta, doživeo svašta i bilo ga je interesantno slušati. Naši umorni junaci odlaze u nabavku, večeraju i na prijatnih +16ºC oduševljeni temperaturom uranjaju u najdublji san. Kraj trećeg dana. Dan 4: Svež vazduh i prijatna temperatura su prijali našim putnicima toliko da su se naspavali za sve ove dane i noći koje gotovo da nisu spavali. Jutro na Kopaoniku je čudesno: Jutro je toliko inspirativno da Senioru pada na pamet izuzetna ideja da se popnu motorima na Pančićev vrh. Već se raspitao kod nekih majstora koji su izvodili građevinske radove na objektima odmarališta u čijem su krugu kampovali, kako se može doći do vrha. „Kažu majstori da se može gore izaći, vojska izlazi tamo džipovima...“ Pa da izlazi vojska džipovima pa što ne bi mogli i oni motorima... Genijalna ideja! Pošto ni Junior nije ništa razumniji od Seniora, dogovor je pao u roku od jedne sekunde. Kratko klimanje glavom, skidanje kofera sa GTR-a (za slučaj nekog prevrtanja u mestu) i pun gas gore. Sve je bilo interesantno do momenta kad prestaje asfalt i počinje makadam. Tad je postalo duplo interesantnije! Iskusni su to offroad vozači izboriće se nekako (imaju kući i neku krosericu). Ajde kao ovaj GS je i napravljena za tako neke terene, ali GTR ni blizu... „Ma ko kaže?! Gde izađe GS izaći će i GTR“. Hoće, ali kako? Ovo je jedini deo makadama gde su mogli da se zaustave i slikaju (prilično udaban kamen na ovoj krivini). Falila je samo jedna GoPro kamerica da to i zabeleži. Debeli sloj rizle 10-20 cm, dobra uzbrdica i krivina za krivinom uz masu 280 kg rezultirala je litrom znoja na Juniorovom čelu posle izlaska na vrh. Ponosni vlasnik KAWASAKI GTR 1000 SPECIAL OFFROAD DESIGN na nadmorskoj visini od 2017m! Malo šetnje po vrhu i slikanje žičara (kao deca): Pogled je stvarno vrhunski! Baš kako sama reč kaže, vrhunski jer se gleda sa vrha: Još malo poziranja i moglo bi se razmisliti o silasku: „Ja dole ne idem! Ljudi, upomoć! Zovite ove majstore da upale žičare i spuste mi motor!“ Naravno da se Junior nije ovako brukao nego je upalio mašinu i sleteo dole! Interesantna stvar ali mnogo lakše nego što se popeo, iako je očekivano suprotno... Možda je pri spuštanju već bio iskusniji pa je zbog toga išlo lakše... Pošto su se bezbedno spustili na asfalt Senior kaže: „Eee da je čiča (koji je bivši vlasnik ovog GTR-a) mogao da gleda sad ovo što si radio GTR-u, mislim da bi zaplakao, a tebe bi se odrekao!“ Šalu na stranu, ovo mi se čini kao najekstremniji put kojim je ovaj motor prošao za života. Uvežen je iz Austrije 2017. (dakle iste) godine, a kakvi god da su putevi kojima je vožen do sad, u najmanju ruku su bili asfaltirani. Motor definitivno nije za ovakve poduhvate (niko normalan ne bi to ni radio, a čak i kada bi poželeo neki običan, da ne kažem normalan, otac bi ga sprečio u tome). Junior je bio ponosan na sebe uz priznanje da ne treba takve stvari raditi ovako očuvanom motoru i obećanje da je ovo bio prvi i poslednji put (ni zbog kog drugog nego isključivo zbog očuvanosti motora i totalno druge namene). Ovo će biti jedan od razloga što će Senior krajem godine kupiti sebi BMW R1100GS. Isti kao Seniorov, samo mlađi dve godine, crne boje i naravno duplo brži, bolji, lepši, očuvaniji itd... Vreme je za pakovanje i pokret kući! Spuštanje prema Kraljevu, kroz Jošaničku banju i kratko zaustavljanje u Ušću zbog dosipanja benzina. Ibarskom magistralom se gazi. Vrućina i gužva, umor i blizina kuće utiču na to da se izađe na novi auto-put od Preljine do Ljiga, zatim posle Ljiga se pravi pauza u restoranu koji je dobro poznat svim kamiondžijama pa i Senioru. Posle osveženja, put se nastavlja istim tempom. Zatim obilaznicom oko Beograda, do auto-puta Beograd-Zagred. Isključenje Šid, prvo selo s leve strane i tu su! Kući majka i brat, odnosno supruga i mlađi sin sa nestrpljenjem čekaju iscrpljene putnike i priče iz ove Avanture. Ubrzo se pojavljuje i čiča odnosno brat, ponosni vlasnik GTR-a 1400 te se priča odužila do kasno u noć. Kraj

Da, video sam to. Tužna slika...

