Evo ja da ponovim svoju prijavu [emoji3][emoji3][emoji3] Sent from my SM-G985F using Tapatalk

@cavlina10 Pa sta bi? Prodje pola 6 poodavno. Daj javljaj covece, pa da se vratimo redovnim obavezama, sve nokte izgrizoh sta ce da bude. Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Imas i onaj blabla car. Pa vidi sa njima ako je neki auto sa sedam sedista. Em mu toplo i ne razmisljas, em nece da se plasi. Dole medju torbama mracno i zajebano. Ne pitaj kako znam. Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Bese bas lepo danas. I drustvo i vreme [emoji16][emoji16][emoji16] Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Vidimo se sutra Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Motomania #1. MotoGP Windstop okovratnik 2.000 rsd Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Hvala, korigovano [emoji3]. Greska u kucanju, Mojkovac mi se nesto podvukao u misli, ocigledno [emoji1787][emoji1787][emoji1787] Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Pa ako ne moze pesaka, onda platis taxi da te sporo proveze, pa mozes detaljno da osmotris svaki milimetar puta. Jbg, kosta ali bezbednost i glava na ramenima nemaju cenu. Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Obzirom da si neiskusan, a znas kojim putem bi vozio, mozda je najbolje da se skine detaljna mapa, pa kao prvi korak da naucis raspored krivina napamet (nisu valjda ludi oni vozaci sto uce stazu napamet). Kao drugi korak da naucis kolike su te krivine i kojom brzinom je bezbedno da ih prodjes. Nakon toga ti ostaje da te brzine i uglove naginjanja provezbas na poligonu. A onda kada dodje vreme za put, dodjes do tamo motorom, pa onda prodjes pesaka da vidis da nije bilo nekih promena, proveris kakvo je stanje puta i prilagodis tome ono sto si naucio i eto ga... vrlo jednostavno, a proci ces bez problema. Ako pak vidis da ne ide, vratis se kuci, vezbas to isto jos godinu dana, pa onda ponovo desant na te krivine uzbrdo. Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Stigao, raspakovao se, smestio, istusirao... I onda nesto sto je zasigurno znacilo da sam stigao - odlazak u prodavnicu. Nisam tip koji voli da ide po radnjama, da biram po rafovima i sl.. Ali nekako bas volim tu prvu kupovinu kada stignem negde. Silazim do dvorista, motor nije na mestu gde sam ga ostavio, vec pomeren par metara ka kapiji. Ja zbunjen, vrtim po glavi kako je sestra koja ima 60kg uspela (i znala) da pomeri motor od 250+ kg. Kontam ja o tome, prilazim motoru, hvatam se za rucice da sednem na motor, odvajam stopalo od zemlje, a motor pocinje da pada... dekla me udara u cevanicu, motor pada na kontra stranu od mene, vucem svim silama, ali je jaci.. uspevam nekako da ga pridrzim da ne padne sa pune visine, vec sa nesto malo manje od metra. Ostajem onako zbunjen, i posle jedno 10 sekundi dolazim sebi. Podizem motor (srecom pa sam naucio to da radim, inace bi bas bilo napeto...), postavljam ga na centralnu, znoj kaplje sa mene, mnogo vise od besa nego od napora. Pregledam motor i shvatam da osim par tackica na desnom retrovizoru, nema drugih ostecenja. Razmisljam sta dalje, shvatam da je jedina opcija da ga je sestra pomerila, pa nije imala snage da ga lepo namesti na centralnu, a realno izmedju sestre i motora, sigurno je vaznije da je ona OK. Motor cu srediti. Secate se one kupovine, volim je, radujem joj se... E pa malo mi je vec presela, ali svakako moram to da obavim. Presvlacim se, sedam na motor, punim kofer onime sto mi treba i sto mi ne treba. Vracam se