Jump to content

Moto Zajednica

Lowlander

Članovi
  • Broj tema i poruka

    21
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Sve što je postavio član: Lowlander

  1. Brz oporavak ti želim i ne daj se.
  2. Gledam tridesetak minuta u monitor i ne znam kako da počnem. Uh... Po glavi mi se mota priča mladog Stoeva - Moj udes, 10.9. 5:15 ujutru... i post Furious Pande - Želeli bismo da nije tako ali... Ali evo da ipak počnem nekako. Jedno upozorenje samo. Tekst će biti veoma dug i detaljan, sa namerom da čitaocu što precizije dočaram ono što sam doživeo. I DEO: Nisam naročito bio aktivan na ovom forumu. Ostavio sam trag u vidu nekoliko komentara na već objavljene postove i nekoliko objavljenih ličnih fotografija sa motociklom i slično. Od mog učlanjavanja na BJ BIKERS forum prošlo je nekoliko godina. Od tada sam promenio motor. Imao sam XTX660 a pretprošle godine sam ga prodao i kupio Kawasaki z750 2008.god. od poznanika. Motor je imao u sebi svega 10.000 km 3 kliča sve papire od uvoza, fabrike, praktično nov. Ovo je bitan detalj za nastavak priče. Svi mi volimo svoje ljubimce, neki preko granice normalnog (e u take i ja spadam), pa ih lickamo, mazimo i pazimo. Kad kad bi moja sosa u šali rekla "De malo mene tako mazi". Do motocikla nisam došao lako, ali ko u opšte u zemlji u kojoj smo, dolazi lako do novca? Retki ili samo "odlikaši". U poslednji' par godina putovao sam sa njim ali ne često. Dao sam fore jednu godinu da se upoznamo. Ipak je to bila skroz drugačija priča od mog prethodnog ljubimca, znala je Kawa za razliku od XT-a da podivlja "kad se bato malo nadaš" i tako. XT je opet bio prijateljski nastrojen i umeo je da mi kad kad oprosti po neku grešku. Sve u svemu razumete me nadam se. Ove godine na samom početku septembra moje društvo krene na prethodno isplaniranu turu od zilion kilometara. Srbija, Crna Gora, Albanija, pa nazad, pa BiH i najzad kući. Ja se odlučim (iz finansijskih razloga) za kraću turicu. Ja ću samo po Srbiji brale, sa još dva drugara. Na kraju pred sam polazak drugari otkažu turu što zbog poslovnih, što zbog porodičnih obaveza. Rekoh sebi neka. Idem sam. II DEO: Prve nedelju septembra tako i bi. Krenuo sam na put 05.09.2019. u četvrtak, sam sa svojim razigranim Zekom. Plan je da iz mog ravnog Banata odem do Šapca, pa do Tekeriša. Tamo napravim malu pauzu, obiđem memorijalni kompleks (nisam bio ranije tamo), pa polako Krupanj, Ljubovija i Bajina Bašta kao konačno odredište za taj dan. Sve je prošlo u najboljem redu. Aj' ono uletanje čevorotočkaša u makazice, na to sam već ogugl'o i ne dam da mi više taki vozači kvare dan i raspoloženje. Jednostavno ne dižem im više srednji prst već duuugo dugo vremena. Toga je bilo, ali put je prošao super. Pravio sam pauze gde god mi se priroda svidela i uživao u njoj. Ja sam od oni' koji vole da se vozaju, ali vole i prirodu, pa to nekako uvek na svojim putovanjima spojim. Istog dana popodne oko 15.30 stigao sam u Bajinu Baštu i uselio se u prethodno rezervisan smeštaj. Zašto baš Bajina Bašta? Pa sledećeg dana nameravao sam da malo kružim po Tari i okolnim mestima, te mi je B.Bašta delovala kao odlično mesto gde ću vaspostaviti svoj mali komandni štab. Sledećeg dana 06.09.2019. nameravao sam da odem od B.Bašte do Kaludjerskih Bara, zatim do Mitrovca, pa malo oko Zaovinskog. Tu da se malo izležavam na kamenju kraj vode i zveram u nebo sa rukama pod glavom. Posle opet (sad već samo polukrug) do Mitrovca, a u Mitrovcu dole u centru na ćevape u kajmaku, pa posle do plaže/splava na Perućcu i na kraju "kući" al u B.Baštu na smeštaj. Za treći dan ostavio sam povratak u Čoku preko Debelog brda i Valjeva. Ma idila. Kak'i ovi Englezi što pišedu i opisivu prirodu i krajolike. Nisu ti bili kod nas. III DEO: Došlo je jutro 06.09.2019. ja poranio, vreme 06.30, lagano prošetao gradom, kupio nešto namirnica, vratio se u smeštaj, ma sve po redu. Tuš još jedared, kafa, cigareta (malo ih manem malo im se vratim) kad evo kišice. Sva sreća nije dugo trajala i ja sat nakon njekrenem na put. Krenem al nešto bi još jednu kafu, te bi još jednu da zapalim i na kraju sebi kažem, kreće jel očas će podne, neš' tako ni otići. Na ledjima samo mali ranac, u njemu kišno odelo, sprej za gume, voda, duvan i novaca. Na izlasku iz Bajine Bašte ka Kaludjerskim Barama primetim da je put na momente još uvek vlažan. E sad. Kišica je pala ali ne dovoljno. Ne dovoljno da spere put od masti, ulja itd. Iz tog razloga (neka ovo protumači kako ko hoće) odlučujem se za mnogo, mnogo, oprezniju vožnju i kako nailazim na krivine koje su sve žešće, ja sam sve oprezniji na gasu a od zaleganja nema ni govora. Pa pobogu tek sam krenuo ni gume još nisu zagrejane. Pazite. Spojte lalu, brdo i krivine pa metni to u jedan šešir. Ne ide to baš zajedno. Kako je to jedared jedan naš muzikant rekao kad nije smeo da udje u dvorište od kera, a gazda mu viče sa prozora "Ta udji slobodno vezana je a i lanac kratak. Kaže ovaj, virim ja kroz kapiju, vidim kera, tamo je, jeste, vezana je, kratak lanac istina, al maniti to... E tako sam i ja postupio. Nakon desetak minuta primećujem u retrovizoru da su dva auta koja su bila do tada tik iza mene napravila vemoa veliki razmak izmedju (od mene i medjusobno). Dakle od nekih dvadesetak metara Golf V koji je bio iza mene usporio je i napravio razmak od nekih po mojoj proceni pedeset metara najmanje, ali isto tako i auto iza njega. Pomislim domaći su znaju put ni ti se ne'š nigdi žuriti. Pogledam navigaciju i vidim da nailazi velika ali veoma blaga krivina u desno, a za njom dolazi oštra krivina koja se lomi još dva puta i tog momenta (pričam kako je bilo ko ne želi nemora mi verovati) sam sebi u kacigu kažem "E to ti je ta krivina" polu glasno i odmah zatim ponovo, ali ovoga puta sasvim glasno sebi u kacigu "Daj koji ti je ku***". Deset sekundi nepunih. Deset sekundi nije prošlo od toga ulazim u oštru krivinu u levo uzbrdo. Ja sa spoljnje strane do šume. Pre ulaska vidim da je mokra i da je voda sva žućkasta, usporavam, poslednji put pogledam na kilometar sat i vidim brzinu od 20 km/h sa tim da usporavam polako još. Ma ko po jajima. Dakle, ja sa desne, spoljašnje strane, vozim, čujem neko šištanje, pogledam u pravcu zvuka ispred mene i vidim Golfa II crvene boje, koji je "namotao pun desni" (njegovo desno ka brdu ka unutrašnjoj strani krivine) kako klizi nizbrdo, prelazi belu i ide pravo na mene. Sekunda... Toliko mi je ostalo da odreagujem. U tom momentu u poslednjem trenutku odlučujem da skočim sa motora u vis, da ostavim svog Zeku. Golf me dobija u punu, u moju levu stranu, mene kači kako sam bio u vazduhu po donjem delu, po nogama, od kolena na niže. Sećam se da sam napravio jedan kolut u vazduhu (očevici su rekli dva al i jedan mi je bio mlogo) ono, slika kao u filmovima, pola zemlja, pola nebo i samo se okreće, ko kaleidoskop, da bi potom tresnuo o zemlju. Prvo neko zujanje i pištanje u ušima, a potom automatski počinjem da urlam. IV DEO: Namerno nisam prethodni deo završio urlanjem od bolova, mada se i tako može reći. Kasnijom analizom, eto nakon nekoliko dana, duboko u sebi osećam da sam urlao naravno zbog bolova, zatim zbog pitanja "Zašto kad je dan bio tako lep i zašto baš ja" i zbog unutrašnjeg dubokog, dubokog bola i