Evo i mene ponovo u ovoj temi mada me neko vreme nije bilo… Razlog tome je što sam putni motor sve manje vozila a samim tim nisam ni putovala, dok na kraju sasvim nisam prestala. Već neko vreme vozim nešto sasvim drugačije ali ništa manje zabavno. Naprotiv sa enduro motorom i vožnjom van asfalta avantura i zabava nikada ne izostaju a lepa i skrivena mesta koja ranije nisam mogla da dosegnem sada su postala itekako dostupna. -------- U životu se ponekad desi, mada ne toliko često, da baš kada ti se učini da se kula od karata ruši , da pucaju niti sa onim što te pokreće i greje , pojavi se niotkuda mali jedva primetan prozorčić u novi svet koji ti pruži toplinu i radost za kojom tragaš. Moja Nedođija , moja sigurna luka, utočište od svega, pa i sebe same je oduvek bilo moje selo u Crnoj Gori, Močila. Malo selo, sada skoro bez meštana, na brdu iznad Morače, okruženo visokim planinama, osim što je idealno mesto da se čovek odmori od svega, nadiše čistog vazduha, sluša samo cvrkut prica i zujanje zrikavaca , naspava u svežini planinskog vazduha, pije jutarnju kafu u hladovini ispod drveta sa pogledom na reku i zelena brda, idealno je za off road avanture i otkrivanje netaknutih lepota prirode do kojih se većinom može doći samo planinskim putevima terenskim vozilom, enduro motorom ili peške. I tako, u trenutku kada sam ostala bez društva za vožnje, privele su se kraju pripreme da ostvarim svoju dugogodišnju želju, da odem sa svojim enduro motorima u selo. Cilj je bio da motori i ja stignemo tamo , da imam dovoljno vremena koje mogu provesti u selu, a šta ću tamo raditi, gde ću voziti i hoću li se snaći sama, to je ostalo da se vidi kad stignem. Osvanuo je i taj dan, poslednja subota maja. Motori su napakovani na prikolicu, stvari utovarene, kola puna kao da se selim, obavljene poslednje provere da ipak nisam nešto važno zaboravila i pokret. Prvi put vučem prikolicu tako daleko. Prvi put treba da izađem sa natovarenom prikolicom uskim oronulim seoskim putem sa povelikim nagibom od magistrale do kuće. Prvi put treba da vozim enduro sama putevima koje ne poznajem a i onim koje tek treba da otkrijem. Prvi put treba da vozim sama ( ne računajući vožnjice u lokalnoj šumici ) motor koji kada padne ne mogu da podignem… Dosta je stvari na ovom putovanju koje radim prvi put, pa videćemo kako će to da ispadne. Ko je čitao putopise sa mojih ranijih putovanja putnim motorom po asfaltu, zna da volim avanturu i određenu dozu neizvesnosti ali ipak off road je nešto drugo, sa mnogo više neizvesnosti i rizika, posebno na nepoznatom terenu. A ja svakako nisam vozač koji perfektno vlada enduro veštinama, pa čak ni osrednje, a u velikoj meri nisam ni samostalan vozač. Mada se off road uglavnom i vozi u društvu upravo zbog rizika koji nosi a i samog okruženja gde se vozi, jer su to uglavnom usamljena i udaljena mesta gde u krugu od deset a nekada , trideset pa i više kilometara nema žive duše a ni dometa ali zato ima divljih životinja i promenljivih vrmenskih uslova, postoje ljudi koji ipak ponekad, ponegde voze sami. To su ljudi koji su dobri vozači, samostalni u svakom smislu, sposobni da podignu, pomere, okrenu svoj motor po potrebi, da poprave na licu mesta kvar ako zatreba, okrpe gumu, pomere ili pretesterišu stablo na putu, ljudi sa dobrom orjentacijom u prirodi i dobrom procenom puta, okruženja i vremenskih uslova , koji znaju kada treba da odustanu ili uopšte da ne krenu, ljudi solidne fizičke snage i u dobroj kondiciji da mogu da se nose sa potencijalnim poteškoćama na koje usput mogu da naiđu. Ja ne ispunjavam ni pola od tih kriterijuma ako realno pogledamo. Šta mi