Dok smislim kakav naslov da dam ovom enduro putopisu ispričaću vam gde sam se ovog vikenda vozila i šta mi se sve dešavalo. A verujte ovo sad već postaje ozbiljna off road avantura . Odavno čekam da se poklope razne kockice i da imam slobodna oba dana za vikend a da pritom vreme bude suvo. I eto bio je to ovaj vikend. Mada je do poslednjeg trenutka bilo neizvesno, kiša je ipak stala u noći između petka i subote. Spremno sam sačekala jutro. Nebo je bilo šućmurasto ali se sunce tu i tamo probijalo, još jednom sam bacila pogled na prognozu koja se u protekla 24 h promenila nebrojano puta i krenula. Ideja je bila da vozim nasipom niz Dunav ka Banatskoj Palanci a onda nešto malo pre nje u Dubovcu da skrenem ka Peščari. Opet Peščara! Da, Peščara , velika lepotica ali i veliki izazov verujem za sve zaljubljenike off roada a za mene posebno. Njoj ću se sigurno vraćati mnogo puta dok ne pripitomim ja nju ili ona mene , dok ne upoznam njene staze i bogaze, skrivena mesta i tajne. Pripremala sam se malo detaljnije za ovu vožnju. Skinula sam i iskombinovala par trekova kolega sa foruma koji su ovim putem već prolazili, a za svaki slučaj sam odštampala i mapu kroz peščaru sa rutama koje su dolazile u obzir a kretale se se uglavnom obodom ili kroz centralni deo tako da zaobilaze velike dine. Dine još uvek nisu opcija u varijanti solo vožnje. Peščaru moram još dosta da vozim i dobro je upoznam da bih na dine krenula sama. Dakle, ideja je bila da stignem do Peščare, malo istražim puteve kroz nju, popnem se na Zagajička brda i onda odlučim hoću li istog dana nazad za Beograd ili ću da prespavam pa u nedelju nastavim još malo da vozim po pesku. Šteta je ne iskoristiti priliku kad sam već tu a imam još jedan dan pred sobom koji će izvesno biti sunčan i topao Negde sam ranije pročitala, Alp je pisao da iz Ritopeka vozi skela na drugu obalu Dunava do Ivanova. Malo sam tražila po internetu ne bih li našla informaciju radi li ta skela, koja joj je satnica ili bilo šta konkretno ali ništa pouzdano nisam našla. Ipak sam se odlučila da rizikujem, idem do Ritopeka pa šta bude. To mi je daleko bliže nego da kružim oko Pančeva , pa sad ako skele ne bude videću na licu mesta koje su mi opcije. Imala sam sreće, skela je radila, stigla sam na vreme, čak i ranije. Skela vozi svakim danom osim nedeljom i praznicima, ima i satnicu koje se koliko toliko pridržava dok ima poljoprivrednika koje prevozi do njiva na drugu obalu i nazad. Dok čekam skelu pored lokalne kafanice.. A na skeli samo Zelenko i traktor I ubrzo sam na drugoj obali Dunava Na drugoj obali me čeka ne tako sjajan put po nasipu. Ima dosta dubokih kolotraga i blatnjavih bara. Jako nezgodno za vožnju i zahteva dosta opreza. Povremeno sam silazila ispod nasipa i vozila po travi. To je donekle bolja opcija mada i tu ima skrivenih džombi i neravnina koje se ne vide od visoke trave. Sve u svemu ovaj nasip je dosta lošiji i sporiji za vožnju od ostalih po kojima sam vozila do sada. Ali zelena priroda, mir koji stvara blizina vode, cveće, ptice i poneka domaća životinja koje srećem usput ne dozvoljavaju da mi bilo šta naruši zadovoljstvo. Prolazim Kovin, nebo se nešto mrači kao da će kiša , čak kreće pomalo da pada. Nadam se da neće mnogo, ipak mi se ne kisne a sumorno nebo utiče i na raspoloženje. Mada izgleda ne mnogo I tako zaobilazeći bare, rupe i kolotrage stižem do kraja puta nasipom, do Dubovca. Pa nije loše za sada, jedan deo puta je pređen. Od kuće nekih 90 km . Idemo dalje A dalje navigacija kaže u žbunje Šta ću, poslušam i prođem kroz žbunje Međutim put se uskoro gubi u još većem žbunju pa onda u nečijem dvorištu tako da sam morala da potražim alternativni prolaz. Srećom posle kraćeg lutanja izlazim na put a to je ujedno putanja kojom