Bilo je od 3. do 6. avgusta.

Drago mi je da vam se sviđa. Biće i nastavak do večeri.

Dan 2: „Eee šta ti je mladost i ljubav! Izgubio pojam o vremenu i prostoru! Starog tatka si zaboravio! Ostavio si ga da se zlopati i da pije vodu česmušu! Diži se izdajniče!“. Kazaljka sata je jedva prešla 6 kad se začuše ove reči koje su bile u funkciji budilnika za Juniora. Objašnjavanje kako nije čuo, kako Senior možda nije ni rekao, kako bi sigurno doneo pivo samo da je razumeo i slične stvari obasipaju Seniora koji samo odrično klima glavom i govori „Doći ćeš ti na kanal.“ Uz malo šale i smeha (a malo i neverice da ga je rođeni sin zaključao i otišao) stvari se pakuju i stavljaju na motore. Plan je da se popije kafa pod Platanima, nešto doručkuje a onda malo prošeta kroz grad, jer se noć pre nije stiglo (neko nije). Kapija čuvene Anđelke iz Šotrinog Ranjenog orla (scene koje se odnose na unutrašnjost dvorišta i kuće, uopšte nisu snimane ovde, samo spoljašnjost): Tokom šetnje po starom gradu, Senior se čudi što nema puno ljudi. Sasvim nelogično... Stvarno, baš je čudno što nema nigde žive duše u pola 7 ujutru (ljudi normalni, pa spavaju u to doba, vikend je). Sledeći cilj je Hercegovačka Gračanica koja predstavlja vernu kopiju crkve manastira Gračanice sa Kosova i Metohije, zadužbine kralja Milutina. Sagrađena je na brdu Crkvina iznad Trebinja sa željom da izvrši testament srpskog pesnika Jovana Dučića, rodom iz Trebinja. Spomen kompleks čine crkva sa zvonikom, vladičanski dvor, biblioteka, amfiteatar, galerija, česma i letnja bašta. Hram se može videti sa svake tačke u Trebinju. Točenje goriva u Trebinju i gas! Pravac Budva! Do kružnog toka u Meljinama se brzo stigne. Zadržavanje na granici minimalno. Levo za Budvu i tu počinje gužva. Junioru je prosto nedopustivo da sa svojom saobraćajnom kulturom vozi po sredini kolovoza i da se svi živi plaše da li će oboriti motociklistu, dok Senioru to nije nikakav problem te preuzima kormilo. Izbija na čelo kolone (od dva motocikla) i vozi po sredini. Ma šta po sredini, vozi po traci za suprotni smer i pravi mesta ne samo sebi nego i Junioru (profesionalna deformacija – navikao čovek na kamion i guranje). Ne staje gotovo nigde do trajekta Kamenari – Lepetane. Trajekt ubrzo stiže i ukrcavaju se. Sa druge strane Boke malo manja gužva, ali i dalje vodi Senior. Pre Budve staju na čuvenom Jazu da se osveže. Znajući da ih u Budvi niko neće primiti u apartman na jednu noć (bar ne po nekim prihvatljivim cenama) odlučuju se za auto kamp u Bečićima u kome je Junior više puta spavao. Tu je sve što je potrebno. Časom se podigne šator, naduvaju dušeci (tu je i pumpa), ubace dve vreće za spavanje, tu su i tuš kabine, toalet, internet i struja. Javljanje kući, osvežavanje i pravac na plažu. Kako im kupanje nije jača strana u vodi se zadržavaju maksimalno pola sata. Jedno plivanje do bova i nazad je sasvim dovoljno (onim hrabrijim koji se usuđuju da otplivaju do tamo, dok onim starijim, manje hrabrim (ili iskusnim) plićak je bio sasvim u redu). Leganje posle 2, a ustajanje