Dragi moji, ovo je još jedan putopis, ili parče života pretočeno u fajl. Za početak. Kada prođe strašni sud BJB-a, možda se nađe i u knjizi koju polako sklapam iz fragmenata. Kao najavu reći ću samo da je ovo prvo putovanje u kom se potpuno uživalo. U kom nema patnje. U kom je sve lepo, i u koji će svako od Vas poželeti da se implementira. Hajde blago meni, u prvu šaltaj, pa da krećemo ! Mozak pod kišom Rodiš se, učiš hodati, naučiš čak i rukama se pomoći i pred tobom su dva moguća načina kretanja ka nekom cilju. Na glavu iz kolevke pa na pod, ili prosto sačekaj majku pa hajde polako dalje kud put povede. Na moju sreću (i žalost) uvek sam birao ovaj prvi način. Zašto jednostavno kad bi moglo biti i uzbudljivo ? Tako se i ja nađoh u večitoj potrazi za avanturom. Za boljim, lepšim i uzbudljivijim životom. Da li će moj život postati u stvari život jednog moto-nomada ? Za sada ne. A za kasnije potrudiću se da bude tako. Odakle ideja za put u opasan raj ? Tinjala je odavno negde kao plan a postala realna ruta krajem 2015 godine. Ograničenje je bilo samo jedno – vremensko, u trajanju od svega 18 dana. Vremensko ograničenje je ono koje najviše boli tokom celog putovanja. Postoje mesta gde bi proveo ceo život a limitiran si na samo 1 dan ili čak samo 4 sata. Pa ti smisli i napravi kompromis sa sobom svojim telom i dušom, sa svojim saputnicima i pratećim okolnostima. Ograničenje u novcu koji je na raspolaganju svakako postoji ali to se uvek reši (ne znam kako) u poslednjem trenutku kad već pomisliš precrtati i pobacati u đubre sve planove. Kad se odlučiš čvrsto da odeš i da se vratiš nisi ni svestan da si već ceo san odsanjao a pola u javu pretvorio. Oktobar 2015, Berlin U ovoj hladnoj zemlji sve su izmislili. To što Švaba nije napravio to ne postoji. Prosto ljudi znaju izhendlovati bilo šta. Da li je to nekakav rotirajući nož za krompir ili voz sa enterijerom kao u zvezdanim stazama nije bitno. Sve mogu ! I rat kad naprave on ispadne svetski. Zašto i ove sijalice u stanu ne izmisliše kao u Srbiji da stvarno sijaju a ne da čkilje? Sparen ! Štede energiju kažu. U toj polumračnoj atmosferi u stanu sklapaju se kockice i crtam nekakvu rutu. Napolju kiša nema nameru da stane. Da li se ventil pokvario ili šta je drugo u pitanju ne znam još. Svež gasterbajter u Berlinu treba vreme da shvati ove sijalice, ljude i klimu. Crtam rutu u polumraku, pišem šta videti, gde eventualno spavati – a raspoloženje mi ispod 0 zbog kiše. Ne volim je ama nikako. Sačekaću saputnike ovde, prespavaju, odmore i krećemo preko Belgije ka Engleskoj. Prelazimo u Ujedinjeno Kraljevstvo, obilazimo London i nastavljamo ka zemlji pokrivenoj najlepšom zelenom travicom na kojoj dobri ljudi prave najbolji viski ! Škotska je nekakav cilj a Irska i Engleska će da nam budu onako usput. Kad bude teško pomisliš samo na čašu Midleton viskija i sve ti krene baš kako treba. Pade mi na pamet vožnja levom trakom. Kako da se na to naviknem ? Hoću li u prva dva tri preticanja preticati kanalom kraj puta ili ću odmah skapirati da idem ko Englez desnom pa se vratim u levu ? Da li ću se u prvih 10 ili možda 20 auta čuditi kako se to kreću bez vozača ili ću odmah se prebaciti u mod “Sve suprotno od normalnog” ? Kilometraže nisu bitne, sve