je onda preostalo ukoliko želim kada stignem da tamo i vozim off road koji sam toliko dugo čekala? To je bilo pitanje koje me je mučilo putem ka selu ali samo u smislu da moram naći valjano rešenje koje će da funkcioniše. Da se oslonim samo na sreću ne ide, nije dovoljan preduslov za uspeh. Pa ok Majo, rekoh samoj sebi, prvi i najsloženiji korak si napravila, na putu si sa svojim karavanom ka avanturi. Imaš sve potrebno da je realizuješ samo treba da napraviš solidan plan koji bar u naznakama obećava uspeh. Razmišljam, krenuću postepeno, korak po korak. Prvo putevima u blizini da osetim teren i vidim kako se snalazim. Pre polaska na vožnju proučiću rutu , pokušaću da se informišem od rođaka u komšiluku o težini puta, vrsti i kvalitetu podloge, naseljenosti ljudima ali i drugim živim bićima i ostale informacije koje mogu da budu od značaja. Telefon ću nositi ali on slabo pomaže jer dometa uglavnom nema čim krenem uzbrdo od kuće. Alat neki koji imam nema smisla ni da nosim jer ne umem da ga upotrebim a samo će mi otežavati ranac. Zato ću posle svake vožnje vizuelno pregledati motor da li je sve u redu ,bar ono što mogu golim okom da uočim kako na sledeću vožnju ne bih krenula neispravnim motorom a time sebi u startu prouzrokovala problem. U početku ću dok ne upoznam teren i ne sagledam puteve, na vožnje ići isključivo manjim motorom iz dva bitna razloga. Prvi, jer njega gotovo izvesno mogu da podignem skoro uvek a drugi razlog jednako važan je i to što on ima museve umesto unutrašnjih guma što u startu eliminiše rizik od bušenja gume koju ne umem sama da skinem a ni zakrpim a da ne pominjem da ni alat za to nemam. Ovaj motor je lakši za vožnju po težim terenima, prolazi svuda samo ako ja umem da ga proteram, što će mi značajno olakšati istraživanje okoline i novih terena. Jedini ograničavajući faktor sa njim o kome je trebalo voditi računa je nešto manja autonomija ali dovoljna da se napravi krug između 60 i 80 km. Koliko tačno motor može da pređe sa punim rezervoarom nisam proveravala jer rezervno gorivo sa sobom nisam nosila. Šezdeset km je bila neka optimalna kilometraža za da kažem veći krug i trudila sam se da tu granicu ne prelazim pri planiranju rute. Time sam ostavljala prostora da u slučaju da mi motor više puta padne i ne uspem odmah da ga podignem pri ćemu gorivo ističe dok god je motor u horizontalnom položaju, da ipak imam u svakom trenutku dovoljno goriva da se vratim do kuće. E sad je red da posle ovolikog uvoda počnem i da pišem o vožnjama i prelepim predelima do kojih sam stigla na mojim prijateljima sa po dva čupava točka. Što se prikolice tiče nisam imala nikakvih problema ni u putu ni da je izvučem do kuće, bespotrebno sam brinula. Sigla sam, raspakovala se, smestila svoj vozni park, malo pod drvo a malo i u hodnik od kuće da mi budu na oku a i da mi prave društvo i avantura je mogla da počne! karavan polako putuje - predah na Zlatiboru Već drugi dan nakon mog dolaska krenula sam motorom naviše sa namerom da odem do groblja i eventualno do sledećeg sela iznad mog ukoliko pronađem put i on ne bude pretežak, ne sluteći da ću već pri prvoj vožnji ostvariti svoj dugogodišnji san , popeti se na Maganik! Maganik je planina iznad moga sela sa najvišim vrhom visine 2138 m, Međeđi vrh. Za meštane mog i okolnih sela je od davnina bila značajna jer su leti izdizali stoku na pašu boraveći i sami gore po par meseci u katunima. Nekada su i moji baba i deda takođe imali katun tamo ali nažalost ja nikada nisam imala prilike da odem gore i to vidim i doživim. A tako sam čeznula za tim… Bilo je teško stići do tamo jer puteva nije bilo a uspon je