Sta da ti kazem kolega... Ovakav motor za tu lovu i jos nije prodat ??? Da je samo malo para.. Uh! Bila bi moja

A ne! Ljudi sa reke ne piju ;D ;D ;D

Od petka barba Macak, molio bih ;D

Ostale kampove nismo koristili, samo smo prolazili pored njih. Mislio sam što se tiče cene da su slične u kampovima.. Mozda par evra jeftinije, ali ne tako blizu mora. Inače, ja sam ove godine trebao ići za Italiju i kampovati veći deo, i ove cene koje su u Grckoj su i u Italiji, tako da ispada nekako univerzalno manje vise. S tim sto moram da napomenem da su u Italiji još organizovaniji i lepši kampovi. Đakuziji, bazeni.. Čista perverzija!

Slazem se, ali koliko sam ja shvatio koncept kampa, nije poenta ustedeti bogzna koliko para, vec biti u prirodi, družiti se sa istomišljenicima, spavati pod vedrim nebom.. Kad se stavi na papir, u nekim kampovima je čak isplativije uzeti bungalov za četvoro, nego plaćati za dva para u šatorima...

Losmi i Ljilja Beverli na KLE-u Jovana i Ja na drugom, I Rusic na Transalpu, do Soluna sa nama, odatle je produzio za Albaniju. Imate njegov putopis na forumu

Bice sutra. Ne moogu vise da kucam ;D

Stižemo po mraku, posle 10 uveče. Kupujemo karte (56 evra za dve osobe i motocikl), nalazimo pristojan hotel za 45 evra po paru. Šetnjica, pivce i na spavanje. Trajekt kreće u 5 ujutru. Volos je jako lep. Klasičan lučki grad, ali posle one zabiti od Sitonije dobro su nam došli ljudi i gužva na ulicama... Jutro. Prvo spavanje na krevetu posle više dana! Ukrcavamo se na trajekt koji vozi 2,5 sata do Skiatosa.. Nastaviće se...

Ubrzo shvatamo da je nemoguća misija, jer autoput u jednom delu prestaje. Odlučujemo da iskoristimo ostatak tog dana kupajući se u mestima usput. Nailazimo na Platamones, malo mestašce. Kupanje, zdrava hrana (jedina na ovom putu) i pravac Volos.

Ovo mi kao jurimo ;D

Solun je prelep grad. Ima malo beogradskog šmeka, barem meni. Odmaramo, giros naravno, i odlazimo do agencije po karte za trajekt iz Volosa.. - Dobar dan, kada idu trajekti iz Volosa? - Jedini danas kreće za dva sata. Odlučujemo da probamo. Ipak treba da natovareni odvozamo 200 km za dva sata.

Usput srećemo člana foruma Rusic-a i drugare, koji je u našem dolasku produžio za Solun kod prijatelja na par dana.. Razmenjujemo po koju i nastavljamo ka Solunu.

Evo nečega sto je bilo jako simpatično... Ne znam koje je mesto u pitanju. Negde na putu za fensi Porto Caras ;D Nazvaćemo ga: Fuš Sicilija ;D ;D

Lepo mestašce, sedamo u prvi lokal sa vrtilicom. Daj jedan... drugi.. Sad je malo lakše... Krećemo u obilazak drugog kraka Halkidikija i ubrzo shvatamo da to nije za nas. Mnogo je brate, penzionerski! Nigde nikoga, cene bezobrazne, ma pustoš jedna! Obišli smo ga drugi dan i rešili da se zaputimo na Skiathos, koji je i bio u planu, ali na kraju letovanja, ako ostane dukata. Evo malo slika Sitonije. Ostajemo još jednu noć u kampu i ujutru krećemo ka Solunu, pa za Volos iz koga polaze feriji za Skiathos.

Sa jutrom je sve lakše i lepše! Na moru smo! Spavali smo na 50 metara od prelepe Blue Flag plaže koja je deo kampa. Malo o kampu, i opše kampovanju po Grčkoj: Samo napred! Kampovi su na nivou, imate bukvalno sve što vam treba. Veliki market, bar, restoran, Tobacco shop, pa čak i par butika sa garderobom. Cene su, manje više po Grčkoj svuda iste.. Šator, dvoje ljudi i motocikl, je 23,5 evra. Nekome je to mnogo, ali sa ženama, i malo naplašeni kaznama za divlje kampovanje nismo jednostavno hteli da rizikujemo. Jedino čega nije bilo u kampu, što je nezamislivo je GIROS! Ej, već smo čitav dan u Grčkoj i nismo još pojeli giros! E pa nećemo tako! Pali mašine, pravac Sarti!

Neverovatno mi je da smo stali sedamdeset puta i pitali lokalce: Thessaloniki?, i da su nas svi gledali bledo? No dobro, stižemo na kraju, ali mnogo kasnije nego što smo planirali tako da prolazimo oko Soluna i pravac Halkidiki, Sitonia, Armenistis kamp, malo pre Sartija.. Stižemo na recepciju kampa oko 11 uveče mrtvi umorni, prijavljujemo se i uz pratnju momka na biciklu odlazimo do dodeljene parcele, kako smo u šali nazvali mesto za dva šatora. Rasklapamo naše putujuće kuće, odlazimo do plažnog bara na koka kolicu i pravac krevet, to jest dušek!

Od granice do Soluna ima oko 340 km magistralnim, a 370 autoputem, ali biramo kraće a lepše naravno! Kasnije saznajemo da drugačije nismo ni mogli. Poljoprivrednici blokirali autoput ka Solunu. Ni njima ne cvetaju ruže izgleda. Tu kreću prelepi pejzaži, krivina do krivine, koze, ovce, zmije, kornjače.. Pravi grčki safari! Tu se Garmin iskupio i bez greške nas navodio kroz brda i doline. Ali ne zadugo...

Peti član ekipe Rusic je noć pred put imao kvar na Transalpu, tačnije CDI je zatajio, tako da je on stigao sledeći dan na Ohrid, odakle smo krenuli ka Solunu zajedno. Neverovatno da preko Bitolja, pa sve do granice ne postoji maltene nijedan putokaz a da nije iskidan na pola. Ali to nam ne predstavlja veliki problem, tu je Garmin... Pre će biti da je malo tu, pa nas onda debelo zahebe, onda malo unazad 50 kilometara, pa onda sluša, i takoooo... Ma sve je to deo avanture, zar ne?

Ujutru me je Klementina čekala spremna u predvorju smeštaja. Bila je nestrpljiva da krene:-)

Plan je da na Ohridu ostanemo dva dana, pa preko Bitolja na Niki za Grčku, preciznije preko Soluna za Halkidiki. Kupanje, šetnjica.. Vreme na Ohridu je proletelo. Pozvani smo kod mog prijatelja Cakija u kuću na pićence i druzenje. Caki je pravi domaćin. Ugostio nas je kao svoje. Odlazimo na spavanje, ipak nas sutra čeka duga voznja.

Prvo bih želeo da pojasnim nešto. Ekipa koja se okupila na ovom putovanju se ne poznaje od malih nogu. Nismo išli zajedno u školu, nismo se znali iz grada, ili čak kraja grada u kome živimo. Ovu ekipu su spojile dve stvari. Prva, očigledna, je ljubav prema dvotočkašima. Druga, ona manje verovatna, koja zaslužuje ove redove je upravo forum na kome ovaj putopis stoji, koji ćete vi, nadam se, sa uživanjem čitati, ili čak podstaknuti našom, otići na neku novu, blesaviju avanturu! Bila je potrebna jedna BJB vožnja da se ekipa skapira i odmah dogovori odlazak za vikend do Crne Gore, da bi se, sedeći na plaži skovao plan o zajedničkom letovanju u Grčkoj. Karta je kupljena, maršruta brzo dogovorena (samo da se vozi), i ostalo je samo učiniti sve da se vize obezbede. Uz pomoć vaučera za neko penzionersko mesto u GR, dobijamo vizu i krećemoooo! Polazak u cik zore, svi izbečeni kao vampiri... Niko tu noć nije spavao. U glavi su se pakovali koferi, žene su prolazile poslednju carinu, to jest, izbacivanje šezdeset petog kupaćeg, četrnaestog para japanki, uz diplomatski odgovor: kupićemo sve to dole... Nalazimo se na Avia pumpi, tankamo gorivo, stavljaju se sluške, pušta muzika.. Sluške? A gde su?! Naravno, nešto se uvek zaboravi. Pumpadžija poziva Jovanu, daje joj njegove slušalice uz rečenicu: Vratićete mi u povratku! Ima još dobrih ljudi u ovom gradu. Dobar znak pred put, tj., prva pomoć na istom... A onda kreće... DOSADA od autoputa. Stvarno nemam šta drugo da napišem. Čak se nismo ni slikali, pričali, samo GAS i povremeno gledanje na kilometar sat. Stvarno ne vidim ništa avanturistički, romantično ili bajkerski u putovanju autoputem. Jednostavno, to je nešto što se odrađuje i svi smo svesni toga. Tešimo se, lažemo koliko još ima, samo što nismo... Stižemo na Ohrid. Prelepi Ohrid! Obožavam ga! Odlazim svake godine, čak i više puta i uvek se oduševim njegovom lepotom i gostoprimljivošću Makedonaca, koji ni ove godine nisu zakazali. Miloš i Ljilja odlaze kod familije, a Jovana i ja u već oprobani smestaj kod našeg domaćina Aleksanda. Odličan lik! Non stop zauzet, kućna atmosfera, svi rade, cela porodica na nogama 24 časa. Skuvaš sam sebi kafu, osvežiš se vodom sa izvora (koji je usred dnevnog boravka), i što je nama putnicima najbitnije, KLEmentina spava u sobi pored naše!

Ma na ulice brate.. Nego, narod se umorio

E paa, motor nije vise na prodaju. Resio sam da ga zadrzim. Previse sam ulozio da bi SEKA sve odnela ;D

Hahahahha! Bravo Ceco, ozibljan talenat

Uuuu, minuti bese u pitanju