oko 6, uz prethodni naporan dan Juniora počinje da stiže. Međutim, senior neće ni da čuje za odmor jer je čovek naspavan, a ne dozvoljava ni junioru da spava jer, Bože moj, zbog njega je sinoć ostao bez piva. Vreme u auto kampu su provodili u komunikaciji sa ljudima koji su ostali kući (wi-fi). E pošto nema odmaranja i spavanja, Junior dolazi na sjajnu ideju da njih dvojica krenu peške do starog grada u Budvi, te predlaže Senioru koji je voljan, ali samo pod uslovom da je to tu negde blizu. Jeste kako nije! Šetnja je počela laganim tempom, do prve roštiljnice (dimljeni vrat na žaru, veliko pivo, puta dva). Malo odmora posle jela i nastavak dalje. „Pa koliko još ima do tog starog grada?“. „Još samo malo, čim prođemo tunel tu smo.“. Ubeđivanje Seniora da smo svakim korakom sve bliže postaje rizično (mogao bi čovek da shvati da to nije ni blizu) te Junior počinje da ga mami pivom. Od frižidera do frižidera (ima ih puno na tom šetalištu). „Samo još dva frižidera i eto nas“. Posle svakog frižidera, hod je sve sporiji, a stari grad sve dalji. Face sve nasmejanije. Sad više nije ni bitno gde je taj stari grad. Oduševljenje biljnom kulturom koja je karakteristična za predele odakle dolaze naši junaci, a u nedostatku istog pored puta tokom poslednja dva dana, Junior iskazuje na sledeći način: I kakvo je uopšte more bez i jedne slike pored palme? Tamno Nikšićko je počelo da progovara iz njih te su se povele teme koji je motor bolji GS ili GTR. Šta misli jedan, šta misli drugi, a šta misli treći (Seniorov rođeni brat koji je godinama vozio GTR1000 pa sad vozi GTR1400) i u pola rasprave ukaza se stari grad. „Evo gaa! Sigurno da ima nešto važno unutra kad je ograđen tolikim zidinama...“ Razlog ovolikih zidina je zapravo čudo od motora koje se krije unutra! Ni više ni manje nego GTR1400! Da je Juniorov stric bio sa njima ovaj motor bi bio razlog postojanja zidina oko starog grada definitivno! Jedna slika za čiču (strica): Polako, ali sigurno, počinje da pada mrak, umor sve više raste, pa jedina preokupacija postaje to da se stigne do kampa iz koga se pošlo. Put je bio krivudav, priče još krivudavije, otac i sin se vraćaju na spavanje. U kampu pored njihovog šatora parkiran BMW R1100GS, ali kao da je promenio boju. Možda tako reaguje na promenu klime, ko će ga znati... Nemačke tablice, poprilično napakovan. Ubrzo su došli i muž i žena koji putuju, počinje upoznavanje, priče, razmena iskustva. Senior je skoro odradio mali servis Švabi, objasnio mu je do detalja kako šta funkcioniše, sve dokumentovao slikama rastavljenog BMW-a, ukazao mu na nedostatke njegovog itd. Jedva ga je Junior smirio. Švaba još luđi pa ima hiljadu pitanja i potpitanja. Na kom jeziku pričaju? Ma to je trebalo čuti... Ubrzo se pridružuje momak iz Austrije sa Africom Twin 750 RD07A, priča se komplikuje, opet se vadi kulen, čakija (nož) i tako dok se moglo stajati na nogama. Kraj drugog dana.

Odličan položaj koji ne umara ni ruke ni leđa, udoban, dobra zaštita od vetra, ma kao stvoren za duga putovanja! Verujem da i sam znaš...

