Prosle nedelje odlučih malo da se provozam sa curom. Moj izbor jer pao na nacionalni park u Rumuniji koji je relativno blizu granice sa Srbijom. Milica se složila i dogovorili smo se u 2 minuta sta i kako. Imalo smo jedan dan na raspolaganju pa nam se to cinilo kao izvdljivo. Malo nategnuto ali izvodljivo. Plan je bio da iz Kule rano ujutro krenemo preko Zrenjanina i Vršca na prelaz preko Bele Crkve. Nacionalni park je relativno blizu granice. Tako je i bilo. U subotu smo krenuli iz Kule u pola 6. Dobro smo se obukli, proverili pritisak u gumama i krenuli. Ujutro nema saobracaja, niti policije (ako je i ima onda spavaju u kolima) pa se drzao malo brzi tempo. Zabalj - Zrenjanin deonica katastrofa. ko god da je na vlasti u Žablju radi užasan posao. Onoliko udarnih rupa u jednoj od važnijih ulica nema ni u africi. Ne priliči ni nekoj zabiti u istočnoj srbiji gde je zadnji put vozilo prolazilo tuda bilo na parni pogon. Prvi odmor nam je kod dvorca Kapetanovo. Nalazi se kod sela Stari Lec. Kapija zatvorena...ne može se prići. Šta da raimo...sklonili kapiju i prošli motorom. Ako nas neko zaustavi plan je bio da kukamo kako je kapija već bila otvorena Dolazimo motorm do dvorca i malo odmaramo. Nema nikog..barem je temperatura prijatna i lep je dvorac. Pravi vojvođanski. Evo je Milica kod parkirane Hondice Pokušali smo na vrata ali sve zaključano. Nismo hteli da virimo kroz prozor Posle 15ak minuta nastavljamo dalje. Pravac Vršac pa Bela Crkva gde odmaramo i doruckujemo. Jedno opažanje..svaki put me neprijatno iznenadi nedostatak bilo kakvih putokaza u Vršcu. To je katastrofa. Zrenjanin je isto malo konfuzan ali Vršac je poseban. Pogotovo ona raskrsnica gde se 4 ili 5 razlicitih puteva ukršta...strasno. Posle odmora u Beloj Crkvi idemo na granicu. Ono što nisam napomenuo je da sam krenuo u Rumuniju sa motorom koji nije na mom imenu i za koje nemam ovlašćenje (imam overen kupoprodajni i placen porez ali nisam hteo to da nosim)..Znam znam..glupa rabota ali nisam hteo da dajem pare za ovlašćenje..Išli smo u principu ako ne prodjemo granicu idemo na vršačku planinu ili se spuštamo na Ram pa kud nas put navede Na granici naravno traže punomoć. Malo se natezali...lepo popričao sa momkom. Na kraju se sažalio na mene ili na Milicine tužne oči pa nas je pustio posle 10ak minuta. E onda dolazi najgori deo puta ikada. Ceo taj deo Rumunije karakterisu ocajni putevi puni ulegnuća. Moja Honda se par puta nabila do kraja..sva sreca semerinzi izdržali. Već se osećaju Karpati..u svežijem zraku i lepšem mirisu vazduha. Malo smo se zagubili u jednom selu..jurila nas seoska perad po selu ali na kraju nalazim pravi put i nastavljamo. U isto mselu sam i prišli put kada sam isao promašio ulicu Stižemo na odredište relativno brzo. Ostavljam čuvaru 5 eura za ulaz (nikad pre nisam plaćao..izgleda neka novina) i da nam malo pričuva motor jer je cena duplo manja..ali da ne vraća kusur itd. Malo smo popričali sa njim da se raspitamo za stanje puta. Prošli put sam deo zemljanog puta prešao sa čoperom ali Hondaj e 3 puta veća i teža pa sam se raspitivao da li je izvodljivo jer nsiam znao kakvo je stanje sa padavinama bilo. Objasnio covek da se ne zajebavam sa motorčinom i da krenem peske. u principu bilo je kiše zadnjih dana i sve je u blatu. Presvlačimo se u letnju opremu. Kratke majie..pakujemo torbu hranom i vodom i krećemo. Od glavnog parkirališta se put odvaja na 3 strane a mi smo izabrali onaj koji je meni i pre ostavio najlepsi utisak. Evo jedna sličica srećnog para Put je blatnjav i da sam bio pametniji nosio bih planinarske čizme jer sam par puta proklizao momački. Ima pešačenja jedno 5 sati do kraja puta i nazad. Kada je tlo suvo možda i pola sata kraće onako finog hoda da se ne vučeš ko baba. Ceo put vodi pored reke Beu, koja je pritoka Nere. Karakteriše je izuzetno hladna i savršeno bistra voda. Brdo vodopada i kaskada, kao i par manjih jezera. Turista ima dosta i svi su prirodnjački nastrojeni. Nigde smeća..priroda je ovde glavna i covek je tu da posmatra i da se divi. Nema tu mesta nekoj mehanizaciji, struji, urbanizmu bilo koje vrste..imas prokrcen put kroz šumu i tvoje je da paziš gde kaziš i da uživaš. Šetaš dolinom...priroda odzvanja cvrkutima i raznim cvrčanjima insekata..Karpati se uzdižu oko tebe a sunce greje glave Na oko pola puta se nalazi jezero Ochiul Beului. Predivno malo jezero za koje je vezana jedna tužna legenda. Predanja kažu da se sredinom leta oko jezera skupljaju vile i mame muškarce. Ono što je zanimljivo je da je jezero uvek mirno i da mu je temperatura uvek oko 4 stepena iznad nule. Nikad ne ledi ali ni na 40 stepeni se vode ne zagreva. Pošto sam poneo svoju kamericu hteo sam da je potopim u vodu pa smo napravili pravili priručni selfie stick u pravom smislu te reči. Vezali Milicinom gumicom za kosu i potopili par puta u vodu. Sama naprava izgleda ovako : A video sa kamere možete ovde pogledati. Dubina vode je izmedju 3.5 i 4 metra. ali je kristalno bistra pa je tesko odrediti dubinu sa površine: Posle nekoliko sati od pocetka pesačenja dolazimo do cilja..odredišta koje smo zacrtali. Do vodopada Beusnita. Tu smo ručali..uživali u pogledu..umili se u vodopadu. "Pokisli" od vode koja leti na sve strane..sve u svemu : uživali. Pošteno smo se odmorili i krenuli nazad. U povratku nismo puno slikali..više smo umakali noge u reku i uzivali u prirodi Na odredište sm ose vratili ravno 5 sati posle polaska. Umorni ali i sretni i puni utisaka. Motor i sve stvari na mestu. Niko ništa nije dirao. obukli smo se u opremu i krenuli nazad. Malo me uplašilo to što je izgledalo kao da će nas kiša uhvatiti ali smo joj ipak umakli U Kulu smo došli sa mrakom. Prešli smo nešto jače od 500km. Potrošnju nisam merio. Jednom sam sipao i to u povratku u Vršcu. Motor se lepo ponašao. Nije bilo nikakvih problema. Ima još dosta slika...ali ko će to sve uploadovati... u svakom slučaju: kome nije daleko nema izgovor da ne ode i uživa.