Ova priča zapravo je nastavak teme „Odeljenska zajednica na ekskurziji“ i počinje onoga dana kada smo Boxi i ja ostali sami, u sred Malog Stona, prepušteni jedno drugom na milost i nemilost. Oboje puno očekujemo od ovog putovanja, kome se već dugo radujemo. Boxi je ovo prvo duže putovanje na suvozačkom sedištu. Istrpela je „mušku“ vožnju, da ne kažem „divljanje“ kolone, naročito deonicu od Jajca do Mostara. I duge vožnje, i kratke pauze. Iako je bila jedino žensko, nismo je osetili. Bravo Boxi! To jutro otputovali su prvo Mile Fazer i Zoki za Pulu, a ekipa sa severa Evrope Milan, Gajo i Mile polako jadranskom „cestom“, ka Dolomitima i dalje kući. Konstatujemo da su obe ekipe sjajne: Miletovog druga Zokija kao da znamo 100 godina (a Mileta već znamo), a severnoevropska ekipa funkcioniše kao sat – svi za jednog, jedan za sve! Fantastični momci! Pošto je prethodnih dana tempo bio žestok, dogovor je da smanjimo gas i pravimo češće pauze. Polako se pakujemo i krećemo vrlo lagano oko 10 časova. Rezervoar je ostao prazan, posle 40-ak Km. na rezervi, i molim Boga da ne stanemo na putu. Vozim u 5.-oj, mali gas, kvačilo na nizbardicama, i posle 5-6 Km. stižemo na Jadransku magistralu. Desno je Dubrovnik, pravac kojim idemo, a mi skrećemo par stotina Metara levo, ka Splitu, sipamo gorivo i krećemo ka Dubrovniku! Ubrzo sledi slikanje na jednom stajalištu. Stižemo do Dubrovnika. Prvi utisak je zaista Impresivan most sa zapadne strane grada, koji nosi ime Franja Tuđmana. Prvi put ga vidim. Već tu „vrebaju“ turiste nudeći smeštaj. „Mudra starina“ nam prilazi. Popričali smo malo sa njim, on nas je slikao i dao nam svoju vizitku. Kada smo krenuli posle par desetina metara smo zastali, on se ponovo pojavio niotkuda i prišao sa identičnim rečima, kao da nas prvi put vidi. Valjda nas nije prepoznao pod kacigama, iako se raspitivao o našem putovanju..... Ulazimo u Dubrovnik. Prilazimo starom gradu. Naviru nam uspomene. Veći deo detinjstva letovao sam na Dubrovačkoj rivijeri, Boxi je bila jednom. Ne pamtim ovakav metež i gužvu, ni u špicu sezone. Mnogo je turista. Previše... Naročito „kosookih“ – naoružani su kamerama, fotoaparatima, i naravno – selfi stikovima sa Iphone-ima. Nema mesta za parking, iako su cene parkinga visoke. Uspeli smo da nađemo mesto na par metara od kapije grada. Gotovo neverovatno. Poneo sam sajlu za vezivanje kaciga i jakni, ali nisam ključ od te sajle. Poneo sam i lanac sa katancem, ali katanac je predebeo i ne može da prođe kroz lanac. Bravo majstore, kažem sebi! Krećemo u stari grad sa jaknama i opremom u rukama... Dogovaramo se da ništa ne sme da nam pokvari raspoloženje u ovom prelepom gradu.