Hvala svima na pozitivnim komentarima. Večeras objavljujem drugi dan.

Ovo je priča o dva čoveka koji osim što se je prvi drugom otac, a posledično drugi prvom sin i što jako slično razmišljaju, jako se slično ponašaju, vole slične stvari i liče kao jaje jajetu, gotovo da ništa zajedničko nemaju (šta je više potrebno). Iako je prvi drugog naučio prvo da vozi motor pa onda da obriše nos, što ga je naučio da „šarafa“ od malih nogu, omogućio mu (namerno) da oseti čari guranja motora kući kroz celu ulicu pred gomilom sveta (bruka i sramota) na taj način što ga pošalje da se provoza sa rakijskom čašicom goriva u rezervoaru (a to mu namerno ne kaže) i što se služio svim prvljavim očevskim trikovima da odbije sina od vožnje motora (udaranje čekićem po prstu pri svakoj popravci i slično), kada je shvatio da nema šanse da ga odbije, omogućio mu je da prođe celu školu, počev od najmanjih Tomosa, preko MZ-a, pa na dalje (održavanja, štelovanja i vožnje). Imena junaka iz ove priče su najmanje bitna. Zvaćemo ih Senior i Junior. Život je tako namestio da do ove vožnje koje se odvozala leta 2017. Senior i Junior nisu imali prilike da zajedno odvozaju motore do te slane bare. Pojedinačno da, ali ne i zajedno. Za ovu vožnju je jedino vreme bilo ograničavajući faktor. Za predviđenih 1500 km na raspolaganju im je 4 dana. S tim da 5og dana rano ujutru treba biti na poslu. Akteri putovanja: Slika iz praistorije (počeci mladog juniora): Senior danas (BMW R1100GS): Ozbiljnost u skladu sa godinama (5 banki čovek napunio i ništa mu to nije pomoglo). Junior danas (KAWASAKI GTR1000): Ozbiljan kao da je napunio 5 banki, a ni pola od toga. Kako su naši junaci „sremački Bosanci“ (svi koju su iz sličnih krajeva shvatiće o čemu pričam), ima li za njih lepšeg puta prema moru od puta preko bosanskih planina i drage nam Republike Srpske? Nema. Logično. Zato pakovanje i put pod točkove! (Ispostaviće se da to nije jedini razlog što se ide Bosnom (i Hercegovinom) na more, ali o tome nešto kasnije...) Dan 1: Pripreme se odvijaju u selu Adaševci koje se nalazi na tromeđi Srbije, Hrvatske i Republike Srpske (opština Šid). Obaveze čak i na dan putovanja (jutro) odlažu polazak do nekih 11h pre podne. Cilj prvog dana jeste stići iz Adaševaca u Trebinje. Razlozi? Trebinje je lep grad, mediteranska klima, Trebišnjica, Crkvina, Platani. Da, to je zvanična verzija. Nezvanična verzija će tek isplivati. Junior kao portparol za odnose sa javnošću booking-uje smeštaj u Trebinju, dobija mail da je uspešno rezervisao smeštaj i spreman je da krene. Senior predlaže da Junior vozi prvi iz razloga što ima slabiji i lošiji motor, pa da Senior u svakom trenutku može da ga stigne (kakva laž). Dogovor je dogovor i mora se poštovati. Za tren oka stižu u Bijeljinu (koreni vuku pa se brže stiže) gde napajaju svoje vrance „čistokrvnim duplojefitnijim“ vinom na prvoj pumpi. Motori prosto lete kad se u njih sipa duplo jefitniji bezin.Voze se na prijatnih +41ºC i jedva čekaju Romaniju goru da udahnu svežeg vazduha. Dobro poznatim i prilično utabanim putem stižu do Ružine vode (na putu Vlasenica – Han Pijesak) kod poznate krivine na kojoj staju i žedni i oni koji to nisu (ako ništa drugo da se umiju vodom koja teče iz planine). Kakva slučajnost, kod izvora je parkiran još jedan motor. Muž i žena iz Tuzle (rade u Nemačkoj) voze se prema Rogatici pa stali da odmore. „Ooo motoristi, može l’ piva?“ – začulo se dok su kacige skidali. Pa ko bi odbio dobrog čoveka, kolegu motoristu, kad tako lepo zamoli. A piva ledena od ledene vode ispod koje se hladi, prosto nalazi svoje mesto u stomacima naših putnika (prestupnika iz oblasti bezbednosti u saobraćaju) za samo nekoliko minuta. Dobri ljudi, dobro pivo, a dobar mu i motor: Kako se našim putnicima „žuri“, odmor od 15-20 minuta uz prijatan razgovor je dobro došao ali mora se dalje poći. Putevi iznad Vlasenice su prsto savršeni. Kreću ozbiljne krivine, brda, doline, šuma, hladovina, ma milina jedna. Junior drži dobar tempo, lomi po krivinama koliko dozvoljavaju gabariti GTR-a, ali ni stari se ne da. Prati ga u stopu (točak). Do Sokoca tako, pa odvajanje u Podromaniji levo prema Rogatici i Foči. Vozi i vozi i vozi dok gori i nebo i zemlja, temperatura idealna za istopiti se. Utom Junioru počnu da se priviđaju stvari, pričinjavaju zvukovi... Okreći se, osvrći se, ništa čudo, a opet kao da se nešto čuje. Šta li je to? Popusti gas, dodaj gas i kao da s vremena na vreme nešto pišti pa stane... I tako u kratkim intervalima, pa onda malo duže. Vozi on tako i razmišlja šta bi to moglo biti i padne mu na pamet pred samom Fočom da malo uspori, jer ne ide više ovako. Daj da se to vidi šta piši... Kad ono Senior nalegao na sirenu i pokušava da zaustavi Juniora već 5-6 minuta ali ne može da ga stigne! (skoro pa da je potpuno istina). „Stani malo ludače mali, valja malo natočiti goriva, protegnuti noge, pojesti nešto, znaš li ti da ja nisam ni doručkovao nenormalni čoveče?!“. Želja skoro od gladi iznemoglog starca Seniora (karikiram, drži se ko mladić, ali moram malo da ga zezam, moj je) je istog momenta uslišena: Stali su u Foči na pumpu. Od sremačkih običaja, pokupiljeni su samo oni najbolji. Gde god kreneš ponesi kulen, kobasicu, slaninu (pola pušnice)... Vade se kulen i hleb i počinje ručak (otimanje). Kao da će neko treći pojesti, a oni ostati gladni. Zalilo se običnom vodom, natočilo vode za put (trebaće) i spremi za nastavak puta. Junior proverava mail i vidi da je stiglo izvinjenje od vlasnika apartmana koji je booking-ovao, uz objašnjenje da je došlo do neke greške i da nemaju slobodnih soba. Stvari se malo komplikuju, ali naći će se nešto kad se stigne dole. Mašine se hlade ili sunčaju. Ili i jedno i drugo. Pred sam polazak Senior uzeo telefon i nešto čuka. Šta li čuka? I samo se iznenađuje... „Ma nije moguće!“. Pa opet „Ma jesam ja ovo dobro izračunao?“. Iznenađena faca nakon izračunate potrošnje od 4.8 litara/ 100 km. „Ma kažem ti ja BMW je motorčina!“-klasična rečenica. „Ma nisi ti to nešto dobro izračunao sto posto...“ Treba stalno kontrolisati ljubav prema BMW-u povremenim kritikama, sumnjama i opaskama jer može da preraste u zavisnost. Pakovanje i gas! Iza Foče počinje malo uži put, krivudav i ne baš u sjajnom stanju. Na nekim delovina i gladak toliko da zadnji točak GTR-a pri kočenju pusti neki čudak krik. Sledeća stanica Tjentište. Toliko puta se prolazilo pored spomenika pa nikad da se stane. Naime, pored samog puta je spomenik (autora Miodraga Živkovića) i kosturnica palih boraca u Petoj neprijateljskoj ofanzivi. U spomen-muzeju upisana su imena više od 7.000 boraca palih u legendarnoj bici na Sutjesci. Silaze sa motora i krupnim korakom pobednika kreću prema spomeniku. Isti onaj korak kojim su krenuli prema spomeniku usitnili su već na polovini ove osmice, koja na slikama izgleda u najmanju ruku smešno, dok uživo i nije baš tako. Bar za ljude iz ravnice. Junior i nekako korača. Bar ćuti dok korača. Zato Senior razvija teorije da nas je neko slagao i da ovde niko nije mogao ratovati, jer se ovde, zaboga, ne može ni hodati kao čovek, a ne trčati pa još s puškom.Što je bliži vrhu sve je ubeđeniji da se tu nije ratovalo. Osvaja vrh, ali gubi dah. Godine provedene u kamionu (posao) bez ozbiljnije fizičke aktivnosti u jednom slučaju ili godine provedene za knjigom i u čitaonici (fakultet), kasnije za računarom (posao) u drugom slučaju uz relativno skromnu fizičku aktivnost pa i onaj kulen nesretni, uticali su na to da su se naši ravničari jedva popeli na brdo žedni kao vukovi. Priroda je stvarno netaknuta. Svuda okolo, dokle pogled doseže vidi se šuma, planina, kamen i oseti svež vazduh. Divota Božija! Samo poređenja radi, ovo je isti onaj spomenik sa prethodne slike, a ovo maleno je isti onaj Senior (doduše ne baš neke zavidne visine, ali preko 171.5 cm sigurno!) Zaključak je da je spomenik preko nekoliko puta veći od 171.5 cm. Pri silasku Senior je postao sasvim siguran da se ovde sigurno nije ratovalo jer je to prosto nemoguće po ovakvim „čukama“. „Ovuda se moglo samo bežati, i to je ko je mogao!“ Još jedno slikanje i gas! Tjentište im je odnelo malo više vremena nego što su mislili jer nisu uračunali vreme potrebno od puta do spomenika i nazad. Kad se prolazi putem to izgleda tu negde odmah pored puta. Međutim, kiks! Sad nema stajanja do Trebinja! Ne bi bilo poželjno da ih uhvati mrak, jer treba naći smeštaj (plan je i da se tokom večeri malo prošeta po gradu, popije nešto pod Platanima itd.) Nekom se plan i ostvario, a nekom i ne baš, ali o tome kasnije. Po ovom delu Hercegovine drži se dobar tempo. Pazi se samo na krave i vozi se brzo. Gacko, Bileća, i evo nas pred Trebinjem. Sam ulazak u grad je prelep. Okružen je brdima i nalazi se u dolini tako da se vidi kao na dlanu. Junior svake godine (nekad i po više puta godišnje) pravi vožnju do Trebinja (ima i razlog). Motori se parkiraju u centru grada kod starih platana, skida se oprema i tu su. Prvo pivo, pa booking. Kulen proradio, usta se suše. Junior traži smeštaj: Nema pa nema. Evo ga! Upravo je iskočilo nešto što odgovara po svim parametrima (cena, udaljenost od centra, parking). Juinoru je dovoljno samo da pogleda adresu nekog objekta na GoogleMaps na telefonu i može tačno da odvede ispred objekta. Ovaj put cilj je bila neka raskrsnica na kojoj treba da je objekat. Pitaće već nekog od prolaznika ko izdaje aparmane. Gas! Na toj raskrsinici nigde nikog. Slučajni prolaznik se zadesio ubrzo baš na tom mestu. „Dobar dan, znate li možda ko izdaje apartmane ovde?“ Kaže on „Svi!“ Auh... neočekivan odogovr. „Koji vam treba?“ „Pa nismo znali da ih ima više, sad ćemo pogledati na netu kako se zove taj koji nama treba“. Međutim nema neta... Traži wi-fi u okolini i nigde ga nema. Sad se treba vraćati u centar pa opet sesti u kafić i uhvatiti wi-fi samo da bi pronašli ime, ma ništa od toga, skontaće se već nešto ovde. Uputi čovek Juniora u neku domaćinsku kuću. „Dobar dan“ – „Dobar dan.“ „Vi izdajete aparmtan?“, kaže „Da, ali kod mene je sve izdato“ Više sreće drugi put. Junior se zaputi u neki prodavnicu da pita tamo. Srećom tamo radi žena koja zna sve ljude koji izdaju apartmane i ima brojeve telefona od svih njih, a uz to je voljna da zovne i proveri ko od njih čeka dva gosta iz Srbije. Iz šetog pokušaja uspeva da pronađe i pita Juniora da li se ti apartmani zovu (pa reče neko žensko ime od 4 slova)? Junior odlučno kaže „Da“! Uputi ih ona tamo, i dođoše naši junaci na odredište. Ljudi prijatni, porodični, apartman kao iz snova. Sve čisto mirišljavo, nema zamerke. Dok su se raspakovali stigla je i lozovača. Zatim i kolač. Senior mu se baš obradovao. Kad su sve pojeli i popili, Junior se uhvati za novčanik pita koliko košta sve to, kažu „Ne košta ništa, kuća časti“. „Hvala puno! Ajde onda da platim unapred za ovo prenoćište. Koliko ste ono rekli?“ Kaže žena neku cifru koja nije pisala tamo kad su booking-ovali pod platanima. Nije ni neka velika razlika (nekoliko evra) nego je sad Junior u čudu. Da li su uopšte na dobrom mestu? Zamoli gazdaricu da pročita iz telefona ime čoveka sa kojim se čula oko dolaska. Pročita ona to... Junior samo sedne... Bez reči. Jesu dva muškarca i jesu iz Srbije, ali potpuno drugo ime i prezime i ne dolaze motorima nego autom. Auh! Šta sad? Mrak pao. Izvinjavaj se tamo... Pakuj stvari. Vraćaj sve na motor. Rakiju i kolač nisu mogli da vrate. Smeju se gazde. Nikakav problem. Ali sad je pitanje kako doći do booking-ovanog smeštaja? Bili su toliko ljubazni domaćini da su im omogućili da se povežu na net i pogledaju šta su rezervisali. Jeste žensko ime i jeste 4 slova,ali nije ovo. E sad što su Junioru sva ženska imena sa 4 slova vrlo slična i što ne pravi nikakvu razliku, to mu Senior do dana današnjeg nije oprostio. Nabrajao je celom putem...Nazvali su to drugo žensko ime i javili se ljudi koji stvarno očekuju motoriste iz Srbije. Došli su po dvojicu zalutalih putnika i sproveli ih do smeštaja. Da li zbog sunca, piva, rakije, kulena, umora, traženja smeštaja ili svega zajedno, umor je naše junake savladao toliko da su mogli još samo da se okupaju i da se bace u krevet. Međutim, razlog puta baš preko Trebinje jeste i jedna mlada Trebinjka (Juiniorova devojka) koja nestrpljivo čeka da se vidi sa putnikom namernikom. Senioru je sve jasno i ima samo jednu molbu: „PIVO!“. E sad, tu želju on možda i jeste rekao jasno i glasno, ali Junior zbog uzbuđenja od budućeg susreta sa devojkom (ma sto posto je to u pitanju) ili možda zbog toga što je Senior rekao sebi u bradu, nije čuo. Pošto je ključ jedan, Senior je ostao zaključan, čekajući svoje pivo koje nije naručio! Čekao je žedan u zaključanoj sobi dok ga san nije oborio. Junior se vratio prilično kasno (naravno bez piva) i legao da spava. Senior se dva puta budio. Prvi put da vidi da li je Junior doneo pivo i stavio u frižider kad se vratio iz grada, a drugi put da vidi da li je prvi put dobro video. Bilo kako bilo, piva nije bilo! Kraj prvog dana.

Ovaj motor je kao stvoren za duge ture (sa saputnikom ili bez), a verujem da među članovima BJBikers-a ima onih koji vole da putuju! Kawa je i dalje na prodaju!

Aktuelno.

Jeste slika sa Sotskog jezera. @demro.st Želim srećnu kupovinu za koji kod se odlučio!

Moguća zamena za automobil. Sa mojom doplatom ili bez.