treba da nastavim ka Peščari. Jednim kraćim delom vozim asfaltom ali me ubrzo navigacija vodi na lep zemljani putić preko livade. A onda u šumu A u šumi Šumarak I eto je Peščara ! Čarobna zelena Peščara! Wau kako sam samo srećna. I nebo je odjednom svetlo i čisto, sija sunce. Sve je prelepo a ja sam neverovatno srećna. Draga Peščara naizgled meni daleka i teško dostižna sada je tu ispred mene u sasvim novom predivnom zelenom ruhu. Otvara mi širom svoja vrata i hrabri me da uronim u nju. I ja ulazim u nju. Pratim rutu na navigaciji koja mi kaže da ću preseći Peščaru po širini i izaći kod Šušare odakle bi trebalo da mi bude donekle poznato kako da dođem do Zagajičkih brda. Ulazim sve dublje u šumu, granja i šipražja je sve više a tragova da se tuda neko vozilo kretalo u skorije vreme sve manje. Ipak pokušavam da se držim treka do trenutka do koga je to bilo moguće. Prepreke koje sam mogla premostila sam metodom snalaženja, pa sam tako ovo drvo koje se preprečilo na putu a nije moglo da se skloni u stranu podigla i podruprla motkom i prošla ispod Međutim ubrzo se ispred mene preprečilo deblje stablo koje nije bilo moguće zaobići a ni preskočiti pa sam morala ponovo da potražim alternativni put. Malo nazada, levo desno kroz šumicu i ubrzo sam izbila na poluasfaltni raspadnuti put koji vodi od Čardaka do Šušare a poznat mi je od ranije. Nije mi baš bio cilj da tim putem idem ali nisam htela ponovo da se uvlačim u šumu , već je bilo vreme da stignem uskoro na Zagajička brda. Kod Šušare srećem meštanina koji me pozdravlja i pita gde ću i tako u razgovoru ne znam kako on me ubedi da do Zagajičkih brda krenem putem pravo a ne onim desno koji sam poznavala. U tom trenutku se nisam setila koji je bio razlog zašto smo zimus birali put desno a ne ovaj pravo preko njiva. Ali ubrzo ću se setiti samo već će biti kasno da grešku isparvim. Peščara je divna, to sam rekla već toliko puta do sada jer me njena lepota i magija svaki put opiju ali i nepredvidljiva. Greške ne prašta. Zato kada uđeš u nju , moraš dobro da paziš , da pratiš znake i upozorenja koje ti ona šalje i budeš pripremljen da rešavaš problem ako ipak na njega naiđeš. Dakle krenula sam pravo putem preko njiva a kiša je padala danima već duži period i njive su bile mokre i blatnjave. Sad, koliko toliko sam zaobilazila blato i birala suve tragove a ponegde gde mi se učinilo da nije duboko sam prolazila kroz blato. Ali ono što nisam znala jer takvo iskustvo do sada nisam imala je da je ovo blato žitko gotovo živo, guta točak, čizmu sve...Zaglavila sam se u sred njiva u blatu iz koga nisam mogla ni napred ni nazad. Uz tešku muku sam uopšte sišla sa motora i nekako ga zaglavila da stoji jer ćopava nije mogla da se spusti. Bilo je vruće, a ja u opremi. Shvatam u kakvom sam potencijalnom problemu i od toga mi je još više vruće. Brzo analiziram šta bih mogla da uradim i dolazim do nezadovoljavajućeg zaključka da sama teško mogu da izvučem motor iz blata. A već je četri sata popodne, oko mene nigde nikoga. Ništa se ne čuje osim povremeno cvrkut ptica. Ipak ću probati. Prvo skidam sve viškove opreme sa sebe i pijem vode da prikupim snagu a onda se vraćam u blato. Cimam motor ali on ni makac. Sedam na njega pa pokušavam prvo sa većim gasom a onda i sa mnjim ali ne vredi, zadnji točak šlajfuje u mestu. Ponovo ostavljam motor i krećem da osmotrim okolinu da vidim ima li nešto što mogu da ubacim ispod točka u blato mada već unapred znam da ni to neće pomoći. Nalazim neke bačene kese i njih guram pod točak, ali ništa. Sve to radim vrlo sporo i traljavo jer se i sama teško krećem po blatu. Vidim da ću morati da se vratim peške do Šušare da potražim pomoć. Nisam baš najsrećnija zbog toga ali drugu alternativu ne vidim. I dok se presabiram koliko mi vremena treba i kuda da krenem po pomoć čujem u daljini zvuk traktora. Ostavljam motor i stvari i krećem ka zvuku najbrže što sam mogla i ugledam tamo ne trećoj njivi traktor koji zaprašuje njivu. Isprva sam sa distance mahala vozaču ali me nije video pa sam mu preko njive prilazila sve dok me nije ugledao. Sama činjenica da je pomoć stigla neočekivano i brže nego što sam mislila je donela olakšanje. Čovek je odmah došao da mi pomogne. Ni on nije mogao da isčupa motor iz blata ali je imao sajlu kojom je vezao prednji kraj motora za traktor i iz trećeg pokušaja uspeo da izvuče Zelenka na suvo. Čovek je bio jako ljubazan i plašio se da se opet negde ne zaglavim pa nije hteo da me ostavi da sama da idem dalje nego me je sproveo i ispratio do izlaza sa njiva, do račvanja puta odakle sam levo lako mogla da siđem na asfaltni put za Izbište a desno odatle vrlo brzo do Zagajičkih brda. Zahvalila sam mu se na pomoći koja mi je zaista mnogo značila i ipak odlučila da završim današnju vožnju kako sam i planirala , da odem na Zagajička brda. I jesam. Sjajan je to osećaj kad završiš ono što si naumio uprkos preprekama i nezgodama i ostaneš istrajan i uporan da rešiš problem čak i onda kada to izgleda gotovo nemoguće. Slika motora u blatu nemam jer iskreno u tim trenucima fokus mi je bio na rešavanju problema. Ali zato čim je problem rešen a ja i Zelenko se smestili ispod piramide na vrhu najvećeg brda osećaj zadovoljstva zbog uspešno postignutog cilja i lepota zelenih loptastih brda koja su se prostirala oko mene na sve strane su me ispunili sasvim. Zaboravila sam i blato i strepnju i neizvesnost i nemir. Zelenko okupan u blatu ali na cilju Lepota vredna svakog truda Uspeli smo jeee, e sad možemo i da siđemo Odatle sam nazad putevima između njiva ( opet) samo sada suvih sišla do asfaltnog puta za Izbište. Zašto tamo, pa zato jer je već bilo kasno za vraćanje po Peščari pa makar i po rubu a osnovni razlog je taj jer je to bio najbliži put do civilizacije i pumpe. Od Beograda nisam sipala gorivo a dok sam trčala za traktorom motor je propao u blatu i prevrnuo se na stranu i gorivo je iz rezervoara isticalo dok se nisam vratila i uspravila ga. A povrh svega toga pri izvlačenju traktorom iz blata izgleda da je oštećena sajla pa su kilometar sat i brzinomer prestali da rade. Tako da nisam baš imala tačnu informaciju koliko sam kilometara prešla od polaska a ni koliko goriva još imam. Ka Izbištu... Vršački breg Najbliža benzinska pumpa je u Uljmi, prvo sledeće mesto posle Izbišta. Tek je šest sati. Do mraka ima još vremena. Mogu nazad za Beograd ako hoću a mogu i tu negde u okolini da spavam pa da iskoristim i sutrašnji dan za vožnju. Na pumpi saznajem da je Devojački bunar relativno blizu a tamo znam da ima Plava dama, restoran sa prenoćištem po pristojnim cenama. Donosim odluku da prespavam tu i da se sutra opet vratim u Peščaru . U Plavoj dami ima mesta a ima i crevo da koliko toliko sprem blato sa motora i sebe a još važnije sa lanca oko koga se ono već zapeklo. Tek kada sam zbrinula motor i smestila se u sobu osetila sam koliko sam umorna. Bio je ovo buran dan, pun raznih doživljaja i utisaka a ono što je najbitnije planirana vožnja je uspešno završena do kraja. Sad sam mogla na miru i zadovoljna da utonem u san i sanjam lepe snove Ovo mesto označeno strelicom je njiva sa " živim blatom " Drugi dan, nedelja 26.05.2019 Rano sam zaspala prethodne noći i zaista se dobro odmorila. Deliblatska Peščara je izvanredno mesto za odmor. Osim čistog vazduha i predivne prirode utisku da se nalazite na nekom rajskom mestu doprinose i zvukovi ptica i životinja, stanovnika ovog prirodnog rezervata. Međutim ako bismo dan merili po onome kako je započeo ovo bi bio savršen dan koji mnogo obećava. Ali najčešće baš onda kada sve izgleda savršeno desi se nešto neočekivano što baci senku na sve ono lepo što će se u toku dana dešavati. Ovaj put nije u pitanju nezgoda niti bilo šta slično tome. Motor me sačekao spreman i ušuškan tamo gde sam ga prethodno veče ostavila. Naspavana i raspoložena sišla sam da doručkujem pa da krenem u novo osvajanje peščanih staza. Međutim, jedan neočekivani postupak bliskog prijatelja potpuno mi pokvario raspoloženje u ostatku dana. Jednom skoro rekoh da sam nepopravljivi romantik a i verujem u ljude, da su u suštini dobri i iskreni. Ali ne vredi, moja vera može da bude velika do neba kada se nađe neko meni blizak i demantuje me svojim postupcima. U kom pravcu ide ovaj svet i šta se desilo sa pravim vrednostima? Gde je nestalo drugarstvo, prijateljstvo, solidarnost a i ljubav ? Kada je i kako pokretač svega , gotovo svega postao lični interes u svakom smislu? Tužno ali ako razmislite to srećemo na svakom koraku oko sebe. Retke su one iskrene i duboke veze među ljudima koje se mogu nazvati pravim prijateljstvom. U takvom nekom razmišljanju i raspoloženju koje će me pretiti do povratka kući krenula sam nazad u Peščaru. Plan za danas je bio da rubom Peščare od Devojačkog bunara vozim do Mramorka a onda opet popreko po širini nekim stazama do Šušare pa ponovo na zelena brda samo ovaj put putem kojim treba, bez blata i njiva Peščara je sva zelena i lepa u ovo doba godine. Put do Mramorka mi je poznat i lak za vožnju, pesak nije dubok a nije ni mnogo rastresit, valjda zbog kiša. Od Mramorka dalje trebalo je ući u središte peščare, samo nisam opet mogla da se držim treka jer sam odmah na početku naišla na rampu koju nije bilo moguće zaobići pa sam krenula najbližim poprečnim protivpožarcem i opet zabasala u šumu bez puteva, opet zaobilazila stabla na putu i provlačila se kroz granja... U jednom trenutku tu negde u šumi ispred mene je pretrčala srna Kako je samo bila velika i lepa, ali je brzo nestala verovatno uplašena od zvuka motora. Naravno nisam uspela ni da izvadim telefon a kamoli da je slikam. Posle šume izbila sam na neki široki peščani put a na njemu srela dva momka sa biciklima. Iznenadila sam se i ja a i oni . Kažu krenuli su iz Dolova, idu isto na Zagajička brda pa nazad. Oni su nastavili tim glavnim putem a ja sam produžila ovim poprečnim. Kasnije ćemo se opet sresti na Zagajičkim brdima i zajedno se slikati. A onda Zagajička brda Ovuda se iz podnožja Zelenko popeo na vrh, nije mu baš bilo lako I ponovni susret sa Milošem i Bojanom kod piramide Pozdravljam se sa momcima i nastavljam dalje ka Grebencu a onda pored Kajtasova do obale Dunava Prema treku trebalo je da prođem pored nekog lovišta kod Dubovca , uspela sam da pronađem ulaz mada je po tome koliko je sve zaraslo bilo očigledno da tuda niko ne prolazi ali nažalost nisam mogla da izađe odatle pa sam morala da se vratim nazad do asfalnog puta što je ujedno i bio kraj moje vožnje van asfalta za danas. Kraj, nema dalje Trebalo je ponovo negde sipati gorivo pa sam mislila asfaltom da odem do Dubovca ali tamo nije bilo pumpe a u Gaju nije bilo benzina pa sam morala do Kovina. Sreća da Zelenko ima veliki rezervoar. Međutim kako je već bilo šest sati nije bilo svrhe tada izlaziti na nasip a već sam bila i dosta umorna od probijanja kroz granje i traženja izlaza u poslednjem delu treka pa sam asfaltom nastavila do kuće. Osim jedne pregažene zmije na putu ovo bi bili svi doživljaji na ovom putovanju Nadam se da vam se svidelo. Peščara je zaista prelepa posebno ovako zelena i svakako je treba posetiti bilo peške, biciklom ili motorom. Kao što vidite ja joj se stalno vraćam, malo po malo je dublje upoznajem a i dalje ću jer mi pruža ogomno zadovoljstvo i veliku radost