Фимл је кренуо

Ла Специја – Пиза – Рим И овде одлучуемо да избегавамо аутопут па највећим делом возимо путем СС1, који се на једном делу укључује на аутопут, што је збунило и мене и навигацију и Саву, чак смо на том парчету и путарину платили. Пут је нешто старији, али солидан. Прва станица нам је Пиза, где пијемо кафу са погледом на чувени криви торањ. Код торња је гужва, чека се ред да се слика у некој пози и гомила црнаца продаје селфи штапове. Грађевина је лепа и очувана, али не оставља на мене не знам какав утисак. Поред торња се налази катедрала, која је бар једнако лепа, али имам утисак занемарена. Наставак пута води кроз доста приморских места која у највећем броју личе једна на друга. Дуж целог потеза су углавном дуге, пешчане плаже. Када смо схватили да смо уморни и гладни, свраћамо у место за које нисмо ни сазнали како се зове, ручкамо гиросе (Сави је синуло чим је видео тањир пун меса), и одлазимо на плажу. На плажи проналазимо камени док на који остављамо кациге, ранчеве, патике, јакне и танк торбу и поклањамо себи једно лепо купање. Одлазак са свим стварима на плажу није био најједноставнији, стално је неко морао вирити да нам опрема не нестане, али је мишићима брчкање у мору и опуштање на песку пријало. После купања, сушења и одмора пут настављамо “као нови”. У наствку пута наилазимо на занимљиво камп насеље, где пијемо кафу. Насеље је смештено наравно на плажи, у боровој шуми. Сви гости имају на располагању заједничка купатила која се велика, и солидно опремљена. Само насеље има два аутомобила на струју која смо видели, маркет где смо купули сладолед и леп део плаже који је ограђен па нам за купање није био доступан. Остатак пута је досадан. Највише од свега ме радује што ћу видети Рим, па и не обраћам превише пажње на сам пут. У Риму сам имала мали пех са датумом, резервисала сам хостел дан касније него што смо стигли. На сву срећу соба је била слободна, па смо проблем решили. Иако уморни, вече користимо да одемо до центра Рима. Град је заиста посебан и представља искуство које треба доживети.

Parco Nazionale delle Cinque Terre Устајемо ујутру а напољу “оће пада неће пада” киша. Данас смо испланирали да обиђемо сва места националног парка Cinque Terre – 5 места или 5 светова. Национални парк је карактеристичан по томе да моторна возила улазе само до једног дела а у самим местима нема саобраћаја. Места су повезана пругом за коју купите дневну карту и обиђете све или пешачком стазом, која води кроз винограде и планине са нестварним погледима на плаже. Возимо се од Ла Специје до места Riomaggiore. Пут је кратак али јако леп. Погледи на места националног парка, море и винограде су прелепи. Овде срећемо доста бициклиста. Мотор смо паркирали изнад места, на обележеном, бесплатном, паркингу и даље наставили пешке. Стижемо у Riomaggiore, и почиње киша. На малој каменој плажи, сакривеној стрмом стеном, купамо се потпуно сами. Опрему смо сакрили код једне стене и решили да киши не дозволимо да нам поквари уживање, овде смо ипак само данас. Када је киша постала озбиљна одлазимо на доручак и кафу у локални ресторанчић, договарамо се да машину оставимо овде а да купимо карте за воз па да обилазимо места. Па ако и покиснемо шта сад. Возом стижемо у Monterosso al Mare, највеће од 5 места, са дугом пешчаном плажом и нестварно кристално чистом водом. Сава је на плажи заспао, а ја сам у паузама купања, сликала пуно слика ове лепоте. У неком моменту схватамо да смо гладни и купујем нам занимљив сенвич с пршутом. Овде је, морам нагласити, све скупо. У неком од места, а не могу гарантовати ком, хтели смо да узмемо неко воће, а када смо видели да кила јабука кошта 5.5е каже Сава, зовем одма Пеђу (друга са којим ћемо се наћи у Риминију) да шлепер јабука довезе, овде то већа зарада него хероин. Следећа станица нам је Vernazza. Ово место има малу плажу на којој је песак необично таман и чак подсећа на неко блато. Мало даље од плаже је док на који туристички бродићи довозе туристе (то је још један начин обиласка националног парка) а на ком су стваљене мердевине и кад брод оде претвори се у скакаоницу. Море овде има солидну дубину и необичну зелену боју. Ово место напустили смо запушених ушију и са пуно занимљивих утисака. Пошто нам је остало времена, одлучујемо да видимо и Levanto, град северно од националног парка, до ког возна карта важи. Овде је плажа лепа и пешчана а таласи нешто јачи. Купамо се и на овој плажи, уживамо на сунцу, које је сад увелико превладало кишу и поклањамо себи леп одмор. Возом се враћамо у Riomaggiore, и сада узбрдо, пешке, одлазимо до мотора. Тамо је где смо га оставили. На паркингу је, међутим, гужва много већа него кад смо јутрос дошли. Облачимо фармерке да се не смрзнемо и крећемо према Ла Специји. Још једном смо одушевљени погледом на нациионални парк али и погледом на Ла Специју, чија панорама је нестварна.

