Joooj, raznežiste me ljudi! Hvala puno na lepim rečima @Ćomi-, dogovoreno, javi se

Hvala puno @bobanr i @Ćomi- i svima koji pratite. Nadam se da će nekom poslužiti za neku buduću avanturu, jer ove predele stvarno vredi posetiti.

Nastavak.. Shvatam da moram nešto da promenim u svom pristupu penjanju ovog uspona. Pada mi na pamet da iskoristim nizak stas i sedište stromčeta, pa sad vozim sedeći tako da se pri većim udarcima prednjeg točka i izbacivanjem sa putanje jednostavno odgurnem nogom o stranu na koju je motor krenuo da pada i tako ga vratim u balans ne popuštajući gas. Plešemo i ja i motor svuda, ne deluje baš kontrolisano, ali radi! Nastavljam sa ovom novom “tehnikom”. I najzad, uspon se zaravnjuje i vidim toliko željen kraj ove sekcije. Rečima vam ne mogu opisati sreću koju osećam. Toliko preispitivanja i testiranja vere u sebe i volje da se ide napred.. Čoveče, kakvo kovanje karaktera! Na vrhu sam planine, i metaforički, ali i bukvalno. Popeli smo se na greben planine, ispod mene brda i pašnjaci. Pogled jednostavno puca! Oblaci na dohvat ruke. Scena kao da je preslikana iz Gospodara prstenova. Podloga je i dalje kamenita, ali uspon je dosta blaži i bez puno splačine. Dok se penjem primećujem na susednom brdu se nešto beli. Na prvi pogled mi deluje kao stado ovaca koje se kreće u mom smeru. Prelepo. Medjutim, na drugi pogled, shvatam da to nisu nikakve ovce već čopor pasa koji ide pravo ka meni. Imam neki osećaj da ne dolaze da bi ih mazio. Moja radost je bila kratkog roka. I pored najboljeg napora, brzo me sustižu. Cenim da ih je više od deset, a manje od dvadeset, a da stvar bude još gora, neki od njih su masivni i liče mi na azijske ovčare (one zveri od psa što se biju s medvedi i vukovi). Jedan veliki mi je na prednjem točku. Zvuk škljocanja njegove vilice stvara jezu u kostima. Pravim se da ga ne vidim, a tako i vozim. Pratim put makar to značilo ići direkt na njega. Pokušavam da ih uplašim sa turiranjem i sirenom. Ništa, ako nisu još i besniji. Da sam imao kada, pomislio bih kako ovo jednostavno nije fer. Bukvalno iz jedne neprilike u sledeću bez trunke predaha. Put se blago zaravnio, pa koristim priliku i dajem po gasu. Počinjem da im bežim. Nadam se da će odustati od dalje potere. Ali dok sam gledao u retrovizor za njima, pravim veliku grešku i kasno primećujem da idem pravo ka ogromnoj rupčagi. Nema vremena za kočenje, jedva stižem da se koliko toliko podignem iz sedišta i probam da apsorbujem udarac koji neizbežno sledi. Rupa je duga nekoliko metara i upadam celom dužinom motora u nju. Bam. Ne znam kako (znanje i tehnika nisu sigurno) ali ostajem na nogama. Još neverovatnije, nisam razbio filter ulja. Mislim da su me spasile tvrdje opruge amortizera koje sam montirao pre ovog putovanja (sa fabričkim stromče je “bottom out”- ovalo i na malo veće neravnine na asfaltu). Na moju nesreću ubrzo nailazim na gomilu krupnog kamenja koje deluje da je naslagano kao nekakva rampa. Jednostavno moram da stanem. Lavež sve bliži. Okružen psima nemam hrabrosti da se mrdnem, kamoli sidjem sa motora. To je to, šah mat. I baš u tom trenutku, kad je situacija izgledala prilično mračno i bezizlazno, novi obrt, čujem ljudski glas. Tačnije povike i deranje starca koji se nalazio baš tu u blizini. Shvatam da su ovo su njegovi psi i dere se kako bi ih umirio. Bog me je pogledao. Ostajem smiren i čekam da mi pridje. Pružam mu ruku (nadam se da će psi prestati da me gledaju kao opasnost sad kad vide da se znamo). Starac se zove Grigorije. Čuva stado od (po mojoj laičkoj proceni) bar dve stotine ovaca. Otuda i toliki psi. Surovost ovih krajeva se lako može videti u dubokim brazdama na njegovom licu i naboranom čelu. Iako smo pričali svaki svojim jezikom, uspeli smo da se razumemo. Bio je oduševljen činjenicom da sam iz Srbije. Objasnio sam kuda sam pošao, i iako mi nisu bila potrebna uputstva, on se baš potrudio da mi objasni kuda da idem. Pre rastanka, pravimo zajedničku fotografiju. Verovatno zbog adrenalina, nisam se setio da napravim ni jednu jedinu sliku zveri koje su me gonile. I dalje se jedem zbog toga. Po polasku, neki od pasa i dalje kidišu na mene, ali ih Grigorije smiruje. Jedan beli je posebno bio zainteresovan za mene. Ostavljam ih iza sebe i konačno mogu da se opustim i uživam u ovim nerealno lepim predelima. Uskoro izbijam na širok makadamski put koji deluje toliko upeglano da samo nedostaje da ga asfaltiraju. Kakav kontrast! Stajem i pravim par fotki i proveravam motor. Neverovatno, ali sve je ok. Nastavljam polako uživajući u pogledu. Posle nekog vremena, put se spušta i postaje šumski. Na par mesta sam nailazio na dublje blato. Iako ni približno teško kao malopre, izgleda se u meni javila blaga panika i neopisiva želja da se dokopam asfalta!? Mislim da me je ova sekcija ozbiljno testirala i iscrpela do, pa i preko mojih granica. Ubrzo moje želje bivaju ispunjene. Toliko sam bio srećan kad sam ugledao asfalt da sam hteo da ga poljubim. Javljam odmah ekipi da sam izgurao sekciju i da je sve ok. Nastavljam dalje asfaltnim putem ali posle stotinak metara primećujem da idem u pogrešnom smeru. Ništa, okreći. Na moje zaprepašćenje, posle par stotina metara asfalt nestaje i nastavlja makadam. Ne verujem svojoj sreći. Ali prihvatam svoju sudbinu, pa kad je bal, nek je makadam! Nastavljam dalje, put je širok i čak susrećem i druga vozila. Priroda celim putem me oduševljava. Smenjuju se planiski vrhovi, makadam i asfalt, oko mene guste šume četinara. U nekom trenutku shvatam da sam dobrano promašio skretanje. Pošto vozim gpx track u suprotnom smeru, nemam instrukcije navigacije već moram da pazim da li i dalje pratim track (ovo zapravo nije tačno, samo ja nisam znao da nadjem tu opciju). Mislim da je sva koncentracija koju sam imao ostala na onoj planini kojoj ne znam čak ni ime (moguć odgovor Sarantena). Nemam snage, a ni vremena da se vraćam, ali analizom mape shvatam da cu prateći put ponovo izbiti na ACT rutu. Odredište za večeras je Ano Chora, tradicionalno planisko selo sa dugom istorijom turizma. Rešavam da se počastim i uzmem najbolji smeštaj koji mogu da nadjem na bukingu (Kannaveiko, 58 Eur sa doručkom). Ispostavilo se da je to ujedno i jedini dostupan smeštaj . Ali sudeći po slikama, deluje obećavajuće i po mom ukusu. Dan polako odmiče, a ja sam umoran, slomljen i gladan. Pasulj od jutros je odavno ispario iz mene, a par čokoladica koje sam pojeo imaju efekat flastera na ubodnoj rani. Prebacujem se na Gugl mape s namerom da nađem brži put, ali izgleda Gugl nije želeo da kvari ovaj zemljani dan pa se ubzo isključujem sa asfaltnog puta u šumu. Nešto mi govori da sam opet na ACT ruti ali mi se ne proverava. Pratim “flow” gde god me odveo. Put je makadamski i da nije sumrak, uživao bi u ovoj bržoj vožnji kroz četinare. Ma koga ja lažem, lepo mi je. U nekom trenutku izbijam na malo čistine. Mislim da vidim selo na obroncima susedne planine, nije daleko. Planiski venci se ređaju jedan iza drugog i nisam skroz siguran, ali kao da vidim i more. Ubrzo izbijam na asfalt i spuštam se ka selu dok sunce polako zalazi. I tu doživljavam jednu scenu koju ću dugo pamtiti. Pristižem pastire sa stadom koza. Probijam se polako. Ali ovo nije nikakvo stado, ovo je more koza! Gde god da pogledam, ne vidi se kraj njihovom broju. Ne mogu ni da pretpostavim koliko ih ima. Fotograf u meni i danas vrišti što nisam stao i napravio bar jednu jedinu fotku (druga velika propuštena prilika taj dan). Imao sam auto iza sebe pa mi bilo glupo da stanem. Kakva greška. Kao utešnu nagradu dobijam zalazak sunca nad okolnom šumom. Sa prvim mrakom stižem u selo. Prelepo je. Sve je mnogo staro, kaldrma svuda. Sve kuće su od kamena. Prolazim pored crkve i par lokala koji mi deluju da ne rade. Posle malo gubljenja, nalazim smeštaj. Radi se o velikoj kamenoj kući - hotelu koja deluje da ima bar sto godina. Veliko dvorište sa puno stolova i velikim platanom u centru. U sezoni ovde mora da je puno. Ali večeras, kao i prethodnih večeri, ja sam jedini gost. Imam sreće, domaćin Pol (ne baš tipično grčko ime) prilično dobro priča engleski. Vodi me u sobu, i nisam razočaran. Izleda rustično, sa velikim kaminom koji dominira s jedne i krevetom od kovanog gvožđa sa druge strane sobe. Gomila lepih detalja i starih fotografija. Raspitujem se za klopu. Pol kaže da kako sad nije sezona, nema ni jedan restoran koji je trenutno otvoren. Mislim da je video šok, tugu i nevericu u mom licu pa je brže bolje rekao kako možda može da organizuje nešto. Obavlja telefonski poziv. Pita me jesam li za picu? Nego šta! Ništa, sređeno. Daje mi ime restorana. Restoran ne radi, ali u toku je neko malo privatno okupljanje i mogu da se pridružim. Odlazim prvo da se istuširam, posle dva dana makadama i noći u šatoru, mislim da je svaka reč suvišna. Stižem u restoran i gazda me srdačno dočekuje i objašnjava da je organizovao pica veče za svoje društvo pa je zato samo to na meniju. Ugljeni hidrati posle svega što sam danas prošao zvuče fantastično. Pita me gde je drugi kolega, pošto se sa Polom dogovorio večeru za dvoje. Objašnjavam da sam gladan za dvojicu. Pravimo malu opkladu, ubeđen je da neću moći sve da pojedem (izgubio je). A pica, da li zbog gladi i svega što sam pregurao taj dan, ostala u sećanju jedna od najukusnijih koje sam jeo. U šetnji do smeštaja pravim prvi plan za sutra: ugasiti alarm.

Hvala puno na pohvalama. Iskreno nisam bio siguran sta da ocekujem. Nekad imam osecaj da idem puno u detalje.. Drago mi je da vam se dopada Što se tiče vraćanja, to su za mene bile nove situacije kakve se na asfaltu baš ne dešavaju (osim kad naletiš na snegom prekriven p14 krajem maja). Imali smo tog leta situaciju u Albaniji gde smo odlučili da se vratimo i imam osećaj da nam je to malo ubilo moral, a i odmah potom nam se desio peh i morali smo da zovemo šlep. Drugar je bio nepovredjen, što je najbitnije. Ali taj dogadjaj jeste ostavio utisak na mene i gledao sam da guram napred dok god to situacija dozvoljava. Pišem nastavak uskoro..

ACT dan treći - Na muci se poznaju... Budim se s jakom glavoboljom, smrznut i totalno slomljen. Prokleti vetar i dalje duva, ali malo slabijim intenzitetom. Moral u kanalu. Ne osećam se dobro. Ozbiljno razmišljam da odem u prvi bolji hotel. Topla soba, udoban krevet, naspavam se ko čovek, izbanjam, napunim baterije. Ali ova misao mi malo zvuči kao bela zastava. Ajde prvo kafu i lek da popijem. Palim gorionik. Ne može na prazan stomak, pa stavljam i karneksov pasulj sa kobasicom. Kombinacija tople kafe, klope i kafetina me donekle vraća u život. Glavobolja popušta. I dalje se lomim šta mi je činiti. Današnji dan je klasifikovan kao težak, ali je deonica duga samo 150 kilometara + ovo malo što sam skratio juče. Hajde da se malo zagrejem. Razgibavanje. Serija sklekova. Pa čučnjeva. Pa sprint po livadi. To je to, sad sam ko’ nov. Kad bi se lagali. Ali krv struji telom i osećam se koliko toliko spremnim za vožnju. Odluka pada, nastavljam dalje, nema odustajanja. Gledam na sat, pola jedanaest. Moraću da požurim. Instant pakovanje i gas. Spust do asfalta je prošao lagano i izašao sam na brz magistralni put. Kao i juče, jedva čekam da se rešim asfalta. Osim serije serpentina pred Karpenisi, put je ništa posebno a vreme nekako sivkasto. Brzo prolazim kroz grad i stajem na pumpi. Gorivo za stromče, voda i čokoladice za mene. Brzo nastavljam dalje i posle desetak minuta se isključujem sa magistralnog puta na manji sporedni, a onda ni stotinak metara posle, silazim sa asfalta na zemljani put. Počinje zabava. Zemljani put se probija kroz gustu listopadnu šumu, i za sada je prilično ravan. Nema puno krupnog kamenja, ali ima dosta prašine. Imam sreće što je ovde bilo suvo prethodnih dana, jer bi ovde bilo prilično blatnjavo uz malo kiše. Udaram brz tempo, trudeći se da sedim kad god situacija dozvoljava. Noge nisu u istom stanju kao juče. Pomalo iznenađen, ulazim na malo seoce i crkvu. Prepoznajem ih s filma. U nastavku put počinje da blago krivuda i penje, ali je i dalje tečan. Palim kamericu i udaram tempo. Prilično je zabavno do trenutka dok ne ugledam kravu ispred sebe. Trauma iz detinjstva, krava koja neće da se skloni sa staze. Usporavam i polako se približavam. Prošao. Krava me totalno iskulirala a ja izdrameo bezveze:) Nastavljam u istom tempu desetak minuta. Noge definitivno nisu kao juče. Kao za inat, nailazim na par kratkih ali tehnički zahtevnih deonica. Dižem dupe na svakoj i nadam se da imam dovoljno klirensa. Plastični šuspleh ne pruža nikakvu zastitu od dole, samo od frontalnih udaraca. Provlačim se s mišlju koliko mi se ne vraća ovuda. Useci vadoderina su baš duboki i isprepleteni sa korenjem drveća. Nailazim na seriju serpentina ali kako su dosta ravne i široke, a ja umoran, ostajem u sedištu. Već na sledećoj, to se pokazalo kao loša odluka. Sledeća već nije bila toliko čista, udaram prednjim točkom u poveći kamen (koji nisam video jer sam sedeo), gubim momentum totalno i spuštam nogu. Loša odluka. Zemlja je dalje nego što sam mislio a ja bez snage da držim nakrivljen motor. Puštam ga i kliza mi niz nogu dok se ja odkotrljam i nekako ostanem na nogama. Panike nema, ovo je bilo očekivano. Samo bilo je toliko lepših i opravdanijih mesta za pad od ovog. Ništa, vadim kameru i beležim trenutak. Negde sam pročitao da posle pada ne bi trebalo juriti da se nastavi sa vožnjom dok te adrenalin udara. Pa ta foto pauza zapravo odagnava strah, okreće stvar na šalu i daje vremena da se konstatuje da li je sve ok, tj da nema nekih povreda. Dobar sam. Podižem motor sa malo više muke nego što sam očekivao. Oštećenja? Samo moj ego. Odmaram još koji minut. Nastavljam dalje i shvatam da je ovo kamenje samo mala naznaka onog što sledi. Uspon je sve veći a krupnog kamenja i splačine sve više. Biće ovo naporan dan. Izašao sam iz šume, krošnje drveća je zamenilo žbunje i sunce. Priroda ovde ni malo ne nadoknadjuje težinu ovog puta. Svaka serpentina kao da mi testira volju da idem napred. Prepun nade da će iza krivine put biti nešto lakši i da je najgore prošlo suočavam se sa novim razočarenjem. A nazad mi se ne ide nikako. Samopouzdanje u kanalu. Ne zbog pada, već zbog nemanja ideje kako da prodjem ove, za mene (pre)velike uspone gde je podloga krupan, a rastresit kamen. Svaki pokušaj da ustanem biva brzo prekinut jakim udaracem prednjeg točka u kamen i izbacivanjem motora iz ravnoteže. Uz to put nije baš širok sa liticom s jedne strane. Tako da u toj situaciji se spuštam u sedište i zaustavljam. Medjutim polazak sa takvim nagibom i podlogom više nije moguć. Spuštam nogaru i tražim krupan, a ravan kamen kako bih ga podmetnuo pod zadnji točak. Kamenja bar ima. Krećem ponovo ali se ubrzo nadjem u istoj situaciji. I tako iznova. Premoren sam, i fizički i psihički. Obuzima me osećaj panike i preispitivanja (šta mi je ovo trebalo?). Uzimam telefon, srećom imam signal. Pišem poruku na grupu: “Drugari, ovo je postalo dosta zaj**ano. Jednom rečju gnarly. Kad vidim šta sam prošao, ne vraća mi se, ali mi se ne dopada šta me čeka”, praćenu trenutnim koordinatama. Prava sreća da ovde uopšte ima signala. Nastavljam dalje svestan da će ovo biti borba za svaki metar.

Prolazim najvišu tačku prevoja i put postaje lakši za vožnju i prelazim lepu distancu za kratko vreme. Uskoro nailazim i na prve znake civilizacije (telefonski vod), a u glavi mi se još vrzma ideja o kampovanju. Merkam neko lepo mesto, ali proplanka ni na vidiku. Posle par minuta nailazim na sporedni put i u trenutku se isključujem. Instinkt, šesto čulo, il šta li je, nešto me odvuklo sa rute. Već posle desetak metara teren je dosta ravniji i ubrzo nailazim na livadu koja se pruža sa moje desne strane. Oivičena četinarima sa svih strana osim sa puta. Skrećem na livadu i pratim je do donjeg oboda gde je pogled najlepši i koliko toliko ravno. To je to. Proverom na mapi, vidim da sam na svega pet, šest kilometara od asfalta i civilizacije, tako da će ovo malo skraćivanje današnje rute sutra biti lako nadoknadivo. Raspakujem kamp opremu i krećem u postavku šatora. Prelep, crveni zalazak sunca. Umoran, znojav i slomljen, ali srećan ko malo dete. Boli me svaki mišić, ali oduševljen sam svime što sam danas video, doživeo, a i preživeo. To su ti predeli koje sam video na filmu koji su me i privukli ovamo. Ali sada sam ja u glavnoj ulozi i mogu reći da su uživo još lepši. Nekako zasluženi ako znate na šta mislim. Hteo sam izazov i izlazak iz komfor zone. Apsolutno sam ga našao. Imam ostećaj da sam dosta toga i naučio. To je to, zbog ovoga sam došao. Kakav dan! Šta li tek sutra nosi? I ovo bi bio savršen kraj dana. Ali, noć je tek počela. Mrak je pao, pijem čaj i uživam u nebu punom zvezda. Pre nego što legnem i onesvestim se od umora, pokušavam da zabeležim trenutak fotografijom tako što pravim improvizovani štender za telefon od kamenja. I onda čujem zvuk automobila u daljini. Čudno. Zašto bi se neko vozio u ovoj divljini, pri tom još po mrklom mraku? Ovo je prilično zabačeno za neku noćnu “akciju”. Ali nema veze, šansa da će se i on isključiti sa glavnog puta u ovoj zabiti je prilično mala. Zvuk motora je sve glasniji i glasniji, i zaprepašćeno gledam farove velikog crnog pikapa kako se spuštaju niz put. Na tren sam kao jelen pred farovima, a onda se saginjenjem i krijem ispod šatora. Ne znam zašto sam to uradio. Ali nema teoretske šanse da me nije ili nisu videli, jer je spoljnji deo šatora od reflektujućeg materijala. Ne znam koliko ih je i ne želim baš ni da saznam. Nekao sam, po ovom mraku u ovoj divljini osećao sam se ranjivo. Valjda mi je logika bila da ne znaju koliko nas je (loša logika pošto se lepo vidi jedan motor i šator). Džip je nastavio putem i prošao ispod livade. Drveće i razlika u visini mi je pravila zaklon ali prošao je na samo sedam, osam metara od mene i šatora. Zatim je usporio, stao, okrenuo se i prošao ponovo, vraćajući se odakle je došao. Ko god da je, video me je. Šta je tu je. Prošlo je. Zvuk vozila je sve udaljeniji. Ali to nije kraj. Par minuta kasnije čujem tri pucnja. Pa pauza. Pa četvrti (overa). Prva pomisao. Lovokradice. Ali svejedno, ovako sam, u drugoj državi u totalnoj divljini, lagao bih ako bih rekao da me nije uhvatila prpa. Uzimam telefon, signal: jedna crta. Dobro je. Istog trenutka šaljem trenutnu lokaciju i ceo opis situacije na viber grupu. Branko, iskusan lovac mi kaže da ne brinem i da su u pitanju lovokradice, i da im nisam zanimljiv. U redu. Zvuči logično. Ali šta lovokradu? Nisam u potpunosti potisnuo sve one znakove sa vukovima, medvedima i divljim svinjama. S druge strane, šta mogu sad da uradim? Da se pakujem i spuštam po mraku? Nije pametno. Uradio sam sve što sam mogao. Zatvaram se u šator i ležem sa sekirom kraj sebe. Umor je nadvladao adrenalin i onesvešćujem se. Ali ni ovo nije kraj današnje priče. Znate onaj osećaj kada vas nešto naglo probudi iz dubokog sna? Trenutak totalne konfuzije dok srce lupa kao ludo. E, upravo ga doživljavam. Nešto mi dodiruje lice. Trgam se, palim svetlo i panično tražim sekiru. Jaka i čudna buka napolju. Ceo zid šatora se totalno uneo unutra, ka meni. Šta god da ga gura, razmišljam da ga udarim sekirom. Skamenjen, oklevam koji trenutak. Svaki deluje ko godina. Polako dolazim sebi i shvatam da taj zvuk (nekako pravilan i statičan) i to uvijanje šatora, da to nije nikakva zver il životinja, kako sam inicijalno pomislio, već ništa drugo nego (vrlo jak) vetar! Kakav antiklimaks, ali od svih mogućih opcija u mojoj glavi, ovo je verovatno najbolja. Medjutim, tih nekoliko sekundi totalne panike je nešto što ću dugo pamtiti. Izlazim iz šatora da proverim situaciju. Iako je nebo i dalje bilo bez oblaka, buka je bila zaglušujuća. Cela šuma bukvalno zviždi i huče. Kampovao sam dosta, ali ovo nisam nikad doživeo. A postaje i vrlo hladno. Ne mogu da se vratim u san. Ne znam šta mi smeta više, buka ili hladnoća. Biće da je ovo drugo. Oblačim sve što imam ali ne vredi. Vetar prosto pumpa hladan vazduh u šator. U trenutku očaja, koristim praznu flašu da se olakšam i dobijam DIY termofor. Sve te epizode Ber Grilsa i preživljavanja u divljini su se isplatile. Konačno tonem u san i govorim sebi, samo nemoj piti.

