Divna facebook grupa "Патување со мотор" i njen administrator Pece Dejanoski mi je napravio intervju koji zelim podeliti sa vama. Malo motivacije za pocetak moto sezone. „Nordkap nije samo destinacija, već simbol.“ Moto-ekspedicija duga hiljade kilometara, lični izazov i poruka da strast nema rok trajanja. Od Skoplja do Nordkapa – najsevernije tačke Evrope do koje vodi put. Za mnoge je to san, za neke životni cilj. Za ovog iskusnog motociklistu ovo putovanje je više od rute – to je priča koja treba da se ispriča. SAN koji je postao JAVA – Šta vas je motivisalo da započnete turu od Skoplja do Nordkapa? Motivacija za ovu turu proističe iz moje dugogodišnje strasti prema moto-putovanjima i želje da stalno pomeram sopstvene granice. U proteklih sedam godina, otkako vozim ovaj motor, putovao sam na brojne destinacije širom Evrope, upoznajući različite kulture, pejzaže i ljude. Moja želja za dalekim i izazovnim destinacijama iz godine u godinu je sve više rasla, a kada sam vozio popularne planinske prevoje Alpa, adrenalin u meni slao je signal da se moja pasija neće zaustaviti tu. Godinama je Nordkap tinjao u meni kao poseban izazov. Za mnoge motocikliste Nordkap predstavlja krajnju tačku Evrope – mesto koje nije samo geografska destinacija, već i lični podvig. Mnogo sam istraživao o Nordkapu, bio sam prisutan na nekoliko moto foruma i negde sam pročitao da Nordkap nije destinacija – Nordkap treba doživeti, Nordkap je osećaj. Znao sam da je to upravo ono što sam želeo. Ono što je Mont Everest za planinare, to je Nordkap za motocikliste. Želeo sam da pokažem da iz Makedonije može da se krene u veliku evropsku avanturu i da uz veliku želju, disciplinu i strast snovi mogu postati stvarnost. – Šta ovo putovanje predstavlja za vas – lični izazov, životni cilj ili poruku? Ni u jednom trenutku nisam sebe dovodio u situaciju da se testiram. Bio sam siguran u svoje mogućnosti, a ovo putovanje za mene je kombinacija svega navedenog. Kao čovek koji godinama putuje motorom, naučio sam da prave vrednosti putovanja nisu samo u destinacijama, već u samom procesu – u svakom pređenom kilometru i svakom novom susretu sa nepoznatim istomišljenicima. Ipak, Nordkap je oduvek imao posebno mesto u mojim mislima kao simbol krajnje tačke, izazova i lične pobede. Sa aspekta ličnog izazova, ova tura zahteva fizičku izdržljivost, mentalnu stabilnost i potpunu posvećenost. Dugi dani na putu, promenljivi vremenski uslovi, umor i neizvesnost deo su realnosti koja se ne vidi na fotografijama. Upravo ti trenuci grade karakter i testiraju odlučnost da se nastavi dalje bez obzira na prepreke. Istovremeno, ovo putovanje je i ostvarenje cilja koji je godinama tinjao u meni. Možda je ipak najvažnija dimenzija ovog putovanja sama poruka. Želim da pokažem da granice često postavljamo sami – opterećeni smo strahom, sumnjamo u sebe i teško izlazimo iz zone svakodnevnog komfora. Ovom avanturom želim da ohrabrim ljude da naprave korak ka ostvarivanju svojih snova, bez obzira na to koliko oni deluju daleko ili nedostižno. Ako jedno putovanje od Skoplja do Nordkapa može da inspiriše makar jednu osobu da se usudi da napravi taj korak, onda je cilj ove avanture ispunjen. – Nordkap je simbolična tačka za mnoge motocikliste. Šta za vas znači stići do „kraja Evrope“? Za mene, stići do Nordkapa znači mnogo više od dostizanja geografske tačke. Stati na litice iznad Arktičkog okeana, posle hiljada pređenih kilometara, nosi osećaj tišine, poštovanja i zahvalnosti prema sopstvenoj odluci da se krene u nepoznato. Za mene Nordkap nije kraj Evrope — to je potvrda da su snovi dostižni kada se usudimo da krenemo za njima. – Vi ste vozač u zrelijim godinama. Da li su godine prednost ili dodatni izazov u ovakvim ekspedicijama? Naravno, fizička izdržljivost nije ista kao u mladosti i dugi sati na motoru, hladnoća, vetar i umor znaju da budu veći izazov. Ali upravo to iskustvo igra ključnu ulogu — naučite kako pravilno da rasporedite tempo, kada da stanete, kako da sačuvate energiju i ostanete fokusirani. Umesto brzine, prioritet postaju bezbednost, uživanje u putu i mudro upravljanje sopstvenim resursima. Godine ne treba da budu prepreka, već podsetnik da nikada nije kasno postaviti nove ciljeve i slediti svoje snove. – Koliko kilometara i koliko dana je trajala ova tura? Ukupno sam prešao 9000 kilometara za 19 dana. Najduža dnevna etapa bila je prvog dana od Skoplja do Budimpešte, kada sam prešao 860 kilometara. Bilo je dana kada sam vozio oko 350, a nekada i 650 kilometara. Svakog dana polazio sam oko 8 ujutru i nikada nisam vozio posle 18 časova. – Kakvu fizičku i mentalnu pripremu zahteva ovakav podvig? Duge dnevne kilometraže postepeno opterećuju telo, pa je fizička pripremljenost važna – ne u smislu ekstremne