Лидо ди Јесоло –Ла Специја План је наћи смештај на медитеранској обали Италије и цео наредни дан посветити истраживању националног парка Cinque Terre. Смештај у местима националног парка је прилично скуп и превазилази генерално “српске” могућности. Нека наша одлука је била и да избегавамо аутопутеве, и то из два разлога: досадни су и скупи. Од Лида идемо према Падови, а од Падове до Парме, једним делом долином реке По. Возимо “споро”, јер на путу има доста насељених места. Предели су лепи, пут мање више ок, било је пар деоница где је узак, лошији асвалт, али ништа страшно. Колико смо успели да шмекнемо, стандард у континенталном делу Италије се не разликује пуно од нашег. Кукуруз је исти као код нас. Пољопривредне машине које смо видели једнако као и код нас старе, нема ту неког “стандарда”. Веспе које возе свуда су често видно старе и уништене. Овде ручамо у супермаркету, јер не познајемо места а ни ресторана баш нема на главном путу. То је као да је Италијан дошао, рецимо у Шајкаш. И иде према Вилову или Мошорину. Мени све времена на телефону ради навигација, за сваки случај. Стижемо у Парму и улазимо у Мек. Тамо гужва и скупо. Одустајемо, налазимо неки фин ресторанчић брзе хране, наручујемо бургере, фина продавачица ми дозвољава да напуним телефон. Резервишемо смештај у Ла Специји и гледамо мапу куд даље. Од Парме до Ла Специје има два већа пута: аутопут, дужине 124 километра (навигација каже сат ипо времена) и пут СР62 дужине 125км (навигација каже 4 сата). Кажем ја Сави грешка је нека, немогуће баш 4 сата да треба тим путем. Одлучујемо да ризикујемо и ухватимо се пута СР62. Овај број подвлачим. То је један од најлепших путева којим смо се провозали за читав боравак у Италији. И да, трајало је преко 3 сата. Пут пролази поред Parco Nazionale dell'Appennino Tosco-Emiliano, дуж реке Магра, преко прелепих планинских предела са невероватном природом. Асвалт је нов, солидне ширине са бруталним кривинама и превојима. Тунела нема, за разлику од аутопута који смо повремено видели. Иако већ уморни, два дана на путу и мишићи трну, у овој вожњи уживамо. Велика је штета што ми није пало на памет да пут снимим. Имам само неколико сличица које смо на паузи сликали. Успут смо сретали возаче мотора, од којих већина махне руком и поздрави нас и доста каммп приколица. Савет за оне који крену овим путем: понесите довољно воде, хране и горива. Пумпе нема, а нисамо наишли ни на место где можемо купити воду која нам је нестала. После 2 сата планине наилазимо на извор, људи пију воду. Питамо двојицу старијих мотоциклиста, кажу пите слободно. Пар минута касније уочавам натпис NON нешто. Воду смо пили, иако можда није требало, мада нам ништа није било. После предивне вожње стижемо у Ла Специју. Град је велик и занимљив. Смештамо се у хостел и одлучујемо да прошетамо дуж мора. Код велике луке Сава је двадесетак минута одушевљено гледао како се паркира крузер. Сам град има леп кеј поред велике луке, а плаже нисмо видели. Улица паралелно са плажом има нестваран дрворед мандарина које нико не бере. После смо сазнали да је казна за брање мандарина 300е, тако да није ни чудо. Овде нам је фина пролазница, која је паркирала веспу, објаснила да се у читавој Италији, где год је паркинг за мотоцикле обележен, исти не наплаћује. Паркирамо машину на већи, (прометнији) паркинг и правимо план за сутра.

Нови Сад – море – Лидо ди Јесоло Буди се Сава у пола 5, кува својој жени кафу и креће да носи кофер на машину. Крећемо на свој малко закашњен медени месец. Годишњи узет, ствари спаковане. Месец дана раније поновили смо се машином, поузданом и не претерано неудобном тркалицом. Први пут у животу села сам на тркалицу годину дана раније, где је Сава са мном направио круг на Игоровој Хонди по Мишелуку. Други пут у животу када смо се поновили, исто на Мишелуку. Мотор смо испробали на путовању Нови Сад – Вршац – Нови Сад где смо ишли да набавимо носач кофера и неколико пута на Банстолу (што је на тркалици авантура) када смо ишли на недељни ручак код маме у Инђију. Овај пут мало боље опремљени него прошли: од опреме кациге, рукавице, јакне. Од опреме за машину спреј за ланац и шаку алата. На машини кофер и танк торба. На нама ранчеви. Од клопе ништа. Купаћих костима неколико – на врху кофера. Пијемо кафу, стављамо ствари, облачимо се и крећемо. На првој пумпи пунимо резервоар до чепа. На фрушкој гори и путу према Руми нигде никога. Шума прелепа. Ако неки пут волим то је Венац. Та Фрушка гора нам је тако близу и тако моћна, али није то сад тема. Код Руме се укључујемо на аутопут. Тамо хладно. Ја у тренерци, Сава у фаркама, и чим се мало дода гас на драгој нам машини ветар пробија и није баш леп осећај. Другу кафу пијемо на пумпи пре границе, док смо још код наших. Брзо прелазимо у Хрватску и до Загреба стајемо само на пумпама, због горива и мањих одмора. Обилазимо Загреб и спуштамо се према Ријеци. На плажи у Ријеци смо у 11 сати, ту копамо ћевапе, кулирамо и гледамо у море. Први пут сам тамо и море ми је необично тамно на хоризонту. Свакако, леп је осећај видети га. Договор је био да смештај потражимо негде у Трсту и да прошетамо по граду данас. Крећемо из Ријеке и на моје велико изненађење долазимо до границе. Мислила сам да када уђемо у ЕУ пасош више неће ни требати. Ту се мало створила гужва, али Сава способно обилази колону и пролазимо прилично брзо. Цариници су генерално нељубазни и сви питају где сте пошли. На Хрватској граници су тражили и саобраћајну дозволу и негде уписали број таблица. Са собом смо имали пуномоћ, јер је мотор регистрован на претходног власника, али је нико није тражио. Осигурање, које смо такође имали, нико није тражио. Пут од Ријеке до Трста је феноменалан. Природа је прелепа, а Словенија уредна и фина. Стижемо у Трст, седамо у неки локални кафић, претражујемо интернет, али соба нигде. Где год смо ушли или је пуно или је 100е+ ноћ. Неколико сати провели смо тражећи собу, након чега се уморни упућујемо према Лиду. Ја сам била тамо пре неколико година и знам да има брдо хотела. И тамо смо смештај тражили неко време. До краја на букингу пронађемо хотел за “симболичних” 60е, али је у сваком случају било боље од спавања на плажи. У хотел се смештамо око пола 7 увече, бацамо ствари, машина паркирана на улици, облачимо купаће и правац плажа. Мрак већ пао, на плажи нема никога. Ушли смо мало у воду и кренули према хотелу. Мотор је остао паркиран на паркинг месту за мотоцикле преко пута хотела. У повратку стајемо да ставимо закључавање на диск, а из радње истрчава девојка, каже видела сам таблице, ја сам из Београда, радим овде већ неко време. После 19 часова улица постаје пешачка зона и паркирање је строго забрањено, казне су велике. Каже она нама кад сам видела да сте из моје земље, колега и ја се договорили да ако дође контрала, испричамо како сте изгубили кључеве, али нису још прошли, склањај мотор брзо. Показала она Сави где да паркира и још мало се испричала са нама. Хвала велико! За вечеру једемо пицу и шпагете у Немачком ресторану у Лиду.

