2010 – Pundravac u dupetu

[ranko 211 Napisano Novembar 24, 2010]

Koji bi mi motor više odgovarao za ovakva, emergency, putovanja? Samo razmišljam...

 

sveta krava 1200gs

 

nema na cemu

 

ps. super pises... lud putopis/i

[Furious Panda 7200 Napisano Novembar 25, 2010]

Onda da dodam i ja jednu kratkotrajnu: Konacno.... Furious Panda

Kocho, bolje vas naš'o

 

Luka pozer

Luka se pravi važan jer je stiglo i njegovo vreme. Ja sam malo zatezao oko vožnje na motoru jer je bio mali. Do skoro je samo gledao sestru kako sedi napred u kolima i vozi se na motoru.

 

Mozda moj pundravac poznaje tvog pundravca....gde je isao u skolu?

 

Ovo sa otvaranjem sezone bi trebalo organizovati i u Beogradu, smatram da ni dogadjaj bio masovan a da bi vlasti u Bgd imali razumevanja za manifestaciju.

Moj pundravac je školu završio u Pančevu.

 

Nije rocket science organizovati otvaranje sezone. Što se tiče vlasti, samo mogu sebi da upišu neki plus: ”brinemo se o svim učesnicima u saobraćaju.” Ceo grad se za kratko blokira od tolikog broja motora pa mediji to obavezno prate. Uvek ima po nekog političara na otvaranju - vole ljudi kamere.

 

 

Druže, neznam šta si po zanimanju ali ako nisi profesionalni uspešni fotograf onda si pogrešio profesiju. Svaka čast na fotkama. Ne pamtim kada sam video na jednom mestu ovoliki broj fenomenalnih fotografija. Poz.Peca.

Peco, hvala na komplimentu. Nisam fotograf, samo sam u osnovnoj školi išao u foto sekciju i bio sam štreber.

 

Koji bi mi motor više odgovarao za ovakva, emergency, putovanja? Samo razmišljam...

 

sveta krava 1200gs

 

nema na cemu

 

ps. super pises... lud putopis/i

 

Ranko, hvala na savetu, imaš piće od mene. Prati priču do kraja.

[zeljkodj 0 Napisano Novembar 25, 2010]

[Furious Panda 7200 Napisano Novembar 25, 2010]

GOSTI IZ NIŠ

 

 

Ovaj forum je čudo. Diskutovali on-line sa ljudima naše putopise i virtualno se sprijateljili. Nenad i Ljiljana su iz Niša i putuju Yamahom Dragster 650.

 

Putopis El Greco

 

Razmenili nekoliko mail-ova i dogovorili se da eventualno napravimo zajedničku vožnju po Dunavu. Naravno, od vožnje nije bilo ništa jer je bilo jako teško uklopiti slobodno vreme, ali good feeling ostade.

 

U svakom slučaju, posle izvesnog vremena, Nenad mi se javi da pita kako sam zadovoljan Intruderom. Razmišlja da kupi većeg kruzera a Intruder 1800 mu zapao za oko.

 

“Pa zašto ne dodjete do Sofije, to vam je u komšiluku? Probajte motor i vidite da li vam odgovara.”

 

Sve se dogovorimo i kroz nekoliko dana - dolaze gosti. Nenad i Ljilja su se smestili u hotel blizu do nas. Proveli smo prijatno veče uz vince i klopu. Pokazali smo im malo Sofiju i otišli da spavamo, da budemo odmorni za sledeci dan.

 

 

 

Izabrana maršuta za test-drive je bila planina Vitoša (odmah iznad grada) i lepim, krivudavim i neopterecenim putem, vožnja do ski centra Borovec. Povratak glavnim putem ka Sofiji. Sve ukupno 150 kilometara.

 

 

Predivan sunčan dan.

 

 

 

Tokom ture, nekoliko puta smo menjali motore.

 

 

 

 

 

Naši gosti žele da uzmu jači motor za duže ture. I Dragster ide dobro, predivno izgleda i vozi glatko ali bi im sigurno bilo udobnije da uzmu nešto snažnije. Posle vožnje njihovog motora, to je i moje mišljenje. E sad, ja imam problem sa kriterijumima. Nisam, kao svi normalni bajkeri, postepeno išao sa slabijeg na jači motor. Sa Burgmana 650, direktno sam seo na 1.800 kubika, 125 konja i 350 kilograma. Šta god posle uporedjujem sa Intruderom, izgleda mi slabo.

 

Nenadu se najviše dopala snaga motora i ubrzanje.

 

 

 

Ljilji se dopala udobnost na zadnjem sedištu i izgled motora.

 

 

Ipak, ostala je nedoumica: da li je to pravi motor za njih? Izgleda da je za Nenadovu konstituciju Intruder 1800 ipak prevelik motor.

 

 

Volan i nogare su mnogo napred, pa se dosta naprezao da drži sve pod kontrolom. Čak je osetio i bolove u gornjem delu ledja i u ramenima.

 

Šta god reše, svejedno. Proveli smo super dan. Virtualno prijateljstvo pretvorilo se u pravo.

[Furious Panda 7200 Napisano Novembar 25, 2010]

ARSO, ŠTA RADIŠ ZA VIKEND? ‘OĆEMO DA KARAMO?

 

(prim. prev. - na bugarskom ”karati” znači voziti kola, motor...)

 

Arsa je moj drug. Iz Beograda je ali godinama, kao i mi, živi i radi u Bugarskoj. Obošava brze automobile i odlično (brzo) vozi. Nikada neću zaboraviti kako me je (test-drive kolima) Toyotom Prius spustio sa Vitoše do centra Sofije za manje od 10 minuta. Kada smo stali, ja sam ostao zaledjenog pogleda i potpuno nem. Pajserom je trebalo da me odvajaju od ručki u automobilu. Arsa je samo spokojno prokomentarisao: ”Ne ide loše ovaj Prius.” Od tada nikada nisam seo sa njim u auto.

 

Arsa je počeo da vozi motor kada i ja, pre par godina. Pošto je visok, kupio je Kawasaki Versys da prvo vežba a GS-a je ostavio za kasnije.

 

 

Dobro mu ide bajkerski život. Ovog leta je za jedan dan odvezao turu od Sofije preko Kosova i Albanije do Pržna. Nadam se da ga ubedim da napiše putopis.

 

Elem, ove godine sam sa Arsom napravio mnogo vikend vožnji (od 100-200 kilometara po Bugarskoj). Njegova je zasluga to što sam otkrio mnogo prelepih mesta i puteva oko Sofije.

 

 

 

 

 

 

Zahvaljujući njegovom: ”ajde ovde da skrenemo da vidimo šta ima”, u sred ničega naletimo na 15-tak kilometara novog, crnog asfaltn i nigde nikoga. Kao pista za motor. Vozali smo se gore-dole k’o deca.

 

 

 

Žašto je ovaj put izgradjen, nije mi jasno. Verovatno je neki pametnjaković iskoristio Evropske fondove da napravi put do svoje vikendice.

 

Našli smo i ”biznes park” u nekoj nedodjiji. Za biznese.

 

 

Malo sam mu zavidio kada bi sa asfaltnog puta ušao u šumu na neki manji off-road.

 

 

Ja sam ga ponekad pratio i izvan asfalta ali nije to baš za moj motor. On ipak vozi enduro...

 

 

Ovo je kratko upoznavanje sa Arsom. Nastavak sledi.

[nntom 1533 Napisano Novembar 25, 2010]

Sve cestitke na putopisima i trudu. Fotografije su takve da sve jezike govore. Pariz ko Pariz, ali Bugarska.......nekada smo im se smejali...nemam reci. Pozdrav Panda tvojoj divnoj porodici, a tu mislim i na Intrudera , naravno

[hammerlo 42 Napisano Novembar 26, 2010]

Odlična tema, sviđa mi se kako pišeš, a i slike su odlične. Intruder izgleda zaista moćno, mada je ipak malo "prevelik" za moj ukus. Želim vam još puno dobrih putovanja, a deo podelite i sa nama. Pozdrav

[mungos 910 Napisano Novembar 27, 2010]

Rekao sam sebi:

-Još koju godinu i kupujem Intrudera.

Na sajmu su morali policiju da zovu da me skinu sa izloženog primerka

[ugac 1150 Napisano Novembar 27, 2010]

Izgleda da Bugarskoj ne manjka finih predela i lepe prirode.

Čekamo nastavak...

[Šarba 1048 Napisano Novembar 27, 2010]

Druze svaka ti cast Do sad sam sve tvoje putesestvije odgledao i procitao u jednom dahu! Imam samo reci hvale, nema sta... I fotografije su ti vrhunske Pozdrav i sve naj tvojoj porodici i tebi I ocekujemo te ponovo(uskoro) :jee:

[Daki 302 Napisano Novembar 27, 2010]

znaci, fenomenalno... Prica (p)o Luki, neprocenjiva:takoje:

[Nenad Nis 2 Napisano Novembar 27, 2010]

Ha... taj pundravac nikom neda mira...dušu nam pojede!

Kao po običaju, uzivao sam u tvojim prelepim textovima i još boljim fotkama!

Za sledeću godinu želim ti još više prelepih avantura na 2 točka (nadam se da ćemo neku da odvezemo zajedno)... Negooo, gde nađe one Nišlije? )))))

[Furious Panda 7200 Napisano Novembar 27, 2010]

PRVI PUT SA OCEM NA ... KAMPOVANJE

 

Kao student, često sam kampovao. Neke od nezaboravnih trenutaka mladosti sam preživeo baš u kampovima na Mljetu, Hvaru, Splitu, Zadru... Kako su prolazile godine, sve više sam se orijentisao ka udobnijem smeštaju.

 

Jednog dana Arsa predloži da idemo motorima na kampovanje. Tanja nikada nije spavala pod šatorom i ideju prihvati sa oduševljenjem. Međutim, tu uleće Luka. ”Hoću i ja... Hoću i ja... Hoću i ja...” i Tanja slegne ramenima: ”Dobro, idite vi muški...” Nije joj bilo pravo. Sofija u prolazu samo prokomentariše: ”Vi niste normalni.”

 

U svakom slučaju, počnu pripreme.

 

Raspitamo se gde je dobro da se kampuje. U Bugarskoj je zaista teško odgovoriti na ovo pitanje. Ima mnogo prelepih mesta: jezera, reka, šuma, planina... Pola ljudi iz naše firme u petak uveče natovari opemu i roštilj i zapali negde za vikend. Na kraju, izbor padne na veštačko jezero Dospat. Svi ga hvale kao idealno mesto za ovu vrstu turizma. Malo je dalje (oko 250 km) ali je priroda fenomenala i ima dosta terena za šatore.

 

Opremu smo skockali kako smo znali i umeli. Nešto smo pozajmili, nešto smo imali od ranije a šator smo kupili. Arsa kaže: ”Ja imam sve, ne brinite”. Za njega kruži legenda da uvek u gepeku nosi roštilj i šator.

 

Problem je nastao kada smo, jutro pre polaska, sve stavili na gomilu. Nema teorijske šanse da sve stvari natovarimo na motor. Odeća i osnovna kamp oprema da, ali razni tanjiri i činije, gasne boce, ćebad, hrana, piće... no way.

 

Zovem ja Arsu i saopštim mu da imamo problem sa pakovanjem a on kaže da ima malih promena u planu. Sa njim će ići njegova devojka Dora a rešili su da povedu i svoje kuče Džeri. Oni će ići kolima a Luka i ja motorom. Dakle, nemamo problem sa prtljagom. Uzmemo iz podruma i stolice na rasklapanje. Kada već ide Džeri, zašto ne bismo poveli našeg Denisa? Golden Retriveri obožavaju vodu a u Arsinim kolima ima mesta.

 

Tanja nas je ispratila i ja sam svečano obećao da ću organizovati još jedan kamping vikend da bi ona ispunila svoju želju.

 

Krećemo...

 

 

 

Stajemo...

 

 

 

 

Snabdevamo se...

 

 

Družimo se...

 

 

Put putuje karavan... Prvo se ide auto putem, onda običnim putem a poslednjih pedesetak kilometara sam zažalio što nemam neki enduro. Asfalt je bio toliko uništen da sam bio srećan kada je Luka poželeo da ode u kola kod Arse da malo odspava. Imao sam utisak da će spasti sa motora.

 

 

 

Stižemo do naše destinacije. Kasno je popodne i sunce polako počinje da se spušta.

 

 

 

Vozikamo se oko jezera, zagledamo, izlazimo na sporedne puteve i na kraju rešimo da se lociramo u jednoj šumici gde je već bilo nekoliko šatora.

 

 

Oho... tu su i kolege. Tu ćemo i mi.

 

 

 

Ovo nije oficijalan kamp, ali je neko izgradio čučavac od drveta. Luka: ”A gde se tu pušta voda?”

 

Nadjemo zgodno mesto i podignemo šatore do same vode. Arsa (kao Sport Bili) samo vadi iz kola: tendu, podmetače, stolice, dušeke za naduvavanje, roštilj, sekiru...

 

 

 

Ja ne mogu da poverujem na kakvom se mestu nalazimo. Predivno, podseća me na kanadsku divljinu.

 

 

 

 

I čudovišta iz Loh Nesa uživaju.

 

 

 

Ostatak večeri je protekao tipično kamperski - sakupljanje drva, pravljenje salate, pripreme za roštilj.

 

 

 

 

Noć polako pada.

 

 

Drva su bila vlažna pa je žar za rošilj bio gotov dosta kasno.

 

 

Već postajemo gladni ali se niko ne buni. Gledamo kako meso veselo cvrči na žici.

 

 

Oko 10 - večera! Luka kaže da u životu nije jeo tako dobar roštilj. Mi veliki, uz roštilj, pivo hladjeno u jezeru.

 

Taman toliko koliko su izdržale baterijske lampe, izdržali smo i mi.

 

Jutro je počelo neslavno. Oko 5 nas je probudila strašna buka - Džeri laje ko lud a neke žene urlaju. Ispostavilo se da su dve strankinje krenule u WC i da je iz magle izleteo Džeri sa željom da se ”malo poigra”. One se presekle, pobegle u gorepomenuti čučavac i počele da viču. Što one više viču, Džeri više laje. Dora brzo umiri svoje ljubimče a Luka i ja, kad smo već budni, rešimo da malo osetimo jutro na jezeru.

 

 

 

 

 

Bilo je hladno, vlažno i maglovito ali smo nas dvojica uživali.

 

 

Posle nekog vremena, nazad u šator i spavanjac.

 

Probudilo nas je sunce (i Denis).

 

 

 

Nestvaran jutarnji mir i spokojstvo...

 

 

 

Inspirisani stihovima jednog velikog pesnika ”Prvo fruštuk, ondak na put”, dohvatimo ono što je ostalo od sinoćne gozbe i sve ”počistimo”. Luka: ”Ovo su najbolji sendviči koje sam jeo u životu”... Sa njim se slažu i Denis i Džeri ali se prave nezainteresovani.

 

 

Par sati smo kulirali na obali i vršili fotosintezu.

 

 

Neki su se i okupali.

 

 

 

Dora i Arsa odluče da ostanu još jedno veče a mi spakujemo sve na našeg Intrudera i ... pali kući.

 

Šta reći? Bilo je kratko ali slatko. ”Gradsko dete” je imalo prvi bliži kontakt sa divljom prirodom i mnogo mu se dopalo.

 

 

”Kad ćemo opet?” ”Uskoro, obećali smo mami.”

 

Što se tiče odlaska motorom na kampovanje, tu imam neke nedoumice. Kada su dvoje na motoru i treba da ponesu garderobu i kompletnu kamp opremu za nekoliko dana, to već postaje problem. Da, postoje motori koji imaju velike metalne kofere i mogu da ponesu brdo stvari. Osim toga, takvi motori imaju i dobru prohodnost po divljim putevima. Intruder me ni jednog trenutka nije izneverio ali su ovakvi putevi ipak bili izazov i za mene i za njega.

 

 

Kada smo se vratili u Sofiju, na Google Earth-u sam pokušao Tanji da pokažem gde smo tačno bili. Posle dosta muke skapiram da mi uošte nismo bili na jezeru Dospat nego Goliam Beglik. Očigledno ima još dosta toga što treba istražiti.

[Furious Panda 7200 Napisano Novembar 28, 2010]

DRUG SAMOTNJAK I VESELI KAMPERI

 

Pošto smo ispalili Tanju, odmah počnemo da planiramo sledeće kampovanje. Na žalost, prvi slobodan vikend je bio tek poslednje nedelje septembra, što bi se reklo, kad mu vreme nije. Iako je danima padala kiša, nismo odustali. Trebalo je da idemo svi ali nam je Sofija u prolazu samo rekla: ”Vi niste normalni”. Dakle, odlučna kamperska ekipa se sastoji od Tanje, Luke Denisa i mene. Kola su bila jedina opcija.

 

Izbor je pao na planinski divlji kamp 20-tak kilometara od Samokova. ”Kada se sa lokalnog puta odvojite preko drvenog mosta, vozite kroz šumu i naići ćete na druge kampere. Lako ćete naći.”

 

Posle par kilomtara off-road-a nadjemo mi lako, ali nigde nema žive duše, samo davno ugašena ognjišta za vatru. Ukapiramo da smo sami samcijati u planini, na nekolliko kilometara od prve civilizacije. Rešimo ipak da ostanemo tu i da prespavamo u šatoru. Dva puta su pored nas prošli planinari na prehodu. Bili su malo iznenadjeni što nas vide izvan sezone na ovom mestu. A mi, kao cool, sakupljamo drva, palimo vatru i počinjemo da se pripremamo za roštilj.

 

 

 

 

Mi skupljamo drva a Denis ih raznosi.

 

 

Šator ćemo podići posle jela. Kiša malo pada malo prestaje ali to ne utiče na nas. Raspoloženje je fenomnalno.

 

U jednom trenutku ukapiramo da, ako želimo da ostanemo celu noć, treba da imamo mnogo drva za vatru. Meni se učini kao odlična ideja da sa kamena na kamen predjem na drugu stranu reke i da odande donesem drva. Tanja kaže nemoj, sve je vlažno i klizavo. ”Ma daj, takve stvari sam radio sto puta u životu” (možda nešto manje). Kaže Tanja ”Dobro”, sedne u stolicu i pripremi foto aparat. Samo su joj falile kokice.

 

 

 

 

 

I tako... skinem mokru odeću i obuću sa sebe, ostavim ih da se suše pored vatre i zavijem se oko struka u ćebence. Zvali su me Obelix.

 

 

Ja se sušim, Tanja priprema meso a Luka sekirom seče neke grane. Odjednom čujemo iz planine neke ljude kako uspaničeno viču. To je sigurno neki planinarski običaj. Neko njihovo zezanje. Ne prodje ni minut kad iz tog pravca dotrčava ”nešto”. Denis se nakostreši i hrabro stane iza mene. Vuk!

 

 

Mala digresija. Kada smo kupili Denisa, savetovali su nas da ga naviknemo na pucanje jer je on (teorijski) lovački pas. Kupio sam gasni pištolj Walther P22 (u bugarskoj je to legalno) i išli smo u planinu da pucamo. Medjutim, brzo smo batalili lovačku obuku. Više nam je trebalo da nadjemo Denisa posle svakog pucnja nego što smo šetali po prirodi. U svakom slučaju, pištolj mi je ostao. Nekako intuitivno, ovaj put sam ga poneo i napunio mecima sa suzavcem.

 

Elem, kada smo videli da to nešto da ide ka nama, ja iz ranca izvadim pištolj, repetiram ga i stanem izmedju njega i svih nas. Tanja brzo dozove Luku i Denisa i svi troje udju u kola. Gledam ja: vuk ili pas? Gleda i on mene: klopa ili zezanje? Stojimo tako i gledamo se. Sigurno sam mu izgledao zastrašujuće onako u gaćama i zavijen ćebetom oko struka. Od dole vire dlakave noge u patikama. A u ruci pištolj, k’o pravi. Eh da mi je tu Wikipedija pa da rešim dilemu... vuk ili pas.

 

 

Ja pokušam lepim, onako diplomatski: ”Ajde... beži... beži...” a on ništa, ne mrda. Tu Tanja zabrinuta zbog mene, stupi u akciju. Istrči iz kola i poprska ga suzavcem (i to je legalno u bugarskoj, nosimo ga zbog uličnih pasa kada šetamo Denisa). Medjutim, vetar, umesto ka našem prijatelju, odnese sav suzavac u kola. Tanja se vrati u auto da sa Lukom zajednički plaču i kašlju. Kažem ja sebi, sada je bilo dosta: HASTA LA VISTA BABY i počnem, kao oni planinari, da vičem, mašem rukama i da idem na njega. I tu on shvati da je vrag odneo šalu, pred njim je Furious Panda lično. Okrene se i pobegne. Dobro je, akcija je uspešno završena bez i jednog ispaljenog metka.

 

Shvatimo mi odmah da tu provesti noć nećemo. Počnemo da se pakujemo, kad evo ga prijatelj opet. Sada leži na bezbednoj distanci.

 

 

Pošto je bio dobar, bacimo mu jednu veliku šniclu, sednemo u kola i ćao.

 

 

Celim putem kroz šumu je trčao za nama (ili šniclama).

 

Mi se ne predajemo lako. Kada smo već rešili da kampujemo, ima da kampujemo i tačka. Uz put naletimo na jednu livadu i vidimo parkirana dva velika kampera. To je naše mesto: blizu je puta, ima ljudi a tu je i reka.

 

 

 

Postavimo na brzaka šator i ja, kao glava porodice, sekiru na rame i odem u šumu da nasečem drva za vatru.

 

 

Obilazim, gledam i sve mi žao da isečem neko drvo. Najzad pronadjem jednu oborenu jelu. Posečem grane, odvojim slomljeni deo od korena i ponosno se vratim u tabor sa balvanom dužine 4 metra. Ruke mi već bride od sekire. E sad nastaje problem. Treba ovo iseći na manje parčiće a potom poprečno na cepanice. Vidim ja da ćemo vatru zapaliti oko četiri ujutru. Počnem da sečem u tanjem delu drveta a sekira neka glupa, nikad neće da udari na isto mesto. U tom trenutku iz polumraka se pojavi naš komšija kamper. ”Tako nikada nećete završiti.” Bruuummmmm... i čovek upali motornu testeru. ”De si brate, šta piješ?”

 

Vatra ubrzo zapucketa. Slikam je mobilnim telefonom i ponosno postavim sliku na Facebook. Like.

 

 

 

Tu mi izvadimo naše tajno oružje - roštilj za jednokratnu upotrebu. Ko će da čeka da se napravi žar... i onako je bilo skoro 10 sati.

 

 

Vrlo brzo večera je bila gotova. Luka, već tradicionalno, konstatuje da nikada u životu nije jeo tako dobar roštilj, povede Denisa sa sobom i ode da spava. Vatra pucketa a mi uvaljeni u stolice pijemo po čašu vina. Kakva uživanjcija. Kad se pojavila lisica, nismo ni trepnuli. Iššš...

 

Cele noći je pljuštala kiša. Nas troje u malom šatoru spavamo k’o bebe posle uzbudljivog dana. Jedino meni malo trepere ruke. Sanjam kako pokušavam motornu testeru da natovarim na motor. Kakav košmar.

 

Probudimo se ujutru, još uvek pada. Sve je mokro od kiše.

 

 

 

Na brzaka pakujemo stvari i krećemo nazad u civilizaciju. Osmeh je još uvek na licu. Na proleće idemo opet.

 

U prvom selu na koje smo naišli na svakoj drugoj kući natpis: ”Prodajemo nacepana drva za vatru.”

 

P.S. Izvinjavam se za ovu ”nebajkersku” priču. Morao sam i ovo da napišem jer za sledeću godinu imamo ozbiljne bajkerske planove vezane za kampovanje.

[gox 1862 Napisano Novembar 28, 2010]

Svaka cast za putopis. Imas dara i za fotografiju. Sve fotke su prave...

[svemirko 75 Napisano Novembar 28, 2010]

valjda ste jos negde isli nije valjda ovde kraj za ovu godinu :'(

savrsen putopis ili putopisi,uzivancija prava citati imao sam osecaj kao da sam tu negde i ja bio sa vama

zasluzili ste

[lalajko 1910 Napisano Novembar 28, 2010]

Dakle Pando, svaka cast! Divim se i tebi i tvojim putopisima i tvojoj porodici. Kako rece kolega pre mene, nadam se da ovo nije sve i da ce biti jos kojeg dela. U svakom slucaju, hvala i za ovo - tvoji tekstovi su pravi lek za ovo tmurno, oblacno popodne.

 

Namucio sam se da nadjem jezero sa prvog kampovanja (Google Earth). Sad razmisljam o njemu kao jednoj od lepih vikend destinacija za sledece leto.

[YOman 109 Napisano Novembar 28, 2010]

Ocu i ja da idem...vodite i mene!

[lalajko 1910 Napisano Novembar 28, 2010]

YO, ako si ozbiljan, mogli bi da se dogovorimo?

[YOman 109 Napisano Novembar 28, 2010]

Ozbiljan sam, ali samo ako je sator varijanta. Sacekajmo Furiousa da nam blagosilja...

[Furious Panda 7200 Napisano Novembar 28, 2010]

Ima još, ne brinite, rešio sam da gušim do kraja.

 

Što se tiče jezera i prirode u Bugarskoj, stvarno su ludilo. Ako stvarno rešite da dodjete, računajte na nas. Tanja i ja bismo stvarno bili srećni da pomognemo u organizaciji i da se pridružimo u provodu.

[lalajko 1910 Napisano Novembar 28, 2010]

Mene ne zanima varijanta bez satora. Siguran sam da ce i Panda ici - suva drva i rostilj su nam tako zagarantovani.

 

Odlicno!

 

[Furious Panda 7200 Napisano Novembar 28, 2010]

GOSTI IZ DEŽELE

 

Tokom našeg prošlogodišnjeg putovanja na Krf (Šest zemalja - dobro za početnike) upoznali smo se sa dva veoma simpatična para iz Slovenije.

 

 

Prijateljstvo produžimo na Facebook-u. U proleće nam se jave Andrej i Daša - planiraju da naprave turu od Maribora, preko Madjarske, Rumunije, Bugarske i nazad u Sloveniju, preko Srbije. To mi je bio čudan izbor. Slovenija je na fenomenalnom mestu, sve je blizu: Alpi, Italija, razna mora, jezera, planine... Jednom rečju, sve je na dohvat ruke (na jednom gasu rastojanja). Zašto baš na Istok? Ispostavi se da je razlog relativno banalan. Andreja duguje za kazne za prekoračenje brzine ozbiljnu količinu eura a ostalo mu je taman toliko bodova da ako ga još jednom uhvate, ode dozvola. Neprijatno.

 

U svakom slučaju, dolaze nam opet bajkeri. Jeeeeee...

 

 

Znam da Andrej brzo vozi i bilo mi je malo čudno što dosta kasne iz Varne. Negde popodne mi se jave da dodjem da ih pokupim u Yamaha servisu. Odem tamo i imam šta da vidim. Motor izgreban od pada i majstori menjaju ručicu kočnice.

 

Došli Slovenci na Balkan. Na jednoj raskrsnici se prestrojili u levu traku za skretanje i dali žmigavac. Krenu i tog trenutka čuju autobus koji ih u punoj brzini pretiče. Andrej to vidi i cimne motor u desno. Naravno, pad. Hvala Bogu, nije im bilo ništa ali su se dosta uplašili i lako shebali motor. Od Varne do Sofije voze polako i na ulazu u prestonicu nadju servis. Ručicu srede očas posla. Kažu da bi ih ista popravka u Sloveniji koštala tri puta više.

 

Kod nas su Andrej i Daša ostali dan i po. Uglavnom su obilazili grad. Osim druženja, od ”bajkerskog” programa smo realizovali samo dve stvari:

 

Prvo, večera u tradicionalnom bugarskom restoranu Vodenica.

 

 

Drugo, napravili smo vrlo kratku turu po Vitoši, čisto da nam želja mine.

 

 

Dogovorili smo se kada sledeći put idem za Sloveniju da obavezno prodjem kroz Maribor. Sa zadovoljstvom. U oktobru planiram ozbiljniju turu.

 

Definitivno, jedna od najboljih stvari u vožnji motora su ljudi koji voze motore.

[Furious Panda 7200 Napisano Novembar 29, 2010]

LONG WAY AROUND

 

Prošle godine sam postavio putopis o Dušanovom i mom ”službenom putu” u Sloveniju.

 

Ride with Pride

 

 

Ove godine rešimo da napravimo još bolju turu: od Skoplja, preko Ohrida i Albanije do Drača, brodom do Barija, uz Italijansku obalu do Bolonje i odatle u Piran. Nismo isplanirali povratak ali sve je mirisalo da ćemo ići preko Beča i Budimpešte. Dušanova devojka Andreja je Austrijanka, živi sa njim u Skoplju ali je baš u to vreme bila u Beču. Taman da prodjemo i kroz Maribor da vidim prijatelje bajkere.

 

Zaključak posle prošlogodišnjeg putovanja je bio da Dušanov motor Triumph Bonneville, iako predivan, ipak nije za duže ture.

 

 

Dušan ima oko 2 metra i oko 120 kilograma i Triumph mu je bio jedno dva broja manji.

 

 

Cele godine se premišljao i u poslednjem trenutku izmedju dva XXL motora, Triumph Rocket III i BMW R 1200 GSA, izabere ovog drugog. Triumph mu se više dopao ali je trebalo da se čeka duže. GSA je registrovao u četvrtak a u nedelju smo krenuli na put.

 

Sve kockice su se uklopile idealno. Dobri motori, lepo vreme, interesantna maršruta. Planiramo kako ćemo da napravimo dosta dobrih fotografija i napišemo putopis. Ovo treba da bude kulminacija naše ovogodišnje moto sezone. Odvojili smo i dovoljno vremena da ne žurimo kao prošle godine.

 

U početku je sve krenulo dobro. Iz Sofije bez problema stignem do Skoplja.

 

 

Dušan mi je pokazao svoje slikarsko atelje.

 

 

 

 

 

Ustajemo kasno i pripremamo se za polazak. Dušan najzad ima motor koji odgovara njegovim gabaritima. Jedino još nema kofere.

 

 

Dušanovi prijatelji su nas ispratili skoro do Ohrida.

 

 

Albaniju smo provezli bez ikakvih problema. Pogled sa druge strane Ohridskog jezera je neverovatan.

 

 

 

 

Da me nervira što ja ne mogu, Dušan mu ga da malo po GS-u.

 

 

Put kojim smo išli do Drača ne obiluje egzotikom ali nije bio ni neprijatan.

 

 

 

Skoro je pao mrak kada smo stigli u Drač i ukrcali se na trajekt za Bari.

 

I kao što to često biva, možeš da planiraš koliko hoćeš, život ima svoje planove. Zazvoni telefon i jave nam da je umro moj biznis partner i prijatelj Dragan Sakan. Istog trenutka, plan se menja - treba da idemo u Beograd na sahranu. Dok govorim telefonom, brod nas vozi sve dalje i dalje od mesta na kome treba da budemo.

 

Ponedeljak je ujutru a mi se iskrcavamo na jug Italije. Sahrana je u sredu.

 

 

Tanja proverava sve trajekte ali, na žalost, u oktobru se raspored plovidbe totalno menja. Kraj je turistike sezone i polovina brodova uopšte ne plovi. Dakle, ne postoji ni jedna dobra varijanta da se vratimo do Drača, Bara ili Igumenice. Ni iz Ankone nema brod koji nam odgovara. Isključimo varijantu aviona jer bismo morali da se vraćamo po motore a i ne znamo šta bismo radili sa njima. Samo jedan dan bi nam trebao da sa špediterima organizujemo transport motora. Šta nam preostaje?

Long Way Around – 1.600 kilometara za dva dana.

 

Dok smo se iskrcali i prošli carinu već je bilo oko jedanaest sati. Tu se pojavljuje još jedan problem. Dušan mora posle prvih hiljadu kilometara da napravi servis ili gubi garanciju za nov motor. Prethodni plan nam je bio da negde u Italiji, onako uz put, posetimo neki BMW servis. Ali u ovoj situaci... gde da idemo, kada, da li servis uopšte može da se upiše u naš tajming?

 

Nezamenljiva sprava u ovoj situaciji je bio Interphone F4.

 

 

Oduševljen sam ovom igračkom. Sve što imam od komunikacije je povezano Bluetooth-om. Mogao sam sa Garmin Zumo 660 da kontrolišem telefonske razgovore, da puštam muziku i da slušam navigaciju. Osim toga, u dometu od oko 500 metara, sa Dušanom sam razgovarao kao da se nalazimo u istoj sobi. Čak i pri brzini od 150 km/h, sagovornik sa druge strane ne čuje nikakav šum. Ono što je najvažnije, baterije su izdržale 13 sati pod maksimalnim opterećenjem.

 

Zahvaljujući ovom uredjaju i logističkoj podršci Tanje i jednog Dušanovog prijatelja, uspeli smo sve da organizujemo u pokretu. Krajnja destinacija za danas je Hotel M u Ljubljani (1.050 kilometara do tamo). Za sutra ujutru je rezervisan termin u BMW-u Ljubljana i posle toga pravac Beograd.

 

Obožavam da vozim motor ali tura od Barija do Ljubljane je bila pravo maltretiranje.

 

 

Svo vreme je auto-put a Dušan ne sme da vozi mnogo brže od 120 dok ne odradi servis. Oko Bolonje nevidjena gužva. Meni skoro nestane benzina na obilaznici oko Venecije pa smo vozili 50 na sat. Dušan izgubi karticu za auto-put. U Sloveniji počne da pada kiša. Kamiona kolko hoćeš... i tako 14 sati.

 

Oko dva noću stignemo u Ljubljanu i bukvalno se stropoštamo u krevet. Sutra će biti bolje, nadamo se.

 

Utorak. Ustajemo i vidimo da se nebo spojilo za zemljom. Pljušti kiša k'o iz kabla. Odlazimo u BMW servis. Koji su to carevi i profesionalci. Kada su čuli za našu priču, ubace nas preko reda i sve odrade neverovatno brzo. Dušan iskoristi priliku i pazari bočne kofere za svog GSA.

 

Završimo posao u servisu i treba da se kreće ka Beogradu. A vreme... katastrofa. Posedimo malo sa nadom da će pljusak prestati a onda shvatimo da je već popodne, ne može više da se čeka. Dovoljno je da kažem da celog dana nismo sreli ni jednog jedinog bajkera. Srećom, imamo dobru opremu i nemamo problem sa hladnoćom i vlagom. Najveća neprijatnost je to što kacige nemaju brisače. Što od kiše, što od vode koju automobili i kamioni bacaju za sobom, vidljivost je bila najveći problem. Za maler, Dušan ispusti kacigu System 6 i izmedju anti fog sloja i vizira udje vlaga. Veći deo puta je vozio po intuiciji jer mu je vizir bio potpuno zamagljen.

 

Kako smo više prolazili kroz Hrvatsku, kiša polako prestaje ali zato počne da pada mrak. Dušanov GS više nije imao speed limit tako da počnemo da vozimo brže. Malo saobraćaja, sve ravno i dva snažna motora lako drže izmedju 150 i 170 km/h. Motori izdržavaju ali mi polako posustajemo. Umor počinje da nas slama. Temperatura je oko 10 stepeni pa oblačimo sve toplo što imamo.

 

Čisto da razbijemo monotoniju, Dušan predloži da malo razmenimo motore. Ja sednem na Adventure-a a on na Intrudera. Posle prvog kilomentra shvatim zašto imam žuljeve na rukama i zašto mi Dušan povremeno pobegne. BMW je toliko dobro zaštićen od vetra da se izmedju 120 i 180 skoro ne oseća razlika. Na Intruderu već iznad 140, vetar postaje izuzetno jak i boriš se da držiš volan. Kada je hladno to počinje da smeta. Intruder ubrzava, po meni, mnogo lepše, ima lepši zvuk a maksimalnu snagu postiže vrlo brzo. Sa druge strane, kod GS-a je sve nekako glatko. Jednom rečju, na ovakvom putu se GS Advanture ponaša kao pravi turing motor. Jedino nisam ukapirao kako se na BMW-u daju žmigavci.

 

Sve u svemu, posle tridesetak kilometara stanemo. ”Jebote, kako uspevaš da se održiš na ovom motoru? Kako te vetar ne odnese?” bile su prve Dušanove reči. ”Imam 100 kila.” Intruder nije motor za neprekidnu brzu vožnju. To nije motor da za jedan dan predješ 1.000 kilometara po lošem vremenu. To je motor za uživanje a kada ti treba brzina i snaga, samo odvrneš gas i on leti.

 

Po mraku ulazimo u Beograd. Za dobrodošlicu nas dočeka gužva na Gazeli i košava. Gužvu i šofersku netolerantnost mrzim iz dna duše ali tek što košavu ne...vo...lem... Dušan odlazi do svog hotela a ja krećem ka Pančevu. Jebote (izvin’te me što psujem), kako sam prošao preko Pančevačkog mosta... ne želim toga da se sećam. Vetar me je bukvalno odneo sa desne u levu traku. Barem neka korist, ne vozim po kolotrazima. Košava se strašno trudi da me oduva ali ”levlje” od ovoga ne mogu, samo u Dunav. Mater vetru, duva da me odnese. Jedva držim motor i krećem se 20 na sat. Upalim sva četiri žmigavca. Iza mene se stvori kolona ali niko ne svira. Vide ljudi kakvu dramu preživljavam. Ponovo počinje kiša. Prvi put u svojoj (ne preterano dugoj) bajkerskoj karieri osetim da nemam nikakvu kontrolu nad motorom, krećem se kao po ledu. A ostalo mi je samo nekoliko kilometara...

 

Poslednjih 200 metara do kuće vozim sa podignutim rukama i urlam kao lud: Yeeesss... Yes... Uspeo sam!!!!!!! Osećam se kao Rosi koji je upravo osvojio šampionsku titulu.

 

Dva košmarna dana na motoru su iza mene.

 

Tanja je u Beograd došla kolima da prisustvuje sahrani. Kada je sve prošlo, trebalo je da se vratimo do Bugarske. Posle svega, prvi put u životu hteo sam da, izmedju automobila i motora, izaberem auto... i da me neko vozi. Na žalost, po Bugarskom zakonu ako izadješ iz zemlje sa nekim prevoznim sretstvom, njime treba i da se vratiš. Dakle, upreži konja i pravac Sofija. Srećom, vreme je bilo lepo a imao sam i pratnju.

 

 

 

U poredjenju sa prethodna dva dana, 400 kilometara od Beograda do Sofije mi se učinilo kao da sam skoknuo po cigare.

 

Šta reći za ovo putovanje. Očigledno, nije ispalo onako kako smo planirali ali mi je dalo mogućnost da se bolje upoznam sa sobom i svojim motorom... i da se zamislim nad životom.

[johann 848 Napisano Novembar 29, 2010]

Vidim ja da će uskoro da padne zamena Intrudera za Adventure...

 

 

A u to si se sad lično uverio.