Prošle godine u ovo vreme, samo sam se nadao da ću kupiti neki maxi skuter ili motor, pa da možemo Julijana i ja zajedno sa drugarima na motoru da putujemo, a ne stalno mi kolima oni motorom. Od prošlog leta na nagovor kuma, postajem član foruma. Uglavnom sam samo iščitavao tehničke detalje, putopise, putopise, putopise. Kako koji pročitam, sve više poželim da dođem do motora što pre i da putujem gde god, pa ako bude prilike da i ja nekad nešto zapišem. Na jednodnevnim putovanjima, uvek smo komentarisali koliko je lepše, koliko je bolji sveukupni doživljaj prirode i puta na motoru. I tako, posle godišnjeg odmora prošle godine, upisah za polaganje za A kategoriju, nema čekanja više. U brzinskom roku, dobijena dozvola, a plan za motor je bio da se uzme do proleća 2017. Međutim, krajnje neočekivano dolazim do motora par dana pre polaganja, Aprilia Atlantic 500, 2002.g. Cela zima protiče u planiranju vožnji za sledeću sezonu, kupovina opreme za suprugu i mene, i naravno neophodno sređivanje motora. Sezonu počinjemo sa nekoliko jednodnevnih vožnji od 200-250km, planirana i dogovorena je i Ex Yu vožnja u junu sa Sašom (@SALE_CA) i Ivanom (i oni takođe na AA500, ali o toj turi drugi put ), ali sada iznenada se otvara prostor i vreme da prvi put krenemo u vožnju od dva dana, 27/28.05. S obzirom na radnu subotu, planiramo polazak za 14h. Za subotu je planiran put do Zlatara i tamo prenoćište, međutim, par dana pred polazak, prijatelji nam se javljaju da će biti vikend na Zlatiboru da svratimo na kafu, tako da odlučujemo da prvi dan idemo samo do Zlatibora, a drugi dan dalje. Petak veče, prvi put se pakujemo za moto turu, iako je to samo dan i po, ipak nam je to poseban doživljaj. Atlantic ima kofer od 45 litara, a i dobro poznati ogroman prostor ispod sedišta, tako da to neće biti problem. Do sada smo uglavnom išli i na jednodnevne ture sa Sašom i Ivanom, što nama neiskusnima pruža veliku podršku i sigurnost. Kakva god da bude situacija, lakše je kada si sa nekim, pogotovu sa nekim iskusnijim a Saša konkretno vozi motor već 6 godina, a ja 6 meseci. Subota, 27.05. 14h i krećemo, polazak ka Zlatiboru. Najavljuju ceo vikend promenljivo vreme, kišu, oblaci, sunce, toplo, hladno. Suviše smo se navukli i suviše željno iščekujemo ovaj put da bismo odustali. Aprilia spremna kao i mi, gas i polazak. Usput, osmeh nam se ne spušta sa lica, već uveliko poznati predeli od Čačka do Zlatibora se smenjuju, prelepa Ovčarsko Kablarska klisura, Užice, Zlatibor. Stižemo dosta brzo, pa odlučujemo da produžimo makar do Tornika dok je još lepo vreme, a postaje svežije uveliko. Za taj dan i nepunih dva sata vožnje ukupno tačno 100km. Nakon toga dolazak u smeštaj i popodne provodimo sa društvom na ručku, kafi, šetnji, domaćem vinu i ostalim đakonijama. J Dogovaramo se da se ujutru makar malo naspavamo i odmorimo od radne nedelje i da nastavimo put, ipak imamo ceo dan. Planiramo ustajanje za 09h, međutim, uveliko budni još od pola 8, verovatno zbog nestrpljenja i očekivanja da što pre počne novi dan. Za danas, planirano: Zlatibor – Radojinsko jezero – Sjenica – meandri Uvca – Novi Pazar i kući. Malo više od 300km za taj dan. Doručak pored jezera na Zlatiboru i krećemo. Utisak je da je dosta sveže, ali nadamo se da pošto je tek 10h da će u toku dana biti samo toplije. Uživamo u beskrajnim pogledima na zelenu prirodu, jele, borove, pašnjake i krave. Usput komentarišemo preglede, put i tmurne oblake. Nakon nepunih 40km stižemo do Radojinskog jezera. Iskreno nisam ni znao za jezero, ali sasvim slučajno, par dana pred polazak ugledam na nekoj od društvenih mreža interesantnu branu, tj oblik, pa smo rešili kad smo već tu da svratimo. Odstupanje je bilo nepunih 7km u jednom pravcu od glavnog puta tako da nije strašno. Nastavljamo dalje. Posle doručka nismo popili kafu, samo nam je svež planinski vazduh služio za razbuđivanje. Planiramo da napravimo pauzu za kafu na Kokinom Brodu. Primećujemo da je nivo vode daleko od normalnog uobičajenog. Sedamo na terasu, sunce nas greje, taman da se malo zagrejemo pred nastavak puta. Sledeća stanica, meandri Uvca. Spuštamo se ka Sjenici izuzetno prelepim putem, kvalitetnim, a u glavi mi se motaju Sašine reči: „Do Sjenice ti je loš put, kao prošle godine kad smo išli po istočnoj Srbiji, sve same zakrpe!