nazad, punim frizider, penjem se na sprat kod burazera, on vadi neku lozu i to je to za taj dan. Al' zamalo. U nekom trenutku, posle 2.,3.,4., ili koje vec loze, kazem ja da mi je pao motor i da mi nije jasno kako ga je sestra uopste pomerila, a on ce meni "A to ga ja nisam onda lepo vratio. Pao je Ani kada ga je pomerala, ti si bio u kupatilu, pa je mene zvala da ga podignem". Malo loza, malo zen faza i izustih "ma dobro je to, nema veze". Tu je stvarno bio kraj za taj dan [emoji1787][emoji1787][emoji1787] Budim se ujutru i citava prica od sinoc je vec davna proslost. Ohladio sam se, a onda je bilo lako potvrditi ispravnu reakciju od sinoc. Ipak su oni moji, rodjeni i voljeni, i nema tog parceta metala zbog koga cu se na njih ljutiti. Planiram svasta nesto da obidjem narede dve nedelje, pa tako i planiram ovde da pisem i kacim fotke o tome. Za pocetak sam otisao do plaze Verige, na ulazu u Boku Kotorsku. Mala, prazna plaza, sa kaficem i pontom. Divno mesto na kome uvek provedem makar dan ili dva. Volim Boku, i volim ljude koji tu zive. Prijatni su, kulturni i nose mir. Kao i Boka. Uvek me opusti i smiri. Sutradan me sacekalo nevreme sa gradom. Budi me neka buka, neko lupanje. Otvaram oci, a ono kroz vrata od terase upada grad u sobu. Dok sam pozatvarao sva vrata po kuci, jer bio sam sam na tom spratu, i vratio se da pokupim ves sa terase, vidim da ga pola nema. Pogledom sam locirao gde su mi majice, potkape, bandane ali od pantalona ni traga ni glasa. Vec sam se pomirio sa time da cu morati da pazarim nove, medjutim spazim ih krajickom oka na samoj ivici iznad puta, zakacene za neko zbunje. Odahnuh, manje zbog para, a vise zbog velicine. Nisam bas po JUS-u [emoji1787][emoji1787][emoji1787][emoji1787] Vec koliko za doruckom sam procitao da je preminuo Duda Ivkovic. Svi koji me znaju, znaju da je kosarka moj sport, a od kada ja pamtim niko tu nije bio zasluzan za vise radosti nego Duda Ivkovic. Bilo je neminovno da nekada ode, ali svakako mi je zao sto nece biti tu da da podeli jos malo svoje mudrosti, znanja i harizme. U danima koji su dolazili naizmenicno sam skitao i odmarao. Poslednjih godina plaza Almara je jako popularna, a neposredno pre nje izgradjeno je i luksuzno naselje Lustica Bay. Prosle godine su izmedju Lustice i Almare napravili malu hotelsku plazu, otevsi od mora parce stena i nasuvsi ga sitnim sljunkom. A onda su, posto je vlasnik Lustice uzeo u zakup i Almaru i plazu Pecka (koja se nalazi u sledecoj uvali i koliko do pre dve godine je bila divlja plaza), napravili drvenu stazicu iznad mora, a uz same stene, koja povezuje sve tri plaze i hotel. U povratku sam svratio do Krasica, na mesto gde je nekada bio cuveni kafic Zanzibar. Nema plaza, samo ploce i betonske ponte, a nema ni Zanzibara. Jedno buckanje, i paljba dalje. Na povratku, stadoh pored jedne dobro poznate stene, koju su lokalci doradili i uredili prema svom vidjenju [emoji3] Ako vec nisam u Boki, destinacija je Ada Bojana. Poranio sam, kako bih imao sto vise vremena tamo. Pre neku godinu sam cak i kampovao tamo u sred marta. Bilo malo cupavo namestiti sator, posto mi je to bio prvi put, ali par ljudi, lokalaca iz cardi na Bojani, pomogli su i omogucili mi tri sjajna dana i dve savrsene noci na plazi. Put do Ulcinja klizav, dosta nekih neravnina, no dobro, ne zurim nikuda. Najjaci utisak je kako je sve mrtvo vec u septembru. Nesto sitno zivota koji se da naslutiti u Ulcinju i Bar koji je zaista grad i zivi nezavisno od sezone. Sipao sam gorivo na Eko petrolu na ulazu u Ulcinj, sto ce se kasnije ispostaviti kao velika greska. Ubrzo stizem na Adu. Jedan od mojih omiljenih pogleda je sa mosta, niz Bojanu ka moru. Odatle pravac do poslednje carde da ostavim motor i stvari i na kupanjac. Odrzavao se neki festival, pa je plaza bila bas skracena i zabranjen prolaz na dalje, tako da sam se kupao sa nudistima. No svakako, vecinu vremena smo svi bili u vodi, pa je bilo svejedno. Duvao je kao i obicno, Maestral. Za mene savrsen dan za punjenje baterija. Oko pet je vec bilo vreme za neku klopu i povratak u voljenu Boku. Riblja corba sa ovakvim pogledom nema cenu [emoji3] Malo sam se zadrzao na klopi, pa me sumrak uhvatio negde oko Buljarica i Rezevica. Osecao bih se lose da nisam opalio koju fotku Dok sam se vracao ka Tivtu, primetio sam da mi skala pokazivaca goriva bas ubrzano pada. Bio je mrak, pa nisam hteo da stajem i proveravam pre nego stignem kod strica. Cim sam parkirao, brzo jedan karton pod motor, da vidimo gde curi. Uhvatila me neka nervoza, nisam planirao da popravljam motor na moru. Par minuta kasnije, nigde ni kapi. Upali ga da radi u mestu, mozda pokaze nesto. Ma kakvi, suv kao barut. I meni klikne posle nekih dva sata nervoze, da nije mozda lose gorivo. Upalim motor, sidjem do INA pumpe prekoputa i dopunim rezervoar. Ispostavilo se da je EKO zaista sampion. Na 120 kilometara, umerene voznje, motor jr potrosio nesto preko 11 litara goriva. Meni za nauk, a ostalima info gde da ne sipaju. Tih dana se ispostavilo da je jedan od ocevih najboljih prijatelja, a inace i meni jako drag covek, bio u Boki kada i ja, tako da smo jedno bas prijatno vece proveli u Baosicima, u kaficu na samoj obali. Koliko jr bilo prijatno sedeti sa divnim covekom, toliko mi je zadovoljstva pricinila i voznja oko zaliva. Popodne sam proveo u starom gradu u Kotoru, gde sam potpuno neocekivano delio sto sa jednom prelepom cica macom koja je bila vise nego fina i pustila me za svoj sto. A parking ispred starog grada je standardno bio prepun motora. Lep je osecaj kada si medju svojima. Valjda sam zato i zaboravio da fotkam [emoji3] Imali smo kod strica i radnu akciju spremanja zimnice. Tri generacije na jednom mestu, i bese celodnevna zabava Iskoristio sam priliku i da se provozam do Bigove, divnog malog zaliva, sa lekovitim blatom. Odatle se nosi blato za leciliste u Igalu. A samo mesto je predivno, pravo morsko. A uz takvo mesto idu i dobre male konobe. Naisao sam taman kada je stigla i sveza riba [emoji3][emoji3][emoji3] Jos jedan od puteva koje sam zeleo da prodjem motorom je put od Kotora do Njegusa. Uzan, sa mnogo serpentina i sa sjajnim pogledom. Odvojio sam citav dan za to, sto se ispostavilo kao sjajna odluka. Stvarno ima razloga da citav dan posvetite ovome. Vrlo brzo nakon pocetka penjanja, izdizete se iznad planine Vrmac koja razdvaja Kotor i Tivat. Pogled na Zaliv i oba grada zajedno sa aerodromskom pistom je u najmanju ruku spektakularan. I kada se nagledate ove miline, ulazite u Njeguse. A tamo vas ceka A da to ne bi bilo sve (osim penjanja na mauzolej posvecen Njegosu - gde nisam krenuo jer sam u maju mesecu bio tamo, ali prilozicu poneku fotku i odatle), napravljen je sjajan novi put od Njegusa do Cetinja. Provozao sam ga u oba pravca i vratio se u Njeguse bas srecan. Za mene i moje vozacke sposobnosti, bas odlican put za uzivanje [emoji3] Vratio sam se za Tivat umoran, potrajalo je citav dan, ali bas zadovoljan sto je jos jedna stavka skinuta sa moje liste zelja [emoji3][emoji3][emoji3]. Te veceri