Pozdrav svima, Imam zelju da uzmem Apriliju atlantic 500 Model kao na slici Stanje da je pristojno, da je spreman za duze puteve Ako neko prodaje neka se javi, poziv, poruka, slike... 062250003 Reyhan

Prodajem maksi skuter, Aprilia Atlantic 500, 2002. godište. U mom vlasništvu od kraja novembra 2016. godine. Za nepunih godinu dana, sa njim pređeno nepunih 7500km, pa sada na satu ima 48730km. Na početku sezone urađen servis kod kolege sa foruma, Darka Satelisa. Sam servis možete videti ovde: Ukratko, tada, početkom marta 2017. na 41.600km urađeno i zamenjeno: - zamena ulja i filtera; - instalacija, nosači osigurača, osigurači; - štelovanje ventila; - očišćena klapna gasa; - nov original kaiš; - novi klizači; - svećica; - nov (polovan) varijator u odličnom stanju; - ležaj u dekli; - ležaj u kvačilu; - ležaj u roleru; - ležaj prednjeg točka; - ulje u reduktoru; - prednje pločice na levom disku; - povišeni KAPPA vizir. Nakon par dana, stavljena nova zadnja guma Dunlop Scoot Smart 140/70-14 (original račun i garantni list). Tada još jednom zamenjeno ulje u reduktoru kao i ležaj zadnjeg točka. Krajem jula, na 47.000 urađen mali servis, promenjeno ulje i filter, tako da sledeći servis pada na 52.000km. Krajem septembra, stavljen novi akumulator, Yuasa YB14L-A2 (original račun i garancija). Prednju gumu nisam menjao, prethodni vlasnik ju je zamenio 7000km pre moje kupovine. Na motoru je originalna boja, u mom vlasništvu nije padano sa njega. Na slikama se vidi par ogrebotina. Motor je 95% vremena vožen na otvorenom i sa saputnicom iza. Za prvu, debitantsku godinu i više nego dovoljno obišli Srbiju i uži region. Dakle, motor prodajem nakon svoje prve moto sezone, nakon nepunih godinu dana provedenih sa njim. Na sam motor nemam zamerki, ali jednostavno bih želeo da pređem na neki veći touring/enduro motor za sledeću sezonu, TDM900, V-Strom650, V-Strom1000 i slično. Cena motora je 1600 eur. Ako je neko zainteresovan, dolazi u obzir i zamena za neki od gore navedenih motora. Uz motor dajem i originalni vizir koji je bio na motoru, kao i Pontis Kraljevo ceradu. Za sva dodatna pitanja stojim na raspolaganju na forumu, u pp, poziv, Viber ili kako god. U nastavku se nalazi malo slika. Pozdrav, Nikola Vukićević, Čačak 062/8138389

Konačno, dočekasmo i tu dugo iščekivanu turu. Planirana ruta: Čačak – Trebinje – Dubrovnik – Kotor – Plužine – Durmitor – Čačak. Trodnevna tura, nas 4-oro. Saša i Ivana (Aprilia Atlantic 500) i Julijana i ja (Aprilia Atlantic 500). Već smo putovali zajedno kolima, letovali, družimo se već dugo dugo, ma znamo se ceo život. Ne treba ni da pominjem koliko smo srećni i uzbuđeni. Mi, zato što prvi put idemo motorom u inostranstvo, sa nama dragim ljudima, a oni (Saša i Ivana) zato što konačno imaju nas za saputnike na motoru a ne kolima. Oni su već putovali pre par godina za Dubrovnik, i imaju lepog i višegodišnjeg iskustva na motoru, a mi sem 3000km po Srbiji u ovoj godini, nemamo nikakvog iskustva. Julijani i meni drago putovanje jer prvi put idemo na tu stranu, tačnije nikad nismo bili ni u Trebinju, ni u Dubrovniku, ni u Boki Kotorskoj, ni na Durmitoru. Sem povratka od Nove Varoši, i puta do Višegrada, za nas totalno nov i nepoznat put i novi i nepoznati predeli, a obožavamo da idemo novim putevima. Dan prvi, 23.06. Naravno buđenje i pre navijenog alarma. Dogovor je da skupljanje bude u pekari u 07.15. Doručak, kafa, dobro raspoloženje je tu i možemo krenuti. Polazak u 08.00. Granicu prelazimo odmah, bez gužve i zadržavanja. Prva pauza u Višegradu, pored mosta naravno. Boja Drine nerealno lepa, prijatna i zelena. Slike naravno ne mogu da opišu izgled i lepotu. Danas spavamo u Trebinju, što nam je samim tim i današnji cilj. Na putu od Foče, počinjemo da uživamo u prelepim predelima i planinama. Sasvim neočekivano ispred nas jedan vidikovac, proširenje sa suprotne strane i mali letnjikovac. Stajemo, pravimo kratku pauzu i uživamo u pogledu na daleki Maglić, ako se ne varam. Ako nekog interesuje, to se nalazi ovde: 43.378971,18.763424, https://goo.gl/maps/Uhe7dsbxk272 Nastavljamo kroz NP Sutjeska. Planiramo ručak u novootvorenom restoranu Komlen preko puta starog hotela Mladost u Tjentištu. Ivana ne podnosi insekte, tako da se uopšte nije oduševila jednim velikim, lepim zelenim skakavcem. Ona naručuje potaž od povrća koji je identične boje kao i skakavac, tako da nije izostala ni šala da je čorba od skakavca! S obzirom na veliku vrućinu, u pravom trenutku nailazimo na dugačak tunel, Čemerno, (čini mi se oko 2.4km dužine) koji nas je prilično osvežio. Temperatura u tunelu manja za 7 stepeni nego na suncu. Poželeo sam da ostanem u tunelu! Spuštamo se u Gacko, totalno drugačija priroda i prizori. Prolazimo Bileću i Bilećko jezero. Idemo čini mi se pola sata okolo jezera, ogromno jezero. Idemo po obodima planina i odjednom, ugledasmo Trebinje, leži u ravnici sa okolnim malim brdima po Trebinju i velikim planinama sa strana. Krajnje nerealan prizor, fenomenalno. Stižemo u čuveni kafić Platani. Pod platanima smo već u 16.15. Popili kafu, odmorili se i pošto imamo dosta vremena, idemo na brdo u sred Trebinja, Crkvina. Tu se nalazi Hercegovačka Gračanica, inače replika Gračanice sa Kosova. U crkvi je sahranjen najčuveniji Trebinjac, Jovan Dučić. Shodno tome, prelepi restoran koji se nalazi na brdu sa pogledom na Trebinje, reku Trebišnjicu i lokalne vinograde, nosi ime „Dučićev pogled“. Raspitujemo se za doručak za sutradan i saznajemo da im radi kuhinja već od 08h, tako da se dogovaramo da ujutru doručkujemo sa pogledom na Trebinje. Malo smo se islikali, uživali i otišli u smeštaj na osveženje, udaljen 2km od centra grada. Uveče odlazimo na ćevape kod Mura (kafana Kaštel), kažu da su najbolji u Trebinju, mi potvrđujemo da su odlični! Grad je mali ali prelep, sa izuzetno živom atmosferom, pun turista, pravi mediteranski grad kojem samo fali more. Arhitektura, kuće, ulice, sve podseća na primorje. Za prvi dan, ukupno pređeno 350km.

Prošle godine u ovo vreme, samo sam se nadao da ću kupiti neki maxi skuter ili motor, pa da možemo Julijana i ja zajedno sa drugarima na motoru da putujemo, a ne stalno mi kolima oni motorom. Od prošlog leta na nagovor kuma, postajem član foruma. Uglavnom sam samo iščitavao tehničke detalje, putopise, putopise, putopise. Kako koji pročitam, sve više poželim da dođem do motora što pre i da putujem gde god, pa ako bude prilike da i ja nekad nešto zapišem. Na jednodnevnim putovanjima, uvek smo komentarisali koliko je lepše, koliko je bolji sveukupni doživljaj prirode i puta na motoru. I tako, posle godišnjeg odmora prošle godine, upisah za polaganje za A kategoriju, nema čekanja više. U brzinskom roku, dobijena dozvola, a plan za motor je bio da se uzme do proleća 2017. Međutim, krajnje neočekivano dolazim do motora par dana pre polaganja, Aprilia Atlantic 500, 2002.g. Cela zima protiče u planiranju vožnji za sledeću sezonu, kupovina opreme za suprugu i mene, i naravno neophodno sređivanje motora. Sezonu počinjemo sa nekoliko jednodnevnih vožnji od 200-250km, planirana i dogovorena je i Ex Yu vožnja u junu sa Sašom (@SALE_CA) i Ivanom (i oni takođe na AA500, ali o toj turi drugi put ), ali sada iznenada se otvara prostor i vreme da prvi put krenemo u vožnju od dva dana, 27/28.05. S obzirom na radnu subotu, planiramo polazak za 14h. Za subotu je planiran put do Zlatara i tamo prenoćište, međutim, par dana pred polazak, prijatelji nam se javljaju da će biti vikend na Zlatiboru da svratimo na kafu, tako da odlučujemo da prvi dan idemo samo do Zlatibora, a drugi dan dalje. Petak veče, prvi put se pakujemo za moto turu, iako je to samo dan i po, ipak nam je to poseban doživljaj. Atlantic ima kofer od 45 litara, a i dobro poznati ogroman prostor ispod sedišta, tako da to neće biti problem. Do sada smo uglavnom išli i na jednodnevne ture sa Sašom i Ivanom, što nama neiskusnima pruža veliku podršku i sigurnost. Kakva god da bude situacija, lakše je kada si sa nekim, pogotovu sa nekim iskusnijim a Saša konkretno vozi motor već 6 godina, a ja 6 meseci. Subota, 27.05. 14h i krećemo, polazak ka Zlatiboru. Najavljuju ceo vikend promenljivo vreme, kišu, oblaci, sunce, toplo, hladno. Suviše smo se navukli i suviše željno iščekujemo ovaj put da bismo odustali. Aprilia spremna kao i mi, gas i polazak. Usput, osmeh nam se ne spušta sa lica, već uveliko poznati predeli od Čačka do Zlatibora se smenjuju, prelepa Ovčarsko Kablarska klisura, Užice, Zlatibor. Stižemo dosta brzo, pa odlučujemo da produžimo makar do Tornika dok je još lepo vreme, a postaje svežije uveliko. Za taj dan i nepunih dva sata vožnje ukupno tačno 100km. Nakon toga dolazak u smeštaj i popodne provodimo sa društvom na ručku, kafi, šetnji, domaćem vinu i ostalim đakonijama. J Dogovaramo se da se ujutru makar malo naspavamo i odmorimo od radne nedelje i da nastavimo put, ipak imamo ceo dan. Planiramo ustajanje za 09h, međutim, uveliko budni još od pola 8, verovatno zbog nestrpljenja i očekivanja da što pre počne novi dan. Za danas, planirano: Zlatibor – Radojinsko jezero – Sjenica – meandri Uvca – Novi Pazar i kući. Malo više od 300km za taj dan. Doručak pored jezera na Zlatiboru i krećemo. Utisak je da je dosta sveže, ali nadamo se da pošto je tek 10h da će u toku dana biti samo toplije. Uživamo u beskrajnim pogledima na zelenu prirodu, jele, borove, pašnjake i krave. Usput komentarišemo preglede, put i tmurne oblake. Nakon nepunih 40km stižemo do Radojinskog jezera. Iskreno nisam ni znao za jezero, ali sasvim slučajno, par dana pred polazak ugledam na nekoj od društvenih mreža interesantnu branu, tj oblik, pa smo rešili kad smo već tu da svratimo. Odstupanje je bilo nepunih 7km u jednom pravcu od glavnog puta tako da nije strašno. Nastavljamo dalje. Posle doručka nismo popili kafu, samo nam je svež planinski vazduh služio za razbuđivanje. Planiramo da napravimo pauzu za kafu na Kokinom Brodu. Primećujemo da je nivo vode daleko od normalnog uobičajenog. Sedamo na terasu, sunce nas greje, taman da se malo zagrejemo pred nastavak puta. Sledeća stanica, meandri Uvca. Spuštamo se ka Sjenici izuzetno prelepim putem, kvalitetnim, a u glavi mi se motaju Sašine reči: „Do Sjenice ti je loš put, kao prošle godine kad smo išli po istočnoj Srbiji, sve same zakrpe!