Kako svo ovo stojanje malo prži mišiće u nogama (i dalje se adaptiram na vožnju stojeći), pravim kraću pauzu da se okrepim i slegnem utiske. Ova deonica (od jezera Plastira ka selu Agrafa) je nešto posebno i uživao sam svakom trenutku. Blizini provalije, vrhovima planina oko mene, ganjanju krivina van asfalta. I stvarno, najtoplija preporuka za ovu deonicu bez obrzira na tip motora i nivo veštine. Količina lepote po kilometru je neverovatna. Unapred se izvinjavam na velikoj količini fotografija. Prilikom sledeće pauze za fotkanje upoznajem grupu kolega. Španci. Veća grupa. I oni voze ACT, samo u dobrom pravcu. Pitam ih kakav je put iz njihovog pravca. Kažu mi isto kao ova deonica. Kako mi deluje da je dosta rano (nije bilo), pravim pretpostavku da smo se sreli na polovini današnje deonice (iako sam to lako mogao da proverim na navigaciji) i stičem utisak da je današnja deonica kratka i laka. To mi daje utisak sigurnosti. Toliko, da kad se makadamska sekcija završila i put se spustio u selo Agrafa, kad sam video malu tavernu smeštenu međ stenama klisure, bez razmišljanja zaustavljam motor, i smeštam se u hlad kraj reke. Umesto planiranog karneksa, poručujem svežu pastrmku i grčku salatu. Lagano. Ispravljam grešku od juče i javljam se Viber ekipi za podršku. Nisam to spomenuo, ali dan ranije sam dobio ozbiljno ribanje. U svoj onoj frci sa zaboravljenim ruksakom i nadoknadom vremena, izignirisao sam pozive i nisam se javio do kasnih sati. Ortaci su već bili spremni da se pakuju za Grčku. Iako su oni “malo” pretrnuli, meni je bilo nekako toplo u srcu. Iako sam sam, nisam usamljen, moja braća su uz mene. Po polasku, shvatam da je ova pauza možda trajala duže nego što je trebalo. Podne je uveliko prošlo (zapravo je prošlo tri). Kako sam na asfaltu, dajem po gasu ne bi li nadoknadio koji minut. Asfalt je nov, a put krivudav, baš po mom ukusu, uživanje na maksimumu. Posle nekog vremena bacam pogled na navigaciju i shvatam da sam odlutao sa rute. I to dobro. Izgleda sam se previše uživeo. Na trenutak sam se blago unervozio, još izgubljenih minuta, ali ako je druga polovina ista kao prva, nisam u nikakvom problemu. Ubrzo uvidjam da je i ta pretpostavka bila pogrešna. Po isključivanju sa asfalta, počinje uspon. Ali ovaj uspon je dosta oštriji nego uspon prethodne sekcije, a podloga mnogo rastresitija. Možda vožnja uzbrdo ipak i nije toliko lagana. Ne popuštam gas, stojim na nogostupima, gledam što dalje pažljivo birajući putanje i trudim se da pomažem motoru sa apsorbovanjem prepreka na putu. Dok pišem sve ovo deluje da znam šta radim ali da budem iskren, apsolutno sam se prepao i adrenalin me je itekako pukao. Ali uspon traje li traje i u međuvremenu pejzaž se baš izmenio. Napustio sam kamenje, reku, klisuru i žbunje i sad sam ponovo u četinarima. Stajem pored jedne od litica kraj puta. Ne vidim kraj provalije. Nasuprot mene planinski masivi. Totalna iskonska divljina. U meni pomešani osećaji straha, strahopoštovanja i zaljubljenosti u ovo mesto. Nastavljam dalje. Isprva, put prati obod planine i uglavnom je ravan sa prelepim pogledima i lepom podlogom, ali to se menja i nasuprot očekivanju, nastavlja da se penje i postaje pravi šumski put. Serpentine su sve teže i izazovnije, sa velikim vododerinama i krupnim rastresitim kamenjem na najgorim mestima. Govorim sebi “when in doubt, throttle it out”. Koliko god da sam uplašen, znam da je najgore što mogu sad da uradim je da sednem ili popustim gas. A bilo je situacija gde sam skoro potpuno ostao bez momentuma na izlazu iz serpentine, maltene balansirajući u mestu. Ali nekako sam prošao. Iskreno sam zapanjen koje sam deonice prošao bez pada. Ali nema vremena za refleksiju i tapšanje po ramenu, sledeći niz serpentina je već tu. Bez obzira samopouzdanje raste posle svake sledeće, i polako postajem opušteniji u ovim za mene novim i stresnim situacijama. U mentalnoj pripremi za ovu avanturu, napravio sam dogovor sam sa sobom da kada naletim na prepreke koje deluju rizično, da ću stati i napraviti procenu. Medjutim, u praksi to baš nije uvek izvodljivo. Vožnja van asfalta i stajanje na jakom usponu nisu dobra opcija iz prostog razloga što izgubljeni momentum znači i veliki problem pri ponovnom polasku. Konkretno u ovim situacijama bolje je ostati na gasu, gledati što dalje i birati što bolju putanju, ali to zahteva veliki fokus, brze reakcije, veru u sebe i dobru kondiciju. I u mom slučaju i dosta sreće. Zato koristim sledeću ravniju deonicu za kratku pauzu kako bi se noge malo odkiselile. Posle nekog vremena, izlazim na trenutak iz šume i sada gledam potpuno nov venac planina i što je još bitnije, sunce je još relativno visoko. Ideja se radja. Kako bi bilo lepo baciti šator ovde negde. Proveravam mapu, ali ima još da se vozi do kraja današnje deonice tako da nastavljam dalje.

Hvala na preporuci Planiram vec dugo neko planinarenje i kamp u tim krajevima.

ACT dan drugi - Hajmo u planine Budim se koliko toliko rano i isto toliko odmorno. Bacam pogled kroz prozor. Jutro deluje prilično sivo. Hladan tuš za reset i silazim na doručak. Nervoznog čuvara od sinoć je zamenila jedna simpatična bakica. Dočekuje me s osmehom i punom trpezom. Kako sam uplatio najjeftiniji smestaj koji sam mogao da nadjem, činjenica da je doručak uključen u cenu mi je delovala malo neverovatno, pa sam nekako očekivao dva barena jaja i jeftinu salamu i instant kafu. Ali izgleda je danas karma na mojoj strani. Suvo meso, slanina, nekoliko vrsta sira, masline, domaći hleb. A bilo je i slatkiša. Osećam bakin pogled na sebi i shvatam da ću morati sve da probam. Nikakav problem. Ova slatka baka priča engleski skoro kao ja grčki, znači nikako. Ali uz pomoć telefona uspevam da se zahvalim na ovoj gozbi. Ono preslatko kuče od sinoć je njeno i ne pušta me da odem bez još jedne runde mažnje. Pakujem stvari na motor. Vreme da se krene. Prognoza za danas: 35% asfalt, 65% offroad. Žmarci u stomaku se teže osete na pun stomak. Nisam se posebno pripremio za danas (standardno). Znam samo da je današnja deonica duga 200 kilometara i klasikovana kao teška, i da se završava u gradiću Karpenisi, koji bi trebalo da je lokalni planinski turistički centar. To je sve što znam. Krećem. I dalje je sivo. Put prati obalu jezera. Četinari svuda oko mene. Iako apsolutno volim vožnju po asfaltu, spore krivine i serpentine kojih je ovde na pretek, nekako jedva čekam da ga se rešim i konačno osetim zemlju pod točkovima. Put vijuga uz jezero i na kratko zastajkujem na brani. Kupujem prvi suvenir, magnet za frižider. Napuštam jezero i silazim sa glavnog puta na uži i znatno lošiji asfaltni put koji vodi direkt na planinu. Krateri i stene na putu su redovne pojave i očekujem svakog trenutka da i ovo malo asfalta nestane. Nisam mnogo vozio, i očekivanja su ispunjena. Konačno, makadam! TC na off, krećemo! Posle početnog uspona, koji je bio jači i na mestima u lošijem stanju, put postaje skoro pa upeglan, širok, i u dosta dobrom stanju. Idealno za zagrevanje. Nisam dugo vozio van asfalta, tako da će ovo super doći za dizanje samopouzdanja. Put se penje i prati ivicu planine. Procenio bih nadmorsku visinu na preko 1500 metara. Mislim da je to otprilike visina gde prestaju četinari. Sunce razbija jutarnje oblake. Nerealno lepi pejzaži se redjaju jedan za drugim. Na svakih sto metara novi, drugačiji. Zastajkujem svako malo fasciniran svakim. Durmitorski prsten i prevoj preko Zelengore su mi jedni od omiljenih puteva što se tiče lepote prirode i pejzaža. Ova deonica može lagano da se doda na tu listu. Kako ovim tempom nikad neću stići, nalazim kompromisno rešenje i palim akcionu kameru. Iako spočetka lagan, ubrzavam tempo i uživam u vožnji ovog brzog makadamskog puta. Ulazim u ritam i pokušam da vozim što je brže moguće. Iako je put oivičen liticom s jedne strane, pažljiv odabir putanje mi pomaže da se osećam bezbedno. Prolazim najvišu tačku prevoja i započinjem spust. Serija serpentina van asfalta, praćenih inercijom motora koji se spušta niz padinu me čini vrlo nelagodnim. Izgleda da je vožnja uzbrdo lakša od nizbrdice. Samopouzdanje, kako je brzo došlo, tako je i otišlo. Isprva nisam bio siguran šta da radim. Da li da sedim ili da stojim? Kako kontrolišem brzinu uglavnom prednjom kočnicom (zadnja kočnica na stromu ne radi ni na asfaltu), imam osećaj da mi na nizbrdici jako malo fali da izgubim prednji točak prilikom skretanja u serpentinama. Posle nekog vremena (i prisećanja silnih odgledanih jutjub tutorijala) provaljujem da je mnogo bolje kada stojim, sa kukovima što više unazad ka zadnjem sedištu i kada motor obaram tako što bih prebacio težinu na nogostup sa unutrašnje strane krivine. Ponovo nalazim zonu komfora i uživanje se nastavlja. A kamera sve vreme radi. To je otprilike izgledalo ovako:

Evo i priblizne rute predhodna dva dana:

Drago mi je da ti se dopalo. Osim što je ostavilo jak utisak na mene, pišem ovde i da podelim iskustvo i malo skrenem pažnju na ove krajeve, jer mislim da to definitivno zaslužuju. Jako lepa destinacija, posebno u kasnu jasen (ili rano proleće). Vraćao sam se s curom u ove krajeve godinu posle i oboje smo se zaljubili u ovaj deo Grčke. Mislim da smo baš i prolazili kroz Syrrako (ima u blizini prelep vodopad i manastir Kipinas).

