Kojekuda po Srbiji - sabrana dela

[yogibear 13679 Napisano Januar 6, 2022]

"Ne ulazi u grad!", "Šta ćeš tamo čoveče?", "Ne savetujem ti da ulaziš!", "Ne preporučujem ti to!"... samo su neke od preporuka ljudi koji su žitelji ili su poreklom sa KiM i koji (naravno) mnogo bolje poznaju tamošnju situaciju od mene. Takve i slične odgovore sam dobijao kada god bih rekao da hoću da odem u Vučitrn. Verovatno pretpostavljate... nisam ih poslušao. 

 

Vučitrn (Vučji Trn) je najstarije urbano naselje na Kosovu i jedan od najstarijih gradova na prostorima Stare Srbije. S obzirom da je smešten u plodnoj ravnici i na raskrsnici trgovačkih puteva, u srednjem veku Vučitrn je bio veoma važno mesto za trgovinu sa Dubrovnikom. Ujedno, bio je to jedan od najvećih i najvažnijih gradova Vuka Brankovića, gospodara Drenice i Кosova. 1426. godine u njemu je potpisan sporazum o miru između Đurđa Brankovića i mletačke vlade. Za vreme turske vladavine u Vučitrnu je tokom 14. i 15. veka bilo sedište turske upravne vlasti-sandžaka. Iz tog vremena potiču i vredni podaci vezani za srpsko stanovništvo. U tri turska popisa obavljena 1525/26. godine, pa zatim 1530/31. i 1544/45, u vreme sultana Sulejmana Veličanstvenoga, u Vučitrnskom sandžaku bila su ubeležena po 42 manastira i 11 crkava. Danas... osim u nekoliko sela u okruženju, u ovom gradu nema više Srba.

 

Osim što su moj ulazak i vožnja kroz Vučitrn propraćeni znatiželjnim pogledima, kao podsetnik gde se nalazim bili su i bilbordi, spomenici... sa likovima izginulih pripadnika "OVK". Zaista ih je bilo dosta, moguće ih je videti u svakom kvartu, na svakoj većoj zgradi... Navigacija me je vodila kroz gradsku vrevu i na kraju nepogrešivo dovela do mesta zbog kojeg sam i ušao u ovaj grad. Uhhh, lepši je nego na fotografijama - pomislih, skidajući opremu. 

 

Preda mnom se nalazio najstariji sačuvani kameni most u Srbiji. Vojinovića most datira sa kraja XIV i početka XV veka. Po dostupnim podacima i narodnom predanju, podigla su ga braća Vojinovići, koji se pominju i kao sestrići cara Dušana. Most je sagrađen kako bi premostio reku Sitnicu, na trasi tadašnjeg karavanskog puta Dubrovnik-Skoplje. Most je napravljen od pravilno tesanog kamena sive i crvenkaste boje, ima devet asimetričnih lukova od kojih najveći ima raspon od 13 metara. Osim širine od 5 metara, most ima i respektabilnu dužinu od preko 135 metara.

 

Osim navedenih podataka Vojinovića most je specifičan još po nečemu. Prvobitno, most je posedovao 5 lukova sa oštrim vrhom. Međutim, reka Sitnica je vremenom menjala svoj tok pa su mostu pridodata (dograđena) još 4 luka polukružnog oblika. U narednim vekovima reka je nastavila da menja svoj tok stvarajući nanose oko mosta. Poodavno već reka više ne protiče ispod njega i Vojinovića most danas je... na suvom.  Tokom vremena i usled rečnih nanosa, mostu je smanjena kako ukupna visina tako i dužina, tako da se dobar deo mosta danas nažalost nalazi i ispod zemlje. Iako su neki delovi kamene ograde mosta odnešeni, most se nalazi u potpuno originalnom stanju jer i pored velike potrebe, konzervatorski i rekonstrukcioni radovi nikada nisu obavljeni. Vojinovića most se nalazi pod zaštitom Republike Srbije, kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

 

Dok sam uživao razgledajući i fotografišući most, niotkuda, pojavljuje se (verovatno budući) bračni par koji započinje sa poziranjem. Nakon što se pomenuti par i meni našao u kadru na nekoliko fotografija, ostavljam ih da u miru poziraju ispred objektiva profi fotografa. Ostavih iza sebe prelepi most, a iz Vučitrna izađoh na isti način kao što sam i ušao - bez problema.

 

Ovo je inače drugi drevni most na suvom kojeg sam obišao u Srbiji. Koga zanima, o prvom sam pisao  OVDE.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

      

[Eol 771 Napisano Januar 6, 2022]

@yogibearsvaka cast na inspiraciji za odabir mesta koja obilazis a naravno i za hrabrost....

[dzoni kle 34 Napisano Januar 7, 2022 (promenjeno)]

svaka cast na svemu prethodnom

Hvala!!

Promenio Januar 7, 2022 član dzoni kle

[yogibear 13679 Napisano Januar 8, 2022]

"Sastala se četiri tabora

na ubavu na Polju Kosovu

kod bijele Samodreže crkve..."

 

Od čuvenih stihova legendarne epske pesme "Uroš i Mrnjavčevići", pa do današnjih dana, toliko je istorijskih događaja protutnjalo pokraj male, skromne ali lepe i prkosne crkvice da ih je skoro nemoguće sve nabrojati, a kamoli opisati. Skoro sedam vekova, crkva Svetog Jovana Preteče u Samodreži kraj Vučitrna svedoči o srpskim usponima, padovima, stravičnim stradanjima ali i želji za opstankom na ovim prostorima. 

 

Za razliku od Vučitrna gde su me savetovali, za ovo mesto su mi govorili i bili izričiti da nikako, ali nikako ne idem, pogotovo ne sam na motoru. I bez tih saveta od strane upućenih dobronamernih ljudi, i sam sam već znao da je Samodreža zabranjeno mesto za Srbe, da je osinjak "OVK". Čak se i nekoliko pokušaja posete od strane novinara završavalo neslavno... 

 

Na magistralnom putu #M2 koji od Vučitrna vodi dalje ka Prištini postoji skretanje sa tablom "Samodreža". Nije mi puno trebalo da uočim kontrast između novih albanskih kuća i spaljenih srpskih ognjišta, između albanskog i povelikog srpskog seoskog groblja na kome jedva da nekoliko spomenika stoji nesrušeno. Vozeći lokalnim putem ka mestu koje želim da obiđem, sustižem crni Audi karavan sa totalno zatamnjenim staklima koji se kreće sredinom puta. Nikakvih skretanja na vidiku, kuća, usred ničega usporava on, usporavam i ja... Znam da nije mogao da mi vidi tablicu, ali isto tako znam da će je upravo videti nakon što ću ga preteći, jer nemam nameru da se vozim iza njega šta god da mu je bila zamisao. Nakon što sam ga pretekao u svom retrovizoru videh suvozača i vozača koji drži mobilni na uvetu... Držeći ga na oku, Audi je nastavio da usporava i zaostaje, nije me pratio, a ja u istom ritmu nastavih dalje.

 

Stižem u Samodrežu i nailazim na jednu porušenu kuću pokraj puta gde i parkiram, to je to, mirno je i tiho, nema nigde nikoga na vidiku. Nekada srpsko selo danas je potpuno bez Srba, i skoro jedino što je srpsko preostalo ovde je samo ime sela. Zaobišavši školu, zađoh među kestenove čija debla kao da od znatiželjnih pogleda kriju omalenu crkvicu koju tražim. Prilazeći joj, čudan osećaj me je obuzimao, tolike sam svetinje obišao, ali eto, ovde su emocije jednostavno navirale. 

 

Skromnu ali lepu, crkvu Samodrežu je podigao narod u vreme cara Uroša Prvog i posvetio je Svetom Jovanu Preteču. Neposredno nakon careve smrti 1371. godine, upravu nad srpskim zemljama preuzima car Lazar Hrebeljanović. Selo Samodreža sa svojom čuvenom crkvom nalazi se između dve najpoznatije kosovske reke, Sitnice i Laba. Na brdu Gradina iznad Samodreže, nalazio se utvđeni grad sa dvorcem moćnog vlastelina Vuka Brankovića. Prema podacima i narodnom predanju, upravo tu na Gradini, nakon pričešća u Samodreži, za kneza Lazara i njegove vojskovođe priređena je svečana večera na kojoj je on održao čuvenu zdravicu:

 

„Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne došo na boj na Kosovo:
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga, ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
Rujno vino, ni šenica bela!
Rđom kapo, dok mu je kolena!”

 

Neposredno pred istorijski Kosovski boj koji se odigrao 15. juna po starom, odnosno 28. juna 1389. godine po novom kalendaru, car Lazar se po poslednji put pričešćuje sa svojom vojskom upravo u Samodreži i odlazi na čuveno bojište - Gazimestan, do kojeg ima oko 3 sata hoda. Po narodnom predanju, telo Miloša Obilića je nakon pogibije na Kosovu polju dopremljeno prvo u Vučitrn, a nakon toga je preneseno i sahranjeno u Samodreži. Mala crkvica je tako ušla u kolektivnu svest i mitologiju srpskog naroda. Taj spomenik kulture i istorije našeg naroda su Turci nažalost u više navrata, palili, pljačkali i skrnavili.

 

Tokom poslednje obnove između dva rata 1932. godine kod crkve su pronađeni kosturi za koje se smatra da su pripadali stradalima u Kosovskom boju, zbog čega su oni smešteni u tri kosturnice koje su podignute uz crkvu. Prilikom izgradnje seoske škole krajem sedamdesetih godina prošlog veka, lokalni albanci su kosturnice koristili za gašenje kreča! U vreme bujanja albanskog ekstremizma 1981. crkva je ponovo oskrnavljena a njene freske su teško oštećene. Po okončanju NATO agresije na SRJ, povlačenja naših snaga bezbednosti i dolaska KFORa, crkva je krajem juna 1999. demolirana i zapaljena iznutra. Samodreža se i tokom Martovskog pogroma nad Srbima 2004. godine, ponovo našla na udaru albanskih ekstremista i od tada je albanci koriste kao javnu deponiju i toalet. Osim dece iz lokalne škole koja crkveno dvorište koriste kao igralište a nuždu zajedno sa lokalcima vrše u samoj crkvi, albanci u crkvu puštaju i stoku. Cela unutrašnjost crkve je ličila na deponiju, bila je puna đubreta i izmeta, kako ljudskog tako i životinjskog. Nedavno je jedno omladinsko udruženje iz Kosovske Mitrovice u potpunosti očistilo crkvu i hvala im do neba! Iako su bili pod policijskom pratnjom, bili su brutalno vređani i prozivani kako od strane lokalnih albanaca, tako i od dece iz pomenute škole.

 

Pre nego što sam ušao u nju, primetih kako desetak ljudi nedaleko od crkve, u hladovini, sedi na prostrtim ćebićima - piknik varijanta. Po ulasku u crkvu, srce mi se steglo, iskreno. Uzaludno sam pogledom tražio bilo kakve ostatke fresaka. Osim gareži, zidovi su bili prekriveni urezanim imenima i simbolima "OVK", vidljivi su bili i tragovi fudbalskih lopti... Gledam rupu na krovu i mesto gde je nekada bio oltar, na trenutke sam samo fizički bio tu, misli su mi otputovale kroz vreme, nazad u prošlost... Nekoliko plastičnih flaša koje zatekoh na podu izbacujem iz crkve. Izlazim i sada primećujem da dva čoveka stoje, a cela spomenuta piknik ekipa gleda u mene. Nećeš valjda, pa nisi valjda toliko lud? Ma jesam, pa šta bude! Kao i uvek po napuštanju svetinje, okrenuh se nazad prema vratima i... prekrstih se! Bacih ponovo pogled na izletnike, čisto da vidim koliko sam im pokvario dan. Dvojica stoje, treći se pridiže, i svi gledaju bez reči. Okrenuh se lagano, prođoh pored škole, dođoh do motora, navukoh opremu i napustih Samodrežu.       

 

Iako sam znao šta mogu da očekujem, odlazim tužan zbog onoga što sam video i zbog stanja u kome sam zatekao čuvenu crkvicu. Ipak, odlazim i ponosan jer sam uspeo da obiđem mesto o kome već dugo maštam, mesto koje nije samo legenda i mit opevan u pesmama, već je mesto koje i dalje nastavlja da priča priču naših predaka, da svedoči o njihovom postojanju uprkos viševekovnom sistematskom razaranju. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[KoleD 383 Napisano Januar 8, 2022]

Hvala Ti Yogi..
Hristos se rodi!

Poslato sa MAR-LX1A pomoću Tapatoka

[Eol 771 Napisano Januar 9, 2022]

Pre 13 sati, yogibear je napisao:

 

 Izlazim i sada primećujem da dva čoveka stoje, a cela spomenuta piknik ekipa gleda u mene. Nećeš valjda, pa nisi valjda toliko lud? Ma jesam! Kao i uvek po napuštanju svetinje, okrenuh se nazad prema vratima i... prekrstih se! Bacih ponovo pogled na izletnike, čisto da vidim koliko sam im pokvario dan. Dvojica stoje, treći se pridiže, i svi gledaju bez reči. Okrenuh se lagano, prođoh pored škole, dođoh do motora, navukoh opremu i napustih Samodrežu.  

 

 

...svaka cast.

[Deki Katana 1734 Napisano Januar 9, 2022 (promenjeno)]

Dace Bog da se oslobode sve Srbske zemlje i nepravda ispravi.

 

Za Krst Casni i Slobodu Zlatnu! Napred Borise!

Promenio Januar 9, 2022 član Deki Katana

[SlobodanR1 2885 Napisano Januar 9, 2022]

Kapa dole..Izgubljeno je samo ono od čega se odustane i zaboravi..Hristos se rodi!!!

[yogibear 13679 Napisano Januar 9, 2022]

@KoleD nema na čemu. Vaistinu, sve najbolje!

 

@Eol hvala! 

 

@Deki Katana 

 

@SlobodanR1 hvala, potpuno se slažem! Vaistinu, sve najbolje! 

[yogibear 13679 Napisano Januar 17, 2022]

Nakon smrti cara Stefana Dušana Nemanjića (Dušana Silnog) decembra 1355. godine, dolazi do rasparčavanja Srpskog carstva. Mladi neiskusni naslednik Dušana Silnog, carević Stefan Uroš, nakon smrti svoga oca jednostavno nije bio sposoban da sačuva carstvo. Njegovi i doskorašnji rođaci, velikaši i vazali njegovog oca rasparčali su nikad veće Srpsko carstvo na nekoliko većih i nekolicinu manjih državica. Neke od novonastalih država su sklopile saveze, dok su mnoge usled netrpeljivosti i ljubomore bile i u ozbiljnim sukobima. Osim toga, mladi naslednik Stefan Uroš nije imao ni snage ni dara da vojnički i smelo odgovori na sve veće turske pretnje u južnim delovima carstva. 

 

Svestan opasnosti i novonastale situacije Vukašin Mrnjavčević se 1366. godine odmetnuo od svog suverena i proglasio kraljem. Podržao ga je brat Uglješa i Vukašin ga je, u znak zahvalnosti, proglasio despotom. Nakon neuspelog pokušaja da objedine i pomire posvađanu srpsku vlastelu, braća Mrnjavčevići koji su držali verovatno najveću i najmoćniju srpsku državu tog vremena, rešiše da okupe vojsku i iz dva pravca krenu na Turke. Vukašin je krenuo iz Skoplja (danas Severna Makedonija), a Uglješa iz Sera (danas Serez - Grčka). Obe vojske se sastadoše u dogovoreno vreme na reci Marici 25. septembra 1371. Brzina ovog pohoda je u potpunosti iznenadila Turke koji su znali da na bojnom polju nemaju šanse protiv jedne od (po mnogim istoričarima) tada najbolje vojne formacije u Evropi. Turska prestonica Drenopolje (danas Jedrene, Edirne - Turska), je bila udaljena na svega 40 kilometara. Nakon što su se ulogorile, ponesene brojnošću i dosadašnjim uspesima, srpske snage su poskidale oklope, odožile oružje i unapred započele sa pobedničkom terevenkom (gozbom) koja je potrajala u noć. Međutim, najbolji Muratov vojskovođa i branitelj Drenopolja Lala-Šahin nije hteo da naredi evakuaciju grada, već šalje uhode (izvidnicu) da vidi koja je namera Srba. Videvši neopreznost, bahatost, raspuštenost... Lala-Šahin donosi odluku da pred zoru furioznim konjičkim napadom napadne mamurnu srpsku vojsku koja po principu "lako ćemo" čak ni stražu nije postavila oko kampa. Turci uz pomoć snažne oluje koja je u toku noći donela kišu, vetar i grmljavinu, napraviše takvu pometnju i paniku u kampu, da nije ni došlo do bilo kakvog organizovanog srpskog otpora. Usledio je pokolj u kome ginu i Vukašin i Uglješa... Mnogi koji su i pokušali da pobegnu, udavili su se u Marici jer nisu znali da plivaju. Uprkos ovom katastrofalnom porazu srpske vojske, Mrnjavčevićima se mora odati priznanje jer su bili jedini hrišćanski vladari tog vremena koji su shvatili koja opasnost preti. Imali su dovoljno mudrosti, srčanosti i hrabrosti da pokrenu pitanje odbrane hrišćanstva, da okupe i naoružaju vojsku i da krenu u boj. Šta bi bilo da su tada Mrnjavčevići potukli Turke i zauzeli njihov glavni grad, kako bi se kretao tok istorije? Nikada nećemo saznati. Po mnogima, upravo Marička bitka je bila ona koja je odredila budućnost Srbije, i upravo ona je spojila srpsku ingenioznosti i glupost na jednom mestu.

Iako znatno oslabljena, Srbija je i dalje predstavljala glavnu prepreku i pretnju turskim ambicijama na Balkanu. Turska nije odmah krenula u osvajanje već je prvo zauzela par srpskih država na jugu i nametnula im vazalni odnos, kako bi prikupila novac za buduće pohode. Odatle su Turci sve češće i češće išli u pljačku lokalnih srpskih teritorija, da bi na kraju sve preraslo u pravi konflikt. 1386. godine Turci osvajaju Pirot i Niš, ali dalje Muratovo napredovanje osujećuje knez Lazar u bici na Pločniku. Nakon bitke Turci se povlače i napuštaju Srbiju. Nakon dve godine konsolidacije i mira, Turci ponovo napadaju i 1388. godine prodiru sve do Bileće. U bici kod Bileće se sudaraju pljačkaški odredi Lale-Šahina, turskog voskovođe koji je odneo pobedu u Maričkoj bici, i odredi Kraljevine Bosne koje su predvodili Vlatko Vuković i Radič Sanković. U ovoj borbi turska vojska je totalno razbijena, Lala-Šahin bekstvom jedva spašava živu glavu, i Turci se ponovo povlače. Sva ova ukratko opisana dešavanja dovela su do odlučujućeg obračuna koji se odigrao 1389. godine... do Boja na Kosovu.

 

E sad...  Iako sam zaista puno pročitao i pogledao u vezi ovog i mnogih drugih događaja, želim odmah da se ogradim od svega što ću napisati i želim da napomenem da je sve informativnog karaktera. Toliko je malo relevantnih podataka iz prošlosti a toliko je puno oprečnih mišljenja. Ja sam kao izvor izabrao istoričare kako domaće, tako i strane, koji isključivo barataju sa malobrojnim pisanim podacima iz tog vremena, poput spisa iz Firentinske opštine npr.

 

Car Lazar, vladar Moravske Srbije, pokušao je da okupi sve srpske vladare i ujedini ih u borbi protiv Turaka. Jedini koji su se odazvali bili su zet cara Lazara Vuk Branković vladar KiM, i kralj Bosne Tvrtko I Kotromanić koji šalje svog izaslanika i prekaljenog ratnika vojvodu Vlatka Vukovića. Ostali ili su smatrali da im ne preti opasnost od Turaka, ili se nisu odazvali zbog netrpeljivosti, odnosno loših odnosa sa carom Lazarom. Sa druge strane imamo sultana Murata I sa svojim sinovima Jakubom i Bajazitom. 

 

Tog istorijskog 15. juna 1389. godine (Julijanski kalendar) ili 28. juna (Gregorijanski kalendar) na Vidovdan, na Kosovu Polju - Gazimestanu, jedna naspram druge, susreću se dve vojske potpuno različitih ideologija, shvatanja i taktika ratovanja. Turska vojska je u prvim redovima imala strelce, iza njih je bila pešadija, dok se iza pešadije nalazila laka konjica. Tursko levo krilo predvodio je Jakub, do njega u sredini nalazio se sultan Murat, a na desnom krilu je bio drugi Muratov sin Bajazit. Procene su da je turska strana brojala oko 100.000 boraca (mahom plaćenika). Sa suprotne strane, prve redove je činila teška (oklopljena) srpska konjica, dok je iza nje bila pešadija. Na levom krilu srpske vojske bio je vojvoda Vlatko Vuković, u sredini je bio car Lazar, dok je desno krilo predvodio Vuk Branković. Procene kažu 25-30.000 boraca. Taktika turske, kao i drugih azijskih vojski se zasnivala na povlačenju. Strelci i pešadija bi prvo načeli protivnika, a zatim bi povlačenjem mamili protivnika na laku i okretnu konjicu koja bi potom preduzimala razne ubitačne manevre. Sa druge strane, bila je klasična evropska vojska tog vremena čija je glavna udarna sila bila teška konjica, iza koje bi pešadija završavala posao.

 

Oko 08 h ujutru, prvi u napad krenuše Srbi. Srpsko levo krilo, centar i desno krilo teške oklopljene konjice stuštilo se ka turskim strelcima. Skoro bez ikakvog učinka, povlačeći se i odapinjući strele... turski strelci bivaju pregaženi. Siloviti nalet srpskih konjanika tek donekle zaustavlja mnogobrojna turska pešadija koja trpi velike gubitke. Međutim, srpsko desno krilo pod vodstvom Vuka Brankovića doslovce melje tursko levo krilo koje predvodi Jakub. Jakub toliko biva potisnut da levi bok turskog centra sada ostaje skoro pa nebranjen. U tim momentima bitke svoju priliku uviđa Miloš Obilić sa još 11 vitezova. U samoubilačkom jurišu, oni probijaju turske redove, dolaze do najhrabrije sultanove garde - Janičara, ginu, i do sultana Murata stiže teško ranjeni Obilić koji ga i ubija - (Murat na konju predvodi vojsku i upravlja bojem, a ne iz nekog šatora). Za to vreme, Bajazit i desno krilo turske vojske ozbiljno pritiska i potiskuje levo srpsko krilo Vlatka Vukovića, koji se herojski bori i pruža otpor. U centru oko cara Lazara je haos! Nema 100% pouzdanih podataka o pogibiji cara Lazara. Po mnogim istoričarima, šezdesetogodišnji i teško ranjeni car Lazar gine pred sam kraj Kosovskog boja kada je Bajazit uveo rezervu u boj, po nekima čak i po završetku bitke. Nakon njegove pogibije, Vuk Branković povlači svoju vojsku sa Kosova polja, Bajazit koji je zbog prestola već uklonio svog brata Jakuba, takođe napušta bojište. Vojvoda Vlatko Vuković odlazi nazad u Bosnu i izveštava (piše) kralju Tvrtku o velikoj pobedi nad Turcima. Uglavnom, usled iznemoglosti i ogromnih gubitaka, obe strane istovremeno napuštaju bojište. 

 

Ono što je zaista poznato i istorijski dokazano su činjenice koje su vekovima tumačene na različite načine... Da li je Vuk Branković izdao cara Lazara na Kosovu polju? Svi istoričari se slažu da je velika istorijska nepravda učinjena prema tom čoveku, pa se vekovima samo pominjanje imena Vuka Brankovića odmah vezuje za izdaju. Vuk Branković se pokazao kao izuzetan ratnik koji je imao velike zasluge u samom boju na Kosovu. Vuk Branković niti je izdao Lazara, niti je ikada nešto tražio od Turaka, niti je ikada išta dobio od njih, čak je u periodu nakon Kosovskog boja i nastavio da se bori protiv Turaka; da bi na kraju i umro u njihovom zarobljeništvu.

 

Da li smo pobedili, izgubili ili je nerešeno? Činjenica je da smo se suprotstavili višestruko jačem neprijatelju. Činjenica je da smo im ubili cara, odnosno da je turski car prvi put u istoriji turskih ratovanja ikada (Afrika, Azija, Evropa) poginuo na bojnom polju. Takođe je činjenica da Turci ništa nisu uspeli da urade i nisu ostali, već su se pretrpevši velike gubitke nakon Kosovskog boja odmah i potpuno povukli. Dakle, naša pobeda. Međutim, takođe je činjenica da su se obe vojske nakon pogibije svojih vladara i nakon katastrofalnih gubitaka, istovremeno povukle sa bojišta... nerešeno? I na kraju... tela poginulih još nisu valjano ni pokupljena sa bojišta, a već smo bili napadnuti sa severa od strane našeg drugog neprijatelja - Ugara (Mađara), koji prodiru i pustoše sve do Borača. Knjeginja Milica koja pored sebe ima maloletnog Lazarevog naslednika, koja ima srpsku vlastelu koja je nastavila sa međusobnim sukobima, veoma oslabljenu vojsku... da bi sačuvala državu bila je prisiljena da u pomoć pozove Turke, dojučerašnje neprijatelje, i prihvati sve uslove koji su i prethodili Kosovskom boju (čemu se oštro protivio Vuk Branković). Turci zaista pomažu i sa Srbima proteruju Ugare, ali Srbija priznaje Bajazitovu vlast i postaje vazalna država, obavezuje se na plaćanje poreza Turskoj, obavezuje se da će davati deo vojske za turske pohode... dakle gledano na posledice, odnosno na ono što je usledilo nakon boja - mi smo izgubili. To su samo neke od činjenica, a vi procenite sami.           

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 13679 Napisano Januar 17, 2022]

Gazimestan je memorijalni kompleks, centralno mesto na prostoru gde su se 1389. sukobile srpska i turska vojska. Kompleks obuhvata: spomenik kosovskim junacima koji je sagrađen 1953. godine u obliku srednjovekovne kule, zatim Muratovo tube - mauzolej turskog sultana Murata, podignut na mestu njegove pogibije, u kome su bili sahranjeni njegovi unutrašnji ograni, dok je telo sahranjeno u Bursi. Današnji izgled dobilo je polovinom 19. veka, a konačni oblik u 20. veku.  I Gazimestan tube (Barjaktarevo tube), mauzolej u kome su smešteni posmrtni ostaci turskog barjaktara, a podignuto je na mestu gde su, prema predanju, poginuli turski i srpski barjaktari.

 

Kompleks Gazimestana sa spomenicima, božurima i velikim prostorom oko spomenika do 1999. bio je zakonom zaštićen. Kompleks je miniran i oskrnavljen avgusta 1999. u prisustvu britanskih snaga KFORa. U memorijalnoj kuli visokoj 25 metara su oštećene informativne aplikacije, kao i slova na zidu, odnosno stihovi epskih pesama kosovskog ciklusa. Iako je od tada "čuvan" od strane međunarodnih snaga, neki Albanci na prostoru kompleksa podižu građevinske objekte. Nedaleko od spomenika je i privatna ergela konja koja deo spomen prostora koristi kao hipodrom. 

 

Na proslavu 600. godišnjice bitke, na vidovdan 1989. Slobodan Milošević je na ovom mestu održao svoj čuveni govor, u kome je po proceni mnogoh istoričara i političara i najavio raspad SFRJ. Po tadašnjim procenama, na gazimestanu se bilo skopilo oko milion ljudi. 

 

Do spomen-kule na Gazimestanu se veoma lako stiže jer se nalazi u neposrednoj blizini magistralnog puta, nekih 6-7 kilometara od Prištine. Ispred žičane ograde (kapije) se nalazi kućica (kontejner) u kome se nalaze dežurni policajci. Njima se da lična karta kako bi evidentirali vašu posetu, a nazad je dobijate prilikom napuštanja spomenika. Stariji policajac je odlično govorio srpski i bio je veoma ljubazan. Primetih da je ceo prostor oko samog spomenika pokriven sa mnoštvom kamera za nadzor. Ne verujem da je to zbog zaštite samog objekta (spomenika), više sam mišljenja da je to zbog masovnijeg okupljanja Srba koje se dešava svake godine na Vidovdan... a možda i grešim. 

 

 

 

 

Lazareva kletva na prednjoj strani spomenika.

 

 

Ulaz u kulu se nalazi na njenoj zadnjoj strani.

 

 

Stepenište koje vodi ka vrhu.

 

 

Tokom penjanja, prolazi se pored čuvenih stihova epskih pesama kosovskog ciklusa koji se nalaze na zidu. Ovo su neki od njih... 

 

 

 

 

 

Sa samog vrha kule pruža se pogled na ceo prostor na kome se odigrao Boj na Kosovu. Kako bi se lakše orijentisali, na vrhu kule postoji i metalna ploča koja u centralnom delu prikazuje raspored srpskih i turskih snaga u odnosu na samu kulu.

 

 

Dok na levoj i desnoj strani pomenute ploče stoji opis bitke:

 

"Na Kosovu polju u dolini reke Laba, između Sitnice, Grmeč planine, reke Samodreže i potoka Butovca – 15. juna 1389. godine vođena je istorijska bitka između srednjovekovne srpske kneževine i turske carevine. Srpska vojska koja je brojala oko 35000 boraca, bila je raspoređena na desnoj obali Laba, tako da joj se desno krilo oslanjalo na Sitnicu a levo krilo na planine, štab kneza Lazara nalazio se u sredini.

 

Turska vojska koja je brojala oko 100 000 ljudi, zauzela je položaje prema srpskoj vojsci, na levoj strani Laba naslanjajući se levim krilom na Sitnicu, a desnim na planine, štab sultana Murata bio je postavljen u sredini.

 

Toga dana, oko 8 časova ujutru, Turci su preduzeli napad, prešli Lab levim krilom i zametnuli žestok boj oko brežuljaka na desnoj obali. Srpsko desno krilo odbilo je sve neprijateljske napade i prebacilo Turke ponovo na levu obalu. Zatim je srpska vojska preduzela napad, prešla desnim krilom Lab, probila tursko levo krilo i nabacila ga na rezervu. Srbi su na taj način došli u neposrednu blizinu turskog štaba što je, u kritičnom momentu po Turke iskoristio vojvoda Miloš Obilić koji je napao samog turskog zapovednika, sultana Murata i smrtno ga ranio.

 

Tada, oko 10 časova, zapovednik turskog desnog krila princ Bajazit, da bi uticao na kritičan razvoj bitke, a pošto prema njemu nije postojala ozbiljna opasnost jer Srbi na njegovom pravcu nisu mogli znatnijim snagama preći Lab, sa većim delom svojih trupa i opštom rezervom bočno napada srpsko desno krilo i zameće najkrvaviji boj oko brda Magzita i Gazimestana.

 

Oko podne, u rešavajućem momentu po celu bitku, knez Lazar naredi srpskoj rezervi da uđe u boj. Ali dok je srpska rezerva kretala u boj, odelenja na krajnjem desnom krilu podlegla su turskom obuhvatnom manevru i brojnoj nadmoćnosti svežih trupa, te celo srpsko desno krilo popusti i počne se povlačiti – da li je srpska rezerva intervenisala, pa nije uspela ili uopšte nije ušla u boj – ne može se utvrditi. Tek, povlačenje desnog krila prenese se na celi front, čime je bitka bila izgubljena.

 

Posledica Kosovske bitke bila je ta što je srpski narod izgubio svoju nezavisnost a propast Srbije na Kosovu ubrzala je propast i ostalih balkanskih država. U Kosovskom boju poginula su oba državna poglavara: turski sultan Murat i srpski knez Lazar."

 

 

 

 

 

Bilo kako bilo... za samu bitku i njene aktere vezana su mnogobrojna predanja i legende opevane i u kosovskom ciklusu srpske epske poezije. Danas, Kosovski boj je duboko usađen u srpsku nacionalnu svest, jer Lazareva pogibija se vekovima shvatala kao velika žrtva prinesena očuvanju narodne i državne slobode. Žrtva, koja je pružala primer prošlim, i koja bi bi trebalo da posluži kao primer svim budućim generacijama.    

 

NEKA IM JE VEČNA SLAVA, I HVALA!

 

[yogibear 13679 Napisano Januar 19, 2022]

Iako obiđoh i Prištinu, o njoj neću pisati ovaj put. Opšte je poznato da su na KiM stradali skoro svi istorijski spomenici podignuti srpskim velikanima. Obično su vezivani sajlama, a onda su iz temelja čupani kamionima i traktorima. Na taj način su na primer u Prištini porušeni spomenici Njegošu, Vuku Karadžiću, Dositeju Obradoviću... Sada se u Prištini mogu videti spomenici NATO-u, tipografski natpis "Newborn" (novorođenče)... dok se šest metara visoki Bil Klinton, na istoimenom bulevaru, "šepuri" pored američke zastave koja se vijori. U neposrednoj blizini se nalazi i butik koji nosi ime njegove supruge Hilari. Ne zamerite, ostaćete uskraćeni za te fotografije jer... jednostavno mi se nije dalo da se zaustavljam i da poput nekog egzaltiranog turiste fotografišem pomenute budalaštine.

 

Od sudbine koja je zadesila pomenute srpske spomenike nije izuzet ni spomenik Milošu Obiliću koji se nalazio u mestu Obilić, udaljenom nekih desetak kilometara od Prištine. Spomenik je srušen 1999. godine i od daljeg uništenja su ga sačuvali vojnici KFORa. Nakon rušenja, spomenik je prebačen u dvorište manastira Gračanica gde provodi narednih 15 godina. Zahvaljujući donaciji norveške vlade na spomeniku su sanirana sva oštećenja, a odlukom SO Gračanica spomenik ponovo dobija svoje mesto. Pošto je bilo nerealno da spomenik ponovo bude vraćen tamo gde je i srušen, na Vidovdan 2014. godine spomenik Milošu Obiliću je postavljen i svečano otkriven na kružnom toku u mestu Gračanica. Na pomenutom mestu ranije se nalazio mozaik sa likom kraljice Simonide, koji je premešten u OŠ "Kralj Milutin" u Gračanici. Spomenik je postavljen tako da gleda u pravcu Gazimestana, u pravcu mesta gde se 1389. godine odigrala presudna bitka u istoriji srpskog naroda.

 

Nakon postavljanja spomenika, zabeleženo je nekoliko "sitnih" incidenata poput žvrljanja (farbanja) table... poslednji se dogodio 2020. godine kada su nadzorne kamere zabeležile bacanje molotovljevog koktela na spomenik i pokušaj skidanja srpske zastave od strane 3 N.N. lica. Nakon brze reakcije lokalnog srpskog stanovništva, počinioci su pobegli a vatra je ugašena.

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 13679 Napisano Januar 21, 2022]

Nakon što sam obišao i uslikao spomenik, krenuh ka motoru i začuh neke automobilske sirene, neko dešavanje koje nisam samo ja ispratio pogledom. Još uvek nisam mogao da vidim automobile, ali sam jasno primetio srpsku zastavu koja se vijori na barjaku, i koja napreduje ka kružnom toku iz jedne od bočnih ulica - svadba garant! I jeste, uh kako mi je bilo drago!  Čelo svadbene povorke mi se već približilo kada podigoh ruku uvis, i sa tri prsta pozdravih mladence i svatove.  Kako me spaziše pored motora, tako nastade "haos"!  Počeše još luđe da trube, spuštaju se prozori, svatovi otpozdravljaju na isti način, mladoženja viče iz auta i pozdravlja me, neki pozivaju i rukom pokazuju "aj' sa nama..!", neke devojke sa šajkačama mi šalju poljupce... šou! Prođe tako svadbena kolona u veselju, neka im je sa srećom! A mene je čekala vožnja do sledećeg mesta, vožnja koja će potrajati čitavih... nekoliko desetina sekundi!   

 

Nedaleko od Prištine, na samo 200 m od spomenika Milošu Obiliću u Gračanici, pokraj omalene reke Gračanke, nalazi se zadužbina srpskog kralja Milutina iz dinastije Nemanjića. Čuveni manstir Gračanica je podignut u periodu između 1315. i 1321. godine. Gračanica je podignuta na temeljima starije Bogorodičine crkve iz 13. veka, a ona na temeljima starohrišćanske bazilike iz 6. veka. Na južnom zidu kapele i dan danas stoji ispisana povelja u kojoj kralj Milutin 1321. godine kaže: "Videh razrušenije i padenije hrama Svete Bogorodice gračaničke, jepiskupije lipljanske, sazidah je od osnovanije i popisah i ukrasih iznutra i izvana."

 

Iako je Gračanica danas ženski manastir, na samom početku postojanja u njemu su služili monasi. Od završetka izgradnje pa skoro do kraja 16. veka manastir je beležio veliki napredak; pa tako polovinom 16. veka Gračanica postaje sedište Novobrdske mitropolije. Osim duhovnog značaja, manastir Gračanica je bio i važan prosvetni centar za kosovsko-metohijske Srbe, kako pre, tako i u vreme turskog ropstva. U manastiru je još u prvoj polovini XVI veka postojala prva štamparija. Nažalost, tokom viševekovnog boravka turskih osvajača na teritoriji Srbije, istorija beleži da je manastir kasnije i skroz opusteo a crkva je korišćena samo za parohijske potrebe. Zanimljivo je to da je u periodu pre 1759. godine Gračanica bila čisto arnautsko mesto, bez ijednog Srbina. Arnauti su se uz podršku Turaka pobrinuli da izbrišu svaki pomen na proterane Srbe. Međutim, sredinom 18. veka zavladala je neka bolest od koje su Arnauti masovno umirali. Usled te pošati preživeli Arnauti se iseljavaju, a u ponovo napuštenu Gračanicu (selo oko manastira), vraćaju se Srbi iz okoline.

 

Nakon viševekovne turske okupacije, naši junaci, naša vojska je 1912. godine po prvi put kročila na oslobođeno Kosovo Polje - Gazimestan. Jedan za drugim su se spuštali na kolena i ljubili svetu srpsku zemlju natopljenu krvlju predaka. Nakon Kosova Polja, Prištine, stigoše tako i do Gračanice... zadivljeni i u suzama posmatraše tako našu, ponovo slobodnu, prkosnu svetinju. Kad su mene preplavile emocije dok sam ulazio i boravio u ovom hramu, mogu samo da zamislim kako je tek njima bilo...

 

 

 

 

Nakon Drugog svetskog rata u manastir dolaze i obnavljaju ga monahinje. Sa igumanijom na čelu, od tada manastir funkcioniše kao ženski. U manastiru danas boravi oko 20 monahinja koje se bave ikonopisanjem, vezom, poljoprivredom i mnogim drugim monaškim poslovima. 

 

Nakon konflikta na KiM 1999. usled nepovoljnih životnih i političkih prilika, episkop Raško-prizrenski biva prinuđen da napusti grad Prizren u kome je bilo smešteno sedište ove episkopije SPC. Tako se od 1999. godine, silom prilika, sedište Raško-prizrenske episkopije preseljava u manastir Gračanicu na Kosovu. Od tada pa do današnjih dana, Gračanica predstavlja duhovni centar, koji poput zvezde vodilje osvetljava put svim Srbima koji su nakon surovih događaja i dalje ostali na KiM. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 13679 Napisano Januar 21, 2022]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mnoge su zanimljivosti vezane za ovaj manastir, u njegovoj riznici se čuvaju veoma vredne ikone iz 16. 17 i 18. veka, nekoliko značajnih rukopisnih knjiga i vrednih liturgijskih predmeta... Međutim, osim njegove prelepe arhitekture, najčešće se kao glavna atrakcija spominju očuvane manastirske freske; pogotovo freska na kojoj je prikazana kraljica Simonida, žena vanserijske lepote koju je pratila teška i surova sudbina.

 

Ktitorska kompozicija na unutrašnjem stubu levo - kraljica Simonida, na subu desno kralj Milutin.

 

 

Naš poznati pesnik Milan Rakić je boravio u Prištini u periodu 1905-1911. godine, prvo kao pisar, a zatim i kao šef konzulata. Najviše vremena na Kosovu je provodio sa narodom, primao je i pomagao uplašene i zulumom naplašene ljude, boravio među njima. Tako je za vreme velikih sabora sa narodom odlazio i u Gračanicu. A baš tu u Gračanici se nalazi freska žene kralja Milutina - kraljice Simonide, freska koja je po mnogima jedna od najlepših fresaka srpske istorije i crkvenog ikonopisanja. Međutim, sve što je tada naš pesnik od lepe freske mogao da vidi je bio nagaravljeni zid na kome se nazirala kruna, velo, gusta kosa i lik naše kraljice... bez očiju! Inspirisan onim što je video, Milan Rakić piše pesmu: "Simonida".

 

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

 

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

 

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

 

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

 

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na iščađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, -
Tvoje već davno iskopane oči!

 

Milan Rakić je napustio ministarstvo čim je buknuo Balkanski rat. Ne javljajući se nikome, otišao je na granicu sa prvom komitskom četom čuvenog vojvode Vuka. Kasnije će Rakić skromno ali ipak ponosno priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu. Milan Rakić je umro 30.06.1938. godine i nažalost nikada nije saznao... Tokom konzervatorskih radova 1971-1976. očišćene su naslage sa očiju naše prelepe kraljice na fresci u Gračanici. One ipak nisu bile oštećene, rupe su načinjene malo iznad njih, a lepe Simonidine oči su svetloplave boje. U čast našeg pesnika, odlučeno je da se ne repariraju oštećenja - rupe koje izgledaju kao oči. "Iskopane" Simonidine oči su do dana današnjeg ostale onakve kave su i bile. Složićete se da pri čitanju Rakićeve pesme Simonidine oči i dalje plene, pogotovo ako ste među onima koji ih nisu videli uživo na fresci.    

 

 

Kao i obično kada su ovakva mesta u pitanju, sa odlutalim mislima i pun utisaka izlazim iz manastira kad... još jedna svadba!  Upravo se spremaju da uđu i u Gračanici obave venčanje i to baš na jubilej, na sedamstogodišnjicu postojanja manastira, svaka čast! Čestitah ljudima, pomerih se do motora da ne smetam i počeh lagano da navlačim opremu....

 

 

Kažu... da kada je podigao Gračanicu, kralj Milutin je sazidao nebo na zemlji. Slažem se, jer Gračanica je definitivno manastir vanvremenske vrednosti i lepote, i nije bez razloga na spisku Uneskove Svetske baštine. I, ko zna... možda ne Simonidine, već me oči neke druge žene nateraju da opet odem u Gračanicu i... da baš tamo (po drugi put) stanem na ludi kamen. 

 

[yogibear 13679 Napisano Januar 24, 2022]

Nakon obilaska kosovskog došlo je vreme da pređem u metohijski deo. Metohija je inače (po meni), zbog konfiguracije terena mnogo živopisnija i zanimljivija za vožnju od Kosova. Metohija obuhvata zapadni i krajnje južni deo naše južne pokrajine, a naziv potiče od grčke reči "metoh" - zemlja pod upravom manastira. Albanski nacionalisti ne podnose i izbegavaju naziv Metohija jer ih asocira na SPC (Srpsku pravoslavnu crkvu). Proglašenjem KiM za autonomnu oblast 1945. godine, Metohija je bila deo zvaničnog naziva teritorije. Novembra 1968. sa ciljem smanjivanja nacionalnih tenzija sa Albancima, Metohija je izbačena iz naziva pokrajine; da bi 1990. bila ponovo vraćena. Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244, UNMIK i sadašnja "privremena vlada Kosova" koriste isključivo Kosovo kao naziv pokrajine, međutim ne postoji nikakav pravni akt kojim je Metohija zvanično i izbačena iz naziva. Vozeći se Metohijom i prolazeći koroz naseljena mesta, table sa dvojezičnim nazivima istih su me nedvosmisleno informisale kakvo je "raspoloženje" u njima. Ili bi naziv mesta napisan na srpskom jeziku bio precrtan a ostavljen onaj na albanskom, ili obratno, ili bi se naziv mesta ispisan na oba jezika neoštećen nalazio na tabli.

 

Pristigoh tako i u Peć, jedan od najmnogoljudnijih gradova u pokrajini. Kao i većina drugih gradova, Peć je etničko čišćenje pretrpeo 1999. godine, a posao je završen 2004. Pre dolaska KFORa u gradu je živelo 20.000 Srba, dok ih danas u ovom gradu nema uopšte. Osim stare čaršije, ima se još toga videti u Peći, ali mi taj grad ovaj put jednostavno nije bio u planu. Dan je bio izuzetno vruć a gužve u samom gradu neverovatne. Provedoh 14 godina radeći na Bliskom istoku, tako da mi haos i rasulo u saobraćaju uopšte nisu nepoznanica; međutim, uprkos svojoj snalažljivosti, bio sam primoran da pratim kreni-stani vožnju jer je koncentracija vozila sa stranim tablicama (uglavnom gastarbajteri iz Švajcarske) na uzanim gradskim ulicama bila fantastična.

 

Ulazak u Peć i početak saobraćajnog haosa.

 

Bilo kako bilo, nakon neminovnog prolaska kroz centar grada, uspeh da se dokopam rampe i policijske kućice koja prethodi ulazu u mesto koje želim da obiđem. Klasika, razmenih neku reč više sa ljubaznim i znatiželjnim policajcima, i nakon uvida u moju ličnu kartu, rampa je bila dignuta.

 

Nakon ulazne rampe i kapije, put od kamene kocke vodi dalje ka kapiji manastirskog kompleksa.

 

Pećka Patrijaršija je manastirski kompleks kod Peći koji se nalazi u jednom zaista fantastičnom prirodnom okruženju, i garantujem da je to prvo što će konstatovati svaki posetilac ovog mesta. Pećka Patrijaršija se nalazi na ulasku u prelepu klisuru Pećke Bistrice i pod samim je obroncima Prokletija. U klisuri Pećke Bistrice se nalaze pećine u kojima su od 12. veka obitavali i tihovali srpski monasi, pa su po njima ime dobili kako Patrijaršija, tako i sam grad.

 

 

Pećka Patrijaršija je jedan od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti. Ona je vekovima bila sedište srpskih arhiepiskopa i patrijarha, kao i stecište književnika, umetnika, teologa i najumnijih Srba. Ceo kompleks nije nastao odjednom, građen je od treće decenije 13. veka pa do sredine 14. veka. Manastirski kompleks sastoji se od četiri crkve: crkva Svetih Apostola, crkva  Sv. Dimitrija, Crkva Svete Bogorodice Odigitrije (putevoditeljice) kao i crkva Svetog Nikole.

 

 

 

 

 

 

 

Crkva svetih Apostola je bila sagrađena pod arhiepiskopom Arsenijem I, (naslednikom Svetog Save), u trećoj deceniji 13. veka, kada je Patrijaršija iz manastira Žiče bila prebačena u Peć, planinsku isposnicu na ivici plodnog platoa Metohije. Crkva svetih Apostola je najstarija crkva Pećke Patrijaršije, planirana i sagrađena po planu Svetog Save, oslikana freskama 1250. godine. Crkva svetih Apostola Pećke Patrijaršije predstavlja jedinstveni spoj raškog i srpsko-vizantijskog stila gradnje. Spolja je Crkva Svetih Apostola bila omalterisana i obojena tamo-crvenom bojom poput manastira Žiče. 

 

Crkva Svetog Dimitrija, sagrađena pod arhiepiskopom Nikodimom 1320. godine. Podignuta je u vreme od 1316. do 1321, a oslikana u periodu 1322 - 1324. godine. Fresko-slikarstvo u crkvi Svetog Dimitrija izvedeno je zaslugom arhiepiskopa Joanikija.

 

Crkva Bogorodice Odigitrije, ili Bogorodičina crkva podignuta je oko 1330. godine, sa južne strane matičnog hrama Svetih Apostola, kao pandan Svetom Dimitriju, a po nalogu pećkog arhiepiskopa i uglednog književnika Danila II.

 

S južne strane, Danilo II je sagradio i crkvicu Svetog Nikole, jednobrodnu građevinu od kamena i opeke. Prvobitni živopis u njoj nije sačuvan. Freske je radio zograf Radul, najpoznatiji slikar sedme i osme decenije XVII veka. Ikonostas je takođe iz njegovog vremena.

 

Danilo II je takođe oko 1337. podigao prostranu otvorenu pripratu za sve tri crkve, zvonik sa kapelom i trem. Visoki zvonik nije sačuvan, a patrijarh Makarije je 1561. morao da zazida sve otvore kako bi obezbedio konstrukciju. Time je ovaj prvobitni trem sa dvojnim lukovima izgubio mnogo od lepote zbog koje je bio slavljen.

 

Osim fantastičnih i monumentalnih freski, manastir je bio poznat po veoma bogatoj riznici koja je u više navrata stradala kako od Turaka tako i od Arnauta. Kada se desila velika seoba Srba 1690. godine, patrijarh Arsenije III Čarnojević morao je da napusti Pećku Patrijaršiju pred najezdom Turaka sklonivši se sa oko 30.000 srpskih izbeglica u Budim i Sent Andreju. Turci i Arnauti su poharali i oskrnavili crkve Pećke Patrijaršije, kao i mnoga druga srpska svetilišta. Još jedna seoba 1739. godine, pod patrijarhom Arsenijem IV Šakabendom, dovela je do napuštanja manastira, kada je patrijarh uspeo da dragocenosti ponese sa sobom i skloni ih u Sremske Karlovce. Usled ovih migracija, srpsko stanovništvo na KiM krajem 18. veka postaje manjinsko. I pored gubitaka većine dragocenih objekata, sačuvana je najstarija knjiga na ćirilici na čitavom Balkanu – “Oktoih Petoglasnika”, veličanstveni primerak ručno pisane knjige, štampane na Cetinju početkom 1494. godine. Od nekadašnjih manastirskih utvrđenja i objekata Pećke Patrijaršije su očuvani samo danas vidljivi temelji.

 

 

 

 

Rezidencija u zadnjem delu crkvenog dvorišta Pećke Patrijaršije je podlegla žestokom napadu albanskih terorista 1981. godine. Prvi javni napad i zločin albanskih separatista prema Srbima na KiM je podmetanje požara u konaku Pećke Patrijaršije, u zoru 16. marta 1981. godine dok je trideset monahinja mirno spavalo. Požar je podmetnut na tri mesta u potkrovlju, na međusobnoj razdaljini od 10 metara. Srećom, požar je primetio stariji Srbin sa Kosova koji je bio gost manastira te noći. Monahinje su jedva uspele da se spasu i da sa sobom ponesu neke od manastirskih vrednosti. Kapela, patrijarhove odaje, sobe u kojima borave monahinje, radionice i ostave su potpuno izgorele, jer je vatrogasna služba iz Peći sabotirala gašenje požara, stigavši sa polupraznim vatrogasnim vozilima… Osim italijanskog KFORa koji je umnogome pomogao, zid koji je podignut oko celog manastira je u potpunsti sprečio vređanje, pretnje, bacanje kamenica... od strane lokalnih Albanaca. 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 13679 Napisano Januar 24, 2022]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

 

Ono što je takođe zanimljivo a što je ljudima nažalost malo poznato... 1957. godine zavod za zaštitu prirode Srbije stavio je pod zaštitu šam-dud u Pećkoj patrijaršiji kao spomenik prirode i kao prirodno dobro prve kategorije (na sledeće dve fotografije). U Evropi zvanično ne postoji dud stariji od 250 godina, dok za dud u dvorištu Pećke Patrijaršije postoji više izvora i dokaza da je star ravno 753 ili 754 godine! Kako je zabeleženo u brojnim manastirskim i drugim knjigama, njega je u jesen 1269. ili u proleće 1270. godine zasadio treći srpski arhiepiskop Sava II. Zasađen je 225 godina pre otkrića Amerike i 120 godina pre Kosovskog boja!  Arhiepiskop Sava II je šam–dud doneo na povratku iz Jerusalima, prolazeći kroz Siriju kada je iz oblasti Bila ad Šam, današnji Damask, uzeo dud i doneo ga u Pećku Patrijaršiju. 

 

"Vekovnu živu starinu, podno gorostasnih stenovitih Prokletija, šibale su oluje i vetrovi, udarale munje, peklo sunce, sušili mrazevi i šta sve ne, kroz blizu sedam i po vekova dugu istoriju, a on i dalje raste i rađa. Pored njega su prolazile mnoge vojske, često neprijateljske, ispod njegove krošnje su se rodile mnoge devojačke i momačke ljubavi, upamtio je on krunisanje 45 srpskih patrijarha, pored njega su se izrekle mnoge zakletve i izreke i još mnogo, mnogo toga, dobrog i lošeg dud je ”zapamtio”.

 

Šam-dud cveta svake poslednje nedelje u aprilu i još uvek dobro rađa i daje slatke plodove. Uglavnom sok pravimo od zrelih dudinja. Održavamo ga i čuvamo a on pamti vekovnu srpsku istoriju. Ispod njegovih krošnji Arsenije III Čarnojević je 1690. godine okupio sve viđenije Srbe sa Kosova i Metohije i odlučio da krene u veliku seobu Srba preko Save i Dunava. Zapamtio je Savin šam–dud i druge velike i male seobe Srba, brojne ratove, "nagledao" se brojnih pohara svetinje i paljevine konaka 1981. godine, ”gledao” je dud i kako su neprijateljske vojske zatvarale konje u Pećku patrijaršiju. Kad bi progovorio i svedočio vekove ne bi stalo ni u debeloj knjigi kao Biblija"  - priča igumanija Pećke Patrijaršije Haritina.

 

U velikoj oluji i nevremenu 1950. godine od udara munje dud se raspukao na dva dela ali je ostao ”živ”!  Od 1987. godine više podupirača je postavljeno pod njegove grane kako ne bi pale na zemlju. Šam-dud je viši od osam metara a krošnja ima prečnik šest metara.

 

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[Eol 771 Napisano Januar 24, 2022]

@yogibearovaj tvoj putopis, kao i svaki prethodni , me ostavlja bez teksta.....

[yogibear 13679 Napisano Januar 24, 2022]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

Čudotvornu ikonu Bogorodicu Pećku – Ipeksku (fotografija ispod) je po predanju slikao sveti apostol i jevanđelist Luka, u Getsimaniji kraj groba Presvete Bogorodice, 48. godine. U Carigrad ju je 460. preneo vizantijski car Lav Mudri, tu je boravila u hramu Majke Božje sve do 898. kada je poslata u Herson, na Krim. Nju je tamo dočekao sam ruski knez, Sveti Vladimir, koji se pred njom krstio, o čemu postoji zapis, i otpočeo sa krštavanjem ruskog naroda. Oko 989. ikona se nalazila u Velikom Novgorodu, odakle je preneta u Nikeju. Ikonu je od carigradskog patrijarha dobio na blagoslov Sveti Sava Srpski, kada se hirotonisao i doneo je u Srbiju. Po prenosu patrijaršije iz Žiče u Peć, tamo je i ova svetinja dobila svoje mesto i od tada se naziva Pećkom. Ikona stoji u naročitom tronu i okićena je mnogobrojnim dragocenim ukrasima, kao zahvalnost onih, čije su molitve pred njom uslišene.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na samom kraju obilaska malo mi je "zasmetala" jedna stvar, verovatno grešim ali tako je. U manastirskoj prodavnici uzeh neke suvenire pre polaska, kad mi prilikom plaćanja ljubazna monahinja saopšti cenu u evrima?! Znam u kakvom okruženju opstaju, znam da se na skoro celoj teritoriji KiM koristi isključivo evro... ali ipak, što baš i ovde?  Možda je tome kumovao i podatak da ovu svetinju danas više posećuju stranci nego Srbi... 

 

Kada već spomenuh strance... Napuštam manastir, ponovo sam na ulici ispred kapije i pozdravljam se sa policajcem sa početka priče. Stoji tu nekolicina ljudi (stranci po izgledu) i upitaše me za pomoć, jer se policajci baš i ne služe engleskim jezikom:

 

- Molim vas, možete li nam pomoći, da li je ovde ulaz u crkvu?

(saznah da su nemci u pitanju...)

- Mogu naravno, nije ulaz u crkvu već u srednjovekovni srpski pravoslavni manastir. Pokažite pasoše policajcu i moći ćete da uđete. Jedino vas dve gospođice nećete moći u šortsevima unutra.

- Pa nemamo sad uslova za presvlačenje, jel' zaista vredi ulaziti unutra? 

(ubacuje se neki nadobudni baksuz koji je ćutao do sada).

- Uđite i probajte, jer u većini naših manastira na ulazu imaju marame koje daju "neadekvatno" obučenim ženskim posetiocima da se ogrnu. A, da li vredi ući? Ne znam šta bih vam odgovorio na to pitanje.

- Ne zaista, šta se može posebno videti unutra, srpska crkva sa slikama?

(ja već menjam izraz lica a to primetiše i njegovi pajtosi koji počinju da mu skreću pažnju. Pravim korak prema njemu i gledam samo njega u oči.)

- Freske su u pitanju, na svodu jedne crkve možete recimo videti čuvenu fresku "Tajna večera" naslikanu oko 1250. godine. 

- Pa dobro, Tajna večera, toliko verzija ima po svetu...

(nastavi on nadobudno)

- Da, slažem se. Samo na ovoj fresci Tajne večere , na postavljenom stolu, možete videti kašiku, viljušku i nož! Gospodo, želim vam prijatan dan! 

 

Ućutaše se trenutno i pogledaše se među sobom, odgovora nije bilo. Dok radoznali policajac zbunjeno pokušava da odgonetne šta sam im to rekao, ja sedam na motor i nakon salutiranja (vojničkog pozdrava), nastavih dalje...

 

[yogibear 13679 Napisano Januar 26, 2022]

Kada sam se u dolasku zaustavio na ulaznoj rampi ispred kompleksa Pećke Patrijaršije, deo razgovora sa dežurnim kosovskim policajcem je bio vezan za sledeću lokaciju koju planiram da obiđem. Pre nego što sam i krenuo na ovo putovanje, znao sam da će mi za ovu lokaciju biti potrebna i asistencija na terenu. Pošto se nije snalazio sa mapom na telefonu, policajac mi je preporučio da nakon posete manastiru svratim do turističkog info-centra koji se nalazi nekih stotinak metara udaljen od manastirske rampe - tako i uradih.

 

Na desnoj strani fotografije se vidi turistički info-centar, dok se malo niže niz put sa leve strane vidi početak zida koji prati put i koji okružuje kompleks Pećke Patrijaršije. Upravu tu se vidi i siva stražarska kućica sa dva prozora pored koje se nalaze ulazna rampa i kapija. 

  

 

Po ulasku u turistički info-centar prva koja mi se obraća na albanskom je mlada devojka, koja ostaje zbunjena kada ja (naravno) odgovorih na srpskom jeziku. Znam da se nije folirala jer mladi Albanci zaista ne znaju srpski, pa tako razgovor nastavljamo na engleskom. Čovek koji je do mog dolaska sedeo u kancelariji sada radoznalo prilazi i sa osmehom preuzima priču samnom. Na skoro perfektnom srpskom jeziku dobih sve informacije koje sam tražio. Ono što ni u snovima nisam mogao da vidim je to da sam u Gugl navigaciji trebao da kucam: Ujëvara e Drinit të Bardhë.  Iskreno, kao što sam do sada nalazio razne budžake širom sveta tako sam i ovo mesto pronašao, i to tako što sam na mapi pratio tok reke. Mesto gde plava linija (reka) počinje je verovatno bilo mesto koje tražim, samo su mi trebali detalji i potvrda koju sam upravo i dobio. Napuštam info-centar i započinjem ponovno probijanje kroz pećku saobraćajnu gužvetinu. Iako je vožnja od samo 13 km zbog pomenute gužve potrajala duže nego što je trebalo, osetno raspoložen vozim ka mestu koje sam imao prilike da vidim samo na slikama, vozim ka fantastičnom izvoru Belog Drima.

 

 

Prvo na šta se nailazi je veliki ugostiteljski objekat čiji naziv takođe možete kucati u navigaciju. Ko ne želi da produži ka parkingu (garaži) koja se naplaćuje, pre dolaska do samog objekta već treba da razmišlja i da traži neko mesto u hladu. Kao u centru Peći, i ovde je gužva zaista velika. Iako je bio radni dan, mnoštvo automobila sa kosovskim i švajcarskim tablicama se stiskalo i mimoilazilo na uzanom prostoru pokušavajući da nađe neko mesto za parkiranje.

 

 

 

Kada se dođe do restorana, samo treba pratiti znake, proći pored njega...

 

 

...i nastaviti stepenicama koje vode naniže.

 

 

Kada se nađete iza restorana, uređenom pešačkom stazom treba produžiti još nekoliko stotina metara.

 

 

Staza koja vodi ka izvoru Belog Drima prolazi kroz fantastičnu i veoma šumovitu dubodolinu . Iz kojeg god pravca da ste došli i ma gde da ste bili pre dolaska na ovo mesto, hladovina i blizina planinske vode pružaju pravi ugođaj i zadovoljstvo, pogotovo tokom vrelih letnjih dana.

 

 

 

 

 

Pešačku stazu i kompletno okruženje je još sedamdesetih godina prošlog veka uredila Republika Srbija, dok je 1983. godine celo područje koja obuhvata 89,94 hektara zavela kao Zaštićenu zonu i spomenik netaknute prirode. Stoga nije ni čudo što ga današnja Priština svrstava u sam vrh prirodnih atrakcija "Kosova", koju obiđe na hiljade turista godišnje.  

 

 

Nakon prelaska malog mostića staza me je nepogrešivo dovela do mesta koje i jeste bilo primarni cilj moje posete. 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 13679 Napisano Januar 27, 2022]

Beli Drim je najduža reka na KiM koja nakon spajanja sa Crnim Drimom kod grada Kukeša u Albaniji čini reku Drim. Beli Drim je dugačak 175 km od kojih se 156 km nalazi u Srbiji a 19 km u Albaniji. Beli Drim je reka ponornica, ona izvire podno planinskog venca Prokletija, tačnije, ispod južnog dela planine Žljeb. Nakon poniranja, ona ponovo izvire ispod planinskog venca Rusolije u Metohiji, desetak kilometara od Peći. Nedaleko od sela Radovac, na 580 m.n.v, Beli Drim se pojavljuje kao snažni izvor i vodopad visine 25 m. Izdašnost vrela je veća od 5m³ u sekundi i ubedljivo je najjači izvor na KiM. Upravo zbog velike mase vode koja se stropoštava sa visine i peni (uvek je bela), Beli Drim je i dobio ime.

 

 

 

 

Ja sam ovo vrelo posetio tokom prošlogodišnjih letnjih vrelina, tako da količina vode nažalost nije bila na onom nivou koji ga najviše i čini atraktivnim. Ako se neko odluči da poseti ovo mesto u aprilu-maju, može da očekuje ovakav prizor. (fotografiju sam preuzeo sa interneta)

 

   

Uprkos manjoj količini vode, ni jednog trenutka se nisam pokajao što sam došao na ovo mesto. Obilazak sam nastavio pentranjem po gornjem delu vodopada... 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Samo da napomenem da se nedaleko od izvora Belog Drima nalazi i Radavačka pećina. Svakako nije biser među pećinama ali je vredna pomena. Ja je nažalost nisam posetio jer jedna grupa tek što je ušla a do sledećeg ulaska je trebalo dosta da se čeka, tako da sam zbog svojih daljih planova odustao.

 

Tok Belog Drima je imao veliki značaj krajem 13. veka kada je autonomna Srpska pravoslavna crkva svoje sedište iz Žiče prebacila u Peć. Tada je područje oko reke Beli Drim postalo još poznatije i istaknutije. Tada je počelo jačanje naše srednjovekovne države i udruživala su se područja na kojima je već dugo živelo srpsko stanovništvo. Takozvano Podrimlje se spominjalo još u 12. veku, u Žitiju Svetog Simeona koje je napisao Sveti Sava. On tamo kaže kako je Podrimlje od Vizantije oslobodio njegov otac Stefan Nemanja, u monaštvu nazvan Simeon.

 

Beli Drim odavde nastavlja da teče prolazeći sredinom Metohije, da bi se na kraju ulio u veštačku akumulaciju Vrbničkog jezera kraj Prizrena. I ja ću, nakon što na ovom mestu odmorh sva svoja čula, skoro istim putem krenuti dalje...

 

[saxomofon 393 Napisano Januar 27, 2022 (promenjeno)]

@yogibear Hvala Vam sto ste me vratili u rodni grad. Otkako smo pobegli '99. nisam bio u njemu, evo vec 23 godine. A tada sam imao 11 godina...voda sa izvora Belog Drima je pitka i ledena tokom cele godine. Pec se snabdevala vodom odatle, a verujem da je slucaj i sada. Tokom rata '97 - '99. bila je velika bojazan da ce teroristi mozda zatrovati izvor.

Inace, u blizini izvora je i mala hidroelektrana, koja je izgradjena, lupicu - 60tih, 70tih, ne znam tacno. Secam se da je tata vodio brata i mene da vidimo kako to sve izgleda, jer je radio u Elektrokosmetu, distributivnom preduzecu.

Nadam se da cu otici i videti, bar jednom, grad odakle poticem i sve sto ga okruzuje. I voleo bih da odvedem decu i pokazem im odakle su!

Vama hvala jos jednom!

Promenio Januar 27, 2022 član saxomofon

[Uglješa B. 63 Napisano Januar 27, 2022]

Sad naiđoh na temu. Au čovječe,ovo nije putopis,ovo je najbolja filmčina. Očekuj nagradu za ovo,nešto lijepo će ti se uskoro sigurno desiti,a vjerujem i da već jeste. Uvijek posle obilaska svetinja,a ovo je epicentar.  Isčitah ove sad dvije strane,idem odma sad od početka. Inače,vladika Atanasije je govorio,da svi mi koji danas živimo,živi smo zahvaljujući tome što smo imali nekog pretka na Kosovu Polju 1389. Hvala PUNO!

[yogibear 13679 Napisano Januar 27, 2022]

@saxomofon nema na čemu zaista. Sada mi je još više krivo što ovaj put nisam ušao u pešačku zonu i obišao grad detaljnije, samim tim postavio bih i neku fotku više... Poznajem nekolicinu dobrih ljudi koji nažalost dele tvoju sudbinu, mogu samo da zamislim kako vam je bilo kada ste napuštali domove.  Ne mislim, već sam ubeđen da će doći dan kada ćeš bezbrižno sa decom otići u svoj rodni grad i pokazati im odakle su im koreni, ja ti to najiskrenije želim. I da, zaista nema potrebe za velikim "V" i persiranjem, svi smo ovde "naši".  Hvala tebi!  

 

@Uglješa B. Nema na čemu, i što bi rekao naš narod: "Iz tvojih usta u božje uši". Uživaj! 

 

[Uglješa B. 63 Napisano Januar 29, 2022]

Obišao sam svu Srbiju(ne motorom),sve sem Negotinske Krajine,mislio da sam ponešto vidio,ali ovo je onako da se postidiš. Ne znamo mi ništa. Vojvodina,sem Fruške Gore,nije baš nešto inspirativna,ali ako te put nanese možda Panonija,stari Kaštel(najstarija kaljeva peć u Srbiji),jezero,šuma,park,blizu je i Krivaja sa šumom i jezerom. U Bačkoj Topoli Kod Miloša,pohovani mozak ne više od pola porcije(od Subotice do Beograda nema da se poruči po riječima gazde) i ovčji paprikaš je isto vrhunski. Kelebija,ergela konja i u sklopu ergele restoran,nisao jeo,ali ambijent je super. Riblji restoran kod Čula u Tavankutu(malo smiješno zvuči,nisam se još zapljunuo,ali od ozbiljnih sladokusaca sam čuo preporuke). Riblja čorba u Begeč kod Braše,a lijepo je i sa sremske strane,Atos ili Koruška. Ako prolaziš kroz Sviloš na Fruškoj Gori,obavezno kupi domaći hleb u pekaru kod Drene. A u Hopovu Starohopovski gorki. 

Crkva brvnara u Cvetkama kod Kraljeva i grob Jova Kursule,manastir Davidovica kod Brodareva(ljepotica od hrama),Velike Pčelice i Dulene sa manastirima Raletinac,Sarinac i Denkovac(lično ne bih išao preko Gledića). Naravno,Studenica,za mene najljepše mjesto u Srbiji,al za ozbiljniji obilazak,4x4 i dobra obuća. Nisam htio da se pravim pametan,malčice dopunio,zbrda zdola je,ali ti možda nešto od ovoga bude interesantno.

[yogibear 13679 Napisano Januar 31, 2022]

@Uglješa B. hvala puno na predlozima. U svakom slučaju će biti još dosta toga. Iako sam sa pisanjem trenutno na KiM, imam još puno lokacija iz centralne Srbije i Vojvodine o kojima tek treba da pišem... I nevezano za ovu temu, još jedan putopis sam obećao ljudima koji znaju za moju prošlogodišnju vožnju, samo što pored svih obaveza treba naći slobodnog vremena i za pisanje. Ono o čemu sigurno neću pisati su kafane. Ne zato što ne znam dobra mesta ili ne volim dobru klopu (naprotiv), već zato što mislim da bi bio haos kada bih i njih ubacio u temu, a i ličilo bi na neku reklamu.  Kako god, hvala još jednom na predlozima i podršci.