Ne znam kakva je staza u Subotistu, ali znam gde se Subotiste nalazi. Subotiste je mesto u opstini Pecinci.Dakle,od Beograda do tamo ima jedno 50-ak kilometara. Ako mrxfon bude zainteresovan da ide sa vama na stazu,rado cu vam pokazati put do tamo!

E,dobro je da si i ti konacno dosao i da je Popsy-jev poduhvat uspeo! Nadam se da ces citajuci stranice foruma nauciti i saznati nesto novo,ali i upoznati neke zanimljive,plemenite i duhovite ljude koji cine ovaj forum takvim. Zato,dobro nam dosao!

Ti,ti,ti,ti,ti! Zvoni sat u tacno odredjeno vreme. Cujem kako Marko ustaje, odlazi do prozora i vraca se u topao krevet.”Sta je bilo” - pitam ga sanjivo.”Magla” - kaze. Okrecem se na drugu stranu i nastavljam da spavam. Posle dvadest minuta cujem ga kako opet ustaje,oblaci se i odlazi iz sobe. Krrrr,krrrr - dopire iz dvorista. Marko se vraca i kaze kako motor nece da upali i da ce morati da ga stavi na "doping" (citaj: morace da napuni akumulator). Dodaje da je napolju jako hladno i da se magla jos nije podigla. Ukljucuje komp i gleda vremensku prognozu.”Na Kopaoniku je sunce i na Zlatiboru takodje, valjda ce biti i na Rudniku” - govori. Klimam glavom i ponovo se vracam u toplu postelju. Posle nekog vremena cujem kako me doziva da ustanem: ”Hajde, motor je upalio, vreme je da krenemo”. Pitam da li se magla podigla i dobijam negativan odgovor. ”Malko je otoplilo” - kaze. ”Hm, ustati ili odustati, pitanje je sad”? - mislim se. Ipak, zurno ustajem iz kreveta i pocinjem sa spremanjem. Hulahopke, farmerke, termo pantalone, termo carape, rolka, jakna… ”Pa, ne idem na skijanje, majku mu, a i najavili su 19 stepeni, dobicu toplotni udar” - prolazi mi kroz glavu. Marko je vec spremam i ceka me pored masine. Gas i krenuli smo. Preko Bulevara i Autokomande lagano stizemo do Zeleznika i krecemo prema Ibarskoj magistrali. Magla je. Nije mi hladno po telu, ali zato sake skoro da i ne osecam. Gledam oko sebe i mislim: “Ma, nema sanse da danas bude 19 stepeni kako su nasi vrsni meteorolozi najavili”. Odjednom vidim sunce se promalja medju oblacima, cini mi se vec mi je toplije. Kad ono, strvarno sunce! Pocinjem da se radujem u sebi jer je mojim mukama dosao kraj. Ali ne kazu stari dzaba: ”Sto je lepo, kratko traje” jer vec iza sledece krivine ulazimo ponovo u oblak magle. Gusca je nego pre. Raspolozenje mi naglo opada. Ruke su mi opet hladne. Razmisljam da Marku kazem da se okrene i da se vratimo kuci jer ako nastavimo dalje mozemo samo da se prehladimo. U pola razmisljanja Marko mi pokazuje da pogledam iza sebe. Okrecem se i vidim nekoliko skutera iza nas. ”Super, nismo jedini ludaci koji su po ovakvom vremenu krenuli u voznju” - prodje mi kroz glavu. Posto je Marko poprilicno sporo vozio, momci na skuterima koji su bili iza nas pozdrvaljaju nas i obilaze. Nastavljamo da vozimo iza njih ne pustajuci im da nam pobegnu. Gledajuci ispred sebe videh kako jedan od njih podize jednu ruku i duva u nju kako bi je ugrejao. Tog trenutka zakljucih da nije hladno samo meni i bas tada u meni je pobedio inat: ”Kada oni mogu da se voze po ovakvom vremenu, ma, mogu i ja”! Prestala sam da razmisljam o tome kako su mi ruke hladne i kako ih gotovo i ne osecam i svoje misli usredsredila na desavanja na putu. Posle duze voznje semafor. Ispred nas su momci na skuterima za kojima smo vozili sve vreme. Ulazimo u Ljig. Kad tamo,…..druga klimatska zona. Magla kao da je isparila, a sunce je sada visoko iznad nas. Osecam njegovu toplotu. Ponovo mi se krv vraca u vene, i za tren zaboravljam malopredjasnju “golgotu”. Marko dodaje gas, pozdravlja momke na skuterima i zaobilazi ih. Sada mojoj sreci nema kraja! Mozemo da se vozimo i na kraj sveta! Posle desetak minuta voznje, po sada vec prelepom danu, stajemo na parking neke kafanice. Marko kaze: ”Stigli smo,ovo je Rudnik”. ”Sta”? - govorim zbunjeno.”Pa, sta ovde ima da se vidi”? Kaze da cemo posle ici u obilazak mesta, prvo cemo nesto da jedemo. Taman kada sam skinula kacigu, rukavice, pojas i ranac sa ledja on mi kaze da je ipak mozda bolje da prvo obidjemo mesto,pa da onda klopamo…. ”Marko, Marko”… - pomislih u sebi. Dobro hajde, ”sve Jovo nanovo”, ranac, kaciga, pojas, rukavice,…nastavljamo dalje. I, taman sto smo krenuli, opet stajemo da osmotrimo okolinu. Gledam na sat. Vreme u prirodi brzo tece. Posto smo planirali da kuci stignemo pre mraka odlucujemo da polako krenemo put Beograda. Sunce i dalje greje i voznja po ovakvom vremenu je pravo zadovoljstvo. Kada se tome doda i kvalitet puta od Rudnika do Topole, nemoguce je ne uzivati. Krivine se smenjuju i mi stizemo u Topolu, slavno mesto nase istorije. Pogled na sat. Ako zelimo da stignemo kuci kao sto smo planirali trebali bi da krenemo, ali kako krenuti kuci, a ne obici Oplenac. E, sada mozemo kuci. ”Jesi li gladna” - pita me Marko.”I nisam bas,izdrzacu jos malo” - odgovaram, ali ipak iz ranca uzimam cokoladni keks koji sam jutros spakovala, zlu ne trebalo. ”Jescemo u Mladenovcu” govori mi. Klimam glavom i sedam na motor. Ponovo smo na putu. Vise nije tako toplo, ali nije ni onako hladno kao jutros. Sunce se lagano gubi na horizontu. Brzo stizemo do Mladenovca. Konacno klopa! Parkiramo se ispred nadaleko poznate pecenjare “Dragovic”. Klopali smo na brzinu jer nas je svaki pogled na sat opominjao da bi kuci trebali da stignemo sto ranije, ukoliko ne zelimo da se ponovi jutrosnje “jahanje” kroz maglu. Avalske krivine smo prosli bez ikakvih problema, a kako i ne bi kada ih Marko zna gotovo napamet jer ih je letos prosao nebrojano puta. U gradu je opet hladno i maglovito. Smog se oseca u vazduhu. Do kuce stizemo brzinom ne vecom od 30 na sat. Malko smrznuti, ali ipak srecni ulazimo u toplu kucu. Jos jednoj avanturi je kraj.