Spuštam se u ušuškano seoce i pravim kraću pauzu i okrepljujem se na česmi kraj puta. Iako je delovalo da je loše počelo, zahvalan sam na svemu što sam danas video i doživeo. Dalje pratim dolinu Aheloja, brze planiske reke, dok dan polako odmiče. Osećam da sam se umorio od tempa (od povratka po ruksak većinu vremena vozim na gornjoj granici svojih mogućnosti) pa pravim novu pauzu i rezervičem smeštaj, hotel Agrafa (50eur sa doručkom) koji se nalazi blizu krajnje tačke današnje deonice, a to je Neochori, malo mesto na jezeru Plastira na planini Agrafa (otud i ime hotela). Nastavljam i usput nailazim na još jedan prelepi primerak jednolučnog mosta i ne uspevam da ne stanem. Nikad se nisam posebno interesovao za arhitekturu, ali moram priznati da ovi stari kameni mostovi sa nelogično ogromnim lukovima, savršeno uklopljeni u okruženje deluju nekako impresivno u svom prkosu zubu vremena. Pada mrak a ja počinjem da se pitam kada će nestati asfalt (30% današnje ture je trebalo da bude makadam a ja nisam još prešao ni jedan jedini kilometar). Da bi stigao u iole normalno vreme, odlučujem da skratim ostatak deonice i prebacujem se sa gpx tracka (OsmAnd aplikacija) na Gugl mape. Ispostaviće se da je ta izbačena deonica bilo parče offroada koje sam propustio. S obzirom da je mrak već pao mislim da sam doneo odgovornu odluku. Stižem do hotela, mrki mrak, nema žive duše. Jedini domaćin, jedno preslatko kuče. Okrećem broj sa bukinga. Posle kraće rasprave sa portirom koji me izgleda nije očekivao i uporno pokušavao da me ubedi da sam bukirao za sutra, smeštam se u sobu sa pogledom na jezero (koje se baš i ne vidi od mraka). Ne znam da li je potrebno spomenuti da sam jedini gost. Soba je prostrana i uredjena u nekom starinskom planinskom stilu sa velikim kaminom koji dominira prostorijom. Ne verujem da ga ikad pale, ali lepo izgleda. Ostavljam stvari, i vraćam se na motor. Taverna u blizini još uvek radi, a ja danas još ništa pošteno nisam pojeo. Smeštena kraj jezera (koje se ne vidi) i okružena šumom (koja se ne vidi), uživam u galami lokalaca za stolom kraj mene i grčkog melosa sa radija. Poručujem ramstek i pivo. Kad preskočiš (pošten) doručak i ručak, možeš da se počastiš za večeru. Život je lep. Sumiram utiske. Ne znam koliko sam kilometara danas prešao, ali deluje da ih je bilo puno. Po povratku u sobu kuliram još koji minut na terasi. Pun mesec. Nekako prija ta večernja hladnoća u planini. Apsolutno komiran, bacam u krevet. Tuš može da pričeka jutro. Ende

Menjam mentalni pristup. Put je karting staza i vožnja može da počne. Pomaže činjenica da sam već obavio izvidnicu. Stižem u Konicu i pogledom pratim ivicu puta. Palo mi je na pamet da sam ruksak možda stavio na zadnje sedište i da je usput negde odlepršao. Ništa ne primećujem. Dolazim do kafića, i nada me polako napušta. Ali baš u tom trenutku, jedan stariji gospodin me doziva na grčkom. Nekako se sporazumevamo i shvatam da me ruksak čeka u kafiću. Bucmasta konobarica me dočekuje sa osmehom i predaje mi ruksak. Srećan sam ko malo dete. Kaže mi da se nada da nisam daleko otišao. Ma jok Zahvaljujem se oboma i polazim. ACT Greece, dan prvi, može da počne. Deža vu. Pravim plan da nastavim da peglam dok god je podloga asfalt i uslovi to dozvoljavaju. Nema stajanja na svakom lepom pogledu, nema restorana, samo fokus i gas. Ruksak je opremljen mehom za vodu, pa mogu usput da pijuckam (kakva ušteda vremena). Nekako brzo stižem do početne tačke, valjda sve deluje tako kad voziš iste krivine po treći put. Nastavljam dalje uzanim planinskim putem. Iako asfaltiran, ovaj put deluje vrlo napušteno. Pomalo zarastao, pun rupa i prašine. I nikog osim mene na njemu. Prilagodjavam vožnju novim uslovima. Posle duže vremena susrećem se sa drugim vozilom. Znaš da si u zabiti kada jedan drugom mašete / signalizirate da je sve ok. Ali volim ovakva mesta. Uživam u trenutku. Penjem se već dugo i konačno ulazim u neko malo planinsko selo. Asfalt se zamenio kaldrmom. Na žalost ne primećujem znakove života. Sve mi deluje jako napušteno. Po koji parkiran pikap i to je to. Nailazim na majušni jednolučni most, suštu suprotnost u odnosu na onaj od jutros u Konici. Negde sam čuo ili pročitao da na mostovima treba poželeti želju pa to i činim (ispunila se). Sa strane sto sa klupama. Pravo mesto za ručak (snikers i voda). Sad već očekivano, za to vreme nije prošao ni jedan automobil. Shvatam da će to biti tema ovog putovanja. Nastavljam dalje, i put se sada spušta, velikom brzinom. Odnosno, strminom. Vrlo uzak, obrastao, neobeležen, bez ijedne ograde, serpentine koje se redjaju jedna za drugim, krivine sa kontra nagibom koje te bacaju napolje. Razmišljam kako bi se kao početnik ovde ozbiljno istraumirao. Ali srećom to više nije slučaj i istinski uživam u vožnji ove tehnički zahtevne deonice. Dobar put je poput dobre knjige. Zapamtiš ih. Na žalost ili sreću, i ova knjiga ima kraj i izbijam na brži, magistralni put. Ništa manje krivudav, samo brži. Ne žalim se i brzo stižem u Mecovo. Mecovo je planinsko mesto živopisne lepote. Posebno bih istakao arhitekturu, kamene kućice načičkane po obodima brda koja ga okružuju. Duša me boli dok prolazim kroz centar sela. Širok plato obložen kaldrmom, ulični prodavci, taverne i mirisi roštilja, puno sveta i nekakva priredba koja je bila u toku, sve to ostavljam iza sebe i produžavam dalje putem koji deluje toliko sporedno da sam ubedjen da sam pogrešio ali navigacija pokazuje da sam na dobrom putu. Pejzaži su ovde drugačiji. Ako je na početku dana dominirala braon boja, stene, krš, žbunje i po koje listopadno drvo, ovde dominira zelena boja, četinari i pašnjaci. Put kojim idem izgleda vrlo napušteno, a na nekim delovima i vrlo opasno. Iako postoji ograda koja sprečava direktan pad u provaliju koja me prati sa desna (ili ja nju), primećujem da je na mnogim mestima razvaljena, najverovatnije od odrona koji su izgleda ovde česta pojava. Vozio sam dosta, po našim prostorima pogotovo, ali na ovako zabačene i naizgled napuštene puteve sam retko nailazio. Osećaj je istovremeno i strašan i prelep. Konačno se odvajam od provalije i put me vodi naviše, u šumu. U lošem je stanju ali priroda i pejzaži to više nego nadoknadjuju. Izlazim iz šume na čistinu i moram da stanem. Ne mogu da nadjem reči koje bi najbolje opisale lepotu ali i veličinu ovog prostranstva. Neko bi rekao da se oseća malim na takvim mestima, ali ja imam osećaj da ih imam samo za sebe. Verovatno u tom trenutku je to i tačna konstatacija pošto nikog drugog nisam ni sreo. Palim kameru jer predosećam da ću uskoro izbiti na golet i pogled na vrhove ovih grčkih Alpa (pravi naziv planine i dalje nepoznat autoru). Nisam razočaran. Iznenadjuje me činjenica da se put proširuje na dve trake i čini se vrlo novim. U roku od dvesto metara vožnja se menja od laganog tempa i uživanja u pogledu do slaloma niz planinu. Kako sam na velikoj nadmorskoj visini, drveća baš i nema, tako da imam savršen pregled kroz krivine koje se redjaju jedna za drugom. Kao da imam stazu za sebe. Definitivno najzabavnija deonica danas. Topla preporuka svima, deonica od Mecova ka selu Chaliki i dalje na Mparos Pass (jedan od najviših asfaltiranih puteva u Grčkoj). Mparos Pass sam otkrio kasnije, ali svakako bih ga izdvojio kao jednu od najzanimljivijih deonica u ovom delu Grčke.

Prelepo mesto, nekako skriveno. Na mene ostavilo bas jako lep utisak (svracao vise puta). Ps. Fotke su top

Početna tačka, vidikovac kanjona Vikos (Oxia viewpoint), je zapravo zvanično krajnja, jer ja ACT rutu vozim u suprotnom smeru. Očekivanja velika. Pre isključenja za isti, radnik na pumpi me pita kako se ne bojim da vozim ovde sam. Ne znam na šta konkretno misli. Po isključenju sa glavnog puta prelazim na uzak, ali i dalje asfaltirani. Put se penje i vijuga, puno rupa, kamenja, krava, koza i čega sve ne, ali i serpentina. Može. Ne znam da li se da primetiti, ali gajim posebnu ljubav prema serpentinama i uopšte sporijim i jačim krivinama. Bilo uzbrdo, bilo nizbrdo. Razloga je više. Tehnički aspekt, kočenje, šaltanje u nižu, medjugas, obaranje motora, postepeno popuštanje kočnice. Faktor zabave, uživam u supermoto stilu voznje (“foot out”) koji je pogodan za ove vrste krivina. Faktor rizika, ako se šta i desi, radi se o malim brzinama. Na putu do vidikovca prolazim kroj par sela, od kojih mi se posebno dopalo Monodendri (kamena arhitektura, a opet dosta zelenila okolo). Stižem konačno. Nasuprot očekivanjima, nisam sam, tu je autobus pun nemačkih turista. Na koju foru pitam se, em zabit, em oktobar. Pratim malu stazicu i konačno izbijam na stene. Mi se nalazimo na jednoj od litica kanjona. Pratim uzanu stazu da vidim gde će me odvesti. Nigde ograde, samo ja i provalija. Staza se završava, a dalje može samo padobranom. Ne preuveličavam, ovaj kanjon je epohalno velik. Toliko da teško staje u kadar fotografije. Na ovako velikim prostranstvima, kamera ne uspava da dočara svu lepotu i izazove strahopoštovanje kakvo ovo mesto zaslužuje. Ali to me ne sprečava da pokušam. Uzimam vreme, jer ne nadje se čovek često na ovakvom mestu. Vraćam se do motora, napunjenih baterija, spreman za pokret. Sedam na motor, i hvata me onaj osećaj da nešto nije u redu. Nešto nedostaje. Ubrzo shvatam da je to nešto moj ruksak. Budalo (kažem sebi). Nije ga niko ukrao, garant sam ga ja negde uspešno ostavio. Ali gde? Razmišljam, nešto se ne sećam da sam ga navukao po polasku iz kafića. Šta raditi? Imam dilemu. Mogao bih bez njega, ali toliko toga smo prošli zajedno. Imam neki osećaj, da ću ga naći. Ali to znači 60 kilometara nazad i jos 60 do ove tačke. I onda 250 kilometara ACT rute na sve to. Uprkos svemu, slušam svoj instinkt, a on mi govori da se vratim.

Četvrti dan / ACT dan prvi - Loš start Alarm u šest i trideset po grčkom vremenu uopšte nema smisla. Mrak je i ledara. Odlažem ga za sat vremena, po naškem. Treptaj oka i evo ga zvoni ponovo. Ustajem i osećam se baš loše, sinusi me otkidaju celu noć. Pa ti vozi sa otvorenim vizirom. Kuvam kafu i puštam grčke vesti na tv-u. Provaljujem da ovaj sobičak čak ima i terasu, ali je dobro hladno napolju i ništa se ne vidi od jutarnje magle. Ok, može kafa i u krevetu. Pošto sinoć po mraku nisam baš mogao da vidim mesto, rešavam da se ponovo popnem gore i nadjem neku pekaru. Centar na vrh brda. Koja muka ih je naterala gore pitam se. Verovatno Turci. Pekara je iz nekog razloga bila obeležena crkvenim obeležjima i ikonom svetca koju sam video i sinoć u restoranu. Naknadnim istraživanjem saznajem da se radi o svetom Pajsiju Svetogorcu, monahu koji je između ostalog lično obnovio manastir Panagia Stomiou, koji se nalazi par kilometara odavde, u klisuri reke Aos. Setih se da mi je juče Stavros, gazda apartmana, rekao da se pita od sira kaže tiropita. Ponosno poručujem. Ali umesto bureka (kakav optimizam s moje strane), gledam neki mršavi tanki trouglić nečeg što podseća na desert. Odmah tražim još jedan, da se bar najedem. Gledam po pekari, al ničeg što bi podsetilo na naš jogurt. Krećem, ješću negde usput. Međutim, krajičkom oka opažam izmaglicu i lep pogled na planinu izmedju nekih budica. Vidim sto i stolice. Prilazim motorom i na moju sreću u pitanju je kafe i pri tom još otvoren. Kafa u alpima, ali grčkim. Skidam ruksak i vadim tiropitu. Prilazi mi debeljuškasta konobarica koja mi deluje da se obradovala prilikom da koristi engleski. Ili sa mnom možda Druga kafa, al uz kakav pogled. Sa leve strane, iz klisure se promanja magla koja svoj put nastavlja u niziju podno nas. Prelepo. Ovde bi valjalo ostati par dana. Shvatam da sam isto rekao juče za Ohrid. Toliko lepih mesta, a tako malo vremena. Neka, vratiću se ako Bog da. Slikam kafu i pogled i šaljem viber ekipi da vidi da ponedeljak ujutru i ne mora da bude tako loš. Smeškam se. Karma je čudo, što ću ubrzo saznati. Konačno krećem, žmarci u stomaku, ACT Greece dan prvi može da počne. 250 kilometara plus 60 do početne tačke. Ovaj dan je deklarisan kao lak, sa samo 30% offroad-a. To me malo teši, jer nisam dugo vozio van asfalta. Pre nego što odvrnem gas, slikam još koju sliku starog jednolučnog mosta na izlazu iz Konitse. Iza njega se nadvijaju stene epskih proporcija i klisura (reke Aos) koja je donela svu onu jutarnju maglu. Odsustvo iste mi govori da je jutro prošlo i konačno dajem po gasu. Ideemo. Lep širok put sa brzim krivinama.

Svaka cast! A jes dobra krivina

Jeste, ceo taj kraj je ostavio baš jak utisak na mene. Toliko da sam se više puta vraćao. Zagori, Epirus, meni najlepši deo Grčke. Ali prvi utisak uvek najjači, pa otud i ovaj putopis

Hvala puno Miloše Slikao sam uglavnom aparatom. Nista skupo, sony a5000 sa kit objektivom. Ređe telefonom. Volim fotografiju ceo život pa me ne mrzi da obradjujem ali u zadnje vreme samo blage korekcije kroz google photos. Što se tiče opreme, lične stvari uvek na minimum (dve aktivne, jedna pamučna za spavanje, flis duks, farke, par gaća i čarapa, patike i neseser). Spakujem se u male bisage od po 14litara. Ostalo mesta i za knjigu mada ne znam zašto. Preporuka za čarape od merino vune, noge, a i nos bude zahvalan. Provalio sam da je lakše poneti sapun pa prati usput nego imati majicu za svaki dan. U jednu torbu za crash bar stavio alat, set za krpljenje, prvu pomoć i kompresor. U drugu kišnjak i deblje rukavice i zimsku postavu. U tank torbu kamera i elektronika, voda, čokoladice i sitnice. Na leđima ruksak, uglavnom prazan osim meha za vodu. To bi bilo to. Da, kamp oprema: šator, gorionik, mini set za kuvanje, lampa za glavu, dušek, vreća, par gotovih jela, sekira i wc papir naravno Ako sam šta zaboravio pitaj slobodno.

Uskoro se isključujem na još manji putić koji spaja više manjih zaseoka. Većina su pusti. Izgledaju kao neka vrsta muzeja na otvorenom. Slika davno prošlih vremena. Nigde žive duše nema. Nailazim na znak za zatvoren put, ali kako kvalitet asfalta je takav da bi mu pozavideo prosečan srpski magistralni put, odlučujem da nastavim. Uostalom, Gugl kaže da moze. Posle stotinak metara nailazim na parkiran pikap i čoveka sa crvenim prslukom i puškom na ramenu. Lovac. Raspitujem se da li je put prolazan. U šali ga pitam šta lovi, ali ne dobijam odgovor. Stičem utisak da me on ništa nije razumeo, ali i da može dalje ovuda. 50 : 50. Posle jedno sto metara susrećem još jednog lovca, pa još jednog. Shvatam da je ovo totalna divljina, da oni nešto čekaju, i da bi bilo dobro da se što pre izgubim odavde. Zbilja, put deluje vrlo napušteno. Puno prljavštine, lišća, stena i kamenja na samom putu mi daju do znanja da niko ovuda ne prolazi. Nailazim na poneki odron i ulegnuće ali ništa spektakularno opasno. Taman kad sam počeo da preispitujem odluku da nastavim dalje izbijam na veći magistralni put. Kakvo olakšanje. Pratim ga, i uživam u svakom trenutku. Krivine, asfalt fantastičan, nikog na putu, a priroda prelepa. Listopadna šuma, jesenje boje, sunčan dan. U našem bajkerskom svetu, teško da može bolje. A onda opet onaj belo narandžasti znak. Pravim pauzu na jednoj čistini. (Ne)svesno ostavljam upaljen motor. Osećaj istinske divljine je i dalje sa mnom. Za to vreme je prošlo tačno nijedno vozilo. Kako nisam radio skoro nikakvo istraživanje rute, iznenadio sam se koliko su mesta kroz koja sam prolazio delovala manje (nego što sam očekivao). I opet pusta. Medjutim, priroda, dobar asfalt i krivine su učinili da ne razmišljam previše i prosto uživam u jurcanju po grčkim bespućima. I stvarno, ovaj dan se pretvorio u jedno od boljih krivinarenja koje sam imao u životu. Posebna preporuka za deonicu od mesta Kato Nestorio pa sve do Konice. Oduševljen, pravim tek po koju pauzu da se rehidriram. Kako razmišljam o razapinjanju šatora večeras, a kopkali su me malo ti belo narandžasti znaci, odlučujem da pretražim broj medveda u Grčkoj. Očekivao sam broj sličan našem na Tari, mozda stotinak. Medjutim, prvi članak koji otvaram kaže da je preko šest stotina medveda samo u regiji Pindus. Gle čuda, to je tačno regija u kojoj se nalazim. Rešavam da se ne šalim i rezervišem smeštaj u Konitsi. Nastavljam dalje, a put nijednog trenutka ne postaje ni trunku dosadan. Tačno pred zalazak sunca prilazim Konici. Pogled puca na dolinu okruženu planinskim masivima. Lako nalazim smeštaj koji je u blizini glavnog puta i nalazi se u podnožju planine. Sobičak je prilično skroman, sa onim ustajalim mirisom na vlagu i staro. Ali ja nisam preterano izbirljiv, i iako 45eur, bio je jedan od jeftinijih. Po smeštanju ne gubim puno vremena i tražim klopu. Gazda Stavros (kakvo tipično grčko ime) me upućuje u tavernu u centru mesta, koji se nalazi uzbrdo i savetuje me da ne idem peške. Dobro je što sam ga poslušao pošto mi je trebalo pet minuta vožnje uzbrdo ulicom čije su serpentine sastavni deo. Čak i po mraku, ovo mesto deluje vrlo zanimljivo. Restoran Toris, iskrena preporuka za svakog ko se nađe u ovim krajevima. Konobar mi preporučuje da probam nešto što bih opisao kao prženi feta sir na ljutoj paprici, sa krompirićima i jagnjetinom. Ko sam ja da protivrečim. Klopa je bila apsolutno vrhunska. Ulazim u priču sa konobarom Spirosem (još tipičnije grčko ime) koji je ozbiljan planinar. Pokazuje mi par fotki ovih krajeva i ostajem zatečen lepotom. Jezero Drakolimni (u prevodu zmajevo jezero) mi se posebno dopalo. Ovde se vredi vratiti. Dok sam se spuštao motorom do smeštaja, drastičan pad temperature me je u trenutku razbudio. Još jednom se radujem što večeras ne kampujem. Ovaj dan je prevazišao očekivanja, a nije da je prošli bio loš. Jedva čekam sutra.

Treći dan - divljina i asfalt Jutarnje sunce je odličan alarm. Otvaram terasu (koja zapravo nije terasa, već samo vrata 'mesto prozora) i pijem kafu s pogledom na izmaglicu sa albanske strane jezera. Letos smo tuda prolazili u pohodu na albanske planine. Pitam se šta me sad čeka.. Ponovo pratim jezero do prelaza preko Galičice. Kako je jutro sunčano, jezero je poprimilo plavu morsku boju, a sinoćna kiša je ostavila izmaglicu na vrhovima Galičice. Ponavljam vidikovac od juče i nastavljam spust ka Prespanskom jezeru. Iako mi nije bila potrebna, pravim pauzu na obali jezera. Jezero je na ovom mestu jako široko, plitko i pusto. Jedino društvo mi pravi pecaroš u čamcu nekih pedesetak metara od obale. Sledeća odrednica je Bitolj, do kog se stiže magistralnim putem. Put je dosta širok, često sa dve trake na usponima tako da uživam u nešto brzoj vožnji, ali i pogledima na Baba planinu, centralni deo NP Pelister. Ulaz u grad me je podsetio gde se nalazim. Zapljusnuo me je jak miris pečene paprike. Sam grad je ostavio lep utisak na mene. Dosta zelenila, sveta, dečice na igralištu.. Gradski park me je oduševio veličinom i količinom zelenila. Pauzu za klopu pravim van grada, u restoranu planinska kuka. Restoran je na obodima nacionalnog parka, smešten u dolini manjeg potoka kraj kog se nalazi ribnjak pastrmke. Hmm, sad mi ime restorana totalno ima smisla. Međutim, posle sinoćne večere u kombinaciji sa preskočenim doručkom, odlučujem se za pljeskavicu. Brzo sam na granici, gde me simpatična graničarka obaveštava da mi je istekao zeleni karton. To mi zvuči neverovatno jer sam ga izvadio pre tri meseca, ali u pravu je, datum isteka se podudara sa istekom registracije koju sam obnovio pre desetak dana. Pustila me je, ali je rekla da ću imati problem pri povratku ako budem išao kroz Makedoniju (što sam i planirao). Nema veze, brinuću o tome u povratku. Brzo prelazim Grčku granicu i u meni se budi osećaj nekog ushićenja. Čoveče u Grčkoj sam!! Prvi put svojim motorom! Euforija je na maksimumu. Stajem sa strane na neki mali makadamski putić i beležim prvu fotku motora u Grčkoj. Iako me navigacija vodi na autoput, predomišljam se na samom isključenju i nastavljam dalje lokalnim. Krajičkom oka primećujem saobraćajni znak: velika belo narandžasta tabla sa slikom medveda i vuka.

Jeste, slažem se u potpunosti. I ja sam ponovo posetio ovaj kraj prošle godine. Ovaj put da devojkom. Lep spoj prirode, istorije, dobrih ljudi a i hrane. Bitolj isto ostavio lep utisak. Uskoro nastavak..

Novi plan: gubiti se po Ohridskom jezeru i prenoćiti na istom. Dok pijuckam kafu, pravim brzu pretragu kraja. Nalazim sledeće ključne tačke: zaliv kostiju, Galičica, Prespansko jezero. Novi plan gotov. Spustiću se istočnom stranom jezera do obale kostiju, a potom se popeti na Galičicu, planinski prevoj koji razdvaja Ohridsko od Prespanskog jezera. Sigurno je lep pogled na oba. Izlazim iz grada i posle kraće vožnje kroz četinare put ponovo prati obalu. Ne žurim. Atmosfera je nekako mediteranska, a Ohrid je more. Smenjuju se plažice i kafići dok prolazim iz jednog manjeg mesta u drugo. Nemam želju da odvrnem gas sve dok po izlasku iz naselja ne naidjem na uspon i prvu serpentinu. Medjutim, to je trajalo kratko pošto ubrzo stižem na prvo odredište, zaliv kostiju. Naziv mi deluje mnogo zanimljivije od samog mesta. Radi se o muzeju na otvorenom, u formi manjeg naselja na vodi sastavljenog od grupe sojenica. Kako su Oktobarski dani kratki, odlučujem da preskočim ovu atrakciju i nastavljam dalje ka Galičici. Vožnja se pretvara u pravi ringišpil, put zavija u svim mogućim pravcima s planinom s jedne i jezerom s druge strane. Dolazim do skretanja za nacionalni park i nailazim na rampu. Ulaz u park se naplaćuje. Nisam to do sad spomenuo, ali u svakom trenutku provedenog u Makedoniji sam se osećao jako prijatno, kao kod kuće. Verujem da taj utisak proizilazi iz svih dosadašnjih interakcija. I ova naredna nije bila izuzetak. Čuvar parka se obradovao činjenici da dolazim iz Srbije, i posle dužeg prijateljskog ćaskanja me pušta da nastavim. Naravno, nije želeo da mi naplati ulaz. I tako, nastavljam uspon na Galičicu. Put je uzak, sa dosta rupa, kamenja i prljavštine koje je današnja kiša sprala sa litica planine, ali to me ne sprečava da uzivam u malo brzoj vožnji. Jak uspon, dugi pravci sa uzanim serpentinama na kraju, pravi makedonski Stelvio. Stižem do skretanja za vidikovac na koji me je čuvar uputio, i posle dvadesetak metara makadama stižem. Šta reći, pogled puca. Jezero izgleda kao morski zaliv sa ove visine. Uživam u pogledu. Vidikovac se nalazi na grebenu planine koja opasuje jezero. Deluje mi da sam se dobro popeo, pošto more, ovaj jezero, deluje baš daleko, a vrhovi se naziru iza krša koji mi se nalazi iza ledja. Informativna tabla kaže da se nalazim na vidikovcu Koritski rid, na 1421m. Sunčevi zraci se probijaju kroz oblake i prave lep odsjaj u jezeru. Uf, baš mi je drago da sam se odlučio da ne žurim i da se zadržim u ovim krajevima. Najčešće, trenuci koje pamtimo najduže su baš oni koji nismo planirali. Zato volim da nemam precizan plan, kako bi ostavio što više prostora unutrašnjem osećaju da me vodi. Ovog puta nisam pogrešio. Nastavljam dalje i primećujem da se vreme opasno muti. Valjda neće opet. Nailazim na sveže presvučen asfalt, pa dodatno dajem po gasu ne bi li što pre prešao prevoj i bacio pogled na Prespansko jezero. Medjutim, sumrak je stigao nešto pre mene, pa pogled i nije nešto. Okrećem se i nastavljam svoju trku sa kišom. Slalom niz Galicicu je bio prava uzivancija. Pobedjujem u trci i stižem do smeštaja. Ivo je jako prijatan domaćin, a i smeštaj je mnogo lep (i jeftin). Ipak, odlučujem da skoknem do grada i počastim se nekom lepom klopom. Na preporuku, odlazim u restoran Dalga, i nalazim sto smešten tik uz obalu. Loza, pastrmka, može li bolje? Trenutno, teško.. Da ne bude sve savršeno, postarala se kiša. Pljusak koji se sručio je bio takav da mi nije palo na pamet da vozim, vec uz pivo čekam da se smiri. Ne znam kojim čudom, ali kaciga je ostala uglavnom suva uprkos cinjenici da sam je “pametno” ostavio na motoru. Spašava me činjenica da sam kišnjak ostavio u jednoj od bočnih torbi, tako da se ipak suv vraćam u smeštaj. To je to, kakav dan.

Drugi dan – Promena plana Ustajem rano, i dalje sit od sinoćne klope, tako da preskačem doručak kako bi što pre krenuo. Najavljuju kišu oko podne. Pre polaska slikam izmaglicu nad gradom koji deluje da još spava. Osećaj me vara, pošto spušajući se u grad, prolazim kraj pijace gde sve vrvi od ljudi i mirisa. Plan za danas je ambiciozan, a u isto vreme i neodređen. Naime, krajnja tačka je poznata, Konitsa, malo mesto na severozapadu Grčke pri granici sa Albanijom. Ovo mesto se nalazi relativno blizu početne tačke ACT rute i ima solidan izbor smeštaja, zbog čega sam ga i odabrao. Navigacija mi pokazuje da najbrža trasa zahteva nekih 450km, od čega dobar deo autoputem. Skroz izvodljivo. Međutim, posle jučerašnjeg dosadjivanja na istom, odlučujem da iskuliram navigaciju, i biram što više kilometara lokalnih puteva, jer na kraju krajeva, bitno je putovanje, ne odredište? Tako da po prelasku u Makedoniju pratim ga do Tetova gde se isključujem ka Nacionalnom Parku Mavrovo. Kroz Mavrovo sam prošao prvi put pre samo par meseci, u punom jeku i vrelini leta, i bio jako radoznao kako izgleda u zenitu jeseni. Prognoza je malo pogrešila, i kiša me prati već od prelaska granice. Posle par sati vožnje po pljusku i generalno sumornom vremenu konačno se isključujem ka Mavrovu. Pri ulasku u područje nacionalnog parka, smrznut i mokar (leva čizma je kapitulirala posle 7 godina verne službe) odlučujem da se sklonim negde i napunim baterije, a i stomak. Restoran Evropa Garden, skretanje za 100m, prodato. Motor ostavljam ispod strehe, skidam kišnjak i smeštam se. Prilično sam siguran da čujem Naxi radio u pozadini tako da porucujem na srpskom. Brat Makedonac sve razume. Čorba, omlet, kafa i čaj. Koktel za povratak u život. Po polasku, kiša jenjava, i uživam u jesenjim bojama. Vozim kroz klisuru dok mi sva ta mešavina zelene, žute i crvene boje oduzima pažnju od vožnje. A tek izmaglica posle kiše je posebna stvar. Ne žalim ni malo sto sam odabrao duži put. Stajem svako malo radi fotkanja i snimanja. Asfalt je nov i pruža dobro prijanjanje čak i u ovim kišnim uslovima. Po izlasku iz nacionalnog parka put postaje suvlji i ništa manje krivudav. Ubrzavam tempo. Spuštam se na Ohridsko jezero i u Strugi se odvajam ka Ohrid gradu. Kako smo Milanče i ja letos na putu ka Albaniji samo profurali jezerom i prenoćili u Strugi (koja me nije posebno impresionirala), u meni je ostala želja da istražim ovaj deo Makedonije, pa rešavam da svratim u grad. Stiže me neka glavobolja pa tražim neki kafić kraj obale jezera. Dok ulazim u stari deo grada, shvatam koliko je ovo bila dobra odluka. U prvu ruku skrećem sa rute i pratim osećaj koji me vodi na staro kameno utvrdjenje koje se nalazi na brdu iznad grada. Velike kamene zidine, kaldrma stara ko zna koliko, uske uličice. Oduševljen lepotom ovog mesta, a malo i posramljen svojim potpunim neznanjem o istom, okrećem se i vraćam na motor. Iz ove perspektive zvuči čudno, ali logika mi je bila da ću se ovde sigurno vratiti i posvetiti ovom mestu vreme koje zaslužuje. Da nešto ostane i za sledeći put. Konačno prilazim obali i imam osećaj kao da sam na moru. Nalazim neki kafić u Starbucks fazonu. Kafa, kolač i prijateljska zafrkancija sa konobarom oko nereciprociteta razumevanja srskog i makedonskog (ja njih niš ne razumem). Sedim, i lepo mi je. Ali je i prošlo pola tri. Imam još dosta da vozim do Konitse. Mogao bih ja to, al sabijanje velikih kilometara u jednom danu nekako nije moj stil. Ne ispunjava me. Ja volim sve da iskusim, skrenem tamo gde ne bi trebalo, jer eto tako, nesto me privuklo na tu stranu. Pa što sad to ne bih i uradio? Ima se kad.

Prvi dan – Autoput, nužno zlo Petak. Jutro pred put. Po pravilu nenaspavan. Nekako pakovanje pred put mi uvek uzme više vremena nego što bi trebalo. Neodlučnost pri pakovanju, šta poneti, šta ne. Odlazim na posao da oglumim rad, dok u sebi odbrojavam sate i minute do polaska u avanturu. Plan za danas je vrlo jednostavan, izaći na autoput i voziti do Vranja. Kako bi se odbranio od buke i dosade, naoružavam se velikom količinom muzike. Medjutim, ipak puštam Naxi Boem radio. Nista bolje protiv stresa saobraćajnog špica u Beogradu petkom posle pet. Nekako se provlačim i nastavljam dalje. Ne pravim pauze u želji da što više predjem dok još nije pao mrak. On me svakako stiže i taman kad sam počeo dobro da se smrzavam vidim da se približavam Vranju. Odredište, dobro poznato: Hotel Simpo Pržar. Lepo zdanje na jos lepšem mestu. Hotel se nalazi na brdu iznad grada, tako da Vranje leži ispod, kao na dlanu. Nekad luksuzno mesto, usled neulaganja, zub vremena je uradio svoje. Mada, meni se i dopada baš zbog tog nekog šarma i odjeka duha prošlih vremena. Parkiram motor ispred portirnice ali ne nalazim portira. Kako umirem od gladi, upućujem se u restoran hotela na klopu. Veoma je živo. S jedne strane čujem trubače, s druge klavijaturu i živu muziku. Da, u Vranju sam. Konobar me obaveštava da je u toku rodjendanska proslava, ali da mogu da sednem gde želim. Izlazim napolje i nalazim lep sto, uživam u pogledu na Vranje koje sija poda mnom dok svira stari Ninov hit (donesi divlje mirise). Klopa i rakijica, može li bolje?