kondicije, već izdržljivosti, pravilnog držanja tela i sposobnosti da se ostane fokusiran satima. Jednako je važno prepoznati signale umora i na vreme napraviti pauzu — bezbednost uvek mora biti prioritet. Mentalna priprema je možda još važnija. Umesto stresa potrebni su smirenost, strpljenje i sposobnost da se ostane pribran u izazovnim uslovima. Ovakav podvig ne zahteva savršenu fizičku spremu, već posvećenost i disciplinu — jer um je taj koji vas vodi napred. – Kako je profesionalno oko kamermana doživelo putovanje – kao vozač ili kao pripovedač priče? Kamere i dron su neizostavan deo svakog mog putovanja. Oni su produžetak moje perspektive i način da omogućim ljudima da put dožive zajedno sa mnom. Vožnja mi je davala slobodu i adrenalin koje svaki motociklista traži, ali profesionalno oko kamermana stalno je bilo budno – tražeći kadrove i emocije koje pričaju pravu priču puta. Ponekad je to značilo da iznenada stanem negde da uhvatim savršen kadar ili da podignem dron kako bih zabeležio veličanstvenost prirode iz perspektive koju ljudsko oko retko vidi. Upravo ti trenuci usporavaju putovanje, ali mu daju dublji smisao. Kao kamerman osećam odgovornost da prenesem autentičnost putovanja. Želim da gledaoci osete vetar, vrućinu i hladnoću, tišinu i beskraj severa, kao da su tamo zajedno sa mnom. Po prvi put sam odlučio da pravim video-epizode koje sam želeo da ostavim kao uspomenu i trag ovog nezaboravnog putovanja. U njima sam poseban akcenat stavio na emociju. – Ovu moto turu vozili ste na Suzuki V-Strom 650. Kako se pokazao ovaj model? Radi se o modelu iz 2015. godine, koji sam kupio 2018. sa 18.000 km. Ljubitelji ovog modela V-Stroma često ga nazivaju krstaricom, a ja sam se uverio da je zaista tako. Motor koji se tehnički pokazao odličnim za duga putovanja. Njegov 645 cc V-twin agregat nudi odličan balans između snage i kontrole, sa dobrim obrtnim momentom u nižim i srednjim obrtajima, što je posebno važno pri vožnji sa punim prtljagom i na dugim usponima kroz planinske predele. Šasija i ogibljenje obezbeđuju stabilnost pri većim brzinama na autoputu (nisam vozio brže od 120 km/h), ali i dovoljno agilnosti za regionalne puteve. Prednji točak od 19 inča doprinosi boljoj amortizaciji neravnina i sigurnosti na različitim podlogama, uključujući mokre i hladne uslove kakvi su česti u severnoj Evropi. Jedan od ključnih faktora bio je ekonomičnost – prosečna potrošnja 4–5 litara na 100 km, što omogućava 250–350 km autonomije sa jednim rezervoarom. Pre polaska sam stavio nove gume Pirelli Scorpion Trail 3 i urađen je redovan servis. – Koji su bili najveći izazovi na ovoj ruti? Najbolje je kada se na ovako dugo putovanje krene bez preteranog opterećenja oko vremena. Tačno je da je uživanje veće kada je temperatura idealna, ali stalno gledanje u nebo može da stvori unutrašnji nemir. Kada sam stigao na Nordkap 27. juna, padala je sitna kiša i bilo je 6 stepeni, ali je moje telo gorelo od sreće. Umor je neizbežan deo ovakve ture. Važno je da poznajete svoje telo i da prepoznate signale koje vam šalje. Pauze nisu luksuz već nužnost – kratka zaustavljanja, odmor i obavezna hidratacija bili su ključni za održavanje fokusa i bezbednosti. Logistika takođe zahteva ozbiljnu pripremu. Na severu su razdaljine između naselja velike, pa je pažljivo planiranje tačaka za gorivo bilo veoma važno. Smeštaji su bili unapred rezervisani i sve je prošlo u najboljem redu. Kada putujete sami, svaku odluku donosite sami i odgovornost je u potpunosti vaša. – Šta želite da ova tura pokaže motociklistima i široj javnosti? Želim da pokažem da je moto-putovanje mnogo više od hobija ili adrenalinskog iskustva – to je način života i filozofija slobode. Dugim rutama ne moraju da idu samo ljudi sa velikim budžetima. Na putu sam sretao male Vespe koje su vozile 60 km/h sa samo jednim rancem – i bile su velika inspiracija. Želim da ljudi vide da granice na karti nisu prepreke već poziv na istraživanje. Iz male zemlje kao što je Makedonija može da se krene na put kroz ceo kontinent i stigne do samog kraja Evrope. To je dokaz da snovi ne zavise od geografije, već od hrabrosti da se napravi prvi korak. – Ako ovu ekspediciju treba opisati jednom rečenicom? Ovo je bilo putovanje koje je dokazalo da uz hrabrost, strast i veru u sebe čak i najudaljeniji kraj Evrope postaje dostižan. – Šta biste poručili ljudima koji misle da s godinama treba odustati od snova? Naprotiv – upravo u zrelijim godinama mnogi imaju jasniju sliku šta zaista žele i hrabrost da naprave taj korak. Ako je moje putovanje poslalo neku poruku, onda je to da nas godine ne ograničavaju — one nas oblikuju i pripremaju za veće izazove. Godine su broj. Strast je izbor. A put – uvek počinje prvim kilometrom. Ljubomir Bube Domazetov