“ Uživam u putu, i razmišljam jel realno da su renovirali put od prošle godine. Nije prošlo minut, počinje ta deonica puta na koju je Saša mislio. Krpa, zakrpa, rupa i tako redom... Pre polaska, pogledao mape, video stanje puta na YouTube-u a i Saša mi je preneo utiske od prošle godine, da je prošao, ali da je psovao kuda je išao. Drugi drugar, takođe forumaš (@Dudic90), mi kaže da mu je bilo žao njegovog TDM-a, i da nije siguran kako ćemo mi sa AA proći. Mislimo se mi, kako svi da idu a mi da ne prođemo, ma polako, nije to tako strašno. Šta ima veze što nemamo ni 3000km iskustva po asfaltu, a po makadamu 0 km I tako mi polako skrenusmo na makadam, bezbroj rupa, bara, neravnina, Atlantic se ne muči, ali mali točkovi, oštro kamenje, na delovima puta kuda je voda prošla odnela deo puta. Za svaki veći motor, enduro, čini mi se uživanje za vožnju, a za nas kao kazneni put. Vozimo se, vozimo kad prošlo tek 2km od 6.4 km koliko google mape kažu. U jednom trenutku neka gadna krivina, pa deo puta fali, a sve vreme ne smeš da pređeš preko rupe, jer je opšte poznato kakve amortizere AA ima tj nema, i tamo vamo, eto nas pred padanjem, ali nekako nas održah na rukama. Strah čini svoje, Julijana sišla sa motora, nastavlja polako peške, dok se malo nije smirila. Nastavljamo dalje i konačno dolazimo do kraja puta. Tu nailazimo na parkirani TDM, komšije iz Lučana. Dečko kad nas video, tj Apriliu, upita: „Pa gde ćete skuterom!?“ Prvo sam pogledao u gume Aprilii, konstatujem da su čitave, olakšanje... Prelazimo brdo, i vidimo meandre ispred nas. Vidikovac pust, nigde nikoga, samo mi. Ne uživamo u pogledu i prirodi toliko, jer smo još pod utiskom od puta. Slikamo se, snimamo malo i krećemo veoma brzo nazad jer vidimo da preko puta nas kiša u daljini pada žestoko, i bojimo se ako nas uhvati ovde, sa motorom do asfalta nećemo doći. Krećemo nazad, i povratak istim putem deluje daleeekooo lakši i jednostavniji, a i oboje smo sada iskusniji, makar za tih 6.5 km vožnje po makadamu. Lagano stižemo do asfalta, silazimo sa motora, prekrstismo se, poljubismo i teramo dalje. Sada već ushićeni što smo prošli ovim putem uspešno, ne primećujemo kišicu koja počinje sve jače. Nastavljamo dalje, planiramo do Novog Pazara na ćevape i kući. Uživamo u prelepim delovima oko Sjenice. Nikad nisam bio na ovu stranu, pa se oduševljavam lepotom visoravni na kojoj se nalazi. Nije to na slikama ni prići kako je uživo lepo videti. Nakon lepih deonica i pogleda, počinje deo lošeg puta do Novog Pazara. Glad čini svoje pa nas dodatno čini nervoznim i razdražljivim, nikako da stignemo do N.P. Prolazimo pored table 6 km do NP, radujemo se susretu sa ćevapima sa kiselim mlekom kod Jonuza, ali tih 6km je nekako preraslo u 10ak km i 20ak minuta vožnje. Konačno sedamo kod Jonuza, jedemo ćevape i osećamo zadovoljstvo kao da smo stigli kući, iako je pred nama još 140km, ali odličnog i zanimljivog puta kroz „Dolinu jorgovana“. Siti, srećni, sedamo na motor i krećemo, planiramo bez pauze do kuće da stignemo. Već posle 10km osećam da se Julijana neobično smirila, obično vidim u retrovizoru makar njene rukave koji su čas na jednoj strani motora, čas na drugoj. Upitah je preko kineske komunikacije jel zaspala, kaže: “Nisam nisam, vozi samo...” Međutim posle 20km stižemo u Rašku, stajemo na NIS pumpu. Kafa, odmor, voda, razbuđivanje pa nastavljamo. Vozimo prelepim putem, pun krivina, izuzetno kvalitetan. Stajemo još jednom u Kraljevu na pumpu, protežemo noge na kratko i pravac Čačak. Stižemo oko 19h u Čačak, posle ukupno oko 420 pređenih km. Veoma zadovoljni kako smo prošli i kako smo se proveli. Konstatujemo da nam je nedostajalo društvo Saše i Ivane, i željno očekujemo planiranu turu za 20ak dana sa njima. Svuda pođi, kući dođi... Za kraj, i kratak snimak! https://www.youtube.com/watch?v=mFtkW_N9yZk