to možemo obići lako u 18 dana. Do Glazgova dodjoh i ne ide dalje. Kiša i tama ubijaju i zadnje atome mog raspoloženja. Krevetiranje pa sutra ujutru pravac Tempelhof (stari aerodrom u Berlinu-a sada park). Vikend, valjda će i kiša stati pa da tamo na miru popijem kaficu i nastavim pakovati rutu. Ja ja das ist eine capuccino ! Švabica još ljuta, meni objašnjava da crna smrdljiva tečnost sa dve kapi mleka je u stvari kapućino. Šta god ja njoj rekao ona je ubeđena da je to kapućino a da sam ja u zabludi. Dva eura nisu problem, nego oni naprosto nemaju čulo ukusa niti mirisa. Valjda im to ne funkcioniše po difoltu. Tu opciju im eventualno kasnije uključe-uz neku doplatu verovatno. Kiša se i ne seća kad je počela padati a ne zna ni kad bi trebala stati. Kao pravi nemac vučem se s rancem u podzemnoj i smišljam kuda sada sa Alexander Platza a kuda u julu iz Glazgova. Vidim iz Glazgova se ja pomeriti neću dok ne popijem pravu kafu, makijato ili kapućino a to će značiti ili da moram na istok kod Don Đakoma pravog italijana sa pravim kafematom a ne digitalnom elektičnom spravom koja kreira crnu brlju koju nemci piju i kažu to je kafa. Ili na zapad na Potsdamer platz ? Ima neka rupa toliko mala da klaustrofobični tu ni ne ulaze, ali spremaju pravi italijanski kapućino. Uvek kao biram i razmisljam a završim kod Don Đakoma. Ne moram ništa reći, makijato već stiže sa San Pelegrino vodicom, joj kakvo je ovo osveženje, joj što život može biti lep ! Vozim ja uz kafu od Glazgova pa sve do severne Irske do Belfasta, da me konobarica stalnim šetkanjem ne ometa sigurno bih i do Dablina stigao, ali te petice šestice osmice ne znam da li se to može i premeriti i oceniti…naprosto mi odvlače pažnju. Da je bar 17 inča monitor na laptopu nego 13 ! Kud god ona krene ja moram videti. Ne mogu da ocenim da li je italijanka kao ostatak osoblja ili je nemica, ali u svakom slučaju odoh ja kući. Zavrtelo mi se više u glavi. Big Ben u Londonu je mali za ovo. Taman sve spakovao i došao do Kardifa da jurim cene smeštaja i pade mi na pamet najbitniji detalj ! Klima ! Pa ovde poludeh od kiše dva dana a tamo dva dana u godini kiša ne pada ! Ček malo da mi to proverimo. Statistika i vremenska prognoza imaju svoje viđenje koje se meni ne dopada. Hajde da mi to malo proverimo iz prve ruke. Nađoh neki putopis mog sajber drugara i krenuh čitati. Otišao čovek u avgustu, dobro opremljen-kao da je pošao na vojnu vežbu, i kaže super se proveo. Nema tog kišnog odela koje nije tamo propustilo vodu, i nema tamo spavanja za sitniš. Ali ima kaže da se nadje topla odeća jer to retko ko ponese sa sobom za avgust, a tamo svaku noć se provedeš ko na Kopaoniku u februaru. Super je kaže što na putu ima dosta kojekakvih natstrešnica da se avanturisti koji vole kišu mogu skloniti ako baš pojača dejstvo. I kaže kad je najteže i kad najjače pada uvek tu negde ima neki ultra skup smeštaj u obliku dvorca iz 15 veka. Stvarno je kaže bilo super samo je žena u nekom momentu dala ultimatum – ili da je vozi na aerodrom ili momentalni razvod braka. Nije mu kaže jasno baš zbog čega, kad su tako lepo spavali tri noći u šatoru, tek četvrtu noć je malo propustio, ali nije kapljalo po glavi, malo samo po nogama. Jeftinija je avio karta od razvoda. Kaže lako ću kuću i stan deliti a šta će biti s motorom. Nije bilo kiše od 8h ujutru do 18h popodne baš tad kad je gospođu ekspeditovao na Hitrou. Lepe li avanture. Baš jedva čekam polazak. Napolju lije i dalje i ne prestaje. Hafelander ringom prolete auto i rasprši baru u sitne kapljice po celoj ulici. Poput kapljica i moji planovi nestadoše. Spustih poklopac na meku i odoh u šetnju po kiši, možda mi se dopadne pa ipak odem tamo ? Nepisano je pravilo da su prvi planovi namenjeni reciklaži papira i Trash folderu. Decembar 2015, Berlin Pojam i shvatanje avanture je relativna stvar. Nekome su i patike na 5km avantura, a nekome je i cela zemaljska kugla mala. Neko po svetu vidi opasnost neko vidi izazov. Tako da je teško usaglasiti se sa saputnicima koji bi krenuli sa mnom. 2014 godine smo otišli put Maroka, svratili u pustinju, vratili se na točkovima. 2015 godine pojačani sa još jednim putnikom odlazimo za Moskvu pa preko Finske, Letonije, Litvanije, Estonije… polako kući. I sada treći put po redu Dejan-Bosanac, Novica, i ja treba da krenemo nekuda. Dejan-Bosanac, njemu je sve potaman. Ne mora da jede, nije ni žedan preterano ali uvek će da krišom popije moj redbull ili koka kolu. Ne pravi pitanje gde se ide, kuda se ide, koliko će da košta itd. Fleksibilan po svakom pitanju i ako zagusti pouzdan prijatelj na putu. Ali ne voli čovek ujutru rano da ustaje, lenjivac po prirodi. Ustaje rano kad mora i kad ga probudim. Na svetoj kravi (BMW R1200GSA) poslednje 4 godine i kaže samo BMW. Novica-saputnik koji ponosno jaše belu Yamahu Super teneru koja najmanje troši i najlepša i najbolja je sve jeste… jer u suprotno se sa njim ne vredi ubeđivati. Odličan saputnik dok je sve onako kako on zamišlja. Voli dobru hranu i kafu ali isključivo ako se to ne kosi mnogo sa novčanikom. Njegov humor zna da prija, ali često pretera tako da dodjem u poziciju da stanem, okrenem se i odem. Ali, već nekih 8 godina zajedno putujemo tako da smo nekako navikli. Mrzi BMW iz dna duše ali je pitanje momenta kada će ga kupiti. Otprilike kad mu padne cena na nekih 12000 za nov sa opremom. Tako valjda neće puno boleti. Kada sam pomenuo Mongoliju kao potencijalnu destinaciju Novica je odmah počeo da viče da nije lud da ide tamo gde ratuju, upitasmo ga gde se to tačno tamo ratuje, kaže ratuje se. On ne ide. Bosanac i ja zainteresovani, ali realno nemamo dovoljno vremena za pripreme. Uostalom ja NEMAM motor. Nadam se da će se kockice složiti i da ću uzeti novog Suzuki V Stroma 1000 ili polovan BMW R1200GS. Novica bi na zapad jer mu je tamo sigurnije, ja bih na istok jer je zanimljivije. Bosanac bi se penjao i na drvo motorom samo da mu se kaže ajd vozi tuda krećemo. Nord Kapp mene ne zanima, Novica bi išao. Kompromisa nema ni na vidiku. Još 2011 godine sam mislio dok sam se motao po plažama Crne Gore sa Transalpom da odem za Bar, pređem u Bari pa gde završim. Posao se javi i hajde nazad tako da ne odoh. Ja pomislih na Italiju i Siciliju a Novica me preduhitri i baš to reče - ITALIJA I SICILIJA ! Konačno se složismo-Sicilija kao prioritet ! A zatim Italija pa gde završimo ! Nemačka klima je vrlo inteligentna, čim počneš razmišljati o destinacijama pod suncem i 40 stepeni i ovde se klima popravi. Da sam znao ranije.