Prikolica

[kochaMatori 1108 Napisano Jun 6, 2009]

E majstore, bravo za temu Ja sam takodje dosta vremena proveo na net-u istrazujuci na temu "prikolica" i nosio se mislju da pokrenem temu ali ne nadjoh vremena a da to ne bude puko stavljanje linkova. Zato, neizmerno hvala.

 

Inace prikolica je ideja na koju je dosla moja supruga. Zbog ranije prelezane virusne infekcije Vertigo Vestibularis (jake vrtoglavice) sa mnom na motor seda samo tu u lokalu a od dugih putovanja ima strah. Kaze, jedino bih pristala da se vozim s tobom ako zakacis onu prikolicu pa u njoj...

 

I tako ja onda krenuo da istrazujem sta, gde, kako, koliko....i do sada, koliko sam shvatio postoje dve otezavajuce stvari za prikolicu. Jedna je cena same prikolice i adaptacije postojeceg motora ili kupovina novog sa prikolicom. Npr. tog impresivnog Urala.

 

Medjutim, druga, na neki nacin otezavajuca stvar za prelazak u prikolicare jeste tehnika voznje. Tu se radi o sasvim drugacijim principima upravljanja pa bih voleo da neko o tome nesto vise napise, posebno ukoliko poseduje licna iskustva.

[ficha007 298 Napisano Jun 6, 2009]

 

Trudicu se da neke tekstove vlasnika Urala prevedem na srpski jezik tako da bi se mogla videti i njihova iskustva u voznji ovih motora a koja mogu posluziti zainteresovanima ovde de steknu predstavu kako voziti takve motore.

[ficha007 298 Napisano Jun 7, 2009]

 

Evo jos jednog teksta. Napisali su ga Mike and Angie, Gananoque, Ontari.

Originalan tekst je na linku: http://www.imz-ural.com/community/myural20051204.htm

 

Evo prevoda. Uzivajte.

 

PRVA ZIMSKA VOŽNJA

 

by Mike and Angie

 

Subota, 26. novembar 2005. godine. Probudili smo se ovoga jutra da bi videli da je 10cm snega napadalo preko noći. Ovo bi bio uobičajen razlog za dreku od strane pisca redova ali je danas ipak drugačije. U stvari radovao sam se snegu kako bih mogao provozati Ural i videti kako se ponaša u zimskim uslovima. I tako nakon što sam očistio put i stazu isterao sam motor iz garaže i ušao unutra da se obučem za vožnju. U početku sam planirao da u prikolicu ubacim nešto teško kao balast ali je, dok sam se oblačio Hektor počeo da se propinje i cvili jer je znao da ću da idem napolje na vožnju motorom. Nisam imao srca da ga ostavim unutra, tako da je postao jedno sretno kuče koje me je pratilo napolje.

 

Iz nekog razloga, moj digitalni aparat „insistira“ na automotskom podešavanju osvetljenja svaki put kada slikam nešto pod  jačim svetlom, tako da iako izgleda da su slike slikane po mraku u stvarnosti nije tako. Vreme je bilo oblačno, sa lakim vetrom i temperaturom od -3 stepena celzijusa, ali smo bili obučeni za svaki slučaj. Ja sam imao toplo donjerublje, električnu košulju, majicu, jaknu sa kapuljačom, motoraške pantalone, zimske rukavice, dva para čarapa, vodonepropusne čizme i zatvorenu kacigu, dok se Hektor opredelio za svoj uobičajeni krzneni kaput da ga ugreje. Iako se nalazio u hladnoj garaži, nekorišten, skoro nedelju dana, Ural je startovao odmah na pun čok a potom smirio na svoj uobičajeni radni takt.

 

Uprkos debelom sloju snega u mojoj ulici, uspeli smo da dođemo do glavnih ulica grada bez problema. Prvo zaustavljanje bilo je na benzinskoj pumpi gde smo dobili prvi od mnogih komplimenata slučajnih prolaznika. Vlasnik karavana u pozadini slike bio je apsolutno zapanjen što smo izašli napolje na vožnju po ovom vremenu. Video je Hektora u prikolici, dok smo točili gorivo pa se nasmejao i upitao: „Da li se zabavljamo danas?“. Kako kombinacija Ural/Hektor uobičajeno privlači mnogo pogleda okoline u saobraćaju na ulici, nisam se morao brinuti da nećemo biti primećeni od slučajnih prolaznika kako budemo prolazili. Svi su gledali u nas kada smo prolazili pored njih.

 

Napustili smo grad i uputili se prema Parkway-u sa namerom da stanemo u veleprodaji robe Lighthouse LCBO da kupimo vino za večeru, ali je duvao hladan, jak vetar preko vode duž puta. Moja moto oprema izdržavala je sve tako da sam se opustio te smo skrenuli ka oblasti za odmor kako bi napravili par fotografija pre povratka u grad i potrage za manje vetrovitom rutom. Morao sam izdržati i vratio sam se sa više osmeha nego kada sam kupio motor... ponekad je teško biti stalno popularan.

 

Naravno da sam morao Hektoru dozvoliti izlazak iz prikolice i ludiranje pre povratka, jer je to bio njegov prvi sneg u sezoni, i on je bio suviše željan da izađe i da se igra na njemu. Kada je bilo vreme da se krene otkrio sam prvo pravilo u zimskoj vožnju Urala – dokle god je motor u pokretu dok se nalazi u dubokom snegu, trakcija nije problem. Početna kretnja po paljenju motora je teška i zahteva od vas malo rada polugom menjača, rada telom i upravljačem dok se ne postigne neka pristojna brzina za kretanje. Sada znam zašto Ural ima tako dugačku prvu brzinu – baš je od pomoći kada vozite pri maloj brzini po teškoj, mekoj površini puta. Nekoliko opreznih pritisaka na kočnicu rezultiralo je da prednji disk na motoru dovede do „zatvaranja“ prednjeg točka i pravolinijskog kretanja motora bez obzira na sve kontre volanom, tako da je danas zadnja kočnica mnogo više odrađivala posao a prednja se koristila samo kada je to bilo apsolutno neophodno.

 

Uralove fabričke gume imaju dovoljno dobro prianjanje i čini mi se da obavljaju dobar posao na snegu i lapavici. Nisam iskusio nikakav gubitak trakcije dokle god spojnice nisu začepljene i dokle god je brzina kretanja bila u razumnim granicama u delovima gde nije bilo klizanja.

 

Kada smo otišli iz Parkway-a i sa vetra, odlučio sam da krenem na kraću turu putem HWY2 na istok,  krećući se nekim sporednim putevima koji vode oko severnog kraja grada. Saobraćaj je slab i ostvarili smo prosečnu brzinu od oko 70 kmh na putevima kao što je ovaj.Ovo je Station Road koji prolazi pored železničke stanice i završava na putu  HWY32 otprilike 2km severno od grada. Odmah pošto sam napravio ovu fotografiju kamion železničke službe došao mi je sa leđa, a vozač me je pogledao pogledom koji je jasno i nedvosmisleno govorio da misli da nisam normalan. Pa dobro, u redu, nije svako fanatik.

 

Kada smo se vratili u grad, spazio sam prazno parking mesto preko puta ulice ispred Home Hardware store. Ural+sneg+ mesto za parkiranje=ZABAVA. Proveo sam dobrih 10 minuta u klizanju i okretanju malom brzinom, sve zahvaljujući saobraćaju koji se odvijao u blizini. Hektor je bio malo uplašen i držao se na dnu prikolice odbijajući da se popne čak i kada sam ga zvao snimajući ovu fotografiju. Morao sam da  napravim pauzu kada je motor počeo da se ponaša grubo pri malom gasu. Prvo sam pomislio da se pregrejao, ali kada sam bolje pogledao utvrdio sam da je filter za vazduh blokiran solidnom količinom snega. Trebalo mi je nekoliko minuta da ga očistim i omogućim da se motor ohladi malo pre nego što sam ga startovao radi još zabave.

 

Strašan momen dogodio se kada smo privukli pažnju momka koji je čistio sneg ispred prodavnice sa ralicom. Došao je po potu i krenuo pravo na nas. Pomerio sam se sa njegove putanje ali je presekao put. Nastavio je da prilazi i u zadnjem momentu nas je mimoišao i zaustavio se na mestu za parkiranje pored nas. Pogledao sam u kabinu, očekujući da budem počašćen sa ljutim pogledom, ali sam bio iznenađen kada sam video starog prijatelja koji se smeje, pokazujući na Hektora i mašući nam. Mislim da je samo hteo da iz blizine pogleda cool psa u prikolici.

 

Vozili smo kroz grad i prošli smo preko reke, pa onda krenuli ponovo ka gradu sa druge strane. Tu je bio put koju sam hteo da istražim još prvi put kada sam ga ugledao vozeći moj stari Dnjepar, ranije ove godine. Radi se o šljunčanoj podlozi i ima znak „ćorsokak“ na početku, ali mi se činilo da ide daleko. Bio je vredan pogleda, naročito zbog toga što smo mi bili prvi koji smo nameravali da  se krećemo njim ovoga jutra. Uralu se to svidelo, pa kao ruskom motoru duboki sneg. Moje dupe se radovalo i bilo je apsolutno sjajno voziti po pustinjskom putu u sred zime. Hektor mora da je pomislio da nisam normalan. Nastavio je da gleda u mom pravcu sa ušima podignutim duž celog puta. Prošlo je dosta vremena od kada sam se ovako sjajno zabavljao po zimi.

 

Motor je u dubokom snegu držao pravac pravo kao strela, tako da sam morao da stanem i snimim naše tragove. Vozili smo lagano u trećoj brzini oko 50kmh, uživajući u vožnji. Postao sam nevaljao kada sam stekao samopouzdanje, i završili smo vožnju plašeći jednog momka na ATV koji je vozio svojim putem. Ispostavilo se da se duž ovoga tihog puta nalaze četiri kuće i kada smo se odjednom pojavili u punom klizanju, iza ugla i mimoišli se sa njim u oblaku snega, totalno je ostao bez teksta. Umalo da padne sa svog ATV-a koliko je bio uplašen.

 

Put se završio par km dalje, tako da sam ja okrenuo motor i pustio da Hektor izađe na još jedno ludiranje i slikanje. Umalo da se zaglavim kada je trebalo da krenem. Ural je ukopao svoj zadnji točak, i video sam da ga vrti u prazno kada sam pokušao da krenem. Ubacio sam u rikverc i krenuo nazad pre nego što se ponovo ukopa, kada sam shvatio da se nalazimo na nekoj mekoj, nekorišćenoj šljunčanoj podlozi. Ubacio sam ponovo u prvu brzinu i lagano otpustio kvačilo ali je on nastavio da se vrti i ukopava sve dublje. Taman sam se spremao da siđem i povučem ili poguram motor do čistine kada je guma zahvatila malo tvrđeg šljunkai motor je krenuo napred. Kada smo prešli nekih par metara bili smo na sigurnijem putu i krenuli smo. Mislim da ću da pozovom telefonom moga prijatelja, dilera Urala da mi ekspresno isporuči zadnje zimske gume.

 

 

Ponovo smo došli u grad još jednom ali nisam još bio spreman da odustanem pa smo krenuli dugim putem na sever sve do reke St. Lawrence. Ali sada je bilo oko 9.30 ujutro i mnogi ljudi su bili ispred svojih kuća i čistili sneg tako da je Hektor pobrao mnogo simpatija kada smo prolazili pored njih. Prestao sam da brojim koliko smo osmeha dobili kada smo danas krenuli na vožnju. Činilo mi se da moja leva ruka provodi dosta vremena u vazduhu otpozdravljajući na pozdrave. Bilo kako bilo, želeo sam da idem pravo do rive na još nekoliko fotografisanja ali je vetar bio toliko jak da sneg koji je nosio sa sobom stvarao skoro nemoguće uslove. Došli smo blizu broda koji se nalazio pored gradske javne kancelarije na zadnje slikanje pre povratka kući. Hektoru je počelo da bude hladno i ostao je pod svojim ćebetom u nosu prikolice.

 

Nekih 24km posle odlaska vratili smo se u garažu. Pustio sam Hektora u kuću da se ugreje a ja sam očistio sneg i so sa motora. Iznenađen sam koliko su točkovi bili začepljeni snegom. Snega i lapavice bilo je svuda ali motor se i dalje vozio kao da je normalan letnji dan na suvom pločniku. Impresioniralo me je kako je ovaj motor lako voziti u svim vremenskim uslovima. To je ATV među motorima.

 

Sledeći put ću da jednu stvar radim češće – proveravam zadnje svetlo. Siguran sam da vozila iza mene nisu mogla da vide niti jedan signal svetlima niti svetla kočnice. Da smo bili primećeni od strane policije verovatno bi nas uklonili sa puta i održali lekciju o važnosti svetala na vozilu. Sledeći put ću biti mnogo oprezniji. I toplije ću se obući. Iako sam bio slojevito obučen počeo sam da osećam hladnoću kada sam došao kući. Definitivno ću od Deda Mraza tražiti da mi donese snežno odelo. Tada ću moći da izlazim cele zime napolje i igram se na po snegu sa mojom novom igračkom.

 

[ficha007 298 Napisano Jun 7, 2009]

 

  Ala sam pajser. Omaskom sam pustio tekst bez jos nekih slika. Ispravljam gresku. Evo i ostatka slika.

[ficha007 298 Napisano Jun 7, 2009]

 

Evo jos nekih slika.

[lalajko 1908 Napisano Jun 7, 2009]

Drugar, kako god, svaka ti cast na trudu!

[lord_oblivion 1361 Napisano Jun 8, 2009]

Car si, svaka ti cast !

A ovaj tekst sa Hektorom je odlican.

[ficha007 298 Napisano Jun 8, 2009]

 

"Mene ako se sete za dan bezbednosti sete se, ako ne nikom ništa. Najveće zadovoljstov biće mi što sam jednu grupu ljudi izveo na pravi put..." :D :D

 

[dingdong 15 Napisano Jun 8, 2009]

evo malo drugacijih sidecar-ova

[ficha007 298 Napisano Jun 8, 2009]

 

Novi tekst. Originalni link: http://www.imz-ural.com/community/myural08.htm

Kako je on bez nekih slika dao sam sebi slobodu pa ubacio neke.

Pozdrav za sve clanove BJB.

 

MAŠINA NAPRAVLJENA DA TRAJE VEČNO

 

by Walther in Stockholm

 

Sve je počelo pre oko šest meseci, kada smo ja i moj prijatelj Egil sa kojim stanujem, surfovali internetom na našim laptopovima u našoj dnevnoj sobi. Dok smo surfovali, pričali smo jedan sa drugim a u pozadini naš TV bio je namešten na „Discovery“ kanal. Odjednom prijatelj mi je rekao da pogledam TV. Na njemu se nalazi stari BMW R75 sa prikolicom, iz II sv. Rata. Kratko su pričali o njemu i pokazali nekoliko lepih fotografija motora, pa smo ja i Egil počeli da pričamo o motorima. Egil mi je rekao da mu je jedan od dečačkih snova da ima BMW prikoličar iz II sv. rata a ja sam mu rekao da ukoliko želi jedan u voznom stanju, moraće da plati veliku svotu novaca što ga nije sprečilo da krene da po internetu traži BMW na prodaju. Obojica smo krenuli da gledamo i pronašli smo nekoliko BMW-a u Nemačkoj, ali najjeftiniji kojeg si mogao da se dokopaš i voziš koštao je oko 10.000 eura.

 

 

Obojica smo došli do zaključka da bi smo volelo da imamo jedan, ali nismo mogli da ga priuštimo, ne u ovom životu, tako da je to sve bio usud i tama, dok ja nisam počeo da razmišljam. Setio sam se mesta gde sam bio kao tinejdžer i gde su prodavali automobile marke Lada i delove za njih.Bio sam tu sa mojim ocem da kupimo novo zadnje svetlo za njegovu Ladu Samaru koju je on imao u to vreme, i setio sam se da su oni tamo takođe imali i motore Dnjepar, te sam se takođe setio da sam želeo da se idem tamo stalno samo da bih posmatrao motore. Rekao sam to Egilu i krenuli smo dana internetu tražimo motore Dnjepar. U traženju smo naleteli na sajt koji se zove „Švedski Dnjepar i Ural klub“ (http://home.swipnet.se/ryska_mc/). Otišli smo na taj sajt i proveli na njemu dobra dva sata najmanje,fanatično pričajući jeda sa drugim i pokazujući jedan drugome slike ruskih motora različitih godina starosti i set-apova. Tada sam zastao na sva web sajta koji će mi možda promeniti život zauvek. Prvi je bio www.ural.se a drugi www.ural.com. Prvi je web sajt Švedskog prodavca a drugi je vaš. Veoma brzo smo upili sve informacije o dva, za nas najinteresantnija motora, Patrola i Gear Up-a.

 

Uzeli smo da uporedimo ta dva motora između sebe, kako bi mogli odlučiti koji od njih najbolje zadovoljava naše potrebe, kada je naše ulazno zvono iznenada zazvonilo. Ispostavilo se da je to Martin, naš zajednički prijatelj. Rekli smo mu šta radimo i pokazali mu nekoliko slika i video klip Gear Up-a. Kada je video video klip, i on je takođe bio upecan na ideju da nabavi Ural, tako da smo sada imali trojicu ljudi u stanu koji su fanatično raspravljali o sličnostima i razlikama između dva motora koja smo videli na internetu. Nastavljali smo diskusije svaki dan, maltretirajući i ostale naše prijatelje da shvate koji od modela želimo. Posle oko nedelju dana upoređivanja, gledanja slika, pretraživanja interneta milion puta za redom za još informacija o motorima, dobio sam sjajnu ideju, da u stvari pozovem momke sa sajta www.ural.se, i tako sam i uradio. Razgovor je potrajao dobrih trideset minuta ali sam ugovorio sastanak sa čovekom za koga se ispostavilo da živi u Stokholmu ( kao i mi ), za dva dana kasnije. Rekao mi je da ima Ural Sportsman, bez obzira šta ja mislio, i da je trebalo da odemo do njega da ga upoznamo.

 

 

Dva dana su bolno sporo prolazila i ja Martin i Egil smo još uvek upoređivali dva modela - Patrola i Gear Up-a, razmišljajući kakav je bio taj nepoznati model "Sportsman" . Kada je dan „vidi – Urala – u – stvarnosti“ došao, otišli smo na naznačenu adresu. Bila je to lepa stambena oblast i trebalo nam je malo vremena da pronađemo pravu adresu. Tražeći pravu adresu, ugledali smo je prvi put. Stajala je tamo, u mračnoj garaži, njena boja presijavala se na mutnoj svetlosti uličnih svetiljki. Tada sam shvatio da želim Ural. Pozvao sam Magnusa, čoveka sa kojim sam dva dana ranije razgovarao, i rekao mu da se nalazimo na odgovarajućoj adresi. Magnus ( švedski prodavac ) rekao mi je da je izašao napolje po porudžbinu, ali je na putu ka kući i pridružiće nam se za oko deset minuta.

 

Moji prijatelji i ja stajali smo na pločniku gledajući u tišini veliki sjajni komad ruskih inžinjera. Više od nedelju dana vršili smo upoređivanja, diskusije, gledali slike, čitali novinske članke, upoređivali ponovo, gledali video klipove, diskutovali još više ali sada smo utihnuli. Deset minuta je prošlo, počela je malo da pada kiša, ali niko od nas nije progovarao. Samo smo stajali tamo, hipnotisani  prisustvom stvari koja nas je okupirala celu nedelju. Automobil je stao pored staze i jedan čovek je izašao iz tople unutrašnjosti kola. Čovek je razbio našu opčinjenost Uralom, pitajući ko je od nas Walter. Pozdravio sam čoveka i rukovao se sa njim kao i moji prijatelji. Otišli smo do motora koji je stajao u garaži i Magnus je počeo da nam priča njegove specifikacije, čineći sve od sebe da nam proda motor.

 

 

Ono što on nije znao je da smo mi došli pripremljeni. On nije morao da nam ga proda. Mi smo ga prodali sami sebi. Ja imam benzin u glavi tako da sam zapamtio većinu specifikacija motora pa sam počeo da bombardujem sirotog Magnusa sa naprednim pitanjima oko tehničkih detalja. Martin koji je bio zadužen za to koliko mnogo stvari možete poneti sa njim počeo je da bombarduje Magnusa sa pitanjima oko raznih vrsta stalaka za prtljag i ostalog pribora a Egil je bio uglavnom zainteresovan za to kakav je za vožnju, da li je udoban i bezbedan. Siromah Magnus imao je četvoro mladih entuzijasta koji su mu postavljali milion pitanja o stvarima o kojima nije pola činjenica znao. Ali to nije bilo važno, dobro smo se proveli svi petoro. Moja devojka, koju nisam ranije pomenuo, takođe je bila sa nama, i ona je imala najviše pitanja od svih nas, od kojih smo na većinu mogli da odgovorimo ja, Martin ili Egil, ali je ona postavila zaista par dobrih pitanja, kojih se niko od nas ostalih nije setio. Ona je takođe jedna od nas kojoj se jako svideo motor. Ponašala se kao dete, i zamalo je počela da trči oko motora gledajući sve detalje. Skoro dva sata smo razgledali motor, upalimo ga, slušamo, povučemo sve njegove poluge, sednemo u prikolicu, sednemo na vozačko sedište, sednemo na suvozačko sedište, postavimo sva pitanja, smejemo se anegdotama koje nam je Magnus pričao, diskutujući o cenama, opcijama, modelima, kao i o svim stvarima koje radite kada kupujete novi motor.

 

Egil i Martin dobili su vožnju motorom do podzemne železnice a ja i moja devojka uzeli smo moj auto i sledili ih. Bila je to poezija na delu gledajući Ural u akciji. Nakon naše male avanture sa finim dilerom Urala, otišli smo u grad na šoljicu kafe. Jedina stvar o kojoj smo pričali bio je Ural, i svi naši prijaelji koji su nas slušali cele nedelje mislili su da smo sada konačno pogubljeni. Ali to nije slučaj, jer smo bili zaista odlučni da uzmemo svaki po Ural Patrol. Nakon mnogo razmišljanja, mislili smo da želimo Urala jer smo smatrali da on najviše zadovoljava naše potrebe. Najbolje od svega je to da niko od nas nema vozačku dozvolu, tako da radimo na tome u ovom momentu, i dobićemo ih kako bi smo mogli da vozimo naše motore kada ih  kupimo.

 

 

        Svako će kupiti po jedan.

 

Još nekoliko informacija o piscu ovih redova. Moje ime je Walther K.H Brandl i ja sam normalan momak koji živi u Stokholmu, glavnom gradu Švedske. Uskoro se selim kod Egila i Martina koje sam ranije pomenuo u priči. Živećemo u stanu koji smo krstili kao “Ural kolektiv” a nosim se mišlju da otvorim Klub vlasnika Urala koji će se verovatno zvati “Iz Rusije sa ljubavlju”. Imam 25 godina ( 29. januara ) i trenutno sam nezaposlen. Uvek sam bio zainteresovan za razne vrste vozila, pa se radujem unapred što ću postati vlasnik mog ličnog Urala. Razlog zbog koga sam želeo Ural je taj što ga mogu koristiti tokom cele godine, i izgleda mi da je to mašina pravljena da traje večno.

 

[ficha007 298 Napisano Jun 9, 2009]

 

Sledi tekst o momcima koji su  sa Uralom ucestvovali na reliju u Maroku 2005 godine.

Originalan tekst je na: http://www.imz-ural.com/community/moroccoRally2005.htm

Tekst je razbijen po delovima.

 

Ural na reliju Maroko 2005

 

Hari Schwaighofer, Ural Motorcycles GmbH

 

 

DEO PRVI

 

Prvoga dana, startovali smo sa dobrim duhom, na prvoj vezanoj stazi, i bilo nam je drago da je put odgovarao podacima u Roadbook-u. Sasvim je očigledno da mi ne znamo da čitamo Roadbook, ali smo imali dobrog učitelja, veče pre toga. Karlo De Gavardo, svetski šampion u kros kantri reliju na KTM-u. Karlos, zvezda u svojoj zemlji – Čileu, je najsimpatičniji i najdruželjubiviji tip ovde među svim vozačima. Svako veče davao nam je dragocene podatke i savete kako da preživimo sledeću stazu.

 

Posle prve staze, pred ushićenim novinarima i zvaničnicima, u žiži foto objektiva, krenuli smo punim gasom u stvarni izazov, prvu specijalnu stazu. Vratili smo se osećajima odmah i vozili pešačkom brzinom, još uvek na vidiku znatiželjnika. Stanje puta je ludo, i put nije za vožnju, sa strašno oštrim kamenjem. Naporno putovanje koje ubija svaki opis puta. Na žalost nije bilo bolje celoga dana. Oficijelne informacije  govore nam da je prvi special najkraći sa 62km i idealan je za zagrevanje sa neznatnim peščanim prolazima duž Atlanske obale ka severu. Laki peščani prolazi su pravo zadovoljstvo posle čvrste šljunčane podloge. Napokon, nikad završeno trešenje, guranje i trganje ručica stalo je za kratko, ali čim je pesak počeo da biva malo dublji, to je bio kraj zabave. Pesak je usporavao prikolicu, terajući me da ubacujem u prvu brzinu. Sa visokim obrtajima, zadnja guma ukopavala se u pesak. Klaus i ja silazili smo sa motora i gurali, gurali, gurali. Srećom peščane staze su kratke i između njih nalazili smo se na tvrdom trlu gde su gume hvatale malo gripa.

 

Bilo nam je potrebno sat vremena za prvih 20km prvog specijalnog ispita. Pokušao sam da u glavi izračunam koliko će nam biti potrebno za današnji put. Još 42km specijala onda 68km vezujućih puteva na asfaltu, potom opet 180km specijalnih staza i na kraju 56km vezujućih staza. Danas je to ukupno 409km. Sa smešnom prosečnom brzinom koju postižemo, morali bi da požurimo da bi pristigli na današnju destinaciju, pre nego što sledeći dan započne.

 

nastaviće se…

 

[lord_oblivion 1361 Napisano Jun 9, 2009]

ficha007, covece, mislio sam da sam ja odlepio za Uralom, ali sad vidim da ima i 'gorih' od mene  ;D

[spdzlla 0 Napisano Jun 9, 2009]

Ducati sidecar???Hmmmmmmmmmm....

[ficha007 298 Napisano Jun 10, 2009]

 

Mislim da sam u odnosu na ljubitelje AT,ST,  R1200GsA,V Storma, ja mala maca :) :)

Nisam ja odlepio nego jednostavno se o tom i takvim motorima ( prikolicarima ) malo zna i malo pise ovde a na zapadu su hit.

Zeleo sam da prikazem motore koji su po svojoj konstrukciji interesantni, a informacije o njima koje su u vecini slucajeva na engleskom, ucinim dostupne svima.

[ficha007 298 Napisano Jun 10, 2009]

 

 

A ako cemo iskreno nemam brate pametnija posla kad dodjem kuci sa arbajta. Motori su mi usli u krv. Sta ces, pravnik+motor= nevolja. ;D ;D ;D

[lord_oblivion 1361 Napisano Jun 11, 2009]

Pa sta cekas onda, razvali po oglasima i pazari nesto lepo 

[ficha007 298 Napisano Jun 11, 2009]

 

 

Ovo je moj razlog. Zove se Aleksa i za koji dan imace 11 meseci. Tako mali a vec preti tati da ne moze da kupi motor dok on ne poraste pa da

zajedno idu u avanture :D

[lord_oblivion 1361 Napisano Jun 11, 2009]

A neka neka, valjan ti razlog ! Vredi se strpeti jos koju godinu. Nek' je ziv i zdrav!

[ficha007 298 Napisano Jun 12, 2009]

 

DEO DRUGI

 

Došli smo u prvi grad a roadbook nas je upozorio “ Ne prekoračujte brzinu od 50 km/h, tu su skriveni radari kontrole brzine, GPS meri našu brzinu i izriču se visoke kazne ukoliko prekoračimo ograničenje brzine uz moguću diskvalifikaciju sa relija. Smešno rečeno, ukoliko mi ikada budemo dostigli brzinu od 50km/h danas.

 

Roadbook nam pokazuje opasnu situaciju. Kraj naselja ( i brzinskog ograničenja ) i velikim slovima piše “CRNI PESAK“. Veče pre, Klaus nam ga je na mapi označio crvenim markerom tako da ne propustimo ovaj prolaz. Mala strelica levo na gore označava strmi uspon, i poslednje ali ne i manje značajno oznaka PH u krugu označava da fotografi na tom mestu čekaju plen. Krenuli smo putem u planine. Ural je izgubio snagu i mi smo se zaglavili u pesku. Oboje smo gurali motor a ja sam dodavao gas ali on nije dolazio do zadnjeg točka preko kvačila. Sa svih strana, dečaci iz sela dotrčali su da pomognu. Bilo je više od 30 ruku. Nekako smo uspeli da motor dovezemo do pola puta u planine. Kvačilo je smrdelo i pušilo se tako da sam ugasio motor da bi ga odmorio. Iznenada sam se setio da pravila ne dozvoljavaju da dobijamo pomoć od lokalnih ljudi pod bilo kakvim okolnostima jer će to rezultirati diskvalifikacijom. Sinulo mi je da sam zapamtio šta nam je Karlo de Gavardo rekao veče pre: „Morate biti veoma oprezni jer posle jednog sata, trkački automobili dolaze od pozadi i oni su veoma ozbiljni u pogledu trke. Po njima i za njih vi i vaš Ural ste samo velike prepreke“

 

Evo nas ovde, duže od sat vremena, kuliramo u pesku u sred strmog brda, koje je takođe i usko grlo na putu. Moramo da se pomerimo sa puta odmah i dozvolimo reli automobilima prolaz bez zadržavanja. U daljini ravnice se već videla prašina koju je sledio helikopter. Mora da su to bili Šleser, Peterhansel, Klajdšmit, Roma i ostali vozeći njihove reli monstrume. U mislima sam već video vesti  na Eurosportu. „Posle 20km, trka je bila prekinuta zbog dvoje delikvenata iz Australije sa Uralom prikoličarem koji su uzeli učešće u reliju Maroko bez ikakvog razloga. Manevrišući Uralom po strmom brdu bez ikakvog iskustva, jadno su završili reli. Međutim Šleser, Peterhansel, Klajdšmit, Roma i ostali vozači bili su ometeni u vožnji i trka je morala da počne ponovo“. Pogledao sam ispred sebe i još uvek gledao u 150 metara južnog dela brda koje smo trebali da savladamo. Na gornjoj ivici brda ugledao sam novinare iz celog sveta koji su nam se smejali. To nam nije pomoglo. Morali smo da dođemo gore. Upalio sam motor. Ostavio sam Klausa na upravljaču i gasu i ovde se bolje pokazao od guranja motora.Pored toga Klaus će biti kriv ako pokvarimo kvačilo. Stao sam u liniju zajedno sa oko 15 Marokanaca iza prikolice, i nekako smo mislili da zajedno poguramo motor do ivice puta.

 

Pravo na vreme. Prekriveni znojem bili smo u mogućnosti da gledamo reli automobile kako prelaze preko ovoga brda bez ikakvih problema. Zvezde su se ponašale nonšalantno gledajući nas sa prozora automobila i ostavljajući nas u oblaku prašine. U momentu sam shvatio da smo totalno pogrešili što smo uzeli učešće na ovom reliju u Maroku. Trkački automobili su bili teški oko 480kg i imali 400 konja. Naš Ural uključujući vozača i suvozača bio je težak 480kg i imao 40 konjskih snaga.

 

Bilo kako bilo, za Marokance  u ovome selu mi smo bili zvezde. Radoznali i uzbuđeni, pipali su Ural i nas. Pošto je prvih 10 kola prošlo i mi smo nastavili put. Konačno smo ponovo išli po šljunku. Mnogo je konfornije biti konstantno ciman od strane upravljača nego gurati motor u dubokom pesku. Nekako smo uspeli da završimo prvi specijalni ispit. Zvaničnici trke na ciljnoj liniji ove staze smejali su se i udarali nas po leđima. Dobili smo prvi pečat u našem redu vožnje. Naravno zadnji smo došli na cilj. Posle nas su zatvorili taj čekpoint. Za narednih 68 km po asfaltnoj stazi promenili smo uloge. Klaus se odmarao za upravljačem motora a ja sam zauzeo moje mesto u prikolici. Kalus je mislio da je lakše upravljati motorom u kontrastu sa njegovim poslom u prikolici. Ja sam opet mislio da je lakše da samo sediš u prikolici u odnosu na težak posao za upravljačem. Nismo mnogo pričali tokom vožnje po ovom delu steze. Opet smo imali dovoljno vremena da razmislimo zašto radimo ovo što radimo i zašto nemamo odgovor na ovo pitanje. Svakako ne možemo očekivati mudrost.

 

[ficha007 298 Napisano Jun 13, 2009]

   

        DEO TRECI

 

        Započeli smo drugi specijalni ispit od 180km, i pre nego što sam čak i dotakao upravljač , moji zglobovi na rukama već su me boleli. To je ubistvena staza sa 180 km neprekidnih bolova. Naravno sve je moguće uraditi sa dovoljno vremena. Mi smo u trci i ne možemo da vozimo okolo onako kako hoće motor i kako bi smo mi voleli. To znači da smo trebali da odustanemo od lagane vožnje nas i mašine i ubrzamo kako bi se dan završio. Tehnički teška vožnja, kao što je prelazak Queds-a sa  naročito lepom vožnjom dolinom i docnije vožnjom brdom je dobra za nas. Jedan čovek ne može voziti brzo sa dovoljno velikom pažnjom. Vodene gazove prelazili smo sa velikim oprezom, što znači da je Klaus prvi gaz prošao kako bi video koliko je voda duboka. Ja sam čekao signal da krenem napred, i kada sam ga dobio, zatvorio sam oči i krenuo.

 

Četiri sata smo odrobovali. Uskoro sam shvatio da nam GPS visi skoro dole do rezervoara sa gorivom. Kopča od GPS –a se izgubila. Ultra lagan, ekstremno skup deo iz Turateka već je bio polomljen posle 150km vožnje relija. Fiksirali smo GPS za upravljač sa plastičnim trakama za..

 

Posle nekog vremena, automobil se pojavio u retrovizoru. Bilo nam je drago i zaustavili smo se. Dobro je pričati sa nekim u sred pustinje. To je prateći auto na reliju. Auto prve pomoći koji je konstantno bio iza nas na nekih 100m narednih 100km, dajući nam osećaj sigurnosti.

 

Naš Ural radio je dobro i mi smo potrošili velike količine benzina, tako da smo morali da napunimo rezervoar. Imali smo dve dodatne Džerijeve kante sa nama. Ruke su mi bile toliko slabe i utrnule tako da nisam imao snage da otvorim rezervoar. Morao sam da zamolim Klausa da to učini. Dva kilometra posle punjenja, osetio sam nešto hladno i vlažno na mojim bedrima. Falio je poklopac rezervoara. Izgubili smo ga.Očigledno je da sam još umoran da zatvorim rezervoar pravilno. Nije pomoglo ni to što smo se okrenuli nazad u potrazi za poklopcem. Ali naša lična pratnja, auto prve pomoći doneo nam je poklopac. Sjajno.

 

Došli smo do kraja specijalnog ispita. Ovde smo mogli da dobijemo pečat u knjižici. Nikoga nije bilo ovde više, jer je čekpoint odavno ispražnjen. Ljudi su otišli na večeru.

 

Nakon poslednje vezane staze, došli smo u vozački kamp. Priprema kola za sledeći dan vidljiva je svuda. Konferencija vozača za naredni dan odavno je završena, i roadbook-ovi za naredni dan odavno su predati. Dnevni rezultati istaknuti su bili na tabli, ali su se promenili sa našim dolaskom. Mi smo sa 14 sati vožnje bili zadnji, ali smo bili na tabli. Preživeli smo ceo dan u trci... U svetskom šampionatu Cross Country relija, i ubeleženi smo na startnoj listi za sledeći dan. Dobar je to osećaj ali nas sve boli. Celo telo nas boli. Karlo de Gavardo savetovao me je da odem do medicinskog šatora. Tu možeš dobiti masažu za umorne kosti. Poslušao sam njegov savet posle večere, i Angelik je to učinila mogućim, tako da sam bio spreman da hodam ponovo posle pola sata.

 

Odmah sam utonuo u dubok san. Klaus je sa srcem naučio roadbook za sledeći dan. Kurt je pritegao sve šarafe na Uralu, očistio vazdušne filtere i naštelovao ventile. Ostali učesnici relija menjali su cele motore, osovine, stavljali nove točkove  i vadili delove menjača  iz njihovih transportnih kola, sastavljajući ih van radnih kamiona. Da, rekli su da će se Ural raspasti u delove odmah. Nije tačno jer je motor radio a mi nismo imali nikakvo oštećenje. Zadivljeni smo bili kvalitetom vozila.

 

nastaviće se...

 

[ficha007 298 Napisano Jun 14, 2009]

DEO ČETVRTI

 

 

Sada smo u drugom danu Orfi relija  Maroko, i za neke je čudo što smo još uvek tu. Neki su rekli da nećemo proći čak ni tehnički test sa našim Urakom prikoličarem. Ovaj dan je prijatan u poređenju sa prvim danom na reliju. Danasa je staza po etapama dobra gde se može dobro ubrzati na šljunčanom putu.

 

Dobro smo pripremljeni i u dobrom raspoloženju. Prikoličar pravi buku. Danas je Birgit, naš menadžer tima istrljala i bandažirala moje ruke i podlaktice sa nekom vrstom alkohola. Naše bisage bile su pune energetskih pića. „Red Bull“ ne sponzoriše Hajneken niti nas, tako da nam je Birgit pripremila specijalno piće od crnog čaja, meda, pilula soli, limuna i brendija.

 

Na startu, zvaničnici trke sun as fino pozdravili ali su nas zamolili da vozimo malo brže danas. Danas nema vezanih staza samo jedan 409km dugačak specijalni ispit. Dan će nas odvesti dublje u predele. U ovom delu se nalaze zaista brze staze.

 

Drugi dan relija uskoro je uzeo danak. Uskoro smo prošli pored motocikliste koji je popravljao svoj endure. Paljenje je zakazalo. Pomislio sam na naše vlastito elektronsko paljenje i bilo mi je drago što naše jedina elektronska stvar na motoru radi dobro. Prošli smo pored još jednog motocikliste koji se zaustavio u sred pustinje. Ispod male hladovine ležao je vozač. Nije se sećao kako je polomio rame jer je pao i onesvestio se. Reli je za njega gotov. Sreli smo Nisana koji je naišao na rupu na putu. Prednja osovina izgledala je neprirodno i beskorisno van rama, nemoguća za popraviti. Trka je za njega bila gotova.

 

Koji je zvanični opis današnje staze? “Da bi započeli ovaj specijalan ispit, takmičari putuju 60 km duž  Qued Chebika po visoko tehnički uživajućim, ali nikad ne oštećenim putem koji zahteva dobro poznavanje navigacije. Ovo je prevod za kamenit, bolan, strašan put… katastrofično ( izvinite zbog izraza ) B.S se baš svideo ceo jučerašnji dan.

 

Tada je put postao ekstremno brz i po prvi put smo mogli da uživamo u reliju. Stigli smo po planu. Put je postao širok i relativno vozan. To je dobar šljunčani put koji nam je dozvoljavao veće brzine. Dokle vam je pogled dopirao nije se videlo ništa: ni drvo ni žbun, ni brdo, nezavisno od prostora zemljišta, samo nedogledna ravnica. Za mene, Austijskog planinara to je veoma neprijatno, jer nemaš ništa po čemu bi se orijentisao. Vozili smo se uzduž i sve je dobro prošlo. Gledali smo jedan drugog i cerili se zadovoljno.

 

Posle kratkog vremena naš trip kompjuter je izdahnuo. To je bila katastrofa i mali šok. Trip kompjuter je bitan. Pokazuje tačno koliko smo metara prošli. On nam je bio neophodan za orijentaciju po roadbook-u. Bez trip kompjutera nismo znali gde se nalazimo. Kako ćemo da preživimo narednih 300km u pustinji bez navigacije. Do sada to nije bio problem. Vozili smo samo pravo kroz pustinju. Put nije pokazivao razliku između puta i okoline pored puta ali je bio označen sa malim kamenčićima levo i desno u nepravilnim razmacima. Dan pre su nas savetovalida se uvek držimo tih kamenih oznaka. Van njih je postojala opasnost da zalutamo u minsko polje. Poslednje ali ne i zadnje, nalazili smo se u ratnoj zoni. Konflikt između Saharljana i Marokanaca oko suvereniteta Zapadne Sahare se još nije bio smirio.

 

Ovde, pri punoj brzini od skoro 100km/h, u kamenitoj pustinji Južnog Maroka, naleteo sam na duboko ugnuće, veliku rupu, krater. Došao je totalno neočekivano. Roadbook je upozoravao na takve opasnosti ali ga ja nisam koristio danas neko vreme. Nisam ga koristio jer je naš trip kompjuter otkazao a bez njega ne možete čitati roadbook. I tako se taj krater pojavio iznenada. Prvo pokušavam da usporim… to je instiktivna reakcija… ali pogrešna. Klaus, moj suvozač prepoznao je grešku i zavikao glasno. Ja sam povikao još glasnije. Klaus i ja smo prestali da dišemo u isto vreme. Odmah pre ambisa, pod punim gasom, zajedno smo povukli motor gore ispred, ja vukući za upravljač a Klaus za ručku prikolice.

 

Stao sam čvrsto nogama prikovan za zemlju, a moj zadnji deo udaljio što sam mogao više unazad. Klaus je stajao mirno na platformi prikolice i svoju zadnjicu je povukao nazad što je više moguće. Kao upitnik,  napustili smo ovu stranu ivice kratera i nakon kratkog leta, prizemljili se sa prednjim točkom sa druge strane kratera. Rukama sam pokušao da korigujem strašan udar upravljača, ali nekako nekontrolisani motor propeo se u vazduh ponovo. Sada je usledio udar prikolice, doduše neprijatan, ali je ovoga puta on više pogodio Klausa. Tada je zadnji točak cimnuo sa ivice rupe i katapultirao zadnji kraj motora punom snagom na moja leđa. Na žalost moj pršljen je bio neprikladan za amortizovanje. Čudom sam izbegao da krenem glavom ka zemlji. Polako nam se povratio osećaj u rukama i mogli smo da osetimo glavobolju od vrata do glave. Imali smo taj osećaj jednom danas ali je drugi put bilo intenzivnije. Sleteli smo, veoma oštro smo sleteli, usuđujući se ponovo uzmemo vazduh. Zahvaljujući Haslacher Hansu, smo preživeli. Naš guru za šasiju opremio je reli motor sa prvoklasnim oprugama koje su koštale dosta. High tech opruge na low tech motoru.

 

nastaviće se…

 

[ficha007 298 Napisano Jun 16, 2009]

 

DEO PETI

 

      Ubuduće, morali smo da koristimo dnevni trip kompjuter na Uralu. To nije dobro prošlo, što smo naučili kada smo se skoro dva puta prevrnuli, zbog toga što nismo videli rupe na putu. Nisam mogao da se naviknem na 100 metara široke puteve bez dvosmernog saobraćaja.

 

Krajevi puta nisu označeni obojenim saobraćajnim znakovima. Za Ural nije dobro da se vozi brzo preko ovog šljunčanog puta posle skorašnje mogućnosti da se prevrnemo. Prikoličar je odjednom skrenuo u levo. Viknuo sam Klausu  da se verovatno prednja guma izduvala. Stali smo.Proverili smo gumu ali ništa specijalno nismo videli. Uzeli smo našu „high tech“ vazdušnu pumpu, koju nam je  dao Kurt, naš mehaničar. Igrali smo se dosta dugo sa njom dok nismo shvatili da je defektna. Imali smo pokvarenu pumpu za vazduh sa nama. Nije ni bitno dokle god je dovoljno vazduha u prednjoj gumi. Tako da smo nastavili da vozimo. Uskoro sam shvatio da upravljač vuče u levu stranu. Motor je veoma vukao u levo. Stali smo ponovo i pogledali u prednji točak. Odjednom sam ugledao razlog. Donji vijak na viljušci je nedostajao. Upravljač se držao samo na amortizeru. Leva strana viljuške je već 10cm bila udaljena od držača viljuške. To nije izgledalo dobro. Potražio sam maticu u kutiji sa zavrtnjima iako sam znao da neću moći naći dugački 10mm zavrtanj. To je značilo da smo morali negde na motoru naći zavrtanj koji nije toliko bitan i koji nam neće biti neophodno potreban. Najbliže što smo našli je zavrtanj centralne nogare. Imao je istu dužinu, ali na nesreću nije imao navoje, nego se samo stavljao u rupu. Morao je da posluži jer nismo imali drugog izbora. Tako smo saranili lepi zeleni centralni nogar sa oprugama u pustinji Zapadne Sahare. Sa četvoro ruku i velikim trudom, stavili smo ovaj deo na odgovarajuću poziciju i bili smo u mogućnosti da ga provučemo kroz rupu na viljušci, stavimo zavrtnje i iskoristimo dosta elastične trake. Proradilo je. Ural je ponovo krenuo pravo. Kakvo olakšanje. Vozio sam sporije. S vremena na vreme kontrolisao sam bandažiranu vuljušku, ali ju je vijak držao.

 

Ponovo smo ostali bez benzina. Morali smo da napunimo rezervoar. Samo što smo sada shvatili da smo izgubili jednu od naših kanti za gorivo. Panika raste jer nismo bili sigurni da li ćemo uspeti doći do sledećeg točenja goriva sa 10 litara benzina. Napunili smo rezervoar sa 10 litara trkačkog benzina koji smo veče pre dobili od KTM tima. Kurt, naš mehaničar rekao nam je da Uralu verovatno neće prijati 100 plus oktansko trkačko gorivo i bio je u pravu. Zatrzavao je i frktao, performanse su bile loše, dok je nekada radio dobro a potom nekada se Uralu uopšte nije svidelo trkačko gorivo.

 

Odjednom smo došli do još jednog checkpoint u sred pustinje. Dobili smo pečat u kartici prolaza. Potražili smo checkpoint u našem roadbook-u i postavili dnevni brojač kilometara na nulu. Pored checkpointa ležao je slupan francuski bagi. Zatražili smo od vozača 10mm šaraf i navrtku. Zaista, suvozač nam je dao upotrebljiv šaraf, čak sa samozatvarajućom maticom, negde iz slupanog bagija, i montirao ga je na naš Ural. Stavili smo šaraf od centralnih nogara u našu kutiju sa šarafima. Nikada ne znaš kada nam je mogao ponovo zatrebati. Još uvek je 80km bilo do sledećeg checkpointa i do sledećeg točenja goriva. Trebalo bi da bude u redu. Tih 80km bilo je ubistveno. Put je nastavio pravo napred i postao je nesnosno vruć. Nekako je počeo da duva stvarno vruć vetar. Ponekad je Ural imao manje snage, jer nije voleo ovaj visokooktanski benzin. Postalo mi je teško da se koncentrišem i pao sam u bedak.Napokon, u daljini smo videli brežuljke i neke konture u pustinji. Neke sporadične biljke su se pokazale a put je postao krivudaviji. Došli smo bliže gradu, koji nam je bio i drugi checkpoint.

 

Veoma sam umoran. Strahovito je toplo, 45 stepeni u hladu. Stisao sam se u malo hladovine kod kola zvaničnika relija. Topao vetar izgledao je kao kad u sauni prolijete vodu preko toplog kamenja. Organizatorima je bilo drago da nas vide jer je to za njih značilo da mogu da ostave ovo užasno toplo mesto i odu do kampa. Dobio sam piće od anisa. Odmah sam osetio alkohol. Piće je uticalo i na moju odluku da napustim sledeći checkpoint  i vozim zajedno sa organizatorima do bivaka po asfaltiranom putu. Do sada nikada nismo promašili checkpoint, tako da smo morali dozvoliti sebi da pobedimo vreme mako. Naše opravdanje je pokidan trip kompjuter koji je za ovu stazu veoma bitan za navigaciju. I tako se dogodilo danas da bar jednom nismo zadnji koji stižu u kamp.

 

Zvezde su takođe koristile neku taktiku. Ciril depres, zvezda KTM tima došao je prvi drugog dana trke. Sto metara pre linije cilja sišao je sa motora i sačekao drugog vozača Marc Comara, da stigne. Zašto je to uradio?

 

nastaviće se...

 

[ficha007 298 Napisano Jun 18, 2009]

 

Evo nekih novih slikica

[ficha007 298 Napisano Jun 18, 2009]

Evo jos malo...

[dzolaja 88 Napisano Jun 18, 2009]

Ih, ovo bi mi cucnulo ko budali samar  ;D

 

By dzolaja