Италија септембар 2017. (Honda CBR 600 f4) Укратко: Путници: Сава (вози) и Мара (ужива у вожњи, слика, снима, пише путопис) Машина: Honda CBR 600 f4, 1999. годиште Дан 1: Нови Сад – Ријека – Трст – Лидо ди Јесоло Дан 2: Лидо ди Јесоло –Ла Специја Дан 3: Parco Nazionale delle Cinque Terre Дан 4: Ла Специја – Пиза – Рим Дан 5: Рим Дан 6: Рим – Напуљ – Помпеја Дан 7: Помпеја – Ортона Дан 8: Ортона – Римини Дан 9 – Дан 15 : Римини ; Римини – Фиренца - Римини ; Римини – Сан Марино – Римини ; Римини – Тавулија – Римини Дан 16: Римини – Постојна (непланирано) Дан 17: Постојна – Нови Сад

jel ova ploca jos aktuelna i koja je cena

ako ti je zanimljivo o ceni cemo se dogovarati

https://www.polovniautomobili.com/motori/11428502/honda-cbr

Драго ми је да ће бити и неке користи. Леп одмор желим!

Ово је почетак увијања, било је ту бар два слоја траке. Свакако хвала за савет, али за ову годину планирам да "жртвујем" 50е за кишно одело..

Одговор за кишно одело је у претходном коментару.. Само горњи кофер, алат испод седишта и два ранца, Сава је ранац држао између ногу а ја сам свој ослањала на кофер и није било проблема И да, круг око Тасоса је 2016. био могућ.

Као одговор на ово само ћу убацити слику "кишних панталона" које сам облачила између Словеније и Италије, годину дана паметнија и исто толико искуснија.

Закључак Не можете да идете скутером на море. МОЖЕМО. Како је било? Дошли смо кући уморни, пуни утисака и задовољни својим летовањем. Испунили смо већи део плана који смо оквирно договорили. Навигација на телефонима одрадила је солидан посао, а Априлија лавовски. Имали смо један мали пех у Ставросу, када скутер није хтео да упали. Дошло је до проблема са контактом на акумулатору. Сава је то решио обичним шрафцигером. Колико смо горива потрошили? Немам појма. Имали смо намеру да водимо евиденцију али смо после неког времена одустали. Рачуни су ми били у ташни, џеповима, ранцу, и ко зна. Каква је Грчка? Лепа, занимљива и превише велика за једно мало путовање. Да ли ћемо се вратити опет? Да хоћемо. И да, клопа? Има меса – Сава задовољан. Успели смо да збунимо конобара, када сам ја отишла да наручим 3 гироса, човек доноси за сто, као за мене, за Саву и гледа ко је трећи. Ја показујем на Саву, он се смеје. Мислим да је он једина особа која као прилог свињском гиросу наручи пилећи. Удобност? Сасвим солидна. Сава каже да је дефинитивно удобније од тркалице. Ја кажем ок. Честе паузе омогућиле су протезање ногу и одмор организма. Простор за ствари је по мени мали пробем, али снашли смо се. Да ли ћемо поново ићи на летовање на два точка? Одговор на ово питање је следећи путопис - Италија море 2017. који је у изради. Екипа је иста, само машина другачија, нешто "озбиљнија" Хонда 600ф. И пошто је реклама готова, Априлија је на продају, ако је ко заинтересован може да се јави

Пут кући (Неа Врасна - Врање – Нови Сад) Крећемо ујутру из Неа Врасне. У доласку смо закључили да можемо да путујемо у једном дану, па смо се припремили и кренули. На обилазници око Солуна видим ја на визиру капи. Ћутим ја, ћути Сава. До прве бензинске пумпе били смо мокри као мишеви. У прилогу ће бити једна Савина слика, где је једино суво парче гардаробе део око врата, који је кацига заштитила. Не само што је падала киша. Било је хладно. Возач камиона (наш) на бензинској пумпи где смо се срели је рекао да од момента кад је видео да имамо НС таблице размишља како би ми то (Априлију) натоварили на камион па са њим за Нови Сад. “Ја 20 година возим Солун, а овакву кишу још нисам видео” рекао нам је, и посаветовао нас да будемо пажљиви. На пумпи се пресвлачимо у суву гардаробу, сушимо патике на сушачу за руке и пијемо кафу. Једна породица из Новог Сада која је ту стала на паузу нуди мени да се вратим са њима. Захваљујем се, али не дам да ми прва авантура буде завршена колима. По киши возимо према Македонији. Кад се баш поквасимо стајемо на пресвлачење. Шалили смо се да су нам сад и прљаве чарапе добре, јер су бар суве. Како су ми једине фармерке које имам натопљене водом, вожњу настављам у шорцу за плажу. На Македонској граници цариник кад нас је видео, каже ајде пролазите, ни пасоше човек погледао није. Када је видео моје голе ноге само је питао јел хладно… Реко није, кроз осмех. Стајемо опет у “Белов 13”. Наручујемо чај и ћевапе. Пресвлачим се у купатилу, овај пут у хаљину, преко које навлачим Савину огромну мајцу. Преко чарапа најлон кесе па онда патике. Љубазни конобар нам поклања неколико великих црних џакова за смеће. Бушимо рупе за главу и руке, па испод мокре јакне џак и настављамо према Србији. Схватили смо да до Новог Сада нећемо доћи. Вожња кроз Македонију била је спора и опасна. Киша је све време пљуштала, било је одрона, каменчића на путу, бара… Кад смо видели таблу Врање само смо изнајмили прву собу, упалили климу на грејање, скинули све са себе и под топао туш. Ујутру, и даље исцрпљени од претходног дана свраћамо у Лесковац да поздравимо родбину и настављамо према кући. У Нови Сад стижемо без проблема, уморни али задовољни.

Неа Врасна – Уранополис – Атос (облизак бродом) – Уранополис – Неа Врасна Иако за ту вожњу бродом западном обалом Свете Горе не важи да је не знам какав доживљај било нам је жао да пропустимо ту могућност. Зато, устајемо рано, пакујемо се и крећемо за Уранополис. До Уранополиса идемо поред мора невероватним пределима источног Пелопонеза. Овај део полуострва туристички је мање познат, иако не мање леп. Пролазимо кроз Олимпијаду, Стратони, Неа Роду, а на прилазу Уранополису возимо по делу копна који се налази “између два мора”. Пут леп, а погледи прелепи. У Уранополису пијемо кафу и чекамо брод. Плажа у граду је дугачка, пешчана и на њој смо видели два пензионера. У септембру нема баш пуно туриста. На броду је на неколико језика снимљен материјал о манастирима који се са брода могу видети. Један од језика је Српски (не баш најтечнији и најбољи али се разуме). Са брода се виде манастири, мало путева и неприступачан терен Атоса. Поглед је заиста леп, и по мом мишљењу вожња је вредела. Поред брода, са нама су ишли и делфини. Ово је био први пут да сам их уживо видела и заиста су невероватна створења. Из Уранополиса се враћамо у смештај истим путем.

Неа Врасна – Кавала – Тасос – Кавала – Неа Врасна Решили смо да док смо у Грчкој обиђемо и шуму која плива – Тасос. До острва се долази трајактом који иде из места Керамоти (краћа и јефтинија вожња, али је нама била даља) или трајектом из Кавале (око сат времена, скупља, али ближа нашем смештају, не сећам се цифре, али се сећам да је цена за скутер била иста као цена за човека). Упућујемо се према Кавали, овај пут без стајања и плажица, идемо са намером да се окупамо на Тасосу. Круг око острва има стотинак километара. Не могу да се одлучим који део је био лепши, купање или вожња. Тасос нас је одушевио. Пут просечан, не претерано широк, али пристојан за неку нормалну вожњу. Погледи невероватни. Море изразито плаво. Шуме свуда. Централни део острва нисмо обилазили, мада је деловао примамљиво. Обала је стрма са увалицама на које су смештене прелепе плаже. Купали смо се на неколико различитих, а највећи проблем нам је била мокра коса са којој сам се ја возала по острву. Мало је фалило да закаснимо на трајакт, јер нам је једноставно било лепо. Савет за све који оду је да посете рајску плажу, на коју се спушта пешке и која има необичне таласе и омогућава играње и бацање по таласима како деци тако и нама мало већој деци. После дана на овом прелепом острву и вожње трајактом из Кавале се враћамо према смештају у Неа Врасни.