tuge za mojim Zekom. E sad kreće frka. Okrećem se na ledja jedva nekako. Mali koji me je udario u panici, ne sme da mi pridje a pomogao bi. Sav saobraćaj stao naravno, ljudi se skupili a ja prvo kada sam video da sam ceo još ne znam u kom stanju, ležeći na ledja sputam glavu u nazad i preko ranca gledam motor. On leži na 10m od mene na desni bok na proširenju pored puta, gledam u donji deo četiri izduvne grane i vidim nešto se dimi i curi iz motora. Neko će reći **bo te motor važno da si glavu sačuvo, da ne pominjem iskustvo koje je Stoev imao i bio bi u pravu. Slažem se. Dalje sledi pravi košmar. Počinje trnjenje u lednjima, u rukama, muka mi je kad ležim, malo mi podignu glavu muka mi posle kraćeg vremena i tako. Te ubzano disanje, te osećam nesvesticu. Borim se protiv nesvestice koliko mogu. Na kraju osećam da mi je potrebno još vazduha. Odlučujem se sam da skinem kacigu (krajnje neogovorno od mene znam). Stiže hitna iz B.Bašte, pa me prebacuju u Užice u bolnicu. Svo vreme neizdrživi bolovi u nogama, jaučem u sanitetskom vozilu, špricaju me nečim, nemam pojma čim, samo se mislim daj sestro šta god, heftaj u venu samo da ovaj bol malo prodje. Ubzo bolovi padaju na 50%, doktor kraj mene baja pravi, kaže "Šta je derane". Pitam ga otkud vi znate za taj izraz? Kaže bivša cura mu iz Novog Bečeja. A pa reko onda je sve jasno. Eto čovek me malo zagovarao i na kraju pita kako noge reko sad je ok i stvarno više nisam jaukao. Unose me u užičku bolnicu, snimanje nogu, UZ abdomena, kažu nema potrebe za skenerom, svestan je, gore ga ništa ne boli i čujem kažu "ma nema potrebe da ga zadržavamo". A bilo je i komentara "Motoraš? A pa da..." šta god im to značilo, al nije bilo ništa dobro siguran sam. Ostavljaju me u neku manju prostoriju na prijemnom, malo dalje od mene neka lepa sestrica kucka nešto na računaru i proziva moje ime. Javim se, a ona mi kaže "Vi imate lom leve potkolenice, lom levog skočnog zgloba bez dislokacije i naprslinu desne potkolenice. Pet dana ne smete stajati niti na jednu nogu a kasnije ako vam kažu možete malo da se oslanjate na tu desnu". Pitam, izvinite (ali sasvim ljubazno) ali ko to "ako mi kažu"? Odgovara, pa vaši tamo odakle ste. A stvarno odakle ste? Rekoh iz Čoke. Sami ste ovde pita me ona opet. Da sam sam odgovaram. E pa dobro onda, ništa, izaći ćete iz bolnice i sačekati da neko dodje po vas ili zovite nekoga. Pitam, sestro rode, kako kad ste mi sad rekli da ne smem na noge? Pa dobićete gips ne bojte se i izguraćemo vas mi u kolicima ispred bolnice pa tako, odgovara mi prelepa sestrica, sa ciničnim kezom na licu. Dalje naredna 3 sata provodim u nekoj Gipara sobi broj 3 u totalnom mraku, sam, niko me ne gleda, vidim preko glave da sam na kraju hodnika, čak i odatle mi jedva svetlo dopire. Droge popuštaju, bol se polako vraća. Za to vreme pozivam ženicu da je "obradujem", ona zna se, u plač, kažem joj materi ne govori ništa samo da su mi sje***i motor i da dolazim kući autom, a kad me vidi... Pa kad me vidi onda ću joj lakše objasniti u 4 oka i lakše će prihvatiti. Ćerki isto ništa ne govori. Kad dodjem onda ćemo lagano... Najzad dolazi baja da mi stavi gips, krajnje fer lik, sa kojim slapam normalan dogovor da mi ne seče farmerice (da da farmerice a ne zaštitne pantalone) već ih da skidamo dole, pa gips, pa preko kišno odelo. Imajte na umu da tada nisam znao ni kud ću ni kako ću. Samo vidim sebe u kolicima, sa rancem, jaknom i kacigom u krilima kako sedim ispred bolnice i smišljam sledeći korak i kako do kuće. A dotle su se sestre mašile da ih seku nebrojeno puta. Mislim se di ste bile dok se nisam skrjo, dao bi vam sam da ih kidate. Baš tada pojavljuje se dečko koji me je udario autom, došao da vidi da li sam živ i budući da je srećom iz B.Bašte predacuje me do smeštaja. Dalje me gazda i gazdarica paze kao da sam njihov rodjeni, a po mene dolaze dva drugara sa vozačem saniteta iz mog mesta. Dva dana nakon toga dovoze mi i Zeku koji je sada za staro gvoždje. Uništen tank, far, kontrolna tabla, posude sa tečnostima, mali spojleri, delimično oštećen auspuh, dobro žvajznute dekne sa obe strane (ko zna da li su napukle iznutra) i ono najgore sa leve strane udaren a sa desne pukao ram oko motora. V DEO: Ponovo ću se vratiti na tekstove Stoeva i Furious Pande. Ko ih je pročitao shvatiće. Možda ovaj deo onome ko još nije odustao od čitanja ovog teksta, a početnik u je motociklizmu pomogne u životu. Svo ovo vreme od nezgode pitam se gde sam pogrešio. Pogrešio sam jer nisam imao zaštitne pantalone i zaštitne cipele. Kriv sam priznajem. Spremao sam se za laganu vožnju i odlazak do plaže, ali to ne menja stvar. Ponovo, kriv sam. Da sam ih imao sada bih zasigurno bio samo dobro ugruvan a možda čak ni ugruvan, jer delovi tela koji su bili pokriveni zaštitnom jaknom, pojasem i kacigom ostali su netaknuti, čak ni ugruvani. Kaciga HJC nižeg cenovnog ranga, Rollef jakna, običan pojas iz Louisa i rukavice odradile su posao perfektno i čak je oprema ostala sa jedva vidljivim tragovima oštećenja. Louis ranac od 19 EUR netaknut a primio je značajan deo posla na sebe. Dakle, manite se ljudi vožnje bRez opreme. Eto ja sam platio cenu, do duše ne visoku kako je moglo biti. Zeku sam oplakiv'o 2 dana, eto nije mu bilo sudjeno da predje ni 15.000 km od kad ga je Japanac sastavio. Biće još motora ako ih bude, al to je sad poseban deo priče. Šta dalje? Šta dalje u smislu da li ću se posle ovoga usuditi da ponovo sednem na motor. Ne zbog sraha od motora, već zbog straha od svega oko mene i motocikla. Prva dva dana žena me gurala po stanu na kancelarijskoj stolici sa točkićima, vukao sam se po podu na rukama, sedeći na peškiru jer tako lakše kližem, brže stižem. O mokrenju u balon 5L s boka da i ne govorim. Sad sam nabavio inval. kolica pa se malo bolje i lakše krećem. Sva sreća privremeno. Ne vozim ih još na zadnjaka al ide nekako. Danas sam prvi put izašao na terasu, praveći stunt u vidu preskakanja kozlića sa kolica na stolicu sa točkićima, pa stunt na tabure i stunt na ležaljku na terasi. Sve to na ruke bez doticanja poda nogama. Toliko koraka je potrebno od sobe to terase i da se predje desetak metara. O akrobacijama prilikom kupanja, ma zapiranja kakvog kupanja neću da govorim. Dakle to je koliko žalosno, toliko i smešno. Mojo ženici svaka čast. I dalje puna razumevanja iako ne voli motore, veli samo ti ozdravi pa ćemo nekako opet kupiti nešto. Ćera od 17 (zaljubljenik u motore poput mene) gleda me, vidim smeška se na moje provale i fore, ali nije to to. Zabrinuta. Na terasi danas posle nekoliko dana zabacim glavu u nazad i gledam nebo. Ono lepo, plavo, povetarac me povremeno šibne, isto kako sam hteo da uradim na plaži kod Zaovinskog jezera. Krenu mi suze na oči. Bes, ili tuga, ne znam, nisam pametan ne umem da procenim. Da li ću opet sesti na motocikl, da li ću opet prirediti ovaku žurku svima koji me vole i svim prijateljima kojima je stalo do mene. Da li je motocikl vredan svega toga? Ok nisam imao kompletnu opremu. Ali do nezgode je došlo kako sam opisao. Šta ako se opet neko slučajno ili nepromišljeno zaleti i zakuca u mene? Da li ću opet imati ovoliko sreće ili možda sledeći put neću, pa makar imao titanijumsko odelo sa petrnaest vazdušnih jastuka. To su pitanja koja postavljam sebi u krug i na koja nisam pametan da nadjem odgovor. Za nas motocikliste to su normalna pitanja jer ljubav prema mašinama samo mi možemo shvatiti, a ne likovi koji komentarišu "mani se motora baš ti je to trebalo", pa onda "ja to ne volem i nikad nisam ni volo, ni ne treba ti to čudo više" itd. Sve što znam i u šta sam trenutno siguran jeste da ću dati sve od sebe da što pre stanem na noge bukvalno i metaforički, da počnem ponovo sa normalnim svakodnevnim životom, a za ostalo ćemo videti. Korak po korak. Trauma je ostala, ali preturio sam i mnogo gore traume preko glave (ko je iz Srbije ili okruženja zna da ih kod nas u poslednjih 25 god. nije manjkalo), pa možda vremenom sve to splasne. Eto. Kraće nisam želeo, jer mi je namera bila da vam što slikovitije opišem moje osećanje i ushićenje pre polaska na put, te uzbuđenje dok ispunjavam deo po deo planiranog i moj osećaj nakon svega doživljenog. Živi bili, komplet opremu na sebe i puno srećnih, uzbudljivih i bezbednih kilometara vam želim. Za kraj evo poslednje slike mog Zeke kraj puta neposredno pre Ljubovije... RIP
  3. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    @piki; @PetkovicBecej;
  4. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Nema zamerke nikakve. Hvala svima na podršci. A eto imam sad priliku da čujem i vaša iskustva. Mnogo to znači.
  5. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    thx
  6. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Thx
  7. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Ah pa te ljude posebno poštujem. Kad god sretnem bicklistu pogotovo negde na nekom putu, na nekoj čuki, obavezno se javim. Živ bio...
  8. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Tačno...
  9. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Drug slažem se u potpunosti sa tobom. Glava prvo, posle sve ostalo...
  10. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Hehe. Tačno. Strah plus stres ništa gore po sebe i ostale učesnike u saobraćaju. No kako kažeš prvo oporavak...
  11. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Hvala na savetu. Provereno, ponovo su mi snimili sutra dan u Senti, za sad je sve ok. Jedino me čudi što mi iz Užica nisu uz dokumentaciju dali prvi CD sa snimkom odmah po prijemu. Poslao sam im (za sad Email) gde ih ljubazno molim da mi ga proslede. Nemam pojma kakva je praksa od bolnice do bolnice kod nas, ali vidim da se dosta razlikuje. Npr. u Užicu izgleda ne izdaju (tako su mi bar rekli) obrazac Prijave povrede gde piše o kakvoj vrsti se radi - laka ili teška. Kod mene u okolini to ide pod obavezno. Jedan primerak policiji, jedan povredjenom, jedan ostaje bolnici. Imam izvešt. lekara specijaliste - ono, kontuzija, fraktura itd. No o papirima ću kad se pridignem makar na jednu nogu.
  12. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Da samo vreme da prodje i hvala ti na podršci...
  13. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Slažem se, sve najbolje...
  14. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Heh... Iskreno se nadam da će tako biti.
  15. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Znaš kako. Javio bi je ja već nekako ali u tom mom. prvo ti je porodica na pameti. A što se krivine tiče, dok sam ležao kraj druma, čuo sam da meštani "pljuju" po njoj, al eto ja to tada nisam znao. Inače prvobitni plan je bio do Tare pored Drine drekt za Mitrovac i taj put mi je bio poznat (godinu pre toga sam bio do duše autom porodično), ali iz nekog razloga jutro pre polaska odlučih se da krenem put Kaljudjerskih bara. U svakom slučaju hvala na podršci.
  16. Lowlander

    Poslednje putešestvije mog Zeke

    Thx
  17. Lowlander

    Sale iz Bele Crkve!

    Vidim da je tema stara i da niko duže vreme nije ovde ništa postovao. Želeo bih sve jedno da se nadovežem i ispričam vam moje iskustvo sa Saletom iz Bele Crkve. Unapred želim da naglasim da nikakva reklama nije u pitanju već moje lično iskustvo sa čovekom i bajkerom. Juče, tačnije 16.04.2016. oko 2 popodne na 2 km na domak Bele Crkve pukla mi je spojka na lancu i isti se razleteo uništivši mi raspoloženje u momentu kao i dobar deo "inventara na motoru" (ulubljen auspuh, pokidan zaštitnik lanca, pokidana zaštitna guma/klizač lanca, polomljena plastična dekna prednjeg lančanika,samleven alu držač zaštitnika lanca) ali bitno da je noga cela sve ostalo se da popraviti. Kako smo bili (nas trojica na motorima) na nešto više od 200km daleko od kuće nije mi bilo sve jedno. Telefonom sam se nakačio na internet i prvo našao nasumice broj nekog Nenada mehaničara (isto iz Bele Crkve) koji mi je veoma ljubazno i uljudno objasnio da ne radi motore i koji nas je uputio na Saleta. Sale je u vrlo kratkom roku izašao na lice mesta, uzeo lanac, odneo u radionicu, nabacio novi članak na mesto oštećenog (poslednji je bio skroz iskrivljen i razglavljen), doneo novu spojku, namotirao i nije želeo da uzme ni dinara. Nisam znao šta se dešava. Čovek mi je rekao "U nevolji si na putu i ja hoću da ti pomognem. Putuj dalje i neka ti je srećan put i javi mi kad stigneš kući". Eto u par rečenica bez trunke doterivanja. Stigoh ja kući, još sam zahvaljujući njemu uspeo drugu polovini dana da provedem u vožnji ne razmišljajući o trenutku koji je pokušao da mi uništi dan. Sad se jednino još nadam da će Sale održati reč i javiti se kad bude prolazio mojim krajem da sve to lepo zalijemo i malo se počastimo.
  18. Lowlander

    Kako izgledamo

    Hvala. Ni tvoj Ducati ništa ne zaostaje. Sve najbolje...
  19. Lowlander

    9. MotoGP Sachsenring, Nemačka 2015

    1.M 2.R 3.P
  20. Lowlander

    Nasi ljubimci (slike motora)

    Čišćenje, lickanje, podmazivanje, poliranje, zatezanje itd.
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja