photo - helena musinov
it's not about the destination, it's about the journey
jutarnji krug istrčavanja vodi nas kroz kapiju, niz stazu do puta pa levo pored par praznih i dve nastanjene kuće ka nizu voćnjaka. čim minemo kuće skidamo povodac i slobodno lanzanje može da otpočne.
kroz, sad već poleglu, travuljinu, pored oraha i stare kruške do srušene voćarske kućice, pa kroz trešnjar i kajsijar do potoka koji preskačemo na posebnom mestu koje je oziza označila kao pristupačno i za mene a ne samo za ...njih. tu prođemo kroz sveše preoranu zemlju sa izbušenim rupama za voćke koje će tek doći, pa onda pređemo put u mladi trešnjar, pa pored onih debelih starih pa kroz travuljinu koju su sad požnjeli.... pa kajsijar, pa voćarska kućica, pa desno na dunav da piju vodu.
onda se provlačimo kroz gustu džunglu i gazimo izrovanu zemlju gde su se traktori zaglavljivali u blatu i sve to na dvadeset koraka od reke kojoj ja ne mogu prići od rastinja al oni idu i trče i lome i provlače se... e, onda, gacamo po bari koja je juros bila smrzla. to je onaj punkt gde potok završava nizbrdicu i akumulira se u dolji dok ne prevrši meru pa se prelije u dunav.
odatle se penjemo uzbrdo. odvajamo se od obale ka starom trešnjaru levo i onom kajsijaru desno što ga čika lepo održava i orezuje. i to su domaće kajsije, one prave! one što mirišu i imaju divan ukus. ne ove 357 n 826 i ti hibridi, što su veće od jabuke i imaju u sebi više vode nego lubenica a ukus im je na krastavac.
e onda ide poslastica! breskvar obrastao u visoku travu. to je mesto za jurnjavu najmilije. odatle je provalija ka reci. ja idem obodom a oni se sjure kroz trnje granje i divlju lesku pravo dole u vodu. nije do vode ngo je do povratka strminom nazad gore. to je ugođaj! penju se kao planinske koze pa se trkaju ko će pre i ko će strmijom stranom.
iza toga je lagani spust ka mišinoj brvnari i izlazak na plažu. tu pratimo dunav 400-500 metara pa zavrćemo desno uzbrdo, odmah iza jagodnjaka, ka malcimapa pored vinograda. kad prođemo vinograde stavljamo povodce i penjemo se strmo uzbrdo ka truloj trešnji iza koje je put kojim desno stižemo nazad kući.
e tu, od trule trešnje, pre nego što izađemo na put, okrenem se unazad da upijem najlepši prizor. nizbrdicu prekrivenu vinogradima i trešnjarima kroz koju vijugaju dve utabane trake koje nestaju u reci obojenoj suncem iza koje se prostire ravnica u magli.
dok hodamo napred gledamo ispred sebe, pratimo svaki sledeći korak. pazimo gde ćemo stopalo spustiti, posebno ako je put nepoznat ili težak. danas gledamo u sutra, sutra u preksutra. staza ti nekad ne dopušta da pogledaš ni levo ni desno. dal' ćeš upasti u glib, dal' ti pogled zaklanja trava, dal' žmuriš da te granje ne bode u oči.....
ali kad stigneš na cilj pa pogledaš unazad!..... e, tu te čeka nagrada !