se zapricah nesto sa stricem, pa smo se dotakli malo i njegovog oca. I onda stric skide sa zida gusle, pa mi je ispricao pricu o njima. Da vas ne davim, ali deda ih je rucno pravio za svog unuka, mog brata. Striceva kuca se nalazi na nekih par stotina metara od mora, i posto nema krov, vec plocu koja ceka neko bolje vreme i jos jedan sprat, vrlo cesto je mesto gde volim da zbrisem predvece i da gledam more i grad. Jedne od tih veceri je nebo napravilo spektakl Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Zasluzeno, na zimski san u toplu pecinu [emoji3][emoji3][emoji3] Sent from my SM-G985F using Tapatalk

BMW R 1100 RT - kada je pod gasom i obrtajima do 7l, kada ga vozim normalno oko 5L Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Boka [emoji4][emoji4][emoji4] Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Hvala [emoji3][emoji3][emoji3] Klopao sam u restoranu Savardak. Prodjes kroz grad Kolasin, pa onda krenes ka ski centru i sa leve strane je restoran. Ima ih nekoliko. Raj je na glavnom putu, nesto pre Kolasina iz pravca Mojkovca. Dobri su, OK klopa i super basta [emoji3] Sent from my SM-G985F using Tapatalk

Sreda - 15.9.2021. E pa ovoga puta me spavanje nije posluzilo [emoji3]. Budio sam se cesto, spavao na mahove i da mi nije bilo zao da budim familiju krenuo bih jos oko 3h. Ali smo nekako docekali 7h i ja i oni. Ustajem kao da sam odspavao 12h u cugu, svez, odmoran, nasmejan i oko 7:30h sam na motoru. Berane je u kotlini, motor hladan, a vazduh jos hladniji. Pozdravljamo se i uz obecanje da cu i u povratku svratiti, krecem. Danasnja ruta, Mojkovac, Kolasin, Podgorica, Cetinje, Budva, Tivat. Imam u glavi i gde bih voleo da svratim, ali videcemo kakvo ce mi biti prolazno vreme. Ne zurim i vozim polako, drma me trema jer danas stizem na more. Tacno znam mesto na kome cu stati, sta se vidi sa tog mesta i sto vise razmisljam o tome, to sam srecniji ali je i trema sve jaca. Ubrzo stizem do Ribarevine i skrecem levo. Asfalt je suv, ali ima dosta mesta gde je potonuo, pa svoju vec pazljivu voznju dodatno prilagodjavam uslovima puta. Mojkovac je tu, na dohvat ruke i ocas posla se spustam u grad. Jaloviste koje se godinama tu nalazilo su prethodnih godina osusili i ocistili, a prosle godine konacno napravili tu prostor za gradjane Mojkovca. Napravljena je trim staza, a takodje i pasarela iznad magistrale. Sa nje se silazi direktno u novoizgradjeni objekat koji sluzi kao vidikovac i koji se nalazi na ulazu u novi sportsko rekreativni prostor. Tokom Avgusta kada sam prolazio tuda, na tom prostoru su bili organizovani koncerti u sklopu Mojkovackog leta (mislim da se tako zove manifestacija). Svakako lepa stvar za Mojkovac. Nisam fotografisao, ali prilazem fotku sa neta. Prolazim kroz grad i poznajuci sebe, pravim plan kako da sredim tremu. Usporava me i cini me nepazljivim. Ali imam resenje. Kako bih sto pre to mogao da sprovedem u delo odustajem od Biogradskog jezera i produzavam pravo do Kolasina. Put je vec bolji, i ja sam se zagrejao i voznja je sve prijatnija. Ubrzo ulazim u grad i idem direktno u Savardak. Sto uz Kolasinsku reku i "molim Vas jedan smocani kacamak" E sada je bolje. Ono da ljubav na usta ulazi, mozda i jeste istina, ali da hrana utice na raspolozenje to je tacno 100%. Odmoran i bez treme nastavljam dalje. Javio sam mojima da sam samo u prolazu i da cu svratiti u povratku. Kako su se preci selili, Kolasin je bio jedna od tacaka na tom putu (tacnije Matesevo), pa su neki i ostali tu. Ostali su Iz Lijeve