“ Uživam u putu, i razmišljam jel realno da su renovirali put od prošle godine. Nije prošlo minut, počinje ta deonica puta na koju je Saša mislio. Krpa, zakrpa, rupa i tako redom... Pre polaska, pogledao mape, video stanje puta na YouTube-u a i Saša mi je preneo utiske od prošle godine, da je prošao, ali da je psovao kuda je išao. Drugi drugar, takođe forumaš (@Dudic90), mi kaže da mu je bilo žao njegovog TDM-a, i da nije siguran kako ćemo mi sa AA proći. Mislimo se mi, kako svi da idu a mi da ne prođemo, ma polako, nije to tako strašno. Šta ima veze što nemamo ni 3000km iskustva po asfaltu, a po makadamu 0 km I tako mi polako skrenusmo na makadam, bezbroj rupa, bara, neravnina, Atlantic se ne muči, ali mali točkovi, oštro kamenje, na delovima puta kuda je voda prošla odnela deo puta. Za svaki veći motor, enduro, čini mi se uživanje za vožnju, a za nas kao kazneni put. Vozimo se, vozimo kad prošlo tek 2km od 6.4 km koliko google mape kažu. U jednom trenutku neka gadna krivina, pa deo puta fali, a sve vreme ne smeš da pređeš preko rupe, jer je opšte poznato kakve amortizere AA ima tj nema, i tamo vamo, eto nas pred padanjem, ali nekako nas održah na rukama. Strah čini svoje, Julijana sišla sa motora, nastavlja polako peške, dok se malo nije smirila. Nastavljamo dalje i konačno dolazimo do kraja puta. Tu nailazimo na parkirani TDM, komšije iz Lučana. Dečko kad nas video, tj Apriliu, upita: „Pa gde ćete skuterom!?“ Prvo sam pogledao u gume Aprilii, konstatujem da su čitave, olakšanje... Prelazimo brdo, i vidimo meandre ispred nas. Vidikovac pust, nigde nikoga, samo mi. Ne uživamo u pogledu i prirodi toliko, jer smo još pod utiskom od puta. Slikamo se, snimamo malo i krećemo veoma brzo nazad jer vidimo da preko puta nas kiša u daljini pada žestoko, i bojimo se ako nas uhvati ovde, sa motorom do asfalta nećemo doći. Krećemo nazad, i povratak istim putem deluje daleeekooo lakši i jednostavniji, a i oboje smo sada iskusniji, makar za tih 6.5 km vožnje po makadamu. Lagano stižemo do asfalta, silazimo sa motora, prekrstismo se, poljubismo i teramo dalje. Sada već ushićeni što smo prošli ovim putem uspešno, ne primećujemo kišicu koja počinje sve jače. Nastavljamo dalje, planiramo do Novog Pazara na ćevape i kući. Uživamo u prelepim delovima oko Sjenice. Nikad nisam bio na ovu stranu, pa se oduševljavam lepotom visoravni na kojoj se nalazi. Nije to na slikama ni prići kako je uživo lepo videti. Nakon lepih deonica i pogleda, počinje deo lošeg puta do Novog Pazara. Glad čini svoje pa nas dodatno čini nervoznim i razdražljivim, nikako da stignemo do N.P. Prolazimo pored table 6 km do NP, radujemo se susretu sa ćevapima sa kiselim mlekom kod Jonuza, ali tih 6km je nekako preraslo u 10ak km i 20ak minuta vožnje. Konačno sedamo kod Jonuza, jedemo ćevape i osećamo zadovoljstvo kao da smo stigli kući, iako je pred nama još 140km, ali odličnog i zanimljivog puta kroz „Dolinu jorgovana“. Siti, srećni, sedamo na motor i krećemo, planiramo bez pauze do kuće da stignemo. Već posle 10km osećam da se Julijana neobično smirila, obično vidim u retrovizoru makar njene rukave koji su čas na jednoj strani motora, čas na drugoj. Upitah je preko kineske komunikacije jel zaspala, kaže: “Nisam nisam, vozi samo...” Međutim posle 20km stižemo u Rašku, stajemo na NIS pumpu. Kafa, odmor, voda, razbuđivanje pa nastavljamo. Vozimo prelepim putem, pun krivina, izuzetno kvalitetan. Stajemo još jednom u Kraljevu na pumpu, protežemo noge na kratko i pravac Čačak. Stižemo oko 19h u Čačak, posle ukupno oko 420 pređenih km. Veoma zadovoljni kako smo prošli i kako smo se proveli. Konstatujemo da nam je nedostajalo društvo Saše i Ivane, i željno očekujemo planiranu turu za 20ak dana sa njima. Svuda pođi, kući dođi... Za kraj, i kratak snimak! https://www.youtube.com/watch?v=mFtkW_N9yZk