strm i nepristupačan. Putovalo se od moje kuće do gore čitav dan peške sa magaretom pored sebe natovarenim potrepštinama. Danas na Maganiku ima samo par katuna koji se i dalje koriste za ispašu stoke. Probijen je odavno planinski put za teretna vozila i kamione kojima se stoka prevozi gore. Međutim taj put se preko zime dosta urušava a sam po sebi je grub, sa pokretnim kamenom kako ga opisuju meštani, a u višim delovima i neprohodan gotovo do početka leta zbog snega, posebno posle duge i snežne zime kakava je bila ova. Visinska razlika od recimo moje kuće do najnižeg katuna je preko 1000 m u svega petnestak kilometara, što znači da ima strmih uspona i serpentine itekako. Tog prvog dana moje vožnje po zavičaju kao što rekoh krenula sam naviše sa namerom da malo osmotrim kako mi ide a i da probam da prođem putem kroz šumu od moje kuće do Gornjih Rovaca . Usput sam svratila do groblja da se javim ocu da smo stigli – motori i ja. Otac koji je život proveo daleko odavde sahranjen je ovde po svojoj želji, a sasvim je jasno i zašto. Ko ne bi poželeo da na počinak ode na ovakvo lepo mesto na brdu, okružen zelenim šumama, da mu vetrovi tiho pevaju uspavanku a veliki Maganik odozgo nežno čuva u svom zagrljaju. Ja prva bih! Odatle zaraslim putem idem naviše prateći mapu a i uputstva rođaka koji mi je rekao da je put prohodan ali da se retko koristi. Put do Gornjih Rovaca je zemljani ali sa dosta kolotraga od džipova i kamiona za drva koji jedini ponekad tuda prođu, ali za mene i motor nije bilo problema. Kako sam se pela sve više pogled je bio sve lepši. Sve i da je put postao loš ja sam već bila toliko opijena prirodom oko sebe a i time što uspešno napredujem naviše da se ne bih tako lako vratila. Brzo sam stigla do Gornjih Rovaca ali vozilo mi se još. Pa reko ajde da vidim gde je put ka Maganiku i da malo osmotrim kakav je. I tako malo po malo prođoh Granice, mesto posle Gornjih Rovaca na visini od oko 1000 m, pa dalje sve lošijim krivudavim kamenim putem uzbrdo među gole stene. Vegetacije je bilo sve manje a kamena i stena sva više. A pogled odozgo što sam dalje išla ostavljao je bez daha sve jače i jače. Posle Gornjih Rovaca nikoga nije bilo. Prolazila sam pored poneke kućice ali ljudi nije bilo. U jednom trenutku tako penjući se naiđoh na novopostavljene drvene kontejnere sa obeležjem Planinarski dom Maganik. Čula sam da je planinarski klub Visokogorci Crne Gore napravio nedavno ispod Maganika planinarski dom a i put je obeležen planinarskim obeležjima koji su i ostalim putnicima dobrodošli. Kontejneri su funkcionalni i jako korisni za planinare a u budućnosti se planira i izgradnja zidanog objekta. Dom je bio pust i zatvoren kad sam pored njega prošla. Nastavila sam dalje u isčekivanju dokle ću stići. Par kilometara dalje iznenada na putu pored koga je podignuta drvena kućica nalik katunu zatekoh dva čoveka kako nešto rade. Iznenadiše se i oni što me vide a i ja što vidim njih obzirom da kilometrima nikoga nije bilo. Ljudi su bili vrlo gostoprimivi, pozvali su me da se malo odmorim i popijem sok sa njima a ja sam taman to iskoristila da se informišem gde sam ja uopšte, koliko je Maganik još daleko i mogu li stići do njega. Saznala sam da do najnižih katuna u Poljani mogu da dođem, to je još par kilometara uspona ne baš sjajnim putem ali do katuna Maganik koji je odatle još pet, šest kilometara uzbrdo ne mogu jer se sneg od zimus još nije otopio sa puta. I to je bilo nešto, idem do Poljane! Čovek mi je ispričao da planinari sada češće dolaze od kada je dom sagrađen i da on poznaje jednog od njih koji takođe ima kros motor i njim obilazi sve što na točkovima može a kad dalje ne može ostavi motor i penje se peške na vrhove. Bilo mu je neobično što sam sama i što nameravam po ovim planinama sama da vozim pa mi je dao kontakt telefon visokogorca da se povežemo pa nešto i da odvozimo zajedno. Ispostavilo se da je Marko jedan stvarno super momak. Uspeli smo jednu vožnju da odvozimo zajedno a ono gde me je poveo i pogled odande vredi za deset. Pošto sam popila sok, proćaskala sa Zoranom i slikala pečurke koje su ubrali nastavih dalje ka Poljani. Polako , pažljivo ja na kraju stigoh na moj Maganik! Auh koja je to radost bila ali i neverica ! Od bojažljivog polaska tog jutra i namere da samo osmotrim okolinu ja sam se popela na Maganik! Katun Poljana - Maganik Šumska staza ka Međeđem vrhu Posle Poljane je sve još pod snegom Poljana je na 1592 mnv i to je zadnja tačka iz ovog pravca dokle se može motorom. Dalje može samo peške. Odatle šumskim putićem koji je trenutno još uvek bio zavejan snegom potrebno je dva sata hoda da bi se popelo na Međeđi vrh. Ja sam bila više nego zadovoljna što sam i dovde stigla , pešačenje ostaje za neki drugi put… Tu sam provela nekih sat vremena u obilasku, slikanju, odmoru i upijanju mira i zastrašujuće lepote ove moćne kamene i stenovite planine . Samo ona, motor i ja! Kakav vanvremenski osećaj! To osećanje je pretpostavljam blisko alpinistima, planinarima i putnicima koji osvajaju udaljena, pusta i nedodirljiva mesta, ona koja su još uvek zaštićena i teško dostupna ljudskoj nozi a još manje točku. Stvarno neverovatan osećaj stopiti se sa takvom prirodom bar na trenutak! Vidikovac Pogledalo Sve sumnje i nesigurnost koje sam imala po pitanju moje solo vožnje po crnogorskim bespućima izlaskom na Maganik su nestale. Ovaj moj dragi planinski gorostas mi je vratio mir i poverenje u sebe, svoj motor i svoju vožnju. Od tog trenutka sam znala tačno kako ću dalje. Nisam znala da li će svaka vožnja biti uspešna do kraja, niti da li ću naići na nerešivi problem, ni da li će mi ponekad popustiti koncentracija pa ću sama izazvati problem. Ali ono što sam sigurno znala je da me više nije bilo strah što ću ovde voziti sama, da ću korak po korak upoznavati puteve u okolini i pokušati njima da stignem do postavljenih ciljeva. Lagano i oprezno da mogućnost pada svedem na minimum a time i mogućnost povrede ali ću gurati do cilja. Imala sam dovoljno vremena, nigde nisam žurila, nikoga nisam jurila, niko me nije čekao. Trebalo je samo vožnju koju započnem da završim pre mraka nepovređena sa ispravnim motorom , po mogućstvu uspešno prema planiranoj ruti za taj dan. Ako to bude moguće super, ako ne nema veze, drugi dan ću krenuti drugom putanjom. Okružena sam makadamskim i zemljanim putevima koji vode na sve strane, neki će me odvesti sigurno do novih bisera ove prelepe prirode. U povratku ponovo zastajem pored groblja , srećna što ipak uspevam da pronađem način da vozim ono što volim. A kasnije par krivina niže na jednoj od njih podsetih se kako je moja vožnja van asfalta počela zapravo upravo na tom mestu. Tada sam još vozila putni motor i bilo mi je nezamislivo da bih ja mogla da vozim off. To sam u jednom u putopisu i napisala na šta su me neki od kolega tada već prekaljeni enduraši hrabrili kako je to upravo ono što bi me još više ispunilo zadovoljstvom. I eto me…par godina kasnije sa čupavim gumama i mojim malim crvenim prijateljem krećem u osvajanje moje Nedođije. I što je najvažnije ide mi dobro za početak! Na poslednjoj krivini malo poziranja u dubokoj travi sa Pjenavcem i Moračom u pozadini. Zaslužili smo i motor i ja. A onda u smiraj dana povratak na večeru pod brestom - nastavak sledi