Неа Врасна – Олимпијада – Стратони – Стагира – Неа Врасна Пре него што смо се ухватили пута читала ја тако понешто о Грчкој обали. Прочитала негде да је место Олимпијада проглашено за плажу са плавом звездицом бла бла, све у свему да је екстра. Одлучимо се тог дана за краћу вожњу, и као идемо на лепу плажу. Возимо уз обалу: Ставрос – Олимпијада. Пут солидан, има по која кривина, Сава се ложи да вози тркалицу па повремено обара скутер. Стижемо у Олимпијаду, на плажу. Море чисто, заиста кристално чисто, ситан камен и ништа. Плажа. Сморили се. Очекивали ко зна шта. Гледамо мапу, кажем ја Сави, ово Стратони ми је познато, ајмо тамо. Кад тамо, црвен песак, два пензионера и њихова два кера. Купају се. Супер. Пут између Олимпијаде и Стратонија је оно што је било брутално! Планина, кривине, поглед, море, “дивље” плажице, увалице. То је оно што је било прелепо. На неке од овох плажа враћали смо се данима када смо “одмарали”. Ставићу све слике овде. Одлучујемо кад смо већ ту да обиђемо Стагиру, родно место Аристотела, у ком је направњен тематски парк посвећен учитељу. Место је “Бог рек’о лаку ноћ” неприступачно. Пут је узак, са солидним асвалтом, стрм и у пар наврата сам размишљала како ће скутер ово издржати. Међутим, још једном нас Априлија изненађује, успон и пут подноси “јуначки”. Када се дође до тематског парка на једном месту је посатављен мањи телескоп, одакле се види море, планина, део пута и генерално је прелепо. Поглед одозго је вредео успона. Успут смо видели неколико села, уске улице, мале куће и тотална супростност приморским местима пуним кафића и продавница. Сам тематски парк би могао бити сређенији. Крећемо ка смештају и још једном се дивимо увалицама и плажама. Сасвим сигурно се овде враћамо.

Неа Врасна – Кавала – Неа Врасна До Кавале идемо старим путем (Солун – Кавала), уз обалу, са погледом на приморка места и плаже. Уз пут се често виде маслињаци. Пут је солидан, са не тако пуно кривина. За нека од места успут никад нисмо ни чули. Места су слична Неа Врасни. Како одмичемо према Кавали све мање наших а све више бугара. Бугарске таблице су једине које се могу видети на појединим плажама. Како се приближава Кавали терен је виши, и вожња је занимљивија. Овде плаже више нису дугачке и пешчане, већ има делова који су стрми са мањим пешчаним увалицама. Неке од њих су власништво хотела, па нисмо ни покушавали да приђемо. Кавала је бели град – када се попне на тврђаву изнад града читав град изгледа бело. Град је постављен на висину, стратешки, па када се попне на тврђаву буквално се цео град види. И поглед је прелеп. Морам још да напишем да смо до саме тврђаве стигли на Априлији и да “штуцнула није”. Заједно смо коментарисали да би било веома занимљиво да одавде наставимо до Истамбула, али смо се бојали да би и за нас и за Априлију то био велик залогај. Биће прилика, надам се ускоро. Повратак назад био је ризичан. Пумпе нигде а гориво на резерви. Мали је резервоар на скутеру за овакву акцију. Било је, молићемо се да издржи до прве пумпе. А ухватио нас и мрак. Пумпу смо на срећу нашли. И у смештај се вратили читави. Увече у смештају нас је “комшија” питао где смо изнајмили мало јачи скутер, а кад је чуо да смо са њим стигли из Новог Сада није могао да верује. Наредни дан купили смо душек и цео дан кулирали на плажи.

