Жича је српски средњовековни манастир из прве половине XIII века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне црква. Подигао ју је први краљ Србије, Стефан Немањић (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228), од 1206. до 1221. године[1], а значајну улогу у њеном подизању имао је и његов брат, свети Сава (1219—1233)[2]. После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а сам манастир је почетком XIV века обновио краљ Милутин (1282—1321). Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића.