Prikolica

[ficha007 298 Napisano Jun 19, 2009]

DEO ŠESTI

 

Pobednik drugog dana relija, startovao je prvi trećeg dana relija, i ovoga dana, reli je išao u peščane dine gde vam je potrebno da veoma dobro poznajete navigaciju. Lakše je da krenete drugi, jer možete slediti tragove motora ispred vas. Mark Koma video je Cirila Depresa kako čeka ispred linije cilja pa je i on sišao sa motora. Obojica su čekali trećeg da dođe. On se nasmejao i prešao liniju cilja prvi. Organizatori se nisu smejali pa su obojica, Depres i Koma dobili kaznu od 15 minuta plusa za nesportsko ponašanje. Koma je prihvatio kažnjavanje ali Depres, zvezda, nije i odlučio je da napusti reli. Broj 1. je eliminisan ali broj 35 nije i pojavio se ponosno na startnoj liniji reliju trećeg dana. Broj 35 bio je Ural prikoličar sa Harijem za upravljačem i Klausom u prikolici.

[/img]

 

Popravili smo trip kompjuter tako da je bar pokazivao digitalne brojke. Ipak, ako smo vozili 80km/h ili 20km/h, ili ako smo vozili unazad, to ga je činilo veoma korisnim. Danas je dan za dine. U sred dina je kontrolna tačka. Karlo de Gavardo savetovao nas je da ni ne pokušavamo da dođemo do ove kontrolne tačke zato što se do nje ne može doći Uralom. Rekao nam je da treba da pokušamo da obiđemo dine i startujemo sa druge kontrolne tačke. Na putu do tamo prešli smo veoma veliko isušeno slano jezero. Prelep, veoma gladak put. Ostavili smo tragove u jezeru. Mogli smo da vozimo brzo koliko god je Ural mogao da ide ali to nije dugo trajalo jer se se na kraju jezera počele dizati dine. Prvo uzvišenje mogli smo savladati sa brzinom postignutom za jezera, ali u dubokom pesku u sredini platoa, put se završio.Zaglavili smo se. Smislili smo da dođemo Uralom do novinarskih kola, stazom i da ga parkiramo tamo. Fotografi su čekali u podnožiju prve dine i pozivali nas da treba da dođemo dole do njih. Ne, ne, ne mi. Prvo smo želeli da vidimo šta nas čeka tamo dole.Vratili smo se do prve dine i videli da dole u dolini leži bagi prevrnut na krov. Kakva prilika za fotografe koji su čekali. Oni su nas zapravo pokušali namamiti u ovu peščanu rupu. Možda čak u punoj brzini, pa preko ivice dako da možemo da se prizemljoimo na vrh bagija. To bi značilo još jednu sjajnu sliku. Skinuo sam kacigu, seo sa fotografima i završio trku. Ovde i sada sam shvatio da je trka za nas gotova. Jedan od organizatora potrčao je do vrha prve dine i počeo da divlje maše rukama upozoravajući nadolazeće automobile na prepreke dole u jaruzi. Posada prevrnutog bagija pokušala je uz pomoć pogona 4x4 da postavi kola na točkove ponovo. U međuvremenu, neki od automobila skakali su levo i desno od mesta nesreće, idući nekim svojim putem, a mnogi su se zaglavili u dubokom pesku. Uskoro je došao kamion sa vitlom i konopcima za vuču. Sve je to bilo veoma zabavno. Nakon što je zadnji veliki kamion master klase prošao dinu i nestao iza sledeće dine, vreme je bilo da krenemo kući. Pokušali smo da zaobiđemo dinu i sledimo put oko 10km ali nismo mogli da neđemo dobro mesto da pređemo dinu. Izgledalo je da nema kraja ovom zoni dina, tako da smo odustali za uvek.

 

Dok su ostali balavili kroz pesak, mi smo vozili do sledeće startne tačke sledećeg specijalnog ispita. Tamo sun as organizatori ubedili da odustanemo. Rekli su da će biti mnogo peska na sledećem brzincu a za naš Ural prikoličar je to bilo nemoguće za preći. S obzirom da smo takođe izgubili naš trip kompjuter, odlučili smo da odustanemo. Zadnjeg dana relija, vozili smo se sa asistentskim kolima, ali smo imali još uvek dovoljno vremena za neku off road vožnju bez pritiska. Sada Birgit vozi motor većinu vremena. Ona će biti bolji vozač svejedno.

 

K R A J

 

Hari Schwaighofer, Ural Motorcycles GmbH

[ficha007 298 Napisano Jun 22, 2009]

Evo jos jednog teksta u delovima. Napisao ga je Lutz Kottwitz

Originalan tekst je na linku: http://www.imz-ural.com/community/myuralB121505.htm

Evo prevoda.

 

  OD HALIFAX- do SIJETLA

 

  by Lutz Kottwitz

 

 

 

  U Redmondu, istočno od Sijetla u Vašingtonu održava se skup dilera Urala, prvi od skupova za dilere u Severnoj Americi – SAD i Kanadi, krajem Oktobra 2005. godine. Teri i ja, kući u Halifax-u, razmišljali smo da odemo kao sveži prodavci u Novoj Škotskoj, Kanada, prvo avionom, a onda smo shvatili da Teri, moja sveže udata supruga, nije bila nigde zapadno od Ontaria, pa smo hteli da idemo kolima. Ali posle svih planiranja nas dvoje smo odlučili da nismo u mogućnosti da ostavimo naš posao tako dug period. Računajući svemirske cena goriva i to da ja imam nekog iskustva u dugačkim putovanjima motorom ( u maju ove godine sam sa mojom Yamahom Road Star išao od Halifax-a do Velikog kanjona i nazad ) konačno sam odlučio da uzmemo motor i pomislio da će to biti sasvim prihvatljivo za skup dilera motora, posle svega. Dok sedimo u kafiću „Tim Horton's one day having a coffee”, Teri i ja smo ponovo počeli da razmatramo ideju, kao i to da će biti mesec novembar u vreme kada se budemo vratili nazad u Halifax. Pa, znajući za naše kanadsko vreme, po svoj prilici postoji šansa da zakačimo sneg na povratku kući. Da skratimo priču, zašto ne bi smo uzeli Patrol, naš brend, izvanredan novi Ural prikoličar. Sad, ovo je priča o dve nedelje vožnje Ural Patrola od Halifax-a do Redmonda, ili od Atlanskog do Pacifičkog okeana. Polovinu od predviđenog puta kroz predele Severne Kanade gde je klima dosta slična klimi u Rusiji, a ostatak puta kroz velike SAD, gde su ljudi uvek bili dobri prema meni. Plan mi je bio dosta jednostavan, izvukao sam moje beleške sa drugih mojih putavanja motorom da bih znao šta da ponesem. Uzimajući u obzir prikolicu, tu je bilo mnogo prostora za razne korisne stvari. Tako sam odlučio da uzmem gajbu naše najukusnije izvorske vode, i torbu jabuka sveže ubranih iz doline Anapolisa u Novoj Škotskoj. I moju Jeep dizalica, relatvno malu stvar, koja će mi dozvoliti da lakše podignem prikolicu. Još alata, rezervni filter ulja, dodatno ulje, osigurači i moj karburator podešivač. Zatim još stvari za obući po hladnom vremenu, moje zimske čizme na primer koje nema šansi da bi poneo sa sobom na mojoj Yamahi Road Star. Napokon, u nedelju popodne, tri dana kasnije bio sam spreman da krenem...

 

 

[ficha007 298 Napisano Jun 22, 2009]

  Nedelja, 2. oktobar 2005. godine

 

  Napustio sam kuću oko 1 sat posle podne, i da budem iskren, sa ne mnogo samopouzdanja. Već sam bio zabrinut da možda neću moći doći preko Cobequid Pass u Novoj Škotskoj prema Novom Brunsviku, imajući na umu Rocky Mountains. Da dodam na to da sam primetio da su mi se kolena smrzla i da sam shvatio da sam zaboravio da stavim zaštitu za kolena na motor. Još gore, ostavio sam ih kući. Vozio sam udobno brzinom od 50 milja na čas, duž autoputa i Ural je išao bolje nego što sam ja mislio. Ovo je bio prvi put ikada da sam izvezao moj Patrol na autoput. Na satu je imao 1.300km  i dobro je radio. Stao sam kod  „Tim Horton's for a coffee“ i kada sam hteo da krenem, električni starter nije hteo da radi. Nema problema. Upravo sam koristio kick – starter, ali opet to nije učinilo mnogo u mome već niskom nivou samopouzdanja za prelazak preko kontinenta. Negde posle Monktona, Novi Brunsvik, podigao sam svoj mali šator. Bilo je vedro, prelepo veče sa znakom „Milky Way“ upravo iznad mene. Zaključio sam da sam, posle svega, prešao dug put za jedno popodne.

 

  Ponedeljak, 3. oktobar 2005. godine

 

  Električni starter koji je radio samo ponekad, dan pre, te sam ga proverio zbog nepričvršćenog  kabla, ali nisam mogao da nađem kvar i nisam mogao da ga popravim. Bilo kako bilo, ovo jutro sam morao da koristim kik-starter, i bilo mi je drago da sam uspeo da pokrenem Ural ponovo. Još uvek poljuljanog samopouzdanja, ostao sam bez gasa na autoputu ka Frederiktonu i odmah sam pomislio da je ovo kraj moga puta. Potrebno mi je bilo vremena da shvatim da sve što je trebalo da uradim je da prebacim na rezervu. Sa mojim Road Starom, sve je prepušteno nauci, jer dok vozim znao sam tačno dokle dolazim do momenta kada prebacujem na rezervu. Ali sa Uralom je to došlo tako iznenada, i tu je bio i značajan pad brzine tako da sam stao sa strane i počeo da brinem. Moj nivo samopouzdanja je postao još gori. Ako sam na stajanju u „Tim Horton's” -u nisam mogao da krenem ponovo, ovoga puta nije bilo snage uopšte.Odmah sam pomislio da je problem sa starterom  pomešan sa ovim, i da je doveo to nevolje. Nema snage, ništa, „bez soka“. Proverio sam osigurače, svi su izgledali u redu. Tada mi je sinulo. Mora da sam jednostavno greškom prebacio polugicu nadole umesto na gore. Rekao sam sebi da ne brinem više toliko i da od sada imam više samopouzdanja. Moj Ural mi je zahvalio na tome tako da smo obojica imali laku vožnju do Kvebeka i tamo našli lep kamp za veče, upravo pre Kabana. Pošto je bilo toplo veče, odlučio sam da zakačim kablove od mojeg grejućeg prsluka, dok je još uvel toplo, pre nego što postane hladnije, a bio sam siguran da je to samo pitanje vremena. To je bio pametan potez.

 

    Utorak, 4. oktobar 2005. godine

 

  Prelepi izlazak sunca ovoga jutra i krenuo sam  pre 8 časova ujutro. Prelepo padanj lišća i sjajno odmaralište. Putem Reviere du Loup naišao sam na mnogo više saobraćaja na putu i veoma jak čeoni vetar. Bilo je teško voziti iznad 70km/h, ali sam pokušao. Ranije sam primeto da mi se ogledala tresu. Nemoguće je bilo da vidim saobraćaj iza sebe ukoliko sam vozio više od 80km/h. Ponovo sam napravio lep kamp. Tu je bilo mnogo crnih muva, tako da sam otišao na spavanje ranije i razmišljao sam da krenem ujutro pre izlaska sunca, za Montreal. Bila je veoma topla noć ponovo i teško mi je bilo da zaspim. Možda i zbog toga što sam počeo da razmišljam kako ću proći kroz Montreal na mom Uralu.

[ficha007 298 Napisano Jun 23, 2009]

 

Ljudi jel cemu ovo sto ja pisem. Da nije trud uzalud?

[vojakis 3 Napisano Jun 23, 2009]

Svaka ti cast fico,bravoo.

[lord_oblivion 1361 Napisano Jun 24, 2009]

Nije, ficho, u delirijumu smo pa iscekujemo svaki nastavak izbalavljeni do struka  :-*

Navali !

[ficha007 298 Napisano Jun 24, 2009]

 

    Sreda, 5. oktobar 2005. godine

 

    Ranojutarnji gust saobraćaj ali sam prošao kroz Montreal dosta opušteno. Zaustavljanje pre tunela koji prolazi ispod reke St. Lorenz i gašenje motora da se ne bi pregrejao. Mora da je bilo prešlo 30 stepeni celzijusa. Ural je prešao tačno 2.500km dok je prolazio kroz tunel. Došao sam na put 401 i otišao da doručkujem. Mislim da sam zaslužio. Umalo sam izgubio kontrolu u desnom zaokretu sa glavnog puta. Očigledno sam išao previše brzo ne obraćajući mnogo pažnje na put. Umesto toga sam vizuelno proveravao da li bi restoran blizu zaokreta, bio dobro mesto za malo odmora. Naučio sam svoju prvu lekciju vožnje prikolicom. Nemojte skretati u desno sa velikom brzinom. Usporavanje i otpuštanje gasa dok skrećete desno će samo pogoršati stvar, jer prikolica želi da ide dalje. Više o ovome kasnije. Uspeo sam da dođem do Peterburga i potražim razuman motel. Već je pao mrak kada sam odlučio da se vratim nazd u motel u Koborgu samo da uštedim novac, kada sam primetio da  moje prednje svetlo ne radi. Trebalo je da napomenem da sam napustio kuću sa dugim svetlom koje nije radilo. Problem koji sam istraživao danima, čak slikajući kablove unutar fara i šaljući email-ove o tome momcima u Peterborgu za uobičajenu pomoć.Tako, eto mene na auto putu u mraku po prvi put i bez dugog svetla uopšte. U svakom slučaju, uživao sam u mom prvom krevetu od kada sam napustio kuću.

 

    Četvrtak, 6. Oktobar 2005. godine

 

    Ovo je dan kada sam odlučio da iznenadim momke u Peterburgu, sada zvanom Ural Kanada. I ovo će biti dan kada ću saznati da je prednji far razbijen kamenom, koji ga je pogodio u centar. Jedna dobra stvar u vezi svetala koju sam trebao da napomenem je, da je pokušavajući da odgonetne zašto dugačka svetla nisu radial, Teri naručio nov, identičan far u “Canadian Tire” koji je naš glavni izvor svakodnevnih delova za motore ovde u Kanadi. Želeli smo da probamo da li se problem može rešiti samo zamenom svetla. Kako je lako bilo dobiti zamenu. Sa zadovoljstvom sam podelio mudrost sa Majkom u Peterburgu, koji mi je poželeo dobrodošlicu sa pravom Ural majicom moje veličine, onom sa bokser mašinom na njoj. Ovu ću zadržati za sebe.Pre nego što sam otišao da vidim drugare u “Fowler's Corner”-u, pripremio sam se gledajući promotivni video veoma pažljivo. Ali stvarno nije bilo potrebe jer momci nisu gubili vreme nego su uveli moj Patrol unutra I krenuli na posao. Pokušao sam i ja da zaprljam svoje ruke skidajući zadnju gumu i menjajući filter i ulje. Dok sam ovo radio, Simon, koji je novi Ural momak i Rajan, koji je ekspert za Urale, krenuli su u borbu na nekoliko frontova. Zamene za pokidane vodove goriva, koje nisam čak ni primetio, kao i novi filteri goriva u pravoj liniji umesto starih pod uglom od 90 stepeni, dotezanje šarafa, štelovanje ventila i novo podmazivanje ležišta zadnjeg točka. Simon je odradio zamenu ulja u prenosu, i zadovoljstvo je bilo videti kako je okretao točkove napred-nazad da ukloni koliko je moguće više ulja. Tada su Rajan i Simon vezali dve nove žice do zadnjeg svetla i prednjeg svetla prikolice, koji su iz nepoznatih razloga prestali da rade čim su njih dvojica opravili prednje svetlo. Ideja je bila da će Sergej shvatiti o čemu se ovde radii  bili su savršeno u pravu, ali više o ovome kasnije. Uzgred, ostao sam bez sirene koja je prestala da radi odjednom, pre nedelju dana. Nema problema, imam novu sirenu.  Poželeo sam da radi dok budem prolazio kroz Montreal. Nekoliko slučajeva bi opravdali upotrebu sirene, ali opet, dobra je stvar što je nisam upotrebio. Konačno sam upoznao i Skota koji je bio prvi “Ural momak” sa kojim sam pričao preko telefona u Februaru. Antoni radi na kompjuteru i dozvolio mi je da koristim njihov internet tako da sam bio u mogućnosti da se pozdravim sa Teri i Hailom i kažem im kako sam i šta radim. Na žalost email nije radio za mene, ali je tu uvek zaobilazni put jer sam koristio naš sajt da ostavim novosti i kratke poruke za Teri na MSN. Smešno, ispostavilo se daje ovo tačno postala procedura komunikacije u sedištu Urala u Redmondu. Pa, jedna od težih stvari dok putujete je  nedostatak komunikacije sa vešima kući.Celularni telefon koji sam nosio je jako skup za upotrebu i jedino je dobar za hitne pozive, osim ako imate neki specijalni plan, koji ja nemam. Kada sam otišao u Veliki kanjon od Halifax-a i vratio se u maju ove godine, zatekao me je račun od 1.500 dolara za ta telefon. Da se vratimo dobrim momcima u Peterburgu. Simon je sredio prikolicu jer je vukla u desno, znači da je bila nedovoljno podešena, i zamenio je mlaznice u karburatoru, s obzirom da sam imao problema sa njima. Ponekad je izgledalo da je motor van kontrole dok čekam na semaforu, čak toliko da moram da ugasim motor. U svakom slučaju, saznaću da je problem bio malo ozbiljniji, uz pomoć Sergeja, velikog majstora održavanja i popravki Urala. Ali o toj priči kasnije. Zatražio sam rezervne delove poput: rezervne svećice, filter ulja, zaperak igle, osigurače a oni su mi ih rado dali. Gari je stigao i ja sam video njegov novi Retro. Kakvo lepo parče umetnosti. Obrnuti rukohvati na rezervoaru za dešnjake, ručna kočnica ili panik – kočnica kako je zovu u Severnoj Americi, termink koji sam teško naučio da koristim zbog toga što sam u starijim danima ovu kočnicu koristio na svakom zaustavljanju a ne samo u hitnim slučajevima. Glavni razlog što je veliki broj nas bio zaslepljen od strane kočionih svetala noću, dok smo čekali na semaforu. Ali natrag u Peterburg, bez uzrujavanja. Rajan mi je pokazao da je prednji držač podupirača bio otkačen i da bi trebalo da pazim na to i da su imali problem sa nekim od njihovih Urala takođe. Geri je bio tako milostiv da me pozove na njegovu farmu i dozvoli mi da postavim moj šator na njegovoj svežoj travi preko noći. Na putu tamo ja sam sledio drugi Ural, Gerijev Retro. E to je bio doživljaj. To se dogodilo ponovo sa Rajanom i njegovim Retroom u Severnoj Dakoti, ali kasnije o tome. Pre nego što zaboravim, niko, niti Geri, niti Skot, niti Majk nije mi naplatio ništa. Možda su zaboravili, ali ne verujem, oni su samo sjajni momci.

[drumskalisica 8741 Napisano Jun 25, 2009]

  Svaka cast na pisanju druze, samo nastavi tako !

[ficha007 298 Napisano Jun 25, 2009]

    Petak, 7. oktobar 2005. godine

 

    Ispostavilo se da je ovo možda bio najteži dan na celom putovanju. Počeo je sa malo kiše ujutru. Ona me je podigla na noge rano. Iskočio sam iz šatora. Ali prvo nešto lepo ujutro. Upoznao sam Gerijevu ženu Petru i ispostavilo se da je ona rođena u Berlinu, ili preciznije u Wilmersdorfu, delu bivšeg zapadnog Berlina, mestu koje sam zvao kućom 12 godina moga života. Studirao sam na TUB-u u Šarlotenburgu gradu do samog Wilmersdorfa. E pa sad to je lepo iznenađenje. Oboje su me pozvali unutra da se istuširam, popijem kafu i kasnije doručkujem izvanredan doručak. Bilo je to upravo pre Kanadskog Dana zahvalnosti. Ispalo je da mi je Petra dala nekoliko jednostavnih instrukcija kako da dođem do glavnog autoputa, tako da nisam imao apsolutno nikakvih problema da nastavim put. Ali bio je ovo kraj pozitivnog dela dana. Sipanje goriva na benzinskoj pumpi. Uvek vodim računa o pređenoj kilometraži i koristim moj ručni držač na kojem imam postavljen sofisticirani tabelarni sistem. Koristio sam ga na prethodnim dugim vožnjama, a sada je evoluirao i radi na mnogo načina, u galonima, litrama. Američkim ili Kanadskim. Odmah sam primetio da trošim 10l na 100km. Pomislio sam da skidanje karburatora od prethodnog dana  ima nešto veze sa tim. Možda smo izgubili toliko benzina, ali nisam bio siguran i odlučio sam da to pažljivo pratim na sledećem tankanju. I uz to, ovaj dan je doneo značajan pad temperature. Danas nije nikada išla iznad jednocifrenog broja u Celzijusima ili broja 40 u Farenhajtima. Motor nije hteo da uspori ni malo, još problema, ubrzavao je kao lud. Postalo je gore na mom putu ka Sudburiju, bez obrtnog momenta. Najbrže što sam mogao da idem bilo je 45 km/h i postalo je gotovo nemoguće da se popnem uz brdo. Morao sam da se zaustavim. Motor se gotovo zagušio kada sam probao da ubrzam.  U mome očaju i razmišljanju o dugom vikendu predamnom i o tome da sam u nedođiji, najzabrinjavajuća kombinacija koju sam mogao da smislim je da pozovem Teri, da dobije telefonski broj momaka u Peterburgu. Dobio sam Gerija na telefon. A on je uvek bio od pomoći. Obećao mi je da će stvar ispitati i pozvati i ostale momke, pa mi je rekao da ga nazovem kući za sat vremena. I povrh svega rekao mi je ( a to je nešto što ja obično čujem od Teri, najbolje od svih žena ) da će doći helihopterom, ako je to potrebno, da me izvuče. Sad, nije bitno da li će se ili neće ovo dogoditi, ali je pomoglo u datom momentu. Podiglo me je na noge. Stao sam na sledećoj benzinskoj stanici i sipao benzin, s obzirom da nisam bio siguran koliko sam potrošio. Pretpostavio sam da je ovo bila dobra stvar. Nazvao sam Gerija a on je bio popričao sa momcima. Čuo sam dobre vesti od njega, Patrol je postao bolji, a ja sam zapamtio da se nešto otkačilo dok sam vozio. Ja sam prvo posumnjao na benzin. Ali mi je Geri dao dobar savet da, na primer, skinem rezervoar, prospem sav benzin iz njega, prespem ga u boce Koka kole i potražim prljavštinu u benzinu. S obzirom da je bio mrak, ja sam se opredelio za to na sledećem motelu. Ali opet, razgovor sa njim vratio mi je samopouzdanje. Našao sam motel 60 km pre Sudburija i odseo sam tamo preko hladne noći.

   

    Subota, 8. oktobar 2005. godine

 

    Jutro je hladno. Ima -3 stepena Celzijusovih ili ispod 30 po Farenhajtu. Obukao sam još odeće, i da ne zaboravim da napomenem da su mi momci u Peterburgu dali set zaštite za noge. Stavio sam ih na Patrol pre nego što sam krenuo i to je napravilo veliku razliku. Sunce je izašlo a Ural je radio dobro. Stao sam da popijem kafu i upoznao Paula i kasnije Dena, i siguran sam da će obojica kupiti Ural kod Gerija, s obzirom da sam ja još u Ontariju. Ispostavilo se da Paul zna za Peterburg i da je upoznao neke momke na šouu, iako nije upoznao Gerija. Bilo kako bilo, dao sam mu ideju, i Geri ako ovo čitaš, prodao sam motor za tebe. Novi se problem pojavio. Vozio sam po lepom, dugačkom delu autoputa vozeći se brzinom od 50 – 55 milja na sat i primetio sam vibracije koje su se pojavljivale svake sekunde. Svake sekunde motor se počeo tresti 4,5,6 puta kao da je neko uhvatio ram i protresao ga. To definitivni nije došlo od puta, jer se okvirno događalo u istim vremenskim intervalima. Počeo sam da razmišljam o mojim ranijim danima inženjerstva. Osovina ili kako se na Nemačkom kaže „Gelenkwelle”, trebalo je da bude pomaknuta na krajevima za 90 stepeni. Ili ?  Prilično sam siguran da sam to naučio na fakultetu. Imao sam brdo vremena da sredim misli dok doživljavam landaranje. Pa, držalo me je do posle podne dok konačno nisam razbistrio misli i zaustavio se u malom gradiću pre Sault St. Marie i prelaska u SAD. Ričard i Kris su mi pomogli pridržavajući mi prikolicu dok sam ja poravnavao pogonsku osovinu – krajevi su sada namešteni pod uglom od 90 stepeni jedan prema drugom. Obojica momaka završili su mi pomaganje ne samo držeći prikolicu, već i koristeći moj alat i zavrćući šarafe na svoje mesto. Dosta su se zabavili govoreći da ovo nemaju svakog dana. Kako je bio lep sunčan dan, imali smo dovoljno vremena i sigurno dovoljno pažnje okolnih ljudi. Neki bajkeri pričali su mi priče zašto ovde mora da bude amortizer upravljača, nastavljajući na taj način mnogo godina u istoriju motora. To je bilo dosta zabavno, tako da su nevolje od prošlog dana zaboravljene. A sada sam se nadao da sam rešio problem vibracija. Kako se ispostavilo nisam. Stari problem, stari problem. Prešao sam u SAD pre večeri i sigurno privukao pažnju graničara iz SAD koji su me milostivo propustili  posle razmene nekoliko dobrih rečenica o prikoličarima. Još uvek sam u prikolici imao jabuke iz Nove Škotske koje su mogle da me uvale u nevolju. Našao sam prelep motel i dobio sobu sa „Eagles”-ima. Kao stari nosač cevi uzeo sam je kao dobar znak. Još jedan komentar oko pogonske osovine. Ispostavilo se da, kada sam jednom bio u mogućnosti da je proverim na Rajanovom Retru u Severnoj Dakoti, koji je bio prvi Ural koji sam ikada video u SAD i koji je bio sastavljen jednoobrazno u Redmondu, znao sam za sigurno da su momci u Peterburgu uradili isto. Živi i uči.

http://cdn.bjbikers.com/images/imported/DZ/7l0An_54906201.jpg

 

[ficha007 298 Napisano Jun 27, 2009]

      Nedelja, 9. oktobar 2005. godine

 

      Sunčano je i hladan dan. Ja sam u Mičigenu, vozim po autoputu 28 i još uvek doživljavam stare vibracije. Prelep je dan i po prvi put moja potrošnja je pala ispod 7l/100km. Koristim svaku priliku da sednem na sunce da bi sa zagrejao. Motor je radio stvarno dobro i po prvi put išao 65 milja na sat. Ostao sam preko noći u Superioru. Baterija na kameri je crkla, suviše je hladno.

 

Ponedeljak, 10. oktobar 2005. godine

 

Sada je Dan zahvalnosti u Kanadi a evo mene sada u SAD-u i sada je Dan Kolumbije. Veoma je maglovito jutro. Morao sam da obučem moju kišnu opremu. Magla nije samo vlažna već je i hladna. Uopšte mi nije prijatno. Nastavljam da se krećem autoputem br.2  i ti ću raditi sve do Redmonda. U Grand Rapidu, Minesoti, sunce se pojavilo. Zaustavio sam se u Dear Lake-u na doručku i počeo se pitati da li ima nešto drugo što mogu da uradim kako bih smanjio vibracije. Tako da sam stao na sledećem odmorištu proveravajući i pritežući veze. Takođe sam nivelisao prikolicu malo bolje, malo podešavanje tamo gde smo stali pre dva dana. Još jednom sam napravio pauzu u odmaralištu, seo na sunce i zapalio svoju prvu cigaru. Prelepo je, lišće pada. Ovo je na kraju svega bio dobar dan i isplanirao sam da danas putujem 500km. Nazvao sam Teri da mi nađe adresu dilera u Minotu, Severnoj Dakoti, što mi je usput. Kako je lep bio zalazak sunca kada sam se zaustavio u motelu da prenoćim.

 

Utorak, 11. oktobar 2005. godine

 

Ovo je veoma lepo jutro. Kako sam došao u motel kasnije prethodne večeri, nekako sam umoran danas. Pre doručka u Rubiju, prešao sam 120km. Dobio sam malu prehladu ovoga jutra i trebalo je da odem na odmor ranije, ali ipak nije bilo prave prilike. Sa jajima i prženom slaninom pokušao sam da se ugrejem i odlučio sam da danas usporim. U Minotu sam iskoristio prvu priliku da sipam gorivo i ušao sam u razgovor oko vožnje motora kada je hladno kao što je tada bilo. U svakom slučaju, pitao sam za put ka dileru „K&H Golf Cars”  u Severnoj Dakoti i imao sam sreće. Morao sam da siđem na prljav put, koji je Patrol podneo dobro, samo se malo ublatnjavio. Našao sam ih relativno lako. Rajanovi roditelji su ok, dozvolili su mi da se ugrejem i napravili su mi kafu. Rajan je tada krenuo na posao i pomogao mi da sredimo ponovo pogonsku osovinu onako kao što su je momci u Peterburgu postavili. Lepo je bilo biti u mogućnosti da vidiš izbliza njihova dva Urala, jedan Retro i jedan Gear Up i kako su bili pripremljeni u Redmondu, s obzirom das u ih dobili kao i ovaj. Dobio sam pravu stvar iz Rusije dva puta, sa prikolicom montiranom bočno, na levoj strain kutije, i ja sam ih sastavio sa samo običnim osećajem. Takođe mi je pomogao da stavi stare mlaznice unutra iz čiste dosade. Nadao sam se da će mi ovo pomoći oko dosadnog visokog brujanja prilikom rada u leru dok čekam na semaforu. Ujutro je izgledalo dobro, ali posle vožnje od možda sat vremena, postalo je veoma teško u gradovima duž puta. Jedina dobra stvar je da autoput 2 nije baš popularan, to jest nije bio popularan dok ja putujem po njemu. Upitao sam Rajanovog oca koliko sam dužan, ali on nije teo da prihvati nikakav novac. Umesto toga mi je ponudio da ostanem preko noći kod njih. Takođe sam video novinski članak o Uralu gde su imali kvar na njemu. i video sam sliku Ilaja po prvi put. Pre nego što sam otišao promenio sam ulje u motoru i menjaču kao i filter ulja. Rajan i ja smo tada otišli do najbliže banke sa naša dva Urala, njegovim Retroom i mojim Patrolom. Dok smo napuštali njihovo imanje, Rajan mi je dao priliku da posmatram njegove napredne vozačke sposobnosti. Uspevao je da drži prikolicu podignutu sve dok nije došao do glavnog puta. To je bilo zaista impresivno. Uzgred, dozvolio mi je da vozim Retro, to je bilo iskustvo. Primetio sam koliko je bio mirniji u poređenju sa mojim Patrolom. Nisam mnogo razmišljao o tome dok mi Sergej nije rekao da zupčanik alternatora nije dobar i da je sada problem takođe rešen, ili bolje sada sam mogao da čujem i druge stvari ali više o tome kasnije. Rajan i ja smo se pozdravili pred bankom i ja sam im još uvek zahvalan za doprinosm mojem uspešnom pokušaju da pređem zemlju na Uralu. Hvala momci.

[drumskalisica 8741 Napisano Jun 27, 2009]

  Evo i od mene par primeraka Urala :

  1. Ural GS

  2. Ural Pustinja

  3. Ural Vorona ( Vrana )

[drumskalisica 8741 Napisano Jun 27, 2009]

  I takodje evo jedne prikolice " Veloreks " za Jawu :

[lord_oblivion 1361 Napisano Jun 27, 2009]

A gde je ova?  :-* :-* :-* A jel' slucajno na prodaju? 

[ficha007 298 Napisano Jun 29, 2009]

    Sreda 12. oktobar 2005. godine

 

    Počeo sam da pišem o tome kako se dan pre završio. Nisam uspeo da stignem do Vilsona. Dobra vest je slika ispod, koju sam uspeo da snimim dok sam još uvel bio na putu tako kasno. Loša stvar je što sam morao da vozim prilično vremena noću. Na nesreću motel do koga sam prvog došao posle zalaska sunca je bio pun. Sat kasnije dovezao sam se do sledećeg već u velikom mraku. Nije imao svetla, tako das am ga promašio. Zbog toga ne volim vožnju noću na motoru, a pored toga mi je bilo veoma hladno i po prvi put morao sam da obučem moj grejani prsluk da se ne bih smrzao do smrti. U svakom slučaju pre nego što sam zaustavio motor i pre nego što sam skinuo kacigu, rukavice i šta god još, automobile se zaustavio do mene, i čovek je uspeo da izađe iz auta i uđe u kancelariju tako brzo da sam prosto bio zapanjen sa tim. Pretpostavljam da je zato moje prvo pitanje bilo, momci da li imate još uvek slobodnih soba. Odgovor je bio: “Zavisi od toga šta čovek odabere”. Nije mi značilo, dobio sam poslednju sobu za noć. Vlasnik i ja smo imali sjajan razgovor posle. Pokazao mi je  svoj prelepi Harli a ja sam mu ponosno pokazao moj motor i prikolicu napravljene od visokokvalitetnog ruskog čelika i otprilike iste težine kao i Harli, i to za četvrtinu cene. Sledeći dan je bilo toplije ali vetrovito. Želeo sam da idem na sever, ali sam se okrenuo, s obzirom da mi vetar nije dozvolio da idem brže od 45 milja na čas. A pri toj brzini sam dan ranije primetio da moja bočna ogledala vibriraju suviše tako da nisam mogao da vidim ništa u njima iza mene. Znajući ovo pokušao sam da izbegnem ovu brzinu duži vremenski period ako je to bilo moguće. U svakom slučaju nazad na auto put 2 ponovo, što je i bio moj plan od početka, svejedno. Još uvek je bilo daška vetra sa leve strane a ja sam ostao bez goriva s obzirom da sam ga sada trebao više od uobičejenog, zbog jakog vetra. Imao sam rezervni kanister okačen na stranu prikolice, tako da nije bilo ništa strašno. Na sledećoj benzinskoj pumpi naručio sam doručak. Kupio sam baterije za moj karburator balanser, i pretpostavljama da sam kada sam pritisnuo dugme da ga upalim, stisnuo suviše, pa se, kada sam ga odložio, pretpostavljam upalio sam od sebe i ostao upaljen dok se na nesreću baterija nije istrošila. Krenuo sam ka Roki planinama sa, sada veoma snažnim čeonim vetrom. Put je vlažan kao i moje pantalone, ali se osećam sjajno i ubeđen sam da ću da dođem do Roki planina. I uspeo sam. Prošao sam Glacijer nacionalni park ( izvinjavam se što nema poređenja sa našim sjajnim kanadskim Roki planinama ) na putu ka vodopadima Kolumbija, i prijavio sam se u motel gde sam obrijao moju bradu.

[ficha007 298 Napisano Jun 29, 2009]

 

    Četvrtak 13. oktobar 2005. godine

 

    Hladno je, vozeći ovo jutro. Krenuo sam ka Libbiju ali sam morao da stanem i obučem moj prsluk. Tek je iznad tačke smrzavanja. Počeo sam da kontrolišem plan puta i došao do zaključka da ću verovatno doći od Redmonda u nedelju, što znači nedelju dana unapred od planiranog. Ali mi je drago da sada imam dobre šanse da stignem tamo čak ranije. Bolje ranije nego da ne stignem tamo nikako. Kiša je u najavi za sutra pa sam odlučio da danas putujem dokle god je lepo vreme. Autoput 2 me je odveo kroz Spokejn, gde sam zalutao i završio u gradu. Sećam se razgovora koji sam tamo vodio dok sam vozio. Neki momak je povikao za mnom: „Da li je to Ural?“ a ja sam odgovorio: „Naravno da jeste“. On je rekao: „Čuo sam za njega ali nikada nisam video neki.“, a moj odgovor je bio:“Verujem ti“. Međutim nije bilo vremena za duži razgovor, jer me je saobraćaj terao napred, ali je ovo samo jedan od mnogih slučajeva gde su razgovarali lepo sa mnom. Moram da napomenem ovde da mi je ponekad to išlo na nerve. Prošao sam sve od onoga: „Mogu li da pogledam tvoj motor“ do onoga „a kakav je OVO motor“. Možete misliti, da dok sam se svojski trudio da moje misli ostanu fokusirane ili na moj motor, moje stvari, moj novčanik, ili sam se trudio da ne prospem benzin, druga vrsta komentara je bila manje dobrodošla. Pa sam odlučio da ne odgovaram na svako pitanje upućeno mi na otvorenom i ne uvek adresovano na mene. Uzgred, u Kanadi je najčešće pitanje bilo: „ Koliko je star?“ a iznenađujuće je da je isto pitanje postavljano i u francuskom delu Kanade takođe. Pa sam odgovarao:“ Potpuno je nov“ ili „Star je 8 nedelja“ ili „U stvari proizveden je ove godine, 2005.“  Verujte mi da sam dobio mnogo začuđenih pogleda nego što možete da zamislite, tako da sam pokušao da ispričam priču o Uralu deo po deo. Najzad, pokušao sam različite strategije da bih skratio priču pa sam jednostavno govorio: „1939“. Tada sam konačno dobio mig dubokog poštovanja. Planine su divne. Lako sam se vratio na autoput 2 ostavljajući varoš Spokejn i zaputivši se ka Vilburu. Uspeo sam da dobijem zadnju sobu. Motel preko puta je bio pun. Dobio sam odgovor da je sezona lova, i otprilike svako je tamo napolju u lovu. To me je učinilo gladnim, pa sam nakon što sam se smestio uzeo moj Ural da napravim krug po gradu. Pretpostavio sam da Montana nema zabranu vožnje bez kacige pa sam je zajedno sa potkapom ostavio.

[ficha007 298 Napisano Jun 30, 2009]

    Petak, 14. oktobar 2005. godine

   

    Napuštam moju sobu i krećem da pakujem Ural. Kamionet staje pored i starija, ali veoma uznemirena i dobro držeća je izašla napolje. Započeli smo konverzaciju o Uralu. Ispostavilo se da je ona tražila tricikl a nikada nije razmišljala o prikolici. Proveli smo narednih 20 minuta pričajući a ja sam na nju preneo svu moju pozitivnu energiju sa zadnjih dana vožnje.Shvatio sam tada, da sam morao da napravim listu, s obzirom da je mnogo lepih prednosti u vožnji Urala. Prvo zadnjica, upitala me. Kad malo razmislim, primetio sam da kada sedim upravo sada, kucajući na mom računaru, boli me zadnjica. Bilo kako bilo, vozio sam preko Njufaundlenda i dobio sam upalu zadnjice. Vozio sam V Stara preko Kanade i nisam imao problema osim upaljenog grla, koje sam popravio u Vancouver Islandu pri povratku. Ural mi nije prouzrokovao bol nigde, što je iznenađujuće. Nije izgledao udobno kao niski, lako upravljivi, nagnut nazad čoper, ali verujte mi da ja nisam seo nikada nigde na nešto udobnije, čak ni na moj Road Star. A možeš zadržati pogled na putu i uživati u okruženju, koje, moram da kažem, je bilo najznačajnije pozitivno iskustvo. Ne skidate pogled sa puta, ali šta ima veze, ako možete da se opustite od konstantnog traženja džombi i rupa po površini puta. A tu je još toga, kao što su tople čizme, ali o tome posle. Započeli smo razgovor o kolenima i rekao sam joj da se moja kolena klimaju previše od svog onog fudbala koji sam igrao u prošlosti i zato što sam ih mnogo razdrmao. Zaustavljanje motora od 335 kg je zaista teško, i spuštanje dole na jedno koleno je uvek briga, iako me moje levo koleno nije izdalo dok sam zaustavljao moj motor. U svakom slučaju, neko ne mora da brine o vožnji Urala. Čak i guranje teškog motora unatrag, može neki put da bude izazov, ali opet, rikverc kod Urala čini ove poteze lagane poput povetarca. Setio sam se dana kada sam odvezao Patrol dole do vodopada u Halifax-u po prvi put, u četvrtak veče kada su se bajkeri družili u Perksu. Nisam morao da kažem ništa kada sam parkirao moj Ural u rikverc. Rikverc je odradio celu priču. Da se vratim na gospođu u kamionetu. Dao sam joj Ural web-sajt i ostavio je u velikim utiscima. Kakva prelepa vožnja, jesen je skroz okolo a planine su toliko lepe. Išao sam preko mosta i evenutalno do doline reke Kolumbija, i bio sam toliko zapanjen lepotom voćnjaka.Toplo je ponovo i počeo sam da skidam delove odeće. Što je bilo greška, što je trebalo da znam, ali sada plaćam za to skupo. Pa sada sedim ovde sa jakom prehladom, dok pišem ovo, nadajući se da ću biti bolje kada budem krenuo ka istoku ponovo. Uzeo sam torbu sveže ubranih jabuka i ostavio tri dolara u predviđenom slotu. I to u je bilo u oštrom kontrastu sa plaćanjem benzina unapred. U svakom slučaju, osećao sam se kao da sam kod kuće u Novoj Škotskoj, gde ljudi još uvek veruju jedni drugima. Pio sam kafu i jeo moju prvu čokoladnu pitu od kada sam napustio kuću. Još nije padala kiša. Voćnjaci su me podsetili na dolinu Okanagena u britanskoj Kolumbiji. Približavam se Sijetlu, saobraćaj se definitivno povećava. Izgubio sam se i nekako promašio silazak sa autoputa 2 na broj 522. Umesto toga, morao sam da dođem do broja 9 južno i konačno dođem do puta 522 na ovaj način preko puta 202. Kiša je počela da pada jako dok sam bio na benzinskoj stanici. Dobar tajming, skoro sam stigao. U prodavnici biciklova u Redmondu, koja je još uvek bila otvorena u Subotu kasno popodne, upitao sam za put i konačno sam došao u sedište Urala u Severnoj Americi, Redmond, Vašington. Bilo nam je potrebno tačno dve nedelje da dođemo tamo.

 

[ficha007 298 Napisano Jul 2, 2009]

 

Nesto za Dzolaju ;)

[lord_oblivion 1361 Napisano Jul 2, 2009]

Nove Jawe sa prikolicom :

[ficha007 298 Napisano Jul 5, 2009]

 

  Posle duze pauze nastavak price

 

  Utorak, 19. oktobar 2005. godine

 

…i ja sedim ovde u Komfort Inn-u u Kirklendu, u blizini Sijetla, pišući ovu priču. Još uvek ima mnogo za reći o vožnju Urala. Na primer, upravljanje Uralom pri ubrzanju i usporenju. Kretanje prilikom zaokreta u levo, ubrzavanje i usporenje pri kretanju u krivini. Prikolica nastavlja da se kreće i pomogne vam da se skrenete u levo prilikom usporavanja u krivini. Sa zaokretom u desno radite isto samo suprotno. Usporite pre krivine, a u krivini ubrzajte i još jednom će vam prikolica pomoći, ovoga puta zaostajući iza, pomažući vam da okrenete desno dok ubrzavate u krivini. Ovo radi stvarno dobro. Ono što ne treba da radite je da uđete prebrzo u desni zaokret. Ako morate da usporite u desnom zavoju, prikolica će biti kontraproduktivna i radiće protiv vas. Najopasnija situacija je da dok se sve ovo događa, vi idete nizbrdo. Budite veoma oprezni sve dok vaš osećaj ne savlada te pokrete. Moje samopouzdanje raslo je iz dana u dan. Počeo sam da stavljam moje noge gore, desnu na vrh prednjeg podupirača, levu na vrh štitnika motora, razmišljajući da treba da dizajniram i konstruišem nešto prikladno za ovu vrstu „lenji momak“ vožnje. Šta mislite o nekoj vrsti rešetke na vrhu cilindara da se zagreju rukavice. Uvek je puno vremena za razmišljanje kad vozite duge ture. Nekada su tu i problemi a ponekad izgleda da oni narastaju, ali još nedovoljno ozbiljno da bi mogli zaustaviti mene i moj Ural od dolaska na našu destinaciju polovinu hiljada milja kasnije. Ali oni nadiru bez obzira da li ste ili niste sposobni da utvrdite uzrok. Sergej koga sam upoznao u međuvremenu, radi upravo tako. On uporno dijagnostikuje problem, za koji sam ja mislio da potiče od karburatora. Levi cilindar gubi kompresiju. Po Sergeju, koji je počeo da radi na mom Uralu, odmah rano ujutro u ponedeljak 17. oktobra, i njegovim rečima „nije dobro“. On je bio jedini prisutan u jutarnjim časovima u ponedeljak, ali sa te tačke, uzimajući u obzir da sam još uvek morao da se vratim kući vozeći istu udaljenost, u verovatno još hladnijim uslovima, on je bio i jedini koga sam zaista trebao. Znao sam njegovo ime, predstavio sam se takođe, pokazujući na Ural parkiran napolju i na mapu Severne Amerike u kancelariji zgrade. Ljubazno me je zamolio da sednem za, što će se kasnije pretpostaviti, Džejsonov sto, i ubrzo posle što se predstavio uterao je moj Ural u njegovu radnju. Nisam više mogao da sedim i uskoro sam se pridružio njemu i mome Uralu napolju. To je bio i Sergejev rođendan, a sada znam da on voli „majku“ Rusiju i njegovu familiju i prijatelje u Irbitu veoma mnogo.Takođe je zamenio slavine i ponovo rekao „nije dobro“. Dodao je neka poboljšanja  kao što je „T“ prekidač za isključivanje dok je radio na ležištima ventila u levom cilindru. Onda mi je rekao da je motor suviše bučan i zamenio mi zupčanik alternatora sa novim. Još uvek je bilo malo buke, rekao mi je, ali će to nestati, kada novi zupčanik proradi. Pa, nisam mogao da čujem nikakvu buku. U stvari, sada čujem razne druge vrste buka, a vratiću se sa Sergejem na nezdravu buku koja je dolazila iz prednjeg točka, i za koju sam uvek sumnjao, ali je nisam mnogo čuo ili sam je retko čuo. Bilo kako bilo, sada ću biti u mogućnosti da vozim kući, bez čepova za uši, a pre ovoga sam pomislio da je to način vožnje sa Uralom. Sergej je stavio novu gumu na zadnji naplatak i Uralov veliki vetrobran, koji će mi pomoći puno u vožnji kući i zahvaljujući Denisu, slagao se sa bojom moga zelenog Urala savršeno. Moj rezervni vetrobran koji sam uzeo sa mog Savadža, dan pre nego sam otišao, nije bio dovoljno dobar da mi pokrije ramena, koja su dobrim delom bila izložena zimi ovde. Takođe je trebao da mi održava prste toplim da bi se mogao vratiti bez instaliranja grejanih ručki. Pre nego zaboravim, Sergej je rešio moj problem sa žicama. Prema njemu žice su bile ispreturane. Sada su dodatne dve žice istorija, a Sergeju je trebalo minut da reši problem. Lepo je bilo gledati kako Sergejeva ekspertiza mog Patrola odmiče. To je napravilo vrednim moj put. I moram da kažem da se Ural bolje ponašao nego što sam mogao da zamislim. Naučio sam da Ural treba nekoga ko ga pazi sa velikom dozom razumevanja, znanja i iskustva a on će to vratiti vlasniku. Ako je sve urađeno profesionalno, dobićete motor kao ni jedan drugi. Mislim da je to moje konačno razmišljanje a mi ćemo učiniti sve najbolje u budućnosti i ništa manje sa svim Uralima koji dolaze našim putem preko Atlantik Kanade i zahvaljujem se Sergeju na tome. Takođe zahvaljujem mojoj dragocenoj ženi Teri i mojoj voljenoj ćerci Haili, bez kojih se ovo ne bi moglo ostvariti. Sada ću se pozabaviti mojom hladnoćom i radovati se susretu dilera i trening časovima sledeće nedelje kao i Redmond Ural posadi, Madini, Džejsonu, Pam, Tini, Robertu, Dennisu, Sergeju i svim kako bi Roberto rekao, amigosima koje nisam još sreo, pre moga Patrola. Biću na putu ponovo sa vetrom u leđima, krećući se na istok. Živeli svim Ural fanovima tamo negde. Hvala.

 

 

[ficha007 298 Napisano Jul 7, 2009]

 

  Ala je natovaren ;D ;D ;D

[lord_oblivion 1361 Napisano Jul 7, 2009]

Pa, za to i sluzi  ;D

[kochaMatori 1108 Napisano Jul 7, 2009]

hebes mi sve al ja cu ovo nekada voziti 

[dzolaja 88 Napisano Jul 8, 2009]

 

Nesto za Dzolaju ;)

 

Ih  bre propast 

 

bice kad tad

[ficha007 298 Napisano Jul 10, 2009]

 

Evo necega novoga. Skuter Malaguti 400cm3 sa prikolicom ;) ;)

[lord_oblivion 1361 Napisano Jul 10, 2009]

Ne moze se bez Velorex-a jos uvek