Od Irske do Srbije i nazad (2011)

[Djordjino 254 Napisano Decembar 31, 2011]

Bice nesto od svega ovog garantovano

[AlKos 428 Napisano Januar 1, 2012]

KOLIKO JE DALEKO DABLIN?

 

(ili kako je putovanje otpočelo)

 

 

Posvećeno mojoj kći, Nini

 

Napokon sam počeo da pišem kad sam shvatio da sam gladan i da bih mogao nešto i da pojedem. U nadi da će preuzeti osobine Sport-Billy torbice otvaram frižider - imam šta da vidim. To jest - nemam šta ni da vidim: jedna limenka piva, marke Tuborg, malo urguvana, ljute papričice u plastičnoj kesici, ostaci feta sira (koji je promenio boju u tamno braon) i karton svežeg jogurta od kozjeg mleka. Tako ti je to kad se skita po čitav dan.

 

Ali najbolje je da krenem ispočetka.

 

U davna, pradavna vremena dok je pisac ovih redova služio vojsku u državi koja više ne postoji, naučio je da se budi svakog jutra 15 minuta pre nego što manijak udje u sobu i počne da se dere: „Ustaaaaj vojskooo!“ Tako ostalo i do danas. Pet minuta za tuširanje, pet za brijanje, i još pet za oblačenje. Kafa se pije na poslu. Djubre će sutra biti izbačeno. Sudovi – isto sutra. Pomišljam: nemamo svi sobarice i smešim se. Ako ne pada teška kiša - idem pešice. Nemam kišobran. Ključevi, telefon, novčanik, cigarete, naočari za sunce. Uvek zaboravim upaljač. Idem pored parka. Park je sa istočne strane, prema moru. Zove se Fairview Park („Park poštenog pogleda“), ali se more ipak ne vidi. Naročito zimi, sunce je sa te strane ujutru neverovatno nisko. Toliko nisko da možeš videti dugačke senke na plafonu kad si unutra. Prelazim jedan kanal, zatim drugi. Dablin je prilično ravan. Prelazim reku Lifi na pešačkom mostu originalno nazvanom „Milenijum“. Reka Lifi je crne boje. A mostom prolaze i biciklisti, iako je zabranjeno. Na sredini mosta konstrukcija odzvanja i opet gledam udesno. Prema Docklands-u, gde se reka uliva u more, u pravcu sunca, iako se ni sunce ne vidi. Ukotvljeno je nekoliko jedrenjaka sa katarkama visokim oko 20 metara. Ljudi hodaju brzo, ali bez osećaja za držanje pravca. Po hodu mogu da prepoznam ko je iz Irske a ko nije. Irci hodaju brzo, trudeći se pritom da ne pogledaju nikoga u oči i da, uopšte uzevši, što manje mrdaju gornji deo tela. Uostalom još je rano ujtro i ta se vrsta lenjosti za razliku od brzine hoda i da razumeti. Uglavnom mi pogled prelazi iznad lica drugih ljudi. Kod kuće, u Srbiji sam prosecne visine, a ovde sam visok, pomislih. Pločnik od peščara je klizav kad pada kiša. Pušim. Eto, pušim i kad pada kiša. Šta ću? Jer je na poslu pušenje zabranjeno. Papir cigarete se brzo nakvasi, ali ne mari. Sve je u redu dok je filter suv. Moraću da ih ostavim. Ruke su mi mokre. Doduše brzo se osuše od vetra. Možda zato ljudi ovde izgledaju starije: brže im stari koža od združenog dejstva vlage i vetra...

 

Zvoni telefon. Srećom, nalazi se u spoljašnjem džepu. Bivša žena. Zove iz Beograda. – Nina me je pitala nešto a ja nisam znala kako da joj odgovorim, pa eto zovem tebe da joj ti odgovoriš. Nina je naša ćerka, koja živi sa majkom u Beogradu. Nina zna da smo razvedeni i da njen otac živi u Dablinu. – Tata? Mogu da te pitam nesto? Još uvek je izgovarala „s“ umesto „š“. Naravno. Pile tatino. – Koliko je daleko taj Dablin? Tada je imala otprilike oko 3 godine.

 

Uto stižem do kuće u ulici Merrion Square broj 19. Portal vrata je bele boje. Uostalo kao i sva druga vrata u ovoj ulici. Kuća je Džordžijanskog stila iz XVIII veka. Ogromna. Sig'o sam na posao. Počeo je još jedan ponedeljak.

 

 

Opet nazad na pločnik. Još uvek je dan. Iluzija da se ima još vremena. Leti sunce zalazi oko 10 uveče. Hodam natrag, na sever. Sunce, da je tu, bilo bi opet sa moje leve strane, sada na zapadu. Pomišljam da je klima ovde kao na brodu koji plovi Atlantikom. Ljudi su još više užurbani, jer su radnje otvorene samo još petnaestak minuta, a oni, valjda, osećaju neodoljivu potrebu da kupe nešto, bilo šta, pa se guraju i muvaju oko nogu nas običnih prolazinka u nameri da što pre stignu u radnje. Pa opet, iako zaokupljen potpuno drugačijom temom i potrebama – ipak, biram pešački deo centralne zone za moj put do kuće. Ja ne žurim nikud. Zastajem da se zaklonim na časak od vetra i pripalim cigaretu. Prestaću da pušim, obećavam sebi po ko zna koji put i, kao da se neki paralelni, neprimetni dijalog sa samim sobom upravo završio, zaključujem da je jedini pravi način da se utvrdi koliko je neki grad zaista daleko – motociklom.

 

Nastavak sledi...

[AlKos 428 Napisano Januar 1, 2012]

Srecna Nova godina svim clanovima BJB i pozdrav iz Dablina!!!

[Mimi Vinča 2861 Napisano Januar 1, 2012]

Tek je pocelo, ali vidi se da ce ovo biti svrstano u sam vrh putopisa na ovom forumu

[AlKos 428 Napisano Januar 1, 2012]

Hvala!

Tek je pocelo, ali vidi se da ce ovo biti svrstano u sam vrh putopisa na ovom forumu

[avijaticar 142 Napisano Januar 1, 2012]

Bravo Alkose, i meni se svidja intro, uvodis nas u svoj svet, neskriveno, filmski.

Nastavi bez zurbe, zima je pred nama, svi imamo vremena za dobru knjigu.

Pozdrav iz tvog BG-a, srećna Nova Godina!

[misko_kolo 1297 Napisano Januar 1, 2012]

Ja samo da se pribeležim.

[aca-pn 6099 Napisano Januar 1, 2012]

Pocetak itekako obecava

[jovan.v 142 Napisano Januar 1, 2012]

Jako mi se sviđa stil kako detaljno opisuješ sve. Kao da čitam roman. Svaka čast! Nestrpljivo čekam nastavak sa što više detalja, tim pre što mi je kraj u kojem živiš potpuno nepoznat. Sudeći po video zapisu koji si prikazao, imaš i odličnu opremu i odličan smisao za snimanje. Sretna ti nova godina.

[Djordjino 254 Napisano Januar 1, 2012]

Tu smo

[lazakamikaza 95 Napisano Januar 1, 2012]

А јел неког интересује путопис од Париза до Београда и назад за три дана..?

(да не буде то лепо јесте ал'..) него дедер не забушавај него турај слике и текст чекам ко почетак утакмице

[pronto 6047 Napisano Januar 1, 2012]

[lalajko 1910 Napisano Januar 1, 2012]

Lazo, tura ti sjajno izgleda, postavljaj odma' temu!

[svetac 527 Napisano Januar 1, 2012]

ajd nemojte da se frljate rutama nego pisite!!

[AlKos 428 Napisano Januar 1, 2012]

„Ha-i-ja“ se kaže kad nekog sretneš. To je „skraćeno“ od „Haj“ (Hi). Valjda ekvivalent za naše „Zdra'o“. 'Oćemo negde na piće? Mogli bismo da popijemo kafu negde, ali meni se ne sedi unutra, jer je pušenje tamo, unutra, takođe, zabranjeno. Pitam kako da popijem kafu bez cigarete, ali nisam shvaćen. Kada ne pada kiša biram mesto na otvorenom, sa metalnim, klimavim okruglim stolovima i neudobnim stoicama sa hladnim rukohvatima, što dalje od Temple Bara, turističke meke... Biram takođe mesto koje nije pab. No to nije nimalo jednostavno u gradu sa preko 300 pabova. Čak i poslastičarnice imaju nisku tavanicu i enterijer u drvetu. Zadovoljan sam: sedim napolju na drvenoj stolici; hladno jeste, ali moj espresso nije stigao u inače uobičajnoj papirnoj časi od 2 deci. A i šećer je onaj zdraviji, žuti. Pričam viceve i istovremeno razvijam u sebi teoriju o neprevodivosti određenih reči. Nastojeći, valjda da tako objasnim zašto vic na kraju krajeva i nije ispao tako smešan na engleskom. Telefon je zazujao opet. – Tata, da te pitam nesto: kako mirise taj Dablin?

 

 

Budim se u nedelju ujutro. Za razliku od okoline fabrike za proizvodnju Ginasa, sam centar Dablina miriše u najmanju ruku kao i London, ili Belfast. To je posebno odbojni miris menze ili kuhinje gde se priprema hrana za puno ljudi. Verovatno zbog toga što sistemi za ventilaciju izbacuju na ulice prvljavi, zagađeni topli vazduh, mirisa ubajaćenog hleba, majoneza i užeglog ili iskorišćenog ulja za pomfrit (ovde se sve prži „frajd“ – fried). A kako ovde (što je svima poznato) često pada kiša, tojest, stalno je prisutno polje visokog vazdušnog pritiska, taj prljavi vazduh je potisnut nadole...

 

Pabovi uglavnom smrde na prosuto pivo i masnoću. Kao nekada kod nas diskoteke ili klubovi po podrumima minus dim od cigareta, odnosno smrad opušaka (jer je pušenje, naravno, čitalac je već pogodio – zabranjeno). Čak i kad su čisti, taj miris prosutog piva utrljan je nekako i postao jedan od slojeva na masnoj farbi dovratnika, poda... Bolji su znatno pabovi sa više tih „slojeva“ prljavštine, piva i muke... Ali je takvih pabova sve manje i manje. Ovde ih ljudi zovu „spit-on-the-floor-pubs“ ili pabovi u kojima se pljuje po podu... Jedan od takvih je i „Grave Diggers“ – pab „Kopača grobova“. Čitalac će, može biti, pomisliti da je u pitanju maštovit naziv nevelikog ugostiteljskog objekta. I prevariće se. U pitanju je pab u kojem su se nakada zaista okupljali kopači grobova u neposrednoj blizini, to jete upravo na samom ulazu u groblje Glasnevin, u severnom delu Dablina. Pod u ovom pabu zaista i izgleda kao da je nastao upornim decenijskim trudom – glačanjem smese od pljuvačke i piva. Još uvek je u vlasništvu iste porodice koja ga je i osnovala u XIX veku, ali se u njemu, danas, umesto kopača, čini mi se, skuplja takozvana gay-populacija i s druge strane – turisti.

 

Sve dok nije došla ova poslednja kriza u ove severne krajeva, petkom obavezno, a četvrtkom ponekad, „izlazilo“ se kolektivno sa posla pravo u pab O'Dwayers. Kičasti pab, koji doduše odlično odslikava naglo, ali sad već i prilično uslovno shvaćeno bogaćenje Iraca (možda je bolje reći naglo kreditiranje), ali ima veliku natkrivenu terasu na kojoj je pušenje srećom bilo dozvoljeno. Iz nekog razloga ljudi koji puše na terasi osećaju se komotnije. Više piju, lakše započinju razgovor, opušteniji su. Možda zato i ima toliko prosutog piva po podu. Većini ne treba mnogo. Posle svega nekoliko piva galama postaje nepodnošljiva, a svaki smisleni razgovor je moguć jedino ukoliko podesim uši na super-sluh ili ako se derem kao konj. A onda se smejem. Irci, Englezi, Nemci, Italijani, Francuzi, Španci... Dovoljno mi je da znam da mogu da opsujem na srpskom, a da me niko živ ne razume - pa da se nasmejem. Ginis je ovde zamena za večeru. Meni liči na pivo pomešano sa kafom. Odnosno socem od turske kafe. Nasuprot mojim utiscima, prosečan Irac u stanju je da vas ubeđuje satima u neobičnu hranjljivost tog pića i apsolutnoj lekovitisti, ali u svakom slučaju – jedoj potpuno bezazlenoj prirodi ovog alkoholong pića. Hajneken – hemija. Kao i Karlsberg. Posle dva ginisa razvezao mi se jezik. Postajem brbljiv i savladava me nagon za izmišljanjem najrazličtijih teorija na licu mesta. Govorim polako ali glasno i mašem rukama, kao da hoću da razgrnem vazduh oko sebe. Potpomognut Sokratovom mudrošću[1] uspaničeno derući se, dok je pepeo sa moje cigarete izazvao opštu pometnju i komešanje razletevši se iznad jednog dekoltea, tvrdim kako je život bez strasti bačen i uludo utrošen, mašući i dalje rukama ispred nekog Nemca, koji me gleda kao da strahuje da ću da ga progutam drzne li se da ustvrdi li suprotno. – Vots jor pešn, den? (Koja je to onda tvoja strast?) – Smešeći se, vlasica pomenutog dekoltea prekida moju tiradu, očigledno shatajući pomenuti incident sa pepelom kao poziv na flert. Moja kći i motociklizam, odgovorih kao iz topa.

 

Nisu samo pabovi nego je većina mesta u Irskoj memljiva. Sve je pomešano sa mirisom vlage kojom su natopljeni čak i zidovi novijih zgrada... Žene, nažalost, uglavnom nose teške, slatke mirise koji su zamućeni sa hemijom šampona, i ostalih preparata. Meni mirišu na zašećerene laboratorije.

 

Sve ovo zajedno bila bi jedna potpuna mirisna katastrofa za naše noseve da Dablin nije sagrađen na obali mora. Osim što duva vetar i sa mora i sa kopna pa ti mirisi grada brzo nestaju, ovde, u mom kraju, u proleće počinje da preovlađuje jak miris algi. Ima i onih kojima to smeta. Ujutru, naročito leti, ako šetaš po peščanoj plaži, a oseka je izražena, i uglavnom nema žive duše, pa možeš bezbrižno da udahneš mirise mnogobrojnih vrsta algi, dok koračaš kroz izmaglicu isparenja koja liči na oblak. U samom centru grada, ako bi nakratko zastao nasuprot vetru i posmatrao galebove, miris plaže bi ti isto tako, ponekad najednom potpuno ispunio nozdrve.

 

Edinburg, recimo, koji je takođe na moru, samo severnije i sa druge strane, ne miriše uopšte tako. Miriše na slad. I na još nešto (ali ne može se tačno odrediti na šta: podseća na miris onog belog lepka za papir u čvrstom stanju: karbofix, ako ga se čitalac, može biti, seća). Na slad miriše naročito jako ujutru, jer po celom gradu ima puno privatnih i kućnih mini-destilerija za pivo i viski koje otpočinju sa radom vrlo rano pa tako ceo „Edinbra“ miriše na slad i karbofix.

 

Kažu mi da sam imao sreće da idem u Veneciju u septembru. Jedino tada i u februaru, kažu još, ne smrdi na kanalizaciju. Venecija je meni baš lepo mirisala: na more, kafu, zizmzeleno drveće i amaretto. Tako su se baš nekako uklopile i boje Venecije (marinsko plava, pečena umbra i smaragdno zelena).

 

Na Kritu i Santoriniju sličan je miris. Samo složeniji. Uz taj zimzeleni morski miris, oseća se i miris maslina, vinovog lista i ovčjeg sira, ili jogurta, šta već.

 

Miris čempresa obožavan je još i u Boki.

 

U Nemačkim i Austrijskim gradovima miris naparfemisane tečnosti koje se dodaje u rashladne uredjaje i miris za dezinfekciju meša se sa mirisom (turskih) ćevabdžinica i pivskim mirisom. Mirisi van gradova i u Alpima, naravno potpuno su drugačiji.

 

Pustinja nema miris, ali su zato gradovi u severnoj Africi uglavnom smrdljivi. Po pravilu - što dalje od mora - to više smrde na neku vrstu masnoće, loja. Ali su zato bazari sa mirođijama, opojnim mirisima lepljivih urmi, safrana, leblebija, paprike, vrelom parom kus-kusa i jasmina pravi „delikatesi“ za sve nas sa osetljivim nosevima.

 

Novi Sad je nekadao ima lep miris. Onaj park na kraju Dunavske ulice naprimer. Ili Štrand.

 

A Beograd? Nekad davno kad nije bilo toliko smoga meni je ceo Beograd mirisao na Savu. Najviše se osećao taj miris krajem septembra, početkom oktobra. Ne znam kako da ga opišem. To je teže jer je to i moj miris sada. Recimo kao neka svežina.

 

^[1] „Neistražen život i nije vredan življenja.“, PLATON: Odbrana Sokratova, 38a

 

[kochaMatori 1108 Napisano Januar 2, 2012]

Srećna Nova i tebi i Nini. Ona verovatno ne zna, ali inspiracijom koju ti daje, upravo je usrećila ni manje ni više nego 200+ Deda Mrazova i ostatak foruma...

 

[AlKos 428 Napisano Januar 2, 2012]

Srećna Nova i tebi i Nini. Ona verovatno ne zna, ali inspiracijom koju ti daje, upravo je usrećila ni manje ni više nego 200+ Deda Mrazova i ostatak foruma...

hvala!!!

 

 

[doktor 4601 Napisano Januar 2, 2012]

Bravo! Kao roman...cist uzitak!

[Sinclair 335 Napisano Januar 2, 2012]

Ovo obećava da će biti jedan od "onih" putopisa... Samo nastavi...

[VladCan 249 Napisano Januar 2, 2012]

A meni kazu da lepo pisem, pih!

 

Nastavak molim. Drzim ovo otvoreno na "pomocnom" laptopu i samo udaram "reload"

[urosAT 312 Napisano Januar 3, 2012]

Au prijatelju ..Sta reci osim, svaka cast i jedva cekam nastavak sa nekim lepim fotkama! Moj savet ti je da izdas lepo knjigu, usraces se od love provereno pozz sa Dorcola, koji jos uvek mirise na Dunav

[Mikulanac 7905 Napisano Januar 3, 2012]

Od ovog moze se rikne! Svaka cast, sve si objasnio! Sto se mene tice samo tako nastavi slike mi i ne trebaju, ti ih slikas recima! Ne znam cime se bavis i sto si se otisnuo tamo al ako nije pisanje pogresio si zanimanje ili pak imas vise talenata.

[AlKos 428 Napisano Januar 3, 2012]

Nikome, verujem, nije čudno što smo, eto, navikli da rastojanja u prostoru merimo vremenom... Ali, za svaki slučaj, posebno sumnjičavog čitaoca pozivam da proveri ovu tvrdnju. Dakle, pažljivi čitaoče, provere radi, priupitaj svoje prijatelje koliko je Beograd udaljen od (recimo) Frankfurta. Ukoliko odgovor bude: „1.295 kilometara“, umesto: „sat i po avionom“, obećavam da ću pokorno povući prethodnu tvrdnju. Ali to je tek jedna od poteškoća sa kojima se suočavamo pokušavajući da ocenimo koliko je neko ili nešto daleko od nas. Današnji prosečan čovek u stanju je da proceni rastojanje samo iskustveno. Iz drevnih vremena dolaze do nas putem pisane reči mnogi podaci, ali nije potrebno da odemo tako daleko u prošlost (pažljivi čitalac uočiće igru zamene vremena sa prostorom) recimo u doba Julija Cezara i da, čitajuči njegove izveštaje o ratovanju sa Galima, na primer, shvatimo da su ondašnji ljudi imali neuporedivo izoštrenije predstave o prostoru. Čak i generacija naših dedova, a ponajviše možda i ratničke generacije naših pradedova, koji su, neretko proputovali evropu uzuž i popreko terajući švabe tamo i ovamo, imali su neuporedivo bolji osećaj o procenjivanju razdaljina. Metarski sistem koji je zamenio upotrebu nestandarnih mera čovekovog tela (u Srbiji su se kao mere za dužinu do polovine XIX veka koristili palac, šaka, stopa, lakat, aršin i hvat) sigurno je takođe doprineo otežanoj proceni. Danas, mi rastojanje merimo vremenom, a vreme, neretko, merimo recimo parking prostorom. Verovatno da možemo prilično dobro da ocenimo rastojanja od nas pa u prečniku od 100m do 250m, ali preko toga, možda jedino ljudi koji su odrastali u nekim planinskim ili drugim divljim krajevima. Bez obzira na jedinicu mere, poreklo ili sposobnost percepcije veća rastojanja moraju se iskusiti da bi se mogla oceniti. Kako dakle drugačije izmeriti daljinu nego putovanjem?

 

Ali i tu nas očekuju poteškoće u proceni. Osnovna poteškoća sa kojom se suočavamo prilikom procenjivanja rastojanja između dve tačke, od polazišta do odredišta je pojam puta, odnosno putanje (ili kako to mi, motociklisti, zovemo maršuta ili ruta). Element nepredvidivosti koji sa sobom nosi svako putovanje i sloboda izbora koju na tom putovanju upražnjavamo birajući samo jedan od mnogobrojnih drugih puteva predstavlja dodantnu poteškoću u preciznom određivanju rastojanja. Druga poteškoća u ovom posebnom slučaju putovanja sa ostrva je prelazak mora. Ne može se motociklom preko mora. Treba prvo motocikl ukrcati na brod, odnosno na feri-kruzer. Nikada ranije nisam putovao preko mora tako daleko, a iz Irske se može stići u Evropu ferijem, uglavnom na dva načina: direktno do Francuske i preko Engleske u Francusku.

 

Pogled na luku Dun Laoghaire, Dublin.

 

Dun Laoghaire se čita: Don-Liri (pravila za čitanje u irskom jeziku su toliko komplikovana da ih se, izuzevši učitelje irskog jezika, gotovo niko ni ne pridržava). Don Liri je luka u južnom delu Dablina gde su ukotvljene fensi jedrilice. Još važnije: odavde polaze trajekti prema Engleskoj i Velsu. Raspitujem se oko detalja... Fensi mesto pored mora, ali nema ni jednog kafića da sedneš lepo i popiješ kaficu, eto baš pored mora. Samo ispeglani stolnjaci u zastakljenim i uštogljenim restoranima koji uostalom, takođe nemaju pogled na more. Ništa neobično. Raspitujem se o i vozu koji ide tunelom ispod Lamanša (La Manche). Dovoljan broj ferija ide prema teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva, ali meni se nikako ne dopada ideja da dva puta ukrcavam motocikl na feri, odnosno na voz. Rešavam se da idem direktno ferijem iz mesta Rosellare na jugu Irske do Cherbourga na samom severu Francuske. Leto će biti kad krenem, računam neće biti problema od Dablina do Waterforda, toliko puta sam išao prema jugu.

 

Ovde je gotovo uvek oblačno, a skoro uvek, kad je oblačno, pada i kiša. Neću sada da se dotičem priče o kiši, već bih radije hteo čitaocu da skrenem pažnju na senke. Oblačnost ne podrazumeva samo odsustvo direktne sunčeve svetlosti već i odsustvo senki koje ta svetlost proizvodi. Dopustite mi da ispričam jednu kratku epizodu sa jedne od mojih vožnji ovde po Irskoj. Mislim da je to bilo negde u takozvanom „midlendu“ – u sredini ostrva – kada je, kao i obično, nebo bilo metalno sive boje. Išao sam možda ne više od 70-80km na čas. Prazan, ravan, prav, regionalni put (ovde ga zovu „B-road“). Nigde žive duše. Usredsređen sam na mirise koje donosi vetar, prirodu i, naravno na put ispred mene, obraćajući posebnu pažnju na neposrednu blizinu puta ipred mene. Zbog mahovine. Na regionalnim putevima u Irskoj sredinom kolovozne trake, zbog stalne prisutnosti vlage, ponekad raste mahovina (između zamišljenog prostora koji zauzimaju tragovi automobilskih točkova). Najbezbedniji položaj za motociklistu je na taj način, dakle, isključen. Zadnji točak moje Yamahe proklizava gotovo uvek na tankom sloju mahovine, makar taj sloj bio jedva primetan ili gotovo nevidljiv. Usled odsustva sunčevih zrakova, sve boje oko mene, isprane su. Ispred mene, na jedno 50 metara uočavam jednu prilicno veliku mrlju boje svetlije od asfalta. Vec se pitam jel to u pitanju voda - kad: gle čuda! Svetla mrlja je počela da se mrda i beži ispred mene ne menjajući svoj oblik. Više od sekunde – neobjašnjivo puno vremena – trebalo mi je da shvatim da je u pitanju sunce! Odnosno sunčev zrak koji se probio kroz oblake. Oblaci su bili jako nisko i kretali se brzo u istom pravcu, tako da se i ta svetla mrlja, za koju se meni činilo u tom trenutku da je jedini osunčani deo Irske, pomerala ispred mene gotovo istom brzinom kao i motocikl. Setih se crtanih filmova i stripova u kojima su namrgođeni karakteri predstavljeni sa mrkim oblacima iznad njohovih glava... Nasmejah se u sebi. Da vidimo da li je moguće suprotno, zapitah se i odvrnuh ručicu gasa da sustignem „mrlju“. Sustigosmo mrlju Yamaha i ja. Nećeš mi verovati, sumnjičavi čitaoče, ali motocikl i ja na njemu, krećući se istom brzinom kao i oblaci oko nas, proveli smo barem nekoliko minuta na suncu, dok je citav kraj bio utonuo u senku oblaka!

 

 

Leto je ovde, čak i kad ga ima, toliko kratkotrajno da se svaki trenutak delimične oblačnosti dočekuje sa nekakvim neobuzdanim ushićenjem. Ljudi postaju nasmejani, prijatniji su jedni prema drugima; žene izgledaju lepše, senke na njihovim licima i telima bolje opisuju njihove obline. Čak i neznanci počinju da se osmehuju jedan drugom. Klimaju se glave, razmenjuju se reči oduševljenja povodom lepog vremena. Ne treba, dakle, ići daleko u maštanju da bi se razumelo posebno oduševljenje sa kojim motociklisti dočekuju takve sporadične nalete sunčevih zraka. Jeste. Svaki minut van posla, izuzevši spavanje, provodi se na motoru. Lepo vreme. Lepo vreme.

 

 

 

 

Kad je lepo vreme motociklisti ovde obično voze putnim pravcem Laragh – Hollywood, u Wicklow planinama, južno od Dablina. Neuobičajeno dobar, brz a opet vijugav put. Neverovatna raznovrsnost prizora i predela na tako malom potezu. Od „mesečevog pejzaža“ do borove šume, zemljom potpuno prekrivenom debelim slojem smaragdne mahovine i ledenih jezera sa vodom mirnom kao od stakla. Svaki put kada prolazim motociklom ovuda setim se filma „Excalibur – mač kralja Artura“, reditelja Johna Bormanna. Ne zato što je John Boorman otac Charlie Boorman-a (danas gotovo svakom motociklisti poznat, kako neko reče, kao jedan od one dvojice iz Long Way Round-a i Long Way Down-a, koji zapravo i ume da vozi motocikl) već zato što pomenuti reditelj i živi, ovde, u Wicklow planinama, tu gde je i snimio čuveni film. Stariji čitalac setiće se scene iz filma koja je dugo bila na špici Festovih premijera kada mač izranja iz jezera. Eto tako, stariji čitaoče, kao u tom filmu, tako zaista i izgledaju prizori sa planine Wicklow.

 

 

 

 

 

Postoji čak i ruta za vožnju nazvana „Ekskalibur drajv“.

 

[tomerc 1240 Napisano Januar 3, 2012]

Ovaj tvoj putopis me dovodi u veliku dilemu: da li da ga citam kako ga postavljas, i kao narkoman kriziram dok ne stigne nov post, ili da te ignorisem dok ga ne zavrsis u potpunosti i onda natenane uzivam

[alexanto 3521 Napisano Januar 3, 2012]

Ja sam dilemu razrešio: čekam kompletan putopis! Ovo je gre'ota cepkati... Svaka čast!