reke, preko Mateseva, zavrsili u plodnoj Metohijskoj kotlini, a onda odatle neki dobrovoljno a neki prinudno ka danasnjim lokacijama. Iz Kolasina polako krecem uzbrdo ka Crkvinama, a odatle u kanjon Morace. Dok smo kao klinci putovali sa roditeljima, secam se da je otac uvek kada bi smo se vracali sa mora, kako prodjemo Crkvine, navlacio nesto lagano preko sebe. Kaze da tu prestaje morska, a pocinje kontinentalna klima. Mozda jeste, a mozda i nije tako, ali je meni to ostalo u secanju. Na vrhu se nalazi restoran Crkvine sa koga se pruza predivan pogled. Dopada mi se i to sto motorom mnogo lakse stanem, prikocim, pronadjem mesto za fotku. Mogucnosti su neogranicene. Polako silazim nizbrdo i ulazim u kanjon Morace. Tek ovde uspevam da slozim u glavi nesto sto me prati jos od doline jorgovana. Naime, prosao sam ovim putevima barem nekoliko desetina puta kolima. I prodjem ih bez ikakvog razmisljanja o njima, za mene su to putevi kao i svaki drugi. Pa sam se cak i cudio ljudima koji kao neki svoj podvig opisuju to sto su otisli kolima na more. Pa znao sam u cugu da odem do mora i da se odmah vratim. Medjutim, sada kada to vozim motorom, ponovo uvidjam kakvi su to putevi. Koliko zaista traze postovanja i paznje. Kroz kakve kanjone, kakvim vrhovima planina, uz kakve reke i pored kakvih jezera prolaze. Na nekoliko mesta sam se zaustavio gledajuci u brda iznad puta ili provalije iza bankina i kada se to pogleda sa motora, a ne iz kaveza koji nas "stiti", sto auto i jeste, stvarno mora da se oseti strahopostovanje. Razmisljam o tome i izlazim iz jednog od tunela, kada sa leve strane mase neki covek i skace pored puta. Ne vidim nikakvo vozilo oko njega, pa resim da se ne zaustavljam. Medjutim, nakon 100m vidim sa desne strane motor na jednom ispustu pored puta. Nije bilo nikoga iza mene, pa sam malo jace zakocio i zaustavio se i ja. Kada, evo ga ovaj sto je skakao, trci niz put. Motor vidim da je Ukrajinskih tablica. Pridje covek, upoznasmo se, zove se Vlad, slicno kao i ja. Jos kada sam skinuo kacigu i potkapu, pa je video da smo obojica i celavi, odmah me prisvojio, kaze da smo braca [emoji3]. Pukla mu je sajla kvacila, nema rezervnu, a telefon mu ne radi. Kaze da vise od pola sata niko nije hteo da mu stane. Pitam kako mogu da pomognem. Odgovor je da ima prijatelja u Budvi, nas covek i da ga pozovem. Okrenem ja broj, njih dvojica se dogovore da ovaj posalje slep po njega, a ja sam objasnio gde se nalazi. Fotografisali smo se, razmenili brojeve telefona, ostavio sam mu neke flase sa vodom koje sam imao uz sebe i nastavio dalje. Kasnije sam ga pozvao da proverim sta se desava, kaze dosao je slep, idu ka Budvi. Odlicno, i to je dobro reseno [emoji3]. Vrlo brzo nakon sto sam se rastao sa Vladom, stizem u manastir Moracu. Manastir je podignut 1252. godine, a kao ktitor se pominje Stefan Vukanov, unuk Stefana Nemanje. Zanimljivo u vezi manastira su njegova dvokrilna vrata, koja su delom uradjena od slonove kosti, a poklon su velikog vezira Mehmed Pase Sokolovica. Takodje, freska "Gavran hrani proroka Iliju" nastala u 13. veku je jedna od najcenjenijih fresaka SPC. Na svetskoj izlozbi u Parizu 1952. godine zauzela je drugo mesto. Uz sam manastir, nalazi se vodopad Svetigora, koji se uliva u reku Moracu. Manastir je gradjen od zutog kamena, a legenda kaze da je kamen dopremljen tako sto je napravljen ljudski lanac i da je svaki kamen prenosen iz ruke u ruku. Glavna crkva posvecena je Uspenju presvete Bogorodice. Meni je manastir Moraca jako drag, jer smo tu uvek pravili pauzu tokom putovanja, bez obzira sto se Kolasin ka kome idemo ili iz koga smo krenuli nalazi na manje od pola sata voznje. Basta koja ga okruzuje je prelepa, a hladna pica iz potoka koji formira vodopad Svetigora su za nas decu uvek bila nagrada koju je trebalo zasluziti [emoji3]. Pomolih se Bogu, pa onda put pod tockove. Prolazno vreme mi je dobro, sunce lepo greje, tako da smem planirati da svratim jos negde. Za pocetak, valja stici do Podgorice. Hocu da napojim moj mali autobus. Dobro me sluzi i zasluzuje da mu sipam gorivo na proverenim pumpama. Do PG nista vredno pomena. Prodjoh dve patrole policije uz pozdrav rukom i sa brzinom sigurno preko ogranicenja, ali nisu ni pokazali nameru da me zaustavljaju. Na kruznom putu kroz PG stao sam na INU da sipam gorivo. Ovoga puta potrosnja jos bolja, 5.02l/100km. Malo sam i ja usporio, a i deo te kilometraze sam vozio bez kofera i torbe. Razmisljao sam kuda do mora, ali je na kraju ipak presudilo to sto imam mesto sa koga zelim da ugledam more prvi put, a do tamo se stize preko Cetinja. A i zeleo sam da prodjem put PG - CT. Odlican je za voznju, brze krivine (moje brzo je vrlo diskutabilna kategorija [emoji1787][emoji1787]), dobar asfalt, a sada nema ni mnogo saobracaja. I tako jezdim prema Cetinju, ali i prema jos jednom mestu koje zelim da obidjem danas. Nekih 10 km nakon PG iskljucujem se levo ka Rijeci Crnojevica. Grad je osnovao u 15. veku, vladar Zete, Ivan Crnojevic, koji je kako bi izbegao sukob sa Turcima, podigao utvrdjenje i crkvu posvecenu Svetom Nikoli. Mesto je znacajno po tome sto je tu 1494. godine stampana prva knjiga na cirilici "Oktoih prvoglasnik". Takodje, tu je otvorena i prva apoteka kao i prva radionica oruzja. Danas je to malo turisticko mesto, u kome zivi oko 200 stanovnika. Na keju se nalazi nekoliko malih restorana. A preko reke koja izvire iz Skadarskog jezera a uliva se u Jadransko more i dalje stoji most koji je 1853. godine podigao Knjaz Danilo u spomen na svog oca. Priroda je potpuno neverovatna ovuda i moram reci da sam ostao bez teksta, posto je i meni ovo prvi put da sam svratio ovde. Put je uzak i sa dosta zakrpa, ali svakako ovuda se ne zuri, tako da je to u redu. Napustam Crnogorsku Veneciju jako srecan i zadovoljan sto sam izabrao da svratim bas ovde. Razmisljao sam da ostanem na rucku, medjutim more je bilo preblizu i nisam zeleo da vise odlazem taj susret. Vracam se ubrzo na glavni put i hitam ka Cetinju. Autobus samo prede i ostavljamo kilometre za nama, a ubrzo prolazimo i kruzni tok ispred Cetinja i krecemo levo. Uzbudjenje raste, vreme susreta se blizi, a meni nekako frka. Nema price da sam tim putem prosao vec dva puta ove godine, da sam bio na moru pre mesec dana i da se tu apsolutno nista nije promenilo od tada. To je jedan potpuno novi put, a more je neko drugo na kome nikada nisam bio. I utom, eto ga... Migavac levi, pogled da li ima nekoga iza mene i skretanje... Zasluzio je i on da se nadje tu [emoji173][emoji173][emoji173] I sada je odmor mogao da pocne. Osetio sam veliku radost sto sam sebi ispunio jedno decacko obecanje, ali jos vecu radost sto sam shvatio da ja to mogu i da putovanja koja dolaze treba tek osmisliti i isplanirati. A pre svega toga treba se odmoriti. Do Tivta sam stigao ocas posla. U naredne dve nedelje bicu na primorju. Guzve nema, pa cu iskoristiti, ukoliko me vreme posluzi, da procunjam malo i smislim kuda nazad. Dobar je osecaj. Ma sta dobar, odlican!!! Sent from my SM-G985F using Tapatalk