Неа Врасна – Лептокарија – Олимп – Неа Врасна Наши драги пријатељи, а данас кумови, Драган и Јелена су на летовању у Лептокарији. Док су још тамо одлучујемо да се провозамо по Олимпу и да са њима попијемо кафу. То је неких двестотинак километара у једном смеру (аутопутеве смо избегавали). На “граници” пелопонеза постоје два језера: Волви и Коронеиа (ако се тако каже) око којих воде два пута. Навигација за пут Неа Врасна – Солун предлаже “горњи” пут, па смо је у одласку послушали. Нама се генерално више допао “доњи”. И један и други имају солидан асвалт, леп поглед на језера и доста мањих места успут. Пут никако није за брзу вожњу, пут је за уживање. Успут примећујемо да у Грчкој возачи мотора јако ретко носе кациге. И ту нико не прави проблем. Међутим, што је сигурно, сигурно је и ми се својих кацига држимо. Посебно је била корисна када са мокром косом (мама не читај ово) крећеш са плаже а на мотору. Рано стижемо у Солун и одлучујемо да прошетамо обалом, видимо Солунску кулу, мало се сликамо и пијемо кафу. Од Солуна крећемо за Лептокарију, “свађамо” се са навигацијом на телефону која упорно жели да нас води на аутопут, неплански свраћамо у Катерини, провозамо се градом (мени је личио на Београд, само мањи), и коначно стижемо у Лептокарију. Налазимо се у кафићу на плажи, пресвлачимо се и купање. Јелени није јасно како смо све ствари спаковали у тај мали кофер. Жао ми је што смо кренули превише рано, па нисмо нашли никога да нас слика онако са ранцима на скутеру. Призор је био занимљив. Лептокарија је место слично као Аспровалта или Неа Врасни. Плажа, кафићи на плажи, платиш кафу имаш сунцобран и лежаљке, гомила радњица по шеталишту. Плажа лепа, пешчана. Једно што је Сава спазио медузу, што ми рекао тек касние, јер не би ушла више у воду. Генерално, за све оне који од одмора очекују лежање на плажи, сунчање и купање, ово је кул. Ми смо ипак расположени да се возамо. Планирали смо да ухватимо макар парче Олимпа у поврату. Погледи са планине су прелепи. Пењали смо се све више, докле год је возач процењивао да скутер може да издржи. Моћан је Олимп. Масиван, са стрмим деловима, јаким кривинама, и наш закључак је да би био авантура ипо да смо имали мало јачи мотор. На мапи уочавамо језеро (име је на грчком, а и већ га се не сећам), према ком крећемо, али успут наилазимо на прелеп манастир – грчко православни. На улазу стоје сукње на преклоп, због туриста, узимам једну и крећемо у шетњу по манастирском комплексу. Заиста је лепо. Мирно. Наилазимо на монахињу која говори само грчки, али је успела да разуме да желимо да прошетамо и мало уживамо у миру. Са Олимпа се, док сунце залази, спуштамо према Солуну, одакле се, уморни, враћамо у Неа Врасну. Призори су феноменални. Погледи са видиковаца запањујући а путеви солидни. Овде би, за оне који планирају овакво путовање додала да поред аутопута, већим делом постоји и локални пут, солидног квалитета, са мање гужве и без путарине.

Нови Сад – море Противно свим својим начелима устајем у пола 5. Каже Сава најбоље је кренути рано. Ипак зна он понешто, ишао је на пар дужих путовања (додуше нешто озбиљнијом машином - Италија Хондом 929 и Грчка обала и трка у Брну Нинџом 6), док је мени ово прва дуга вожња. Идеја је да идемо старим путем до Старе Пазове где ћемо се укључити на аутопут и како Сава каже сљуштити до Ниша. То сљуштити односило се на брзину 80-100 километара на час, јер солидно “натоварена” Априлија и не може пуно брже са два путника (не тако ситна два путника, напротив). Пунимо пун резервоар (што нас је изашло око 1000 динара) и крећемо на море. Обе мајке паниче, а мој тата, који опет зна понешто о моторима стално понаља како то има мале точкове и како ће нам извадити свећицу ако свратимо да се јавимо. Игноришемо их генерално и упуштамо се у малу авантурицу. Битно је рећи да од опреме имамо кациге, поткапе, два ранца, једне обичне рукавице и на себи фарке и јакне. Моја јакна је јакна за ветар, али пушта кишу, Савина постављена мото јакна али без кишне заштите. Овај део пута је у суштини досадан. Паузе правимо на сваких сат ипо, што због горива, што да се Априлија одмори, што јер се мени, спавалици, пије кафа. Немам шта пуно да кажем о аутопуту Београд – Ниш, досадан као и сваки аутопут. Стижемо у Ниш негде око 2 сата после подне, идемо на Нишку тврђаву са ранцима и кацигама, да прошетамо и да попијемо кафу. Леп је Ниш, морам признати. Откривамо да је сутра на Нишкој тврђави концерт на ком наступа Хладно пиво и Атеист реп (које обоје волимо) и баш нам је жао што нам је смештај резервисан, јер ето, остали би у Нишу да смо знали. Настављамо пут према Лесковцу. Тамо нас дочекује Савина сестра Мирјана и њен супруг Дејан, који нам спремају чувени Лесковачки роштиљ и код којих остајемо ту ноћ. С обзиром да смо релативно рано стигли у Лесковац схватили смо да смо можда и могли у дану до Неа Врасне али можда је овако било паметније. За дан смо промашили Лековачку роштиљијаду. Туга на Савином лицу када је то схватио је била неописива. Са родбином се, наравно, и наздравило, а прича се проетгла до касних ноћних сати. Домаћа ракија и домаће вино су подразумевани дочек у нашој драгој земљи, а посебно што се рође нису виделе неко време. Ипак, овде говоримо о вожњи, па ћу нагласити да она у не тако трезном стању није паметна и треба је избегавати. Одлазимо да спавамо прилично касно, али се колико толико одморамо за наставак пута. И у Лесковцу устајемо рано и настављамо пут. Ту смо можда направили грешку. Овде пут води Грделичком клисуром, и без обзира на то што је лето у јутарњим сатима је температура веома ниска, што уз мамурлук возача није баш најбоља опција за вожњу. На путу смо стали да ја обујем додатне чарапе, јер назувице и адидасове “клима кул” платнене летње патике са рупама на ђону нису за те услове. Тада сам схватила шшта значи “хладно као на мотору”. Овде нам је била и онемогућена комуникација. Када нас је другар питао како комуникација, каже Сава лако: ја отворим кацигу, Мара отвори кацигу и онда се деремо. Овде је за то било превише хладно. Прелазимо у Македноју, Вардарском долином је и даље хладно. Једва смо чекали да дан мало одмакне. Седамо на клопу у “Белов 13” који је негде успут и Сава каже да може лепо да се једе (а то је онда гаранција добре клопе, јер Сава је особа која је у стању да две карађорђеве заслади пљескавицом) и да примају евре, динаре, шта год. Једна од најбољих ствари код двоточкаша је то што на граници елегантно обилазимо колоне. Вероватно је било и оних који су нас мало псовали, али шта да се ради. Прелазимо у Грчку, и после обилазнице око Солуна се одвајамо према Неа Врасни. Стижемо у смештај, узимамо кључеве, паркирамо Априлију у двориште под терасу, што нам је фина газдарица дозволила, и на најбижу плажу да се окупамо. Плажа у Неа Врасни (слично као плажа у Аспровалти, Паралија Врасни, Ставросу) је широка, пешчана плажа, са доста плићака и генерално погодна за децу. Споразумевање је на српско – македонско – бугарско – грчком језику. Енглески не зна нико. Ову комбинацију знају сви. Гирос пита је универзално. И нико не остане гладан.

Укратко: Путници: Сава (возач) и Мара (навигатор, сувозач, аутор путописа) Машина: Aprilia Atlantic 200, 2003. годиште Дан 1: Нови Сад – Лесковац Дан 2: Лесковац – Неа Врасна Дан 3 – Дан 12: Егејска обала Грчке (не сећам се шта је било који дан али се сећам путева и места па ћу тако писати) Неки договор је био да један дан обилазимо даље дестинације па један дан одмарамо на некој бижој плажи Дан 13: Неа Врсана – Врање (непланирано) Дан 14: Врање – Нови Сад

Putopis sledi uskoro bice detaljnije opisani putevi.

manje vise je bila ova ruta dosta je zeznuto nacrtati putanju u googl mapama