Gde nema loših dana

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Inspirisan "Mini putopisom iz kante za otpatke" kolege Squija koji sam tek nedavno pročitao, i ja odlučih da pogledam u moju kantu za otpatke da vidim dal' ima nešto interesantno. U stvari kod mene to nije kanta, nego više fijoka sa polu-napisanim i nikad dovršenim putopisima.

 

Evo našao sam ovaj, i malo ga doterao. Jes' da nije skorijeg datuma, al' nema veze...

 

Ranko, ovaj putopis je za tebe.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Gde nema loših dana

 

Kad 'oćeš da radiš nešto sumnjivo a okružen si pandurima, moja teorija je da to treba da radiš totalno vidljivo svima da te odmah provale. Onda si automatski manje sumnjiv jer panduri zaključe da si neka zamlata a ne neki lukavi krimos. Parkiran tačno na granici Meksika i Sjedinjenih Američkih Država, između dve kontrolne rampe a u blizini znaka koji na španskom i engleskom upozorava da je zabranjeno fotografisanje, izvadio sam prvo veliki fotografski stativ i nameštao ga jedno dobrih pet minuta. Onda je sledilo nameštanje foto aparata, pa pomeranje motora malo napred malo nazad da uhvatim kadar kakav mi se sviđa. Meksički graničari, naoružani do zuba, su me posmatrali malo nervozno, ali pošto sam taktički stajao sa američke strane žute linije koja obeležava granicu, nisu hteli ništa da mi prigovaraju. Amerikanci su me gledali namršteno ali ni oni nisu ništa rekli; okrenut sam im dupetom, dakle očigledno izlazim iz zemlje – uskoro više neću biti njihov problem. Tajmer na foto aparatu na deset sekundi, trk iza graničnog znaka, kez i – klik.

 

 

Jednom nogom u Meksiku, drugom u SAD. Crta na sredini znaka obeležava tačnu granicu dve zemlje.

 

Posle ove egzibicije naravno da će da sledi pretres, ali nema veze. Meksikanci su totalno opušten narod, pa već znam da će taj nazovi-pretres da bude više iz znatiželje nego zbog nekakve kontrole.

 

Da ne pakujem aparat i ne navlačim kacigu, poguram ugašen motor ka kontrolnoj kućici. Meks u uniformi mi već maše i pokazuje prstom prema liniji gde je pretres vozila. O, vidi kako lep znak, ček' još jedna slika:

 

 

Graničar sada već počinje da galami na mene. Dobro, da ga ne iritiram dalje, odguram motor tamo gde me čekaju njegove kolege.

 

Kao što sam i očekivao "pretres" je trajao šest minuta i sastojao se od pitanja "BMW pravi i motore?", "koliko ima kubika?", "koliko brzo može da ide?", i "stvarno, može i off road?"

 

Obožavam ovu zemlju.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Granični prelaz Tekate je najmanji i najbrži od tri granična prelaza između američke Kalifornije i meksičke Baha Kalifornije. Kada mi se ne žuri i mogu da biram, idem preko ovog prelaza. Čim se prođe kroz graničnu kapiju, do centra gradića Tekate ima samo sto metara. A u centru, veliki skver sa parkom u sredini, okružen prodavnicama, restorančićima, frižiderima sa svežim voćem, i takerijama. Takerija je – kiosk sa takosima. A ko krene iz Los Anđelesa posle doručka, u Tekate stiže tačno na ručak.

 

Takerija koju sam odabrao je bila jednu ulicu dalje od centralnog skvera. Tekate nije turističko mesto, pa gringo sa debelim BMW-om štrči, i na trgu će me saletati prodavci svega i svačega. Ova takerija nije za turiste nego za lokalce; to mi savršeno odgovara.

 

Ljubaznost i opuštenost radnika je nešto što prvo upada u oči nekome ko dolazi iz SAD. Parkiraj gde hoćeš; ostavi stvari gde hoćeš; ako nešto nema što hoćeš – otićiće u prodavnicu da donesu. Nema nikakve žurbe ni nervoze.

 

- Kvatro takos, por favor. De karne asada.

- Si amigo. I para tomar?

- Una Fanta de naranha.

 

Tako (jednina; množina je takos) počinje svoj život slično grčkom Girosu:

 

 

Goveđe šnicle, začinjene i naređane na vertikalni ražanj koji se okreće. Miris je božanstven.

 

Iseckano meso onda ide u tortilju, sa prilozima po želji. Ovaj narandžasti prilog u vazduhu je leteći ljuti sos:

 

 

Aaaaaaaah... Bienvenidos a Mehiko:

 

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Gde mi je mapa? Aha, u torbi.

 

Naći valjanu mapu Meksika je iznenađujuće težak posao. O da, svaka knjižara u Kaliforniji ima meksičke mape, ali na njima su obeleženi samo asfaltirani putevi. Problem je to što meksička država Baha Kalifornija gde se nalazim ima ukupno pet asfaltiranih puteva; svi ostali su zemljani.

 

Od svih mapa i atlasa koji se mogu kupiti, samo jedan ičemu valja – Baha Almanah. A on se više ne štampa i ne može se naći nigde, sem na eBay-u, gde košta do $100. Kopiju koju sam poneo sa sobom sam dobio na pozajmicu, od kolege sa foruma ADV Rajder. Postavio sam oglas da pitam jel' neko može da mi proda Baha Almanah, i pošto niko nije hteo, čovek iz Sijetla kojeg ni ne poznajem mi se javio i poslao svoj na zajam. Ovaj naš moto svet ne prestaje da me oduševljava.

 

Baha Almanah je ultra-detaljan atlas svih mogućih puteva poluostrva Baha. Toliko je detaljan da ga je 90-ih godina koristila Meksička Armija, jer je imao više ucrtanih puteva i mesta nego njihove tadašnje mape.

 

Putevi ucrtani na mapi su klasifikovani u pet kategorija. Doduše, ko je bio u Meksiku više od dva puta zna da je opis svake kategorije u stvari imaginaran; pravo stanje je malo drugačije:

 

1. Auto put. Prevod: Običan asfaltni put.

2. Dobro održavan zemljani put. Prevod: Zemljani put koji niko ne održava.

3. Sezonski održavan zemljani put. Prevod: Ovde je nekada postojao put.

4. Neodržavan zemljani put. Prevod: Kamenolom.

5. Staza. Prevod: Ovde koze dođu da izvrše samoubistvo.

 

Iako opisi umeju da budu "malo" neprecizni, putevi su ucrtani precizno, i mapa takođe ima ucrtane GPS koordinate. To je čini nezamenljivom.

 

Pošto sam ovo planirao kao opušten produženi vikend (tri dana), kategorije 3, 4 i 5 me nisu zanimale; a pošto asfalta ima na pretek u Kaliforniji, ni kategorija 1 mi nije bila interesantna. Dakle, kategorija 2: "dobro održavani" zemljani putevi.

 

Moj plan je bio da krenem iz Tekatea jugo-istočno kroz brda, prateći put koji mi je na mapi izgledao kao najmanje zahtevan; nigde nije bio obeležen pesak, i prolazio je navodno kroz niz sela, tako da sam kontao da ako imam neki problem, imaću gde da potražim pomoć (bitna stvar kada se ide samostalno van asfalta u stranoj državi). Taj put prolazi i kroz jedan nacionalni park, i na kraju se spaja sa "autoputem" broj 3, jednim od pet asfaltiranih puteva Bahe. Odatle bih nastavio ka krajnjem odredištu – gradiću San Felipe na obali uvek toplog Kalifornijskog Zaliva, odnosno Kortezovog Mora kako ga Meksikanci zovu.

 

 

Ručak gotov? Idemo!

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Izašavši iz grada, krenuo sam kratkom deonicom autoputa, prema ukršanju sa zemljanim putem koji sam odabrao. Na jednom usamljenom delu autoputa naišao sam na katastrofalan sudar dva automobila. Neki udesi su očigledni, ali neke nikako ne mogu da shvatim; na primer kako se na savršeno ravnom putu sa kojim se ništa ne ukršta, po lepom vremenu i perfektnoj vidljivosti, mogu sudariti dva vozila, i toliko razbiti da se ne raspoznaje ni oblik ni boja ničega od čega su bili napravljeni. Ako je neko preživeo ovaj sudar, bio bih veoma iznenađen. Izbrojao sam ukupno osam policijskih i vatrogasnih vozila.

 

Još nekoliko kilometara asfalta, onda silazak i – promašaj , pogrešan zemljani put. U Meksiku vlada nestašica putokaza. Konsultovanje mape, računanje GPS koordinata na marginama, konsultovanje Garmina... Dvesta metara na zapad, još jedna raskrsnica... Opet nikakvih znakova... Valjda je to pravi put...

 

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Predamnom je 140 kilometara "dobro održavanog zemljanog puta". Bez peska. Sa dosta sela usput.

 

Nisam naišao ni na jedno selo.

 

Prvi pesak sam nabo posle 4 kilometra.

 

Jel' sada dobar trenutak da opišem koliko je upravljiv BMW R1200GS Adventure u pesku? I koliko je težak sa punim rezervoarom goriva? Ne, ipak ću sačekati sa tim informacijama dok se ne prevrnem prvi put... što će se desiti uskoro.

 

Juli je kažu loš mesec za putovanje kroz Bahu. Vrućina je konstanta; temperatura nikada ispod 38 stepeni, a uglavnom u rasponu od 40 do 43. Meni ne smeta. Navikao sam se u Kaliforniji na vrućine preko 40; a u Arizoni i Nevadi sam vozio po rekordnih 47 stepeni. Neki ljudi ne mogu da podnesu vrućinu; ja ne podnosim hladnoću. Baha u Julu mi sasvim odgovara. Možda sam ipak crnac a da to ne znam?

 

Put je vijugao kroz vrućinom spaljene šumarke, i suvu prirodu od koje su se sušila usta samo na pogled. GS je štektao svojim prepoznatljivim ritmom, zvukom koji podseća na šivaću mašinu. On se nikad ne trudi da privuče pažnju na sebe, nego kao da teži da se utopi u prirodu i ne smeta krajoliku kroz koji prolazi. Sušta suprotnost od urličućih kroserica i erova.

 

 

Ni daška vetra; sunce visoko na nebu. Nigde putokaza, kuća, oranica, bandera. Ni žive duše. Ni životinja ni ljudi.

 

Prašnjavi put je na nekim deonicama bio odličan.

 

 

Na drugim deonicama povremeno bi nestale ivice puta, i onda bih vozio širokom ledinom, više po osećaju, prateći na GPS-u da se i dalje krećem ka jugu. Onda bi se put ponovo pojavio. Ponekad bi se pojavila dva ili tri puta, bez putokaza naravno. Kada bih skontao da sam skenuo na pogrešni, stao bih, opet računao koordinate, pa napred/nazad/okolo dok se ne bih spojio sa putem kojim sam trebao da idem.

 

 

Ono što je bilo najsmešnije je to da je mapa pokazilavala bar jedno 30 sela kroz koje bi trebalo da sam prošao, ali ama baš nikakve ljudske građevine nije bilo na vidiku. U jednom trenutku sam se zagubio na strmom putu koji se pentrao uz planinu i koji je postajao sve gori; kada sam skontao po koordinatama gde se nalazim i pogledao mapu, ona je pokazivala da sam okružen sa 5-6 rudnika nečega. Ali opet – ni rudnika niti ikakvih znakova civilizacije. Na kraju sam zaključio da sva ta "naselja" obeležena na mapi mora da su stari rančevi, odnosno rančos, koji više nisu u funkciji, a ti rudnici mora da su iz devetnaestog veka.

 

 

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

GPS je pokazivao da je nadmorska visina sve veća. Ali mi nije bilo neophodno da mi on to kaže; put je postajao sve krivudaviji uz konstantan uspon.

 

I onda – pesak. Otkud pesak na vr' planine da mi je znati? Pesak nije redak na ovom delu kontinenta, ali se nalazi u dolinama i na ravnici. Planine bi trebale da su od kamenja a ne od hebenog peska.

 

Peščane deonice su postajale sve češće i duže, a pesak sve dublji. I naravno:

 

 

Sada bih mogao da pomenem da je GS Adventure težak 270 kg, bez prtljaga. Podizanje je uvek "zabavno".

 

Ovaj put, ispostaviće se – ekstra-zabavno. Pomenuh da nigde nije bilo ni žive duše? Ah, pa krile su se. Ali zato čim sam skinuo jaknu i kacigu, pojavile su se sa svih strana, u neopisivom broju, kao nemački avioni nad Beogradom 1941. Mušice. Ceo oblak mušica. Bio sam zapanjen; bilo ih je milion, i počele su da me saleću kao da sam trula jabuka. Brže-bolje obukao sam ponovo jaknu, iako je bilo preko 40 stepeni, ali su se onda okomile na moju znojavu glavu. Onda sam morao da glavu potpuno umotam majcom, tako da sam sam ličio na onaj logo za Dakar.

 

Majko mila, koliko letećih insekata! Ne mogu da verujem!

 

OK, sada treba da se digne GS. Prvih 3-4 pokušaja je bilo bezuspešno. Jebo ga onaj ko ga napravi ovako teškog. I jebem ti mušice!!! Onda sam pokušao sa specijalnom taktikom dizanja kormana, ali mi ni to nije pošlo za rukom.

 

Počeo sam da skapavam od žeđi. Voda... Vode nema. Bravo care, krenuo si u sred leta na put kroz Bahu sa jednom flašom vode. Pravila razumnog putovanja po vrelim predelima nalažu četiri litra vode po danu puta. Ja sam poneo samo litar ipo, i flaša je već bila prazna.

 

Aaaa, ove mušice 'oće i oči da mi pojedu! Skidanje desnog kofera da olakšam motor; onda vađenje stvari iz levog, jer njega ne mogu da skinem pošto motor leži na njemu. Opet povuci potegni... Kakva vrućina.... Još moram i jaknu da nosim od ovih jebenih mušica, da me ne pojedu. Znoj... Podigoh motor.

 

Ali stoji pod uglom od 90 stepeni u odnosu na put, a prednji točak se zaglavio u pesku. Pokušam da pomerim motor unazad – nema šanse. Mislim da treba da počnem da nosim ašov kao deo alata.

 

Povlačenje motora unazad, držeći jednom rukom korman a drugom držač od kofera, sa leve strane, rezultiralo je time da se motor ne pomeri ni milimetar. Balansirajuću uspravljen motor, sa rojem mušica koje su neprestano zujale oko glave, pomerio sam se pažljivo direktno iza GS-a, uhvatio ga za rep, i povukao iz sve snage ka sebi. Motor se pomerio za milimetar i onda – pao na suprotnu stranu.

 

Grrrrrrrr....

 

Mušice su bile oduševljene.

 

Pauza od 10 minuta; ponovo podizanje motora, ponovo balansiranje i pokušaji izvlačenja zaglavljenog prednjeg točka. Posle ukupno 30-ak minuta fiskulture, isčupao sam slona iz peska, i okrenuo ga na put u pravcu kojim treba da idem. Sad treba da ga stavim na bočni nogar, a da ne potone u pesak, jer moram da vratim prtljag nazad. Dodatna fiskultura, uz neprekidni aplauz muvljih krila.

 

Vodeeeeee! Očajnički pogled na mapu; spoznaja činjenice da ni jedno obeleženo selo ne postoji, i da vode neeeemaaaaa. Jedino da nađem kaktus, pa da ga kao u kaubojskim filmovima izbušim nožem nadajući se skrivenom soku.

 

Upalio sam motor, i krenuo dalje.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Mislim da sam prešao ukupno 100 metara:

 

 

Da objasnim nekoliko stvari... Postoji relativno jednostavna metoda za vožnju debelog GS-a po dubokom pesku. Prvo treba da se ispuste gume, do pritiska od jedno 20 funti-po-inču. Onda, pri vožnji dupe treba da je skroz nazad, da bi se više težine prenelo na zadnji točak da ne kliza. Zatim – motor treba da je u drugoj brzini, i onda se gas po osećaju drži srednje do srednje-jako. I to sve funkcioniše lepo tamo gde pesak treba da bude – u ravnici gde nema krivina. Ali na hebenoj planini, gde pesku nije mesto, krivina ima konstantno, uključujući i lakat-krivine. Tako da od ove poslednje stavke – druga brzina sa jačim gasom – nema ništa. Jer onda motor ide prebrzo i nema puno vremena za reakciju kada nalete zajebane krivine, a naleću svakih 50 metara.

 

E sad... Kada bi ovaj novi GS imao normalan enduro prenos, kao što ga ima stari 1150 ili 1100, prva brzina bi bila dovoljno kratka da čovek može da ubaci u prvu i vozi polako kao traktor. Međutim, prva je predugačka, dakle prebrza, i uz to još i "preosetljiva" na gas. Dakle ništa o prve. A kvačilo? Kvačilo ima suvu lamelu, dakle ne može da se drži na pola i "dozira" po potrebi da se motor uspori. Ili je on ili je off, nema ništa između. Rezultat: motor je konstantno prebrz za ovakav put.

 

Bah.

 

I sad treba da ga ponovo dižem. Nema šanse odmah, previše sam umoran od prethodnog podizanja i isčupavanja. Pauza od 15 minuta.

 

Mušice su me sustigle. Skinuo sam kacigu, zakopčao se do grla, i glavu potpuno obavio majcom, pokrivši i oči i usta i nos. Zatim sam, tako nalik mumiji, legao na vreli pesak pored GS-a, i zažmurio.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Moja soba u Bloku 45 je imala velike prozore, koji su gledali ka stepenastim sivim zgradama susednog bloka. Do devetog sprata nije dopirala graja sa ulice, već samo potmulo tutnjanje tramvaja, uz povremeni zvuk njihovih zvona. Ležao bih na leđima i gledao u maglovitu noć u kojoj su tinjale narandžaste ulične svetiljke, i osluškivao tramvaje. I razmišljao kako je dosadno biti četrnaestogodišnjak, koji živi u dosadnom Bloku 45, i mora da ide u dosadnu školu, i sluša dosadne roditelje; kojem je svaki dan isti, i kojem je njegov jednolični život kao neka siva kutija u kojoj je zarobljen. A tamo negde izvan Novog Beograda, iza poznatih ulica i zgrada, je – Svet. I tamo je Avantura! I raznoliki predeli, i raznoliki ljudi, i svakakvi uzbudljivi doživljaji koji čekaju nekog. Nekog ko možda ima motor, i može da tim motorom putuje, i otkrije svašta zanimljivo i nezaboravno. Ali ja ležim u sobi na devetom spratu solitera, u Bloku 45, i slušam tramvaje kako prolaze celu noć.

 

Dvadeset godina unapred... Ovaj motor pored mene je moj, i ima pun rezervoar goriva. I sa njim sam u sred nepoznate planine, u pizdi materinoj negde u Meksiku. Meksiko jbt! A predamnom je put sa raznolikim predelima, i raznolikim ljudima, i svačim interesantnim.

 

Osmeh.

 

Ustao sam iz peska, podigao motor, i otprašio dalje uz planinu.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Nastavak puta je bio samo – pesak. Više nije bilo tvrdih deonica. Ali kada sam uhvatio ritam, više nije bilo padanja. Ne mogu da kažem da je vožnja bila naročito prijatna – slon od 270 kila nije baš za ovakav teren.

 

Prvi znak civilizacije je bio – znak. Pisalo je "Rančo Rodeo del Rej". Jao, kako bi bilo dobro da nije poljoprivredni ranč nego gostinski. Sišao sam sa puta, prošao kroz veliku drvenu kapiju, i parkirao motor ispred velike drvene kuće sa širokim pokrivenim tremom. Ovo mi liči na gostionicu. Na trem je izašla žena sa širokim osmehom.

 

- Dobrodošao na ranč Rodeo del Rej.

 

Priča engleski. Bravo!

 

- Jel' ovo gostionica? Kakav je ovo ranč?

- Imamo gostionicu, i sobe za izdavanje. Imamo i konje za izdavanje, za istraživanje planine i nacionalnog parka.

 

Bravo!

 

- Umirem od žeđi. Jel' imate hladnu Koka-kolu?

- Limenke, hladne k'o led.

- Odlično. Tri komada. I bokal vode.

 

Sviđa mi se kada se ljudi ne izbeče kada tražim piće za troje iako sam sâm. Uz osmeh mi je pokazala da sednem na udobnu ljuljajuću stolicu na tremu, dok je ona otišla po traženo. Poskidao sam sa sebe jaknu, rukavice, kacigu, i majcu natopljenu znojem. Obukao sam onu suvu majcu kojom sam zamotavao glavu, i zavalio se u stolicu. Hladovina. Sve tri Koka-kole sam ispio naiskap, pa onda prešao na vodu sa ledom.

 

Žena se zvala Izabela. Izabela Hernandez. Menadžer ranča. Pitao sam je da mi se pridruži ako nije zauzeta. Nije zauzeta.

 

Koliko ima do asfaltnog puta? Oko dva sata. Koliko je to kilometara? Ne zna. Jel' put peskovit? Paaaa, jeste. Jel' dubok pesak? Onako.

 

6 sati popodne; mrak pada u 8. Baš mi se i ne valja po pesku u mraku, a pogotovo mi se ne podiže motor ponovo danas.

 

Koliko su sobe? 50 američkih dolara. Opa, malo više nego što sam navikao u Meksiku. Ali opet manje nego u Kaliforniji.

 

Jel' gostionica otvorena još uvek? Jeste, još sat vremena. Šta ima za večeru? Bistek rančero. Biftek isečen na komadiće, propržen, i poliven sosom od paprika. Plus preprženi pirinač sa paradajzom, i prepečeni pasulj koji Meksikanci jedu za *svaki* obrok.

 

Ma nema šanse da bih se sada opet penjao na motor i nastavljao dalje. Može – soba i večera. Odoh da se istuširam i rastovarim motor.

 

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Kada sam se vratio sa tuširanja, Izabel mi je već postavila sto na tremu. Sunce je bilo zašlo iza drveća, a zrikavci su počeli da se oglašavaju. Mirnoća vazduha je nagoveštavala toplu noć. Meksička porodica koja je upravo završila svoju večeru izlazila je iz gostionice pozdravljajući se sa kuvarom i Izabel. Ja sam zaronio u moj bistek rančero, dok mi se oko nogu motao mali žuti pas.

 

Posle večere Izabel mi je donela kafu. Kada su ona i kuvar krenuli na počinak, zamolili su me da ugasim svetlo na tremu kada krenem na spavanje. Ja sam ostao na tremu još dugo u noć, ljujajući se na stolici uz šolju kafe, i gledajući malog žutog psa kako pokušava da ustima uhvati noćne leptire.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Probudio sam se tek oko 8, i sunce je već pržilo kao da je podne. Spakovao sam motor, i odgegao se na doručak.

 

Čim sam ušao u gostionicu, sačekala me ispružena ruka sa šoljom kafe.

 

 

Kako su ljudi ljubazni, ne mogu da verujem. (Ovo je Izabel.)

 

Doručak se naručuje direktno kod kuvara. Šta preporučuje? Neki "specijalitet" koji se zove maćado, maćaćo, tako nešto, zaboravio sam. "Izvučeno meso", pa prženo. 'Ajde da probam to "izvučeno" meso šta god to značilo.

 

 

Značilo je da je meso skroz rasčupano na vlakna, i da izgleda kao vuna. Isto tako suvo, i istog ukusa kao vuna. Bljak. Ali su prženi pirinač i neizbežni pasulj (rekoh ja da se služi uz svaki obrok) bili dobri.

 

Izgled gostionice:

 

 

Rančo izdaje i konje, za one koji imaju više vremena:

 

 

Sad sam ja bio malo zbunjen, moram da priznam, jer kontam da ovde dolaze ljudi, i to porodično. I nije mi najjasnije kako dolaze onim putem, pogotovo kako bilo koja kola koja nisu 4x4 mogu da prođu kroz onaj pesak. Izabel mi kaže da je rančo popularan zimi, dok leti zbog vrućine ima manje ljudi. Pa kako dolaze do ovde? Pa putem. Pa kako, majku mu? A ne tim putem, nego ovim odozdo, sa juga. Ah.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Završivši doručak i pozdravivši se sa ljubaznim osobljem, uzjahah slona (El Elefante) i krenuh na jug. Pesak je trajao prvih 50 metara, a onda – stvarno dobro održavan zemljani put. Savršen štaviše.

 

Takođe, priroda odjednom postade mnogo lepša i pitomija, i skontah da mora da sam ušao u onaj nacionalni park obeležen na mapi.

 

 

Kakva drastična promena. Od suve, presuve planine, do ovog raja, za samo par kilometara.

 

 

Park se zove El Konstitusion, što znači Ustav. Nazvan je po Ustavu Sjedinjenih Meksičkih Država proglašenim 1857 kada je zbačen diktator Antonio Lopez Santa Ana i Meksiko proglašen za demokratsku republiku.

 

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

U parku se nisam zadržavao, nego sam nastavio da prašim na jug. Hteo sam da stignem u San Felipe dok je još uvek dan i dok još uvek imam vremena da zabodem dupe u pesak na plaži i zamišljam zalazak sunca iznad mora; a moram da ga zamišljam iznad mora pošto zalazi na suprotnoj strani od mora.

 

Spuštanje niz planinu (Sijera Huarez)...

 

 

Pa onda neka pustara...

 

 

Sledeći deo nije toliko pust koliko izgleda... Evo čovek vozi nešto negde...

 

 

Počinju sve učestalije raskrsnice i račvanja. Putokaza ni za lek. Po ogradama kontam da se ovde nešto radi... Ili su rančevi, ili rudnici, možda i neka bušotina nafte...

 

 

Više se nadam da idem u dobrom pravcu nego što znam. U stvari znam da idem ka jugo-istoku, samo ne znam da li sam na putu na kojem mislim da jesam.

 

I onda odjednom kraj zemljanog puta. Bez najave i bez ikakvog znaka naiđoh na asfaltirani put – la karetera.

 

Prav k'o strela, bez žive duše.

 

Gas.

 

 

Tek posle sat vremena sam stigao do prve krivine.

 

Nisam video više od tri vozila. Totalna pustara.

 

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Posle nekog vremena stigoh konačno do raskrsnice sa prometnijim putem koji vodi direktno za San Felipe. Na raskrsnici je bila vojna kontrola.

 

U decembru 2006 Felipe Kalderon postao je predsednik Meksika. Prva stavka na njegovom planu akcije je bila (i ostala) borba protiv narko-kartela. Čim je preuzeo vlast, odmah je naredio da Armija, Mornarica i Savezna Policija krenu u otvoren rat protiv bandi koje su držale pod kontrolom dobar deo pograničnih predela Meksika.

 

Taj rat se razbuktao više nego što je Predsednik možda očekivao. Samo ove godine (2008) poginulo je oko 5.000 Meksikanaca u međusobnim obračunima kartela, u borbama sa vojnim i policijskim snagama, i u odmazdama protiv civila od strane bandi. (Apdejt: u 2010-oj godini poginulo je preko 8.000 ljudi). Najsmrtonosniji grad na svetu nije ni u Avganistanu ni u Iraku, nego na žalost u Meksiku. Siudad Huarez, u Meksičkoj saveznoj državi Čivava, ima godišnje preko 3.000 ubistava. Poređenja radi, Američki grad El Paso, odmah sa druge strane granice u Teksasu, ima u proseku tačno 3 ubistva godišnje.

 

Loše vesti iz Meksika se stalno objavljuju u Americi, pa je to glavi razlog zašto Amerikanci mahom zaziru da dolaze u ovu predivnu zemlju. Te loše vesti uključuju česte otmice i ubistva policajaca i državnih službenika, javno postavljanje od strane kartela tela žrtava na bandere pored puta kao upozorenje, kao i odsecanje glava gradonačelnicima manjih gradića i njihovih šefova policija. Situaciji ne pomaže ogromna korupcija u lokalnim policijama, kao i to da su mnoge lokane policijske stanice desetkovane ubistvima od strane organizovanih bandi.

 

Protiv ovog užasa bore se tri savezne organizacije. Prva je Meksička Armija (Ehersito Mehikano), koju je Predsednik Kalderon prvu poslao. Za Armiju važi da je nekorumpirana, i zato je dobila zadatak da preuzme kontrolu nad lokalnim policijama, kontroliše puteve, i patrolira najugroženije gradove. U mnogim gradovima pohapšeni su šefovi policija za koje se znalo ili sumnjalo da su korumpirani, a na njihova mesta postavljeni su penzionisani vojni oficiri. Armija takođe ima zadatak da pronalazi narko bosove, i da ih ili hapsi ili (češće) ubija. Druga organizacija je Savezna Policija (Policia Federal, popularni Los Federales) čiji je zadatak pronalaženje i hapšenje narko dilera i njihovih saradnika. I treća organizacija – Ratna Mornarica (Marina Armada), čiji je zadatak kontrola mora, ali koja se nije zadržala samo na tome. Najmanja brojčano, ali najagresivnija, najspremnija i najvoljnija da se obračuna sa kartelima, Mornarica je najefikasnija i na kopnu. Njeni specijalci (Fuerzas Espesiales) toliko brzo reaguju na obaveštajne informacije o lokacijama narko bosova, i toliko ih brzo šalju Svetom Petru, da su obaveštajne službe SAD prestale da prosleđuju informacije Armiji i Los Federalesima, i počele da dojavljuju sve šta saznaju direktno Mornarici.

 

Meksička država Baha Kalifornija, kroz koju putujem, pošteđena je najvećeg nasilja. Iako se graniči sa Kalifornijom, destinacijom za dobar deo droge koja prolazi kroz Meksiko, Armija i Los Federales su uspeli da se izbore za kakav-takav mir i da drže stvari pod kontrolom. Poubijani su šefovi najvećih narko kartela u Bahi, pohapšen ogroman broj korumpiranih policajaca i policijskih šefova, a penzinisani vojni generali koji su postavljeni za šefove lokalnih policijskih stanica obezbedili su normalno funkcionisanje svojih gradova i gradića. Čak i Tihuana, koja ima reputaciju veoma sumnjivog mesta, i čije su brojne javne kuće učinile to da postane destinacija broj jedan za seks turizam u Meksiku, je jedan od bezbednijih pograničnih gradova ove zemlje.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Kontrolni punkt gde sam se zaustavio je Armijski. Ono što mi nije promaklo je da je na nekoliko mesta na prilazu punktu bilo nekoliko polu-maskiranih bunkera sa mitraljezima. Na samom punktu, na rampi, vojnici su nosili šlemove i pancir-košulje, i bili naoružani sa M-16.

 

Posle prolaženja prve rampe je mesto gde se vrši pretres vozila. Za razliku o njihovih kolega, ovi momci su bili komotnije obučeni. Na ovoj katastrofalnoj vrućini verujem da je kontrola vozila najpoželjnije mesto u ovoj jedinici.

 

Kamioni su imali poseban tretman i detaljniji pregled. A la motocikleta? Kao i uvek, la motocikleta je nešto što je interesantno mladim ljudima, tako da je i "pretres" mog vozila bio toliko površan da su vojnici bili više zainteresovani za pitanja o motoru nego bilo šta drugo. Kada smo došli do pitanja koliko moja motocikleta košta, morao sam da lažem, jer mi je neprijatno da pominjem pravu cifru u državi gde je standard života niži nego u Srbiji.

 

Ja sam iskoristio priliku da postavim gomilu pitanja o njima. Karakteristično za Meksiko, niko ne kuka ni za šta. OK im je. Jesu daleko od kuće, al' tako je svima. Svi Meksikanci moraju da odsluže vojni rok koji traje dve godine. U međusobnom zezanju jednog su momka zezali da je ljakse jer je iz zabačene države Vahake na jugu zemlje. Ne, ne smeta im vrućina i to što su u sred pustinje, daleko od kuće. Jel' se plaše napada kartela? Naoružani smo i čekamo ih. Predsednik Kalderon? Predsednik radi ono što je neophodno da se Meksiko oslobodi od narko kartela. Svi moramo da se pomučimo da bi nam bilo bolje.

 

Jesam pomenuo da obožavam ovu zemlju?

 

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Ravni pute, eto me ponovo. Do San Felipea nije ostalo još mnogo.

 

 

Nije ostalo još mnogo asfaltnim putem... Ali... Što bi ostajao na asfaltnom putu?

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Kroz ovaj deo Bahe svake godine u Novembru prolazi čuvena off road trka Baha 1000. Posle Dakara, to je verovatno najteža trka koja postoji. Pa kada sam već ovde, kako da odolim izazovu i da sa slonom ne siđem s' puta i prođem kuda legendarna trka prolazi?

 

E sad... Moram da priznam da sam odabrao stazu koja mi je izgledao najlakše na mapi. Dužina 8 km, pravo kroz ravnicu. Unapred znam da će biti peska, pa da ne komplikujem sebi život težim stazama. I druga stvar koju moram da priznam je to da ja u stvari ne znam da li trka prolazi baš tom stazom. Znam da prolazi tu negde, u krugu od 20-30 km, ali da li je baš ta to ne znam. Verovatno ne, ali hajde, bar ću moći da kažem da sam GS-om prošao tu negde u blizini prave staze.

 

Sišao sam sa asfalta i krenuo makadamom. Kao što sam i očekivao, makadam je vrlo brzo nestao u pesku. Svaka im čast što su ovde pokušali da naprave put, ali nije bilo šanse da se održi. Od posutog makadama ostao je sloj kamenčića možda jedan centimetar tanak; ostalo je progutao pesak. Motor je naravno tonuo i lelujao levo-desno, ali sam održavao pristojan tempo.

 

Jedinu grešku koju sam napravio je to što sam stao. Hteo sam da uslikam interesantan pejstaž, a nisam hteo da slikam u pokretu kao obično da ne bih puštao korman jednom rukom u ovom pesku. Naravno, kada sam stao nisam mogao da krenem. Zadnji točak je potonuo.

 

 

Pokušavajući da se pokrenem samo sam se još više ukopao, dok zadnji točak nije potonuo do osovine. Stvarno ću morati da počnem da nosim ašov. Ili da instaliram gusenice.

 

Poskidao sam kutije za prtljag, i onda kontao da motor možda oborim za zemlju, pa probam da podignem zadnji trap i zarotiram ceo motor, pa da ga onda opet podignem uspravno i držim palčeve da se ne ukopam opet. No u tom trenutku iz pustinje izroni razglabani 4x4 pikap, i čovek stade da mi pomogne da motor izguram iz rupe.

 

Ostatak staze se nisam zaustavljao do ponovnog spajanja sa asfaltnim putem.

 

Slike zbog kojih sam se ukopao:

 

 

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Posle ove uzbudljive ekskurzije postadoh malo umoran od puta. Vrućina je bila nesnosna, i žeđ me konstantno morila. Iako sam imao dovoljno vode sa sobom, nikako nisam mogao da se napijem dovoljno; totalno sam bio dehidrirao od vrućine, suvog vazduha i vetra.

 

 

Nastavio sam da pičim asfaltnim putem, željan hlada i nečeg hladnog i gaziranog.

 

Kada su druga vozila postala učestalija, pa se pojavi i po koja policijska patrola, to je značilo približavanje naseljenom mestu.

 

Prve kućice.

 

I onda veliki znak: "Dobrodošli u San Felipe, gde nema loših dana".

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Kada čovek prođe ispod znaka za dobrodošlicu i uđe u San Felipe, odmah oseti da je Zemaljska Kugla usporila. Ma koliko čovek bio opušten, postaje još opušteniji. Ovde sve funkcioniše na nekoj drugoj talasnoj dužini, i to se oseća u vazduhu, pre no što se i siđe sa motora.

 

Sišao sam sa glavnog puta na široku džadu koja vodi do centra gradića, i ultra-polaganim tempom dokotrljao se do el Malekona (šetalište uz more). Tako bih rado parkirao motor na sredu ulice i uvalio se u stolicu na plaži sa pinja koladom u ruci... Ali bolje da prvo nađem motel.

 

Po instinktu izbegavam centar i hotele sa pogledom na more. Prvo znam da su skupi, drugo da tu odsedaju Gringosi, dakle atmosfera će biti kao da sam u L.A.-ju. Dvesta metara južno od el Malekona pronalazim jevtin i udoban el otel kod Horhea. Samo što je Horhe promenio ime u Džordž.

 

Nema ni jednog noćnog kluba u blizini, ni drugih hotela, niti ičega bučnog. Odgovara savršeno.

 

 

Hej, ipak ima pogled na more!

 

 

GS je parkiran u ćoše, i može na zaslužen odmor.

 

 

Erkondišn. Tuš. Hladne limenke Koka-kole.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Planova za dalje nema. San Felipe je cilj. I fizički i mentalno daleko od Los Anđelesa, od posla i svakodnevne zbrke. Isključujem se iz sveta, i uključujem u more, ptice i knjige.

 

Razgaćen u šorc i papuče, sa šeširom bez kojeg se pod Meksičkim suncem ne može, krenuh polako pešice razlupanom ulicom prema centru, koje je od hotela udaljen jedva 200 metara. Usput, kafić, kao da je u Beogradu. Evropski šmek, neočekivan u malom mestu u Meksiku. Moram da zapamtim da tu svratim večeras.

 

Malo dalje picerija. I to moram da zapamtim. Smučiće mi se takosi vrlo brzo.

 

Prolazeći pored menjačnice primetim ovo:

 

 

Ne ovo upozorenje desno, nego ova zastavica levo. Ovo je Američka zastavica koja simbolizuje da je neko od ukućana u vojsci i da je trenutno u ratu. Malo neobično videti ovu zastavicu van Amerike; ali opet možda i ne tako neobično s' obzirom na veliki broj Meksikanaca koji su se odselili, legalno ili ilegalno, u SAD trbuhom za kruhom. Tako da je, eto, i jedan meštanin ovog malog ribarskog naselja u Meksiku završio u Američkoj vojsci, i trenutno je u Iraku ili Afganistanu.

 

Blizu centra, polu-sagrađena kuća od cigala; ispred nje debeljuškasti čovek u beloj kecelji, i kolica iz kojih nešto prodaje. Kuvani kukuruz! To nema u L.A.-ju. Naravno, ne mogu da odolim.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

San Felipe ima dve takoreći glavne ulice. Jedna je već pomenuti el Malekon, odnosno šetalište uz more, koje se tako zove u svakom mestu u Meksiku (ili bar u Bahi; u kontinentalnom delu Meksika nisam bio). Druga je ulica paralelna sa el Malekonom, od kojeg je dele niske zgrade.

 

U toj drugoj ulici nalaze se prodavnice suvenira i džidža-bidža. Ulica nije dugačka. Mali je gradić, možda veličine Svilajnca.

 

 

San Felipe je nekada bio uspavano ribarsko mestašce. Sada ima i turista. Doduše, ne mnogo. Ensenada, na suprotnoj strani poluostrva, na obali Pacifika, ima daleko više posetilaca, i liči na pravi cirkus. San Felipe je zadržao svoj šmek. Posetioci su većinom Meksikanci, a manje Gringosi.

 

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

A sad Malekon...

 

 

Šetalište, plaža... Restorančići, pokretne prodavnice sokova...

 

 

Ono po čemu je San Felipe poznat su riblji takosi. Gradić je ostao veran svojim ribarskim korenima, i ribarstvo je i dalje jedna od glavnih okupacija meštana.

 

Duž celog šetališta su tijende gde se može sesti i pobati ponešto od svežeg ulova.

 

 

Da Srbija ima more, mi bismo ovo izmislili: račići umotani u slaninu:

 

 

Rakove ne volim, hvala lepo, dajte mi takose sa ribom.

 

Svaka tijenda, pa i ova, nudi i širok izbor bočica otrova koji se popularno zove ljuti sos. Moj izbor je pao na tri koja do tada nisam probao.

 

 

Jeste da ni naš Leskovac nije za potcenjivanje, ali su nas Meksi prevazišli u proizvodnji jestivog požara. Ko želi da postane zmaj koji bljuje vatru, ovo je zemlja za njega.

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Kad smo već kod vatre, sunce nije prestajalo da prži. Ali vetar sa mora je učinio da odustanem od sedenja na plaži uz knjigu. Sa sobom sam poneo foto aparat, pa iskoristih ostatak popodneva da škljocanjem zabeležim ovaj dan. Taman da vam pokažem ostatak San Felipea, pa da završavam ovaj putopis i prepustim se ladovini.

 

 

Plaža služi za kupanje, jel'te, a služi i za parking čamaca. Čamci su ribarski. Uz nadoknadu, i turista može da ode na ribarenje sa njima. Kortezovo More je bogato svakojakim podvodnim svetom, od svih mogućih vrsta riba, velikih i malih, do nekoliko vrsta ajkula i kitova. Toplije je od Pacifika, od kojeg ga deli ovo tlo na kojem stojim – poluostrvo Baha Kalifornija.

 

 

Iako vetrovito, na plaži je bilo nešto malo naroda koji nije hteo da propusti priliku da se brčne. Uglavnom porodice sa malom decom. Lopatice i kantice za pesak, suncobrani i nadstrešnice privezani kanapom za kočić poboden u pesak da ih vetar ne odnese. Nad njima je bdila jedina spasilačka služba koja ovde postoji – Ratna Mornarica.

 

 

Na sredini plaže je i jedan od simbola ovog grada – statua dečaka sa ribom. Ne znam da li ga je vreme oštetilo ili vandali.

 

[Motoholic 2331 Napisano Januar 10, 2011]

Na kraju plaže neki hotel; iza njega stena a na vrhu stene kapela. Još jedan od simbola ovog mesta. Krenuh pešaka ka njoj.

 

 

Penjući se ka kapeli, pružio mi se lep pogled na plažu i el Malekon:

 

 

A na suprotnoj strani od plaže sedeo je stari čiča i pričao svoje doživljaje unucima: