Naša prva sezona, leto 2006. SU-PLitvice-more

[abby 21 Napisano Decembar 25, 2008]

PRVA SEZONA godina 2006.

Tako je počelo

Ideja se rodila leta gospodnjeg 2005. Slavica i Pero, naši prijatelji iz Londona organizovali su moto turu za Bohinj i Brione, pa "ajd da se vidimo". Super, sem nekoliko "ali": godišnji odmori, vize za Sloveniju i dva najveća: ni jedno od nas dvoje nema vozačku A kategorije, a nememo ni motor. Dobra volja postoji, pa se i problemi rešavaju, prvo vozačka u aprilu, a u junu postadosmo ponosni vlasnici jedne očuvane Yamahe XS 400 Special. Svaki vikend, kad vreme i posao dozvoljavaju, provodimo u sedlu. Privikavamo se na motor, spoljne zvuke i mirise, i jedno na drugo. Nismo stigli na randes sa Slavicom i Perom, ali 03.09. idemo na zasluženi godišnji odmor.

 

Prva etapa Subitica – Gradiška oko 310 km

 

                                                             

 

Krećemo kasnije nego što smo planirali, oko 10 h. Ispratiše nas roditelji i odosmo. Početak odličan, al ovo je ravnica, pozant teren. Prolaze Bajmok, Sombor, Batina. Granica na Batini, pasoši, zeleni karton i "sretan put i prijatan boravak u Hrvatskoj". Od Batine do Osijeka pratimo Vinski put. Baranja ravna, selo do sela, ograničenja na 50-70 km/h. Svako selo ima po nekoliko vinskih podruma na koje ukazuju posebno dizajnirani   putokazi. U Osijeku pokušavamo tankovati na OMV-ovoj pumpi, međutim oni nemaju MB95, kao ni ostale privatne ili strane pumpe. Običnog benca ima samo domaća INA i može se kupiti samo za kune.  Od Našica počinju slavonska brda. Prvi ispit brdske vožnje za homopanonikusa, lowlender-a, sa tri meseca vozačkog staža. Između Našica i Požege odmaramo kod česme na Krndiji.

                                                               

Prozborimo par reči sa momcima koji voze za ka Požegi, kukaju na loš put, raspituju se kako je kod nas, pa ajdemo dalje. Sve u svemu put i nije tako očajan, dobro je krpljen, signalizacija OK, sem što se putokazi u naseljenim mestima znaju izgubiti. Pokušavam se držati tata Pajinog pravila "kad znakova nema drži se linije", (pravilo je u međuvremenu zastarelo), al' zato "kartu čitaj, seljaka pitaj" još uvek važi.

                                                                 

Kod Nove Gradiške izlazimo na auto put i očas stižemo do Okučana, gde se odvajamo za Republiku Srpsku. Granicu prelazimo bez problema. U Gradiški odabiramo motel, tuširanje večera i spavanjac. Sve u svemu za prvu turu smo oboje vrlo zadovoljni. Vozili smo sporije od planiranog, ali nigde nismo zakasnili.

Komentari sa zadnjeg sedišta:

Zbog posla sam planiranje prepustila Vladi, trebalo je samo da potrpan stvari u kofer, obučem se  i krećemo. Na poznatom delu terena samo uživam u vožnji. Što smo dalje od kuće prestajem biti pasivni saputnik (još jedan komad prtljaga). Pratim krivine i rupe na putu, putokaze i zamenjujem GPS.

U Gradišci prvu poruku šaljem Slavici da se pohvalim kako napredujemo. Iz Londona stiže poruka Super. Kako bulja? Stavrno pravo pitanje, ali to je najmanja cenu za ono što dobijaš.

 

Druga etapa Gradiška – Plitvice oko 200 km

    Doručak, pakovanje, tuširanje, fotografisanje i oko 10h forsaž ka Kozarskoj Dubici. Teren valovit, put ko i do sad. Od Kozarske Dubice pratimo Unu.

 

                                                       

 

Susrećemo nekoliko biker-a, pozdravljmo se, kako to red nalaže, pa svako svojim putem. Posle Bihaća, granica. Čudno nas gledaju, proveravaju, vrate nam pasoše i odosmo za Plitvice. Put je lošiji od dosadašnjeg, dok se ne zađe u Nacionalni park, gde se proširuje u dve ravne, široke trake. Sledeća dva dana obilazimo jezera.

 

                                                         

 

Priroda divna, Veliki slap, kaskade koje povezuju jezera, hrastove staze i mostići bez ograde, Veliki i Mali Prštavac, neverovatno plavetnilo jezera. Složismo se da je Tolkien svoj Rivendell, ako ne namerno, ono bar podsvesno smestio na Plitvice, a i Winnetou je tu obitavao, o čemu svedoči i hotel u okolini.

 

                                                                       

 

Plitvice su pune turista, pretežno gerontologija sa severa i zapada, porodice sa klincima i biker-i. Na parkingu svega, ko na buvljaku, od novih K1200LT i Gold Wing-a, sa sve jacuzzy-ima, raznih japanskih R-ova, par Burgmana, nekoliko Harley-a (iskreno smo žalili momke sa hard tail modelima), pa do našeg XS-a i njegovog vršnjaka Kave GPZ550.

   

                                                                         

 

Godišta vozača, od onih koji su mlađi od XS-a, pa do onih čije se godine respektuju. Obezbeđenje odlično, uniformisani i čuvari u civilu stalno su prisutni na parkingu. Stranger-i ostavljaju komplet opremu na motorima i nalaze je posle obilaska, turist biro se po potrebi pretvara u garderobu punu kaciga, jakni, pantalona i čizama. Kupovinom ulaznice (10€ jednodnevna za jednu osobu) posetilac ima pravo šetati po uređenim stazama, gledati, fotografisati, a ostalo je zabranjeno. Pošto smo napunili baterije, 07.09. krećemo na more. Pravac Senj, a dalje će vidimo.

 

Komentari sa zadnjeg sedišta:

Put nastavljamo bez većih problema. Oseća se najveći nedostatak u našoj opremi, nemamo komunikator. Zamislite da moram par sati da ćutim, jer od buke u kacigi se ne čujemo, tuga. Pa da skratim vreme počinjem da fotografišem okolinu. Istina da smo većinom već prošli pored onoga šta sam htela da fotografišem, ali predeo je toliko lep da se odmah nađe nešto drugo. Ovako nastale fotografije su vrlo neobične.

 

Treća etapa Plitvice – more oko 120 km

Po običaju startujemo pošto smo se naspavali. Kaća odlučuje putovati u farmericama i jakni, jer idemo na more, toplo je, dosta je bilo kuvanja u plastici. Na Maloj Kapeli iznenađenje, ulazimo u oblak (za lokalce je to samo magla). Voda curi niz vizir, kroz perforaciju na rukavicama je osetim na prstima. Poznati signal na ramenu i parkiram na prvom pogodnom mestu. Moja Kaća jedva silazi s motora, sva je ukočena, samo zubići cvokoću.Na brzaka se presvlači i kroz par kilometara oblak ostaje ispod nas.

 

                                                   

 

Put regionalni, signalizacija odlična, česta ograničenja zbog lošeg kolovoza, iskrzane bankine, kolotraga. Od Otočca do Žute lokve, pa uspon na Velebit. Motor radi ko švajcarac, pardon japanac. Usponi na pojedinim deonicam budu do 8%. Na zadnjem prevoju, parking sa pogledom na more. Pauziramo uz fotografisanje i psihičku pripremu za veleslalom ka Senju.

 

                                     

 

Cvikam od spusta, ta ipak sam ja ravničarac iz Bačke. Onaj ko je prešao taj potez zna o čemu se radi, ko nije nek pogleda kartu, a u par reči – izgleda ko stepenište. Spuštamo se i uz stalnu asistenciju kočnica stižemo do Jadranske magistrale. Pa, nije bilo strašno, samo mi se nemili penjati odavde. U Senju desnim krilom ka Rijeci i potraga za mestom pod suncem. Prođosmo tako 30-tak kilometara, kad ono lepa raskrsnica, odvajanje za Selce. To smo tražili, levi migavac i eto nas na obali. Caffe "KISS" ko poručen, lepa terasa, pogled na marinu, odlažemo kacige, skidamo rukavice, jakne, i opuštamo se u udobmim foteljama.Sve to posmatra momak iz personala, koji nas posle oficijelnih pitanja iznenadi "Dolazite iz Pule, sa moto festa? ". Nakon našeg objšnjenja, blago razočaran, požali se da je ove godine izostao jer je bio prinuđen prodati DragStar-a. Razvezemo priču i za par minuta naš novi friend Denis nam nađe povoljan smeštaj na 150 m od obale.

 

                                                         

 

To popodne smo se uverili da je posle 20 godina more u Kvarneru još uvek slano.

Komentari sa zadnjeg sedišta:

Još i sada se naježim kada se setim oblaka. Osećala sam se ko pingvin Zimljivko jedino što ja nisam imala peć da je privežem na leđa.

 

                                                           

Već to poslepodne smo hladnoću iz kostiju isterali na sunčanoj plaži.

 

Vikend vožnja do Rijeke po buri 80 km

Petak uveče je padala kiša i duvala bura, a subota popodne je rezervisano za familijarni susret u Rijeci. U rano popodne se svi okupljmo i posle prilično uzbudljive vožnje po riječkim uskim, zakrčenim, jednosmernim uličicama stižemo u konobu na Trsatu, starom delu grada koji dominira nad Rijekom. Dobra atmosfera, hrana još bolja, a priči nikad kraja i oko 18h krećemo nazad. Zalaskom sunca  bura ponovo počinje i divlja do njegovog ponovnog rađanja. Vožnja je sve teža, rvanje s vetrom, šamaranje od linije do bankine. Svaki kilometar se oteže do beskonačnosti. Iza svake prepreke vetar menja smer, taman iskotriram kad mi on potpomogne da sletim u more ili da pređem na suprotnu traku. Kroz zviždanje kacige čujem sirenu i ugledam pored nas momka na chopper-u. On ogroman, mašina još veća. Pozdravismo se i on odjuri u noć. Njegovih 120 kg i 350 kg mašine sa niskim težištem bura ne pomera, leži na putu kao da je srastao s njim. Naša bauljanje se nastavlja, dok ne ugledasmo reklamu "Pansion ... 2km Selce", eto razloga za sreću. Silazimo uz obalu i uskoro smo u našoj sobi. Kaća po ko zna koji put potvrđuje titulu najbolje supruge. S kacigom u rukama vadi iz ormara pljosku sa rakijom i pruža mi je da sperem buru iz usta i resetujem mozak. Iskustvo je bilo bolno i nezaboravno, ne ponovilo se, makar spavao pored puta pokriven motorom, što je Kaći i palo na pamet samo nije predložila na vreme.

 

Komentari sa zadnjeg sedišta:

Zaista, ovo je bilo najružnije iskustvo do sada. Baš i nemam puno iskustva kao suvozač, a pogotovo ne u ovako ekstremnim situacijama. Vladi nesmeta kada se ja nameštam, skakućem, ispravljam noge, šaljejm poruke, fotografišem, obično sam naslonjena na kofer, ali kako da se sada ponašam, da mu pomognem koliko god mogu. Panika, ne znam! Panike nesme biti, s time ništa ne rešavam. Šta da radim? Prosto sam se zalepila za njega i pratila isključivo njegove pokrete, ne obraćam pažnju na okolinu. On sigurno zna šta radi, a i jedini može nešto uraditi dok ja mogu samo smetati sa samoinicijativnim pokretima.

 

Peta tura Selce – Teslić oko 400km

 

                                                           

 

Posle uspešnog ubeđivanja sa lokalnim bakutama oko položaja kanti za đubre i mogućnosti da mi prođemo između njih, krećemo za Teslić. Kod Jadranova se odvajamo ka "polu-autoputu" Rijeka – Karlovac. Put vodi preko zapadnih obronaka Velebita, dobrog je kvaliteta, bez velikih uspona i nizbrdica i prilično pust. Autoputem se vozimo do Karlovaca. Put je odličan, tuneli osvetljeni ko diskoteke, signalizacija kakva se poželeti može. Na pauzi ispred naplatne rampe kod Karlovca na asfaltu primećujem nekoliko kapi ulja, sagnem se, karter zauljen. Tešim Kaću kako nije ništa strašno, stižemo kući bez problema. U sebi se pomolim svim motoraškim bogovima da stignemo bezbedno do Teslića makar kući išli autobusom. Platimo putarinu i na raskrsnici pored putokaza za Rijeku, Zagreb, Split postoji i oblasni putokaz različit od ostalih "BANIJA". Kako se strangeri i oni koji nisu učili geografiju SFRJ snalaze ne znam, al mi smo stara škola, pa nastavljamo jedinim putem koji imamo ka Glini. Teren brdovit, šumovit, pust.

 

                                                                   

 

Nit se skim mimoilaziš, nit koga obilaziš, nit te ko obilazi. Ako ovde zaglavimo zavejaće nas sneg dok pomoć ne dođe. Povremeno nailazimo na sela, sa sve traktorima, koje voze pretežno žene. Ista slika i od Gline do Dvora, sem jednog nemilog događaja sa sretim ishodom. Krivina na usponu, pozitivna, sasvim ok, dok vetar nije naneo praznu, začepljenu, PET flašu na put. Lepo se  ona kotrlja i u idealnom timing-u nam seče putanju. Kaća je takođe primetila i samo se zalepila za mene. Malo kočenja, malo mišića, mnogo sreće i uspemo je eskivirati, a herc je ponovo počeo da čuka. Padaju mi na pamet sve ovakve situacije iz prošlosti, al onda sam bar imao rezervni padobran. Nastavak puta prolazi bez problema i kod Dvora prelazimo u RS. Od Novi Grada do Prijedora put vodi dolinom Sane, ravnica, skoro ko kući da se s leva na put ne oslanjaju obronci Kozare. Na 20-tak kilometara od Banja  Luke se prelazi preko prevoja koji spaja Piskavicu i Kozaru, čisto da se razbije monotonija ravnice. U Banja Luci tankujemo, pojedemo po čokoladicu, operemo vizire i na džadu. Putokazi postoje, uglavnom, ali tu su meštani i posle kraćeg lutanja izbijamo na put za Kotor Varoš. Prva deonica je uz Vrbanju, a oko pola puta počinju planine. Put, pa vozili smo i po boljem regionalcu. Na putu su česti šleperi koji nose otpad iz pilana, normalno ne obezbeđen, i drže se pravila "sklanjam se samo jačem ". Često mi na pamet pada tastova uzrečica "j.b.te medvidov otac, ako ti je baćo kupio vozačku, nije ti kupio i put! ". Od Kotor Varoši se penjemo. Izmeđi Maslovara i Pribinića deonica sa 14% uspona i prva radarska kontrola na izasku iz mesta. Pozdravismo ih i prođosmo.

Put do Teslića vodi nadole, pored Male Usore. Ulazimo u Teslić i poznatim putem stižemo do Ljube i Dragoljuba, oko 18 sati.

Komentari sa zadnjeg sedišta:

Utorak jutro lepo, spremamo bućure koji se zapreminski samo povećavaju, pa koristimo i suvenir-ranac sa Plitvica u koji pakujemo poklone koje smo dobili od familije, a naravno i suvenire za najbliže - morske zvezdice.

Banija, vozimo u šumi i stalno iz jedne krivine ulazimo u drugu. Pitam se, da li im je norma za taj potez puta bila potrošti što više asfalta, a trebalo je u ona dobra stara vremena zaposliti i višak radne snage, pa ajd da produžimo put i napravimo višak krivina. Ja sam ipak vojvođanski tip volim put lepo prav, ko što bog zapoveda. Posle osam sati iscrpljujuće vožnje nadomak Teslića bila sam toliko umorna da nisam želela da pređemo više ni jedan metar. Vlado me je bukvalno skinuo sa motora. Cilj tako blizu, a ipak tako daleko.

 

                                                                   

 

Moj dragi je napravio najlepši potez, poklonio mi je jedan cvetić koji mi je uz poljubac toliko podigao moral da sam se sa elanom vratila na motor i pregazili smo i tih 10 km.

 

Šesta etapa poznata kao "MI IDEMO KUĆI!" Teslić – Subotica oko 300 km

 

¨Mi idemo kući¨ je Kaćina himna za povratak kući i nema sretnije od nje dok je peva. Prođoše i dva dana aklimatizacije na kontinent i krećemo kući. Put do Doboja krpljen, al nije strašno. Pošto smo omašili skretanje za Šamac, odosmo za Derventu i Srpski Brod. Neposredno pred granicu tankujemo, prolazimo granični prelaz, uključujemo se na auto put i brzom brzinom stižemo do Županje. Između Županje i Vinkovaca  u sred hrastove šume hotel i pumpa, mesto gde se staje.

                                                               

Motor i dalje pljucka ulje, ali nije opasno još uvek smo u granici između min i max. Vinkovci,Vukovar, Erdut i eto nas kući. Provera isprava, i prvi put pitanje "imate li šta prijaviti za carinu?". Čudno ga gledajući odmahujemo glavom ( gde da stavim plazma tv od 120cm?), i carinik nam velikodušno mahne da prođemo. Prva sledeća stanica Apatin, kafa za Kaću, da ne bi zaspala od silne ravnice. U kafeu se pozdravimo sa napivčenim bratom biker-om, i posle kraće komocije krećemo. Sve ostalo je poznato Sombor, Bajmok i pumpa u Tavankutu, da od sramote ne bi gurali zadnje kilometre. Kako smo dobro krenuli, tako smo dobro i stigli. Usput svirnemo komši Banetu, lokalnom čarobnjaku za sve što troši benzin i dizel i eto nas kući. Dočekaše nas roditelji s večerom i naši kučići. Ukočeni i musavi, razglabamo o svemu i konstatujemo da ćemo morati češće ovako.

Komentari sa zadnjeg sedišta:

Možda i nije tako loše što nemamo komunikator, ja sam pola puta pevala moju pesmicu "mi idemo kući". Put kako se samo poželeti može, lep ravan pa makar i sa rupama. Na jednom delu puta smo videli kako se ptice selice spremaju za put u južne krajeve i to je bio još jedan pokazatelj da je letu došao kraj kao i našem lepom odmoru. Ako vreme dozvoli još malo ćemo ukrasti koji kilometar pa zatvoriti sezonu za ovu godinu. I tako se završio moj najbolji godišnji odmor sa najboljim detaljom - gumbocima sa makom i čokoladom.

 

O motoru, opremi ...

Naša  Yamaha je '81. godište, kupljena sa pređenih 27350 km. Pre ovog puta prešli smo oko 600 km, komšo Bane je promenio ulje i filter, naštelovo zadnje amortizere i dao zeleno svetlo za put. Koferi su buvljački, skuteraški, bočni od 20 l i gornji od 25 l, sa home made prilagođenim nosačima, osigurani gurtnama i gumenim zatezačem. Torbe, poncho, i još neke sitnice su mama made, dosta stvari i materijala je kupljeno u tzv. €-shop-ovima.  Odela, rukavice, i kišni kombinezoni su firmirana sintetika i vrede svaku paru koja je za njih data. Obuća nije iz faha, ali je postavljena goretexom i bolja od jeftinije motoraške. Kacige, debakl. Jet, kung fu, do 60 km/h čujem motor, iznad 80 km/h se ne čujem sa Kaćom, iznad 100km/h se vizir deformiše i pritišće mi nos. Za sledeću turu planiramo i nove kacige full face ili flip up, svakako firmirane. U obaveznu opremu smo uvrstili i malu plavu frižider torbu za klopu koju nosimo, ali nikad ne jedemo i pljosku domaće rakije zahvalnice.

Korisne informacija oko pripreme za turu, pakovanja, preporučene – obavezne - opreme dobili smo od Pere i Slavice.

Sezona se produžila, sredinom oktobra smo se okupili na slavi Pokrov Presvete Bogorodice u Nišu i to je bilo poslednje vozanje u sezoni, ne računajući lokal.

Za kraj savet mog prijatelja Mačka, dugogodišnjeg biker-a, padobranskog instruktora sa više hiljada skokova i ..., "UPAMTI, NA PUTU SI NEVIDLJIV, NE POSTOJIŠ, NIKO TE NE VIDI, NIKO SE NE OBAZIRE NA TEBE, NIKO NE POŠTUJE TVOJE PRAVO PRVENSTVA, MOTORAŠ JE NIŠTA! SVE TEŠKE POVREDE SAM ZADOBIO NA MOTORU, NI JEDNU KAO PADOBRANAC! AKO SE SAM NE ČUVAŠ, NI BOG TE NEĆE SAČUVATI! "

 

Ma, ništa ne može da zameni feeling kad se na putu između dva ničega pozdraviš sa friend-om biker-om. U svakom slučaju, ride&write.

 

[misko_kolo 1297 Napisano Decembar 26, 2008]

Lepa tura! Da ih imate što više takvih.

[DUKI 215 Napisano Decembar 26, 2008]

Svaka cast.

[doktor 4756 Napisano Decembar 26, 2008]

Ovaj putopis sam procitao jos davno u Moto magazinu...

Svaka vam cast za entuzijazam i volju! Lepo ste putovali i lepo ste nam sve to prepricali! 

 

[DzOkS 1172 Napisano Januar 5, 2009]

stvarno se lepo nasmejah pocetku ovog putopisa, jer kod mene i supruge je situacija ista  ;D nit motora niti A kategorije

ali mi planiramo da ovo isto odradimo, pa cak i relacija je vrlo slicna.....

sve pohvale zaista impresivno i vrlo poucno bar za nas....

pozz

[wulfy 196 Napisano Januar 6, 2009]

Lijepo, sa uzivanjem sam citao ovaj putopis