Неа Врасна – Олимпијада – Стратони – Стагира – Неа Врасна Пре него што смо се ухватили пута читала ја тако понешто о Грчкој обали. Прочитала негде да је место Олимпијада проглашено за плажу са плавом звездицом бла бла, све у свему да је екстра. Одлучимо се тог дана за краћу вожњу, и као идемо на лепу плажу. Возимо уз обалу: Ставрос – Олимпијада. Пут солидан, има по која кривина, Сава се ложи да вози тркалицу па повремено обара скутер. Стижемо у Олимпијаду, на плажу. Море чисто, заиста кристално чисто, ситан камен и ништа. Плажа. Сморили се. Очекивали ко зна шта. Гледамо мапу, кажем ја Сави, ово Стратони ми је познато, ајмо тамо. Кад тамо, црвен песак, два пензионера и њихова два кера. Купају се. Супер. Пут између Олимпијаде и Стратонија је оно што је било брутално! Планина, кривине, поглед, море, “дивље” плажице, увалице. То је оно што је било прелепо. На неке од овох плажа враћали смо се данима када смо “одмарали”. Ставићу све слике овде. Одлучујемо кад смо већ ту да обиђемо Стагиру, родно место Аристотела, у ком је направњен тематски парк посвећен учитељу. Место је “Бог рек’о лаку ноћ” неприступачно. Пут је узак, са солидним асвалтом, стрм и у пар наврата сам размишљала како ће скутер ово издржати. Међутим, још једном нас Априлија изненађује, успон и пут подноси “јуначки”. Када се дође до тематског парка на једном месту је посатављен мањи телескоп, одакле се види море, планина, део пута и генерално је прелепо. Поглед одозго је вредео успона. Успут смо видели неколико села, уске улице, мале куће и тотална супростност приморским местима пуним кафића и продавница. Сам тематски парк би могао бити сређенији. Крећемо ка смештају и још једном се дивимо увалицама и плажама. Сасвим сигурно се овде враћамо.

Неа Врасна – Кавала – Неа Врасна До Кавале идемо старим путем (Солун – Кавала), уз обалу, са погледом на приморка места и плаже. Уз пут се често виде маслињаци. Пут је солидан, са не тако пуно кривина. За нека од места успут никад нисмо ни чули. Места су слична Неа Врасни. Како одмичемо према Кавали све мање наших а све више бугара. Бугарске таблице су једине које се могу видети на појединим плажама. Како се приближава Кавали терен је виши, и вожња је занимљивија. Овде плаже више нису дугачке и пешчане, већ има делова који су стрми са мањим пешчаним увалицама. Неке од њих су власништво хотела, па нисмо ни покушавали да приђемо. Кавала је бели град – када се попне на тврђаву изнад града читав град изгледа бело. Град је постављен на висину, стратешки, па када се попне на тврђаву буквално се цео град види. И поглед је прелеп. Морам још да напишем да смо до саме тврђаве стигли на Априлији и да “штуцнула није”. Заједно смо коментарисали да би било веома занимљиво да одавде наставимо до Истамбула, али смо се бојали да би и за нас и за Априлију то био велик залогај. Биће прилика, надам се ускоро. Повратак назад био је ризичан. Пумпе нигде а гориво на резерви. Мали је резервоар на скутеру за овакву акцију. Било је, молићемо се да издржи до прве пумпе. А ухватио нас и мрак. Пумпу смо на срећу нашли. И у смештај се вратили читави. Увече у смештају нас је “комшија” питао где смо изнајмили мало јачи скутер, а кад је чуо да смо са њим стигли из Новог Сада није могао да верује. Наредни дан купили смо душек и цео дан кулирали на плажи.

Неа Врасна – Лептокарија – Олимп – Неа Врасна Наши драги пријатељи, а данас кумови, Драган и Јелена су на летовању у Лептокарији. Док су још тамо одлучујемо да се провозамо по Олимпу и да са њима попијемо кафу. То је неких двестотинак километара у једном смеру (аутопутеве смо избегавали). На “граници” пелопонеза постоје два језера: Волви и Коронеиа (ако се тако каже) око којих воде два пута. Навигација за пут Неа Врасна – Солун предлаже “горњи” пут, па смо је у одласку послушали. Нама се генерално више допао “доњи”. И један и други имају солидан асвалт, леп поглед на језера и доста мањих места успут. Пут никако није за брзу вожњу, пут је за уживање. Успут примећујемо да у Грчкој возачи мотора јако ретко носе кациге. И ту нико не прави проблем. Међутим, што је сигурно, сигурно је и ми се својих кацига држимо. Посебно је била корисна када са мокром косом (мама не читај ово) крећеш са плаже а на мотору. Рано стижемо у Солун и одлучујемо да прошетамо обалом, видимо Солунску кулу, мало се сликамо и пијемо кафу. Од Солуна крећемо за Лептокарију, “свађамо” се са навигацијом на телефону која упорно жели да нас води на аутопут, неплански свраћамо у Катерини, провозамо се градом (мени је личио на Београд, само мањи), и коначно стижемо у Лептокарију. Налазимо се у кафићу на плажи, пресвлачимо се и купање. Јелени није јасно како смо све ствари спаковали у тај мали кофер. Жао ми је што смо кренули превише рано, па нисмо нашли никога да нас слика онако са ранцима на скутеру. Призор је био занимљив. Лептокарија је место слично као Аспровалта или Неа Врасни. Плажа, кафићи на плажи, платиш кафу имаш сунцобран и лежаљке, гомила радњица по шеталишту. Плажа лепа, пешчана. Једно што је Сава спазио медузу, што ми рекао тек касние, јер не би ушла више у воду. Генерално, за све оне који од одмора очекују лежање на плажи, сунчање и купање, ово је кул. Ми смо ипак расположени да се возамо. Планирали смо да ухватимо макар парче Олимпа у поврату. Погледи са планине су прелепи. Пењали смо се све више, докле год је возач процењивао да скутер може да издржи. Моћан је Олимп. Масиван, са стрмим деловима, јаким кривинама, и наш закључак је да би био авантура ипо да смо имали мало јачи мотор. На мапи уочавамо језеро (име је на грчком, а и већ га се не сећам), према ком крећемо, али успут наилазимо на прелеп манастир – грчко православни. На улазу стоје сукње на преклоп, због туриста, узимам једну и крећемо у шетњу по манастирском комплексу. Заиста је лепо. Мирно. Наилазимо на монахињу која говори само грчки, али је успела да разуме да желимо да прошетамо и мало уживамо у миру. Са Олимпа се, док сунце залази, спуштамо према Солуну, одакле се, уморни, враћамо у Неа Врасну. Призори су феноменални. Погледи са видиковаца запањујући а путеви солидни. Овде би, за оне који планирају овакво путовање додала да поред аутопута, већим делом постоји и локални пут, солидног квалитета, са мање гужве и без путарине.

Нови Сад – море Противно свим својим начелима устајем у пола 5. Каже Сава најбоље је кренути рано. Ипак зна он понешто, ишао је на пар дужих путовања (додуше нешто озбиљнијом машином - Италија Хондом 929 и Грчка обала и трка у Брну Нинџом 6), док је мени ово прва дуга вожња. Идеја је да идемо старим путем до Старе Пазове где ћемо се укључити на аутопут и како Сава каже сљуштити до Ниша. То сљуштити односило се на брзину 80-100 километара на час, јер солидно “натоварена” Априлија и не може пуно брже са два путника (не тако ситна два путника, напротив). Пунимо пун резервоар (што нас је изашло око 1000 динара) и крећемо на море. Обе мајке паниче, а мој тата, који опет зна понешто о моторима стално понаља како то има мале точкове и како ће нам извадити свећицу ако свратимо да се јавимо. Игноришемо их генерално и упуштамо се у малу авантурицу. Битно је рећи да од опреме имамо кациге, поткапе, два ранца, једне обичне рукавице и на себи фарке и јакне. Моја јакна је јакна за ветар, али пушта кишу, Савина постављена мото јакна али без кишне заштите. Овај део пута је у суштини досадан. Паузе правимо на сваких сат ипо, што због горива, што да се Априлија одмори, што јер се мени, спавалици, пије кафа. Немам шта пуно да кажем о аутопуту Београд – Ниш, досадан као и сваки аутопут. Стижемо у Ниш негде око 2 сата после подне, идемо на Нишку тврђаву са ранцима и кацигама, да прошетамо и да попијемо кафу. Леп је Ниш, морам признати. Откривамо да је сутра на Нишкој тврђави концерт на ком наступа Хладно пиво и Атеист реп (које обоје волимо) и баш нам је жао што нам је смештај резервисан, јер ето, остали би у Нишу да смо знали. Настављамо пут према Лесковцу. Тамо нас дочекује Савина сестра Мирјана и њен супруг Дејан, који нам спремају чувени Лесковачки роштиљ и код којих остајемо ту ноћ. С обзиром да смо релативно рано стигли у Лесковац схватили смо да смо можда и могли у дану до Неа Врасне али можда је овако било паметније. За дан смо промашили Лековачку роштиљијаду. Туга на Савином лицу када је то схватио је била неописива. Са родбином се, наравно, и наздравило, а прича се проетгла до касних ноћних сати. Домаћа ракија и домаће вино су подразумевани дочек у нашој драгој земљи, а посебно што се рође нису виделе неко време. Ипак, овде говоримо о вожњи, па ћу нагласити да она у не тако трезном стању није паметна и треба је избегавати. Одлазимо да спавамо прилично касно, али се колико толико одморамо за наставак пута. И у Лесковцу устајемо рано и настављамо пут. Ту смо можда направили грешку. Овде пут води Грделичком клисуром, и без обзира на то што је лето у јутарњим сатима је температура веома ниска, што уз мамурлук возача није баш најбоља опција за вожњу. На путу смо стали да ја обујем додатне чарапе, јер назувице и адидасове “клима кул” платнене летње патике са рупама на ђону нису за те услове. Тада сам схватила шшта значи “хладно као на мотору”. Овде нам је била и онемогућена комуникација. Када нас је другар питао како комуникација, каже Сава лако: ја отворим кацигу, Мара отвори кацигу и онда се деремо. Овде је за то било превише хладно. Прелазимо у Македноју, Вардарском долином је и даље хладно. Једва смо чекали да дан мало одмакне. Седамо на клопу у “Белов 13” који је негде успут и Сава каже да може лепо да се једе (а то је онда гаранција добре клопе, јер Сава је особа која је у стању да две карађорђеве заслади пљескавицом) и да примају евре, динаре, шта год. Једна од најбољих ствари код двоточкаша је то што на граници елегантно обилазимо колоне. Вероватно је било и оних који су нас мало псовали, али шта да се ради. Прелазимо у Грчку, и после обилазнице око Солуна се одвајамо према Неа Врасни. Стижемо у смештај, узимамо кључеве, паркирамо Априлију у двориште под терасу, што нам је фина газдарица дозволила, и на најбижу плажу да се окупамо. Плажа у Неа Врасни (слично као плажа у Аспровалти, Паралија Врасни, Ставросу) је широка, пешчана плажа, са доста плићака и генерално погодна за децу. Споразумевање је на српско – македонско – бугарско – грчком језику. Енглески не зна нико. Ову комбинацију знају сви. Гирос пита је универзално. И нико не остане гладан.

Укратко: Путници: Сава (возач) и Мара (навигатор, сувозач, аутор путописа) Машина: Aprilia Atlantic 200, 2003. годиште Дан 1: Нови Сад – Лесковац Дан 2: Лесковац – Неа Врасна Дан 3 – Дан 12: Егејска обала Грчке (не сећам се шта је било који дан али се сећам путева и места па ћу тако писати) Неки договор је био да један дан обилазимо даље дестинације па један дан одмарамо на некој бижој плажи Дан 13: Неа Врсана – Врање (непланирано) Дан 14: Врање – Нови Сад

Putopis sledi uskoro bice detaljnije opisani putevi.

manje vise je bila ova ruta dosta je zeznuto nacrtati putanju u googl mapama

ruta od septembra 2017 https://goo.gl/maps/aCaUKFmEfo72

ruta od septembra 2017

http://www.gmap-pedometer.com/?r=7184130