Slazem se brate. Kao neki highligjts celog puta. Ideja ti je odlicna.

To je relativno,svako ima svoje omiljeno mesto za cevape . Kada budes u Skoplje javi se i idemo na cevape i

Tako je bilo ranije ali sada vise nije

Slazem se brate, ova ruta je bila hyper adrenalinska i nisam hteo da budem nekome na teretu. Imao sam striktnu agendu koju sam morao svakodnevmo realizirati. I jedino sam na moj facebook profil (Ljubomir Bube Domazetov), pisao dnevni putopis cisto da znaju oni koji me slede a ima ih puno, do kle sam stigao. Ziv bio brate

Hvala puno, moj prvi plan je bio Skopje,Praga, Berlin,Hamburg,Aalborg,Hirtshals,Kristiansand,Stavanger, Bergen i onda ka Nordkapu ali nisam si mogao priustiti toliko dana. Zelim makar do Bergena i Preikestollen. Ali obavezno preko Hamburga. Zivi bili samo

Hvala ti puno,prvi plan mi je bio da se vracam kroz Norvesku i da idem na Lofoten Island pa prema Bergenu ali za to mi je bilo potrebno jos minimum oko 6-10 dana. Zbog obaveza na poslu nisam imao sanse da to realizujem. Da ne bude sve isto vracao sam se malo zapadnije na samoj granici sa Svedskom a onda sam isao na Tampere. Ali da,slazem se da dvaput kroz Finsku nije bilo ok. Ako da bog nekad opet da vozim na sever zelja bi mi bila da idem na traekt Hirtshals (Danska) do Kristiansand ( Norveska ) i onda kroz zapadni deo Norveske. Голем поздрав брате

Drago mi je, svako od nas je hrabar na svoj nacin samo treba vise odlucnosti. Veliki pozdrav

Драго ми је да вам се свидело. Ово радим први пут и, што је јако занимљиво, током путовања уопште нисам планирао да правим видео епизоде. Након повратка кући схватио сам да имам много видео материјала и било ми је жао да не направим нешто као успомену. Цела рута је износила укупно 9.000 км, 19 ноћи и два трајекта. Сви смештаји су били унапред резервисани, свестан да увек може да се деси нешто непредвиђено, али на срећу све је прошло у најбољем реду. Смештаји су били са бесплатним отказивањем и резервисани око 4 месеца унапред. Најјефтинији смештај био је 30 евра у Будимпешти, а најскупљи 70 евра у Финској, у Хелсинкију. Основни критеријуми за смештај били су сопствено купатило, кревет и паркинг. И увек је био или апартман или хотел никад није био хостел са заједничким купатилу. Повратну карту за трајект Талин–Хелсинки платио сам 115 евра и купио је у марту, значи 3 и по месеца раније. У глобали у Финској је бензин скупљи него у Норвешкој, једино скупљи је био на самом северу Норвешке, где је цена износила 2,4 евра. Хранио сам се углавном из супермаркета, где сам куповао храну и јео у соби. А у свим балтичким градовима — Каунасу, Вилњусу, Талину и Риги — постоје self-service ресторани где се може јести по прихватљивим ценама. Тако да, са сувенирима из свих градова и улазницом за Нордкап, укупно око 2.200 евра.

После свега што сам видео, прошао и издржао — дошло је време за повратак кући. Ово је последња епизода серијала „Со Бубе на Нордкап“. 🏍

Од Талина преко Риге до једне веома необичне локације , а затим на чорбу у Вилњусу . Почиње девета епизода.

Teskim srcem odlazim sa Nordkapa ali vreme je da krenem nazad. Epizoda 8

Hvala ti puno i bas sam se obradovao sa tvojim komentarom. Lepo je kada covek nesto sanja i kada mu se ostvari to. Jednom se zivi i treba da realizujemo nase skrivene zelje. Nordkap sam planirao dugo vreme i nisam se dvoumio dali da idem sam. A Lazaropole mi je moj drugi dom,uzivam kada sam tamo. Veliko hvala na ponudi,isto vazi i za tebe ako nekad dolazis u Skoplje. Veliki pozdrav za Draganu Trifunovic i sve najbolje.

Nordkap nije samo destinacija, Nordkap treba doziveti. Sedma epizoda mojeg puta do Nordkapa .