Malo prelepih pejaza na putu za Ohrid:

Još par redova da zaokružimo priču ;D U Solunu ostavljamo žene da odmaraju malo, a mi odlazimo do Spirosa. Super je lik, tečno priča srpski, vrlo brzo smo se dogovorili i na njegovo pitanje; Koliko imac da platic, uzimamo gumu. Spiros je organizovao i vulkanizera koji će mi montirati. Lepo, jedna manje stvar za brigu! Napokon krećemo ka Makedoniji. Nismo se nešto slikali jer smo bili premoreni. NA granici smo malo imali frku, jer smo se plašili da će nam praviti problem zbog dužeg boravka u Grčkoj nego što smo imali vizu. Međutim, prolazimo uz poglede carinika tipa: Ala vama nije dobro! Ovako smo izgledali kada smo ušli u Makedoniju ;D ;D ;D

Ipak, rešavam da odem i ja do pumpe, vrzma mi se po glavi da mora da postoji neki ventil za vazduh blizu kompresora, ma i da je bio unutar pumpe, verujem da bi razvalio i ušao! Avantura sa gumom traje već 5 sati! I tako je i bilo, blizu kompresora je kutija sa ventilima. Odvrnuo sam sve i culo se sudbonosno csssssssssssssssss! Samo montiranje gume je potrajalo, ali za to je kriv već prisutni umor i nervoza.. Napokon krećemo! Stižemo u Solun oko 10-11 ujutru. Putujemo, ako se tako može reći već skoro 12 sati. A prešli smo 200 kilometara!!! Nastavak sutra, obećavam ;D

Zamenismo gumu, staje fini gospodin i nakaradnim engleskim objašnjava kako je pumpa koja radi iza čoška. Pokazuje Lošmiju da uđe u kola, i ponese točak... Eto, ipak ima ljubaznih ljudi.. Samo ne u predgrađu Larise! Posle 30 min, ugledali smo Lošmija kako se vraća PEŠKE sa točkom u ruci, i naravno nenapumpanom gumom. Čovek je dušu ispustio. Sredovečni gospodin ga je bukvalno izbacio iz kola na pumpi koja će raditi tek u 9 ujutro, zalupio vrata i otišao.. Lepo, nema šta. To je bilo to! Razapinji šator, spavamo ovde, neći više nikoga zaustaviti! Revoltirani, besni, žene mrtve umorne.

Nigde ničeg oko nas, rezervnu imamo, pajsere imamo - kod Rusic-a, koji je već uveliko sa svojim mukama u Albaniji! Guramo motor dobrih par kilometara do isključenja sa autoputa. Znak Larisa 9 km. Ok, ima civilizacije u blizini, naći ćemo pomoć, nekog vulkanizera u blizini, ipak je ovo Grčka, a ne neka zabit. E, pa nije baš tako drugari... A da, centralne štendere smo obojica skinuli u Bg, da bi dobili malo na kilaži jer smo već na granici sa teretom. Brzo improvizujemo jedan, postavljamo motor, za sada je sve ok. Sa skinutim točkom i mojom lelujavom gumom odlazim tih 9 km (koji su u stvari 30!) do prvog grada, ako ga tako mogu nazvati. Pustinja.. Nista ne radi, na ulici nikoga. Nalazim jednu pekaru, devojka uz pomoć ruku i nogu mi objašnjava da pre 9 ujutru nećemo naći nikakvog vulkanizera, pumpu, majstora koji bi nam pomogao. Nazad do motora. Moraćemo sami da smislimo nešto.. Dok smo Lošmi i ja skidali gumu (uz pomoć ćopave – hvala Dane i Koma!), pa sa dva ključa skidali sa felne, devojke su zaustavljale kamione, automobile... Ljubazni Grci, nema šta! Ajde kada stane putnički automobil pa se pravi blesav da ne zna šta je nožna pumpa, ali kada stane kamion, čiji kompresor me gleda, a on pokazuje na sat i objašnjava kako žuri, e tu nam se smrklo! Ne jedan, nego sedamdeset sedam! Braća Grci, aha! Uh, sad mi pritisak skoči kad se setim...

Naravno, plan je bio da opet put podelimo u dva dela. Prvi dan do Ohrida, gde ćemo prespavati i onda nazad u Serbiu. Saznajemo da ukoliko ne uhvatimo noćni trajekt u 23h, nećemo moći da odemo sa ostrva još jedan ceo dan, a toliko vremena nemamo, a i Ljilji je rođendan koji bi volela da dočeka u toplini doma svog. Ali da li će tako i biti ;D ;D ;D Naravno da ne, ipak je ovo avantura, znači planiranja nema! Ukrcavanje, mala neprijatnost sa kartama i kubikažama motora (jedna je cena za manje motore, a druga za veču kubikažu, samo neke šalteruše to jednostavno ne razumeju), i sižemo u Volos posle 2 sata ujutru. Niko od nas nije bio preterano oduševljen idejom da se vozi noću, ali drugog rešenja nije bilo. Bodrili smo se da će brzo svanuti i da ćemo već proći Solun i onda više nije problem za vožnju. I tada kreće avantura (možda je prikladnija reč problemi, ali nećemo sada kukati). Čim smo se uključili na autoput, moj motor počinje ozbiljno da leluja, stajem, proveravam ležajeve, gumu, lanac. Na prvi pogled je sve ok. Ali lelujanje se nastavlja. Zaključujem da je zadnja guma gotova, to jest da se ukockastila od silne vožnje na autoputu. Nije bila najsjajnija, ali nikada nisam sanjao da guma može toliko s*anja da napravi. Srećom, u GPS-u je Spirosova adresa u Solunu, pa ćemo tamo zameniti gumu, a do Soluna ćemo polako. Posle tridesetak km nešto je eksplodiralo! Stižem Lošmija i Ljilju i vidim da je njihova zadnja guma! NA nekih 120 na sat! Uspeva da smiri motor, stajemo...

A da, zaključili smo da u odnosu na Grke, održavamo motore mnooogo bolje! ;D ;D ;D

Prvo malo teorijske nastave, a onda poligon! I to kakav! Dve kacige na parkingu, pa koja prvo uradi osmicu, ta je spremna za odlazak na glavni put... Ali, morali smo se zadovoljiti nulom, osmicu smo ostavili za neki drugi put.. E onda se zahtev malo promenio. One žele da voze nas! Čekaj malo, nismo se tako dogovorili, to menja sve! Ali kako odbiti, ipak su one prevalile toliki put zbog nas, dugujemo im barem toliko! Reći ću samo da smo preostala dva dana letovanja bili voženi ko gospoda, Klementine su se odmarale u hladu, a iznajmljeni motori testirali do granica izdržljivosti!

A onda se i to desilo! Žene, posle hiljadu i kusur kilometara kao suvozačice, izgovaraju rečenicu koju svaki bajker potajno priželjkuje: Želimo da nam iznajmite motore, hoćemo i mi da vozimo!!! Trebale su nam obe sekunde da podržimo njihov plan, još dve da se sjatimo po rent a car ovima i uz malo cenjkanja iznajmimo 100cc skutere. Čak nas nije pokolebalo i polučasovno objašnjavanje gospođe gde je gas, kočnica, kako se sipa benzin, daje migavac. Nismo želeli da se upuštamo u objašvanje tipa, znate gospođo mi smo došli motorima iz Srbije! No dobro, dobismo dva kretenska posleratna šlema i gas!

Skiatos je nestvarno ostrvo. Ima oko 60 plaža, od kojih vas nijedna neće ostaviti ravnodušnim. Ono što je zanimljivo za Enduro populaciju je, da se do većine plaža (one koje su i najlepše) dolazi isključivo džipovima ili, pogodićete MOTORIMA! I stvarno je tako, dosta off road vožnje, pentranja uzduž i popreko po prašnjavim puteljcima, a onda.. More! Prelepo prozirno, kao da čeka nas prašnjave da nas okupa... Malo slika:

Izlazimo sa trajekta, reka ljudi na sve strane! Već pljušte ponude za smeštaj po astronomskim ciframa, mi se zahvaljujemo i zamišljamo se u kampu koji je i najskuplji do sada, 30 e za dvoje plus motor!!! Ali dobro, barem je na jednoj od plaža Koukunaries, o kojoj smo čuli sve najlepše. Odjednom, prilazi niko drugi nego Dule leskovčanin! Naravno, ne znamo ga od ranije, ali se upoznajemo i na njegovo oduševljenje motorima sa BG tablicama, koje kako kaže, nikada nije video na ostrvu. Za tili čas, jednim pozivom, Dule nalazi smeštaj po istoj ceni kao i kamp u starom gradu, na prelepoj lokaciji. Dogovaramo sa Duletom piće kasnije i odlazimo u istraživanje ostrva..

Ovo su žene slikale. Nije mi jasno zašto ;D

Kako smo se približavali ostrvu, tako nam se osmeh polako pojavljivao na licima, a bogami i samopouzdanje polako vraćalo. To je bilo TO!

O sudbo kleta! Javite se ljudi da mu popravite Trandzu, motor je (bio) u vrhunskom stanju!

Uzeo sam motor sa (nisam siguran) Nissin, pa sam posle u Markosu pazario neke Ferodo, sad sam uzeo Carbon Loraine. Ni meni ne smeta kocnica, jerbo sam voznju prilagodio istim. Ali cinjenica je da nisu bas za hvalisanje.

Moje resenje je bolje i tacka! ;D ;D ;D

Da, ali ih onda moras nositi sa sobom uvek, skidati patike/cizme da bi skinuo stitnike, ponekad i na sred ulice (na primer ako radis, pa ides na sastanak ili kod nekog klijenta). Sa strane bezbednosti, stitnici su neuporedivo bolji naravno. Ovo o cemu ja pricam je samo jos jedna sitnica koja moze zimu na motoru uciniti laksom, pogotovu neke kratke voznjice. Pa i grejaci rucki, koji greju „samo“ dlanove, pruzaju drasticno vece uzivanje zimi.

Evo ovako izgleda moj KLEmentina natovarena za kampovanje i odmor od 15 dana. (desno). Sator na alu koferu, u Top Case-u je oprema za kamp i alat, tacnije dve vrece (one male iz Louisa), cerada za ispod satora (ili pravljenje hlada), jastuci na naduvavanje (Louis, ali nisu se nesto pokazali), i dve podloske na naduvavanje (Ferino - cena 1500 din).

http://forum.adventurer.hr/index.php?topic=1383.0 Nadjoh link, samo morate biti prijavljeni da bi videli slike.

Da, ali sa progresivnim oprugama bi dobio samo bolju stabilnost prednje viljuske, ne bi vise onako ronila. Kocnice su opet jos jedna investicija... Jos jedan problem sa KLE-om, koji nazalost iskrsne tek kada krenete negde s njim, na duze i to dvoje + stvari je i zadnji amortizer.. Onda on pociinje da ljulja kao prednji... A to je TEK skupa investicija verujte, planirao sam da kupim neki jaci Jednostavno po meni je najbolje resenje ZNATI STA DA OCEKUJES od svog motora. Ne zaletati se, kao prvo. Prilagoditi voznju performansama motora.. Ne vidim nesto po crnoj hronici i novinama naslove tipa : Poginuo na KLE-u zbog losih kocnica. Uglavnom su zujke, koje koce perfektno

Nego kolege, imam jednu ideju, to jest nije moja nego videh na hrvatskom KLE forumu, bilo je price o tome... Da se naprave kao mali stitnici za kolena, koja su zimi, slozicete se izlozena ladnoci mnogo vise nego na motorima sa vecim oklopom kao sto je Afrika, Trandza... Ne mogu sad da nadjem sliku ali kao mala zakrivljena plastika koja sluzi da toplotu sa motora usmeri ka kolenima.. Probajte ujutru kad hladno da u toku voznje drzite tu ruku. Stiti i drasticno je toplije za kolena. Moglo bi da se kaci na dva srafcica na oklop, leti skida, zimi stavlja. Ne mora da bude velikog obima, dovoljno je malo da se zakrivi da bi se topao vazduh zadrzavao...

Sve je kolega rekao, kocnicama nema pomoci. Progresivne opruge kostaju 100 evra u Luisu, pa ko voli nek izvoli ;D Promenio sam tri seta kocnica i manje-vise nema razlike... Cak i sa pancirnim crevima ne primecujem razliku. Ne znam, mozda je do mene..