Dobrodosao zemljace!

Hvala vam svima!

Drugari,hvala vam na lepim recima! Drago mi je da vam se svidelo ovo moje sacinjenije! Pozdrav svima od "bednog piskarala"!

Gospodinu mrxfon-u i gospodinu HoochieMan-u porucujem da bolje snage svog sintisajzera i traktorceta odmere na Adi Huji cim osvane sledeci suncan dan (tamo negde u aprilu ) a, ne da mi ovde off-uju predstavljanje! ;D P.S. E,vala neka sam im rekla! Ostalima se zahvaljujem na dobrodoslici !

E,kada bi ste vi znali koliko sam bila protiv toga da mrxfon kupi motor!Znam,pitacete zasto?Ako vam kazem da su moja saznanja o motorima i motorasima bila na nivou toga da motore voze samo nabildovani celavci kojima je zadovoljstvo da bez kacige protutnje gradom na svom R -u,a pri tom se mrxfon nikako ne uklapa u predjasni opis(niti je nabildovan, niti je celav, nit' vozi bez kacige ),mislim da ce vam sve biti jasno! Ali,sve moje pridike i molbe da ne kupi motor nisu vredele,jer on je tezio ka tome da ispuni decacki san,svidelo se to meni ili ne. Dolaskom motora u nas zivot,kao njegova prikolica,dosao je i bjb forum.Gledajuci mrxfona-a kako provodi pola dana citajuci tamo neke price o motorima i popravkama istih,ne mozete,a da ne poludite!Pomislih tada:"Ma,sta ima da ludim,'ajd bolje da vidim cime se on to zanima". I, sta mislite?Sta je dalje bilo?Pa,evo,ne "skidam" se sa foruma. Kaze mrxfon da sam sada vise u toku sa desavanjima na forumu od njega.Redovna ga obavestavam o akcijama,izletima i novim putopisima koji su "osvanuli" na stranicama foruma. Da nisam iz znatizelje zavirila u taj njegov svet,nikada ne bih znala da su istinski ljubitelji motora neki sasvim obicni ljudi kojima motor sluzi za voznju,upoznavanje i uzivanje u prelepim predelima nase Srbije i ostalih delova zemaljske nam kugle. Ne bih znala da motorasi vole druzenja,pomazu onima koji su u nevolji i teze da akcijama koje organizuju, kulturu voznje motocikla podignu na visi nivo. "Viseci" na stranicama ovog foruma, moje znanje o motorima se prosirilo.Sada znam da razlikujem R-ove od enduro motora,razumem se u flip up i full face kacige,znam gde i za koliko novca moze da se kupi oprema ili da se popravi motor,.... Priznajem,nije to neko veliko znanje,ali za nekoga ko do skoro nije znao bas nista o moto svetu,ovo je za pet i to u Dnevnik. A,da....Znam i da sada volim motore i sa nestrpljenjem cekam da mrxfon dodje sa posla, pa da krenemo u voznjicu!