Kojekuda po Srbiji - sabrana dela

[yogibear 13609 Napisano Januar 26, 2021 (promenjeno)]

U istočnoj Srbiji, u podnožju planine Beljanice, nalaze se dragulji prirode kakvi se na prvu pomisao mogu naći samo u bajkama. U pitanju su kraška vrela. Od ovih dragulja jedan zasigurno zaslužuje da mu se posveti posebna pažnja.

 

Na nadmorskoj visini od 220 m, zaštićeno netaknutom prirodom zapadne strane Beljanice, izbija Krupajsko vrelo. Iako je i sam homoljski kraj poznat kao velika ekološka oaza, Krupajsko vrelo se i dalje smatra jedinstvenom pojavom.

 

Okruženo šumskim rastinjem, puzavicama i granjem drveća koje se spuštaju sve do vode, leži Krupajsko vrelo. Plavo zelena, tirkizna voda, promenljivih nijansa koje skoro da hipnotišu posmatrača, ispunjava duboko, ledeno jezero. Što se više približavate samom izvorištu pogled će vam sve više biti fokusiran ka još jednoj stvari koja čini Krupajsko vrelo tako jedinstvenim. U pitanju je pećina koja izbija iz samog jezera. Dopola u vodi, stvarno izgleda kao prizor iz knjige za decu.

 

Osim skrovitog prilaza i očaravajućeg izgleda samog izvorišta, Krupajsko vrelo ispod svoje površine krije još fascinantniju priču. Prema pričama ronioca, koji su uspeli da se spuste do 123 metara dubine, kada zaronite nailazite na čitav lavirint podzemnih kanala. Prolazak kroz “Želudac”, “Tobogan”, “Malu sobu”, “6 metara”, “Veliku sobu”, “Glavu ovna” polupotopljene prećine moguć je samo uz arijadnu (kanap) bez koje bi i najiskusniji ronioci bili izgubljeni. Na kraju, prolaskom “Kanala” ulazite u tamni bezdan. Na 123 metra nalazi se delimično potopljena podvodna pećina, a duboko u utrobi zemlje već prokopani tuneli koji vode ka površini zemlje.

 

Ali zašto bi neko kopao tunele u podvodnoj pećini?

 

Zato što Homolje i Krupajsko vrelo kriju legendu obavijenu velom vlaške magije. Legenda kaže da je u Homoljskim planinama postoji skriveno blago. Čak se i veruje da ga je sama planina progutala i da se sad nalazi na dnu zlatne pećine. Pećinu navodno čuva Tartor, vodeni duh, nazvan još i Staracem ili Albatrnom, zbog kog meštani ne smeju da ulaze u vodu tokom svojih neumornih potraga za zakopanim blagom.

 

Iako još niko nije našao blago o kome govori legenda, jedino blago Krupajskog vrela je svima nama dostupno, a to je voda koja izvire iz planine i koja daje život čitavoj ovoj oazi. Krupajsko vrelo i ambijent u okolini su zaštićeni kao spomenik prirode od nacionalnog značaja Republike Srbije.

 

Do vrela se stiže putem koji povezuje Krepoljin i Despotovac. Na njemu se nalazi tabla koja obeležava mesto gde treba skrenuti na sporedni asfaltni put. Put se zavrašava kod restorana gde treba parkirati i uzanim stazicama nastaviti ka vrelu. Staze znaju da budu veoma klizave, pogotovo uzani zidić od bazena u kome se brčkaju pastrmke.

 

I na kraju, samo da dodam. Za potpuni doživljaj ovog mesta nije bitno koje je godišnje doba, bitno je samo da dan bude sunčan i eksplozija boja i senki je zagarantovana. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Promenio Januar 26, 2021 član yogibear

[yogibear 13609 Napisano Januar 26, 2021]

Povučen u mir i tišinu, u živopisnoj klisuri reke Resave, nedaleko od Despotovca, nalazi se manastir Resava, danas poznatiji pod imenom Manasija. Svojim velelepnim hramom i snažnim utvrđenjem, vekovima je privlačio pažnju putopisaca.

 

Manastir Manasija ili Resava jedan je od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i najznačajnija građevina koja pripada takozvanoj moravskoj školi. Manastir je zadužbina despota Stefana Lazarevića, čije se mošti, po analizama arheologa, antropologa i stručnjaka za DNK analize, nalaze u južnom delu crkve, ispod bele mermerne ploče.

 

Počeo je da se zida 1407. godine a gradnja je okončana 1418, kada su se uselili monasi, pa je odmah posle osnivanja Manasija postala kulturni centar despotovine. Njena resavska škola bila je prepisivačka radionica, izvor pisanih dela i prevoda i posle pada despotovine, kroz ceo 15. i 16. vek. Knjige iz te radionice slovile su za dobre, pouzdane, odlično izvedene, bez grešaka u rečima, slogu i akcentu.

 

Manastirska crkva posvećena je Svetoj Trojici a ceo kompleks opasan je velikim zidovima koji su služili za odbranu. To je bila utvrđena celina od ukupno 11 kula, od kojih se isticala Despotova kula.

 

Ali sem kulturnog i istorijskog značaja, skladne arhitekture harmoničnih linija i ostataka monumentalnog utvrđenja, ono što Manasiju ili Resavu svrstava u vrh srednjovekovnih dragulja jeste njen živopis.

 

Iako je sačuvana tek trećina fresaka u manastiru, živopis Manasije spada u red najvećih dometa srednjovekovnog slikarstva. Mnogi istorijski spisi su svedočanstvo priznanja lepote resavskog slikarstva. Od Konstantina Filozofa, preko Karlovačkog rodoslova iz 15. veka, ali intenzivno tek krajem 18. veka, počinju iz decenije u deceniju da se saopštavaju podaci o živopisu Manasije. Svi ti podaci kazuju da je crkva "bila živopisana tako lepo da se to pričalo kao kakvo čudo u svoj zemlji srpskoj", ali da su Turci "svetiteljima oči poizbadali, zidove izgrebli i veliku skarednost pričinili".

 

Živopis Manasije se nije očuvao u celini. Nestalo je i natpisa o vremenu njegovog postanka. Izgleda najverovatnije da je već 1418. godine bio završen. Te godine, po zapisu nepoznatog letopisca, na Sv. Trojicu, sazvao je despot Stefan sabor kod svoje zadužbine radi njenog osvećenja.

 

Despot Stefan, kao dobro obrazovan čovek tog vremena i ljubitelj umetnosti, zaista je doveo najiskusnije živopisce, tada najbolje u čitavom vizantijskom umetničkom krugu. Oni su u Resavi naslikali freske izvanredne lepote, raskošnog kolorita i istančane duhovne poruke.

 

Smrću despota Stefana 1427. godine nastala su teška i mučna vremena za zemlju, pa i za ovu svetinju. Već 1439. osvajaju je Turci, a 1456. godine prvi put gori. Zna se da je do ponovnog dolaska u srpske ruke krajem 18. veka u više navrata obnavljana, ali pisani podaci o opravkama nisu sačuvani. Obimni konzervatorsko-restauratorski radovi početi su sredinom prošlog veka i u fazama još traju.

 

Danas ženski manastir, čije se sestrinstvo zdušno posvećuje molitvi i očuvanju manastirskog kompleksa i života u njemu, Manasija i dalje predstavlja svedočanstvo o neobično živoj umetničkoj i kulturnoj aktivnosti u Srbiji s početka 15. veka.

 

Ako neko odluči da poveže posete manastiru i Krupajskom vrelu o kome sam pisao u prethodnom postu, treba da zna da je put #216 jednim delom očajan. Može da se prođe, naravno, ali zakrpa je na zakrpi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 13609 Napisano Januar 27, 2021]

Kada smo već u okolini Despotovca, šteta bi bilo ne posetiti jedno mesto u koje je uloženo mnogo truda i vremena.

 

Ne tako davne 2005. godine je Milenko Ilić odlučio da napusti rudarski posao, uzme propisanu novčanu otpremninu i upusti se u poduhvat.

 

Na ideju da napravi jedinstveni Park maketa na otvorenom, u kome su predstavljeni svi najznačajniji sakralni objekti u našoj zemlji je došao, neko bi rekao, slučajno. U knjizi autora Dušana Kamuškog koju je imao prilike da drži u rukama, našli su se prikazi svih značajnih građevina u našoj zemlji. Odatle je i potekla ova sjajna ideja.

 

Tako je Milenko počeo da stvara… i stvorio je nešto velelepno i jedinstveno u celoj zemlji. Zanimljiv je podatak da osim Parka maketa, odnosno minijatura u Despotovcu, na području Evrope ih ima još samo 12.

 

Prostire se na površini od oko 3000 m², a zvanično je otvoren 2009. godine. Od tada, radi u periodu od 1. aprila do 1. novembra svake godine. Svi srpski srednjovekovni manastiri koji se danas nalaze u ovom jedinstvenom kompleksu su rađeni u razmeri 1:17.

 

Osim manastira Manasija, Ljubostinja, Žiča i Ravanica, u Parku maketa ćete videti i prikaz manastira Gornjak, Hilandar i Studenica, ali i Kalenić, Mileševa i Đurđevi Stupovi, kao i Visoki Dečani. Naravno da to nije sve, jer ima preko 30 maketa u ovom kompleksu.

 

U razgovoru sa ljubaznim vlasnikom i autorom ovog kompleksa, saznao sam da su sve makete i osveštane. Cena ulaznice je 200 din. a u sklopu poseda se nalaze mini bar sa osveženjem i suvenirnica, na kojoj bi mogli da pozavide i mnogo pompezniji turistički lokaliteti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 13609 Napisano Januar 27, 2021]

Resavska pećina se nalazi na 20 km od Despotovca, u krečnjačkom brdu zvanom Babina glava, na obali kraškog polja (Divljakovac). Spada u najlepše pećine u našoj zemlji. Ranije su za pećinu znali samo čobani koji su se sklanjali od nevremena sa stadima ovaca.

 

Jedan od čobana je otkriva 1962. godine sa svilajnačkim planinarima, da bi već iste godine ona bila detaljno ispitana od strane novosadskih speleologa, na čelu sa dr Jovanom Petrovićem. Radovi na uređenju pećine su trajali 10 godina, što znači da je pećina zvanično otvorena za posetioce 1972. godine, tačnije 22. aprila.

 

Duga je 4,5 km. Detaljno je istražena 2830 m, a za posetioce je uređeno oko 800 m. Jedna je od najstarijih ispitanih pećina u našoj zemlji, stara je oko 80 miliona godina, dok se stari nakit u pećini procenjuje na 45 miliona godina. Temperatura je konstantna i iznosi 7°C, dok vlažnost vazduha varira od 80-100%. Unutrašnjost pećine obiluje brojnim i raznovrsnim dvoranama, kanalima, galerijama, stubovima, stalaktitima, stalagmitima, draperijama i okamenjenim vodopadima. Po bogatstvu i raznobojnosti nakita Resavska pećina opravdano nosi epitet resavske lepotice i jedna je od najlepših i najvećih u Srbiji.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 13609 Napisano Januar 27, 2021]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

 

"Koncertna dvorana", poznata je i kao„Centralna dvorana" i "Dvorana kipova" jer po broju i lepoti ukrasa nadmašuje sve dvorne u pećini. Na sledeće dve fotografije se može videti stalagmit visok 12 metara nazvan „Kip majke sa detetom" koji je simbol Resavske pećine. Stalagmit je od crvenog dok su lica majke sa detetom od belog kristala. 

 

 

 

 

 

 

 

 

[mali_zmaj 700 Napisano Januar 27, 2021]

Odlične fotke, i opis!! Žao mi je što su mnogi objekti devastirani,jer mislim da je to bogastvo jednog naroda,države.. A da ne govorim da bi se mogao roditi grana turizma koje neke naše komšije njeguju,i uzimaju pare!! Govorim o dvorcima,i zamkovima koji propadaju,crkvama takođe!!  Obilazak i boravak u istim bi koštao dobru paru,pa ako mi nemamo novca stranci bi imali,uz naše gurmanske specijalitete i urođenu gostoljubivost,to bi sigurno bila dobitna kombinacija!!  

[yogibear 13609 Napisano Januar 27, 2021 (promenjeno)]

Veliki Buk ili Lisine je vodopad u istočnoj Srbiji, na padinama Beljanice, okružen očuvanom prirodom bujnih šuma, vodenih tokova, rečnih dolina, kraških pećina, velikog prostranstva cvetnih livada i isprepletenih grebena Kučajskih planina, koji se pružaju u nedogled...

 

Vodopad se nalazi na rečici Vrelu, desnoj pritoci reke Resave. Smešten je na oko 380 metara nadmorske visine, u blizini Resavske pećine. Vodopad Lisine dugo je smatran najvišim vodopadom u zemlji, sa visinom od 25 metara, dok tokom 1990-ih nisu otkriveni vodopadi na Staroj planini. Ime Lisine potiče od istoimene kotline nastale ispod vertikalnih krečnjačkih odseka planine Beljanice.

 

Veliko vrelo izbija u vrhu kotline pod vertikalnim odsecima Radoševe pećine. Veliki broj podzemnih voda svoj put probija kroz prelepo stenovito izvorište. Od pitome i spore rečice pri izvoru, Veliko vrelo dobija na snazi. Put do izvora Velikog vrela je lepo uređen i obiluje mestima za izlete i odmor. 

 

Vodopad je lako pronaći i do njega vodi krivudavi, šumski asfaltni put. Ispred samog vodopada nalazi se restoran, čiji su delovi bašte zapravo terase koje se nalaze iznad same vode. Vrhunski ambijent i odlična ponuda hrane... ako se u međuvremenu nisu nešto pokvarili, preporučujem ga kao idealno mesto za pravljenje pauze.

 

Ceo kompleks Lisine je zaštićen kao spomenik prirode od izuzetnog značaja za republiku Srbiju. Ranije to nije bio slučaj, međutim, čuo sam da se od nedavno naplaćuje poseta ovom prirodnom lokalitetu  - treba proveriti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Promenio Januar 27, 2021 član yogibear

[Nole Bg 4979 Napisano Januar 27, 2021]

Povučen u mir i tišinu, u živopisnoj klisuri reke Resave, nedaleko od Despotovca, nalazi se manastir Resava, danas poznatiji pod imenom Manasija. Svojim velelepnim hramom i snažnim utvrđenjem, vekovima je privlačio pažnju putopisaca.
 
Manastir Manasija ili Resava jedan je od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i najznačajnija građevina koja pripada takozvanoj moravskoj školi. Manastir je zadužbina despota Stefana Lazarevića, čije se mošti, po analizama arheologa, antropologa i stručnjaka za DNK analize, nalaze u južnom delu crkve, ispod bele mermerne ploče.
 
Počeo je da se zida 1407. godine a gradnja je okončana 1418, kada su se uselili monasi, pa je odmah posle osnivanja Manasija postala kulturni centar despotovine. Njena resavska škola bila je prepisivačka radionica, izvor pisanih dela i prevoda i posle pada despotovine, kroz ceo 15. i 16. vek. Knjige iz te radionice slovile su za dobre, pouzdane, odlično izvedene, bez grešaka u rečima, slogu i akcentu.
 
Manastirska crkva posvećena je Svetoj Trojici a ceo kompleks opasan je velikim zidovima koji su služili za odbranu. To je bila utvrđena celina od ukupno 11 kula, od kojih se isticala Despotova kula.
 
Ali sem kulturnog i istorijskog značaja, skladne arhitekture harmoničnih linija i ostataka monumentalnog utvrđenja, ono što Manasiju ili Resavu svrstava u vrh srednjovekovnih dragulja jeste njen živopis.
 
Iako je sačuvana tek trećina fresaka u manastiru, živopis Manasije spada u red najvećih dometa srednjovekovnog slikarstva. Mnogi istorijski spisi su svedočanstvo priznanja lepote resavskog slikarstva. Od Konstantina Filozofa, preko Karlovačkog rodoslova iz 15. veka, ali intenzivno tek krajem 18. veka, počinju iz decenije u deceniju da se saopštavaju podaci o živopisu Manasije. Svi ti podaci kazuju da je crkva "bila živopisana tako lepo da se to pričalo kao kakvo čudo u svoj zemlji srpskoj", ali da su Turci "svetiteljima oči poizbadali, zidove izgrebli i veliku skarednost pričinili".
 
Živopis Manasije se nije očuvao u celini. Nestalo je i natpisa o vremenu njegovog postanka. Izgleda najverovatnije da je već 1418. godine bio završen. Te godine, po zapisu nepoznatog letopisca, na Sv. Trojicu, sazvao je despot Stefan sabor kod svoje zadužbine radi njenog osvećenja.
 
Despot Stefan, kao dobro obrazovan čovek tog vremena i ljubitelj umetnosti, zaista je doveo najiskusnije živopisce, tada najbolje u čitavom vizantijskom umetničkom krugu. Oni su u Resavi naslikali freske izvanredne lepote, raskošnog kolorita i istančane duhovne poruke.
 
Smrću despota Stefana 1427. godine nastala su teška i mučna vremena za zemlju, pa i za ovu svetinju. Već 1439. osvajaju je Turci, a 1456. godine prvi put gori. Zna se da je do ponovnog dolaska u srpske ruke krajem 18. veka u više navrata obnavljana, ali pisani podaci o opravkama nisu sačuvani. Obimni konzervatorsko-restauratorski radovi početi su sredinom prošlog veka i u fazama još traju.
 
Danas ženski manastir, čije se sestrinstvo zdušno posvećuje molitvi i očuvanju manastirskog kompleksa i života u njemu, Manasija i dalje predstavlja svedočanstvo o neobično živoj umetničkoj i kulturnoj aktivnosti u Srbiji s početka 15. veka.
 
Ako neko odluči da poveže posete manastiru i Krupajskom vrelu o kome sam pisao u prethodnom postu, treba da zna da je put #216 jednim delom očajan. Može da se prođe, naravno, ali zakrpa je na zakrpi.
 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sretosmo se u Manasiji taj dan skoro identicna ruta mene i mojih drugara i tebe kolega@yogibear. Bilo je lepo taj dan obici znamenitosti i uzivati u prirodi. Ovim pisanjem dajes inspiraciju i ideju mnogim clanovima, gde krenuti i sta obici u nasoj Srbiji. Pratim i postujem tvoj rad...

Poslato sa JNY-LX1 pomoću Tapatoka

[yogibear 13609 Napisano Januar 28, 2021 (promenjeno)]

@Nole Bg hvala!  U Manasiji sam bio baš dosta puta ali jeste, ove konkretno fotografije sam napravio baš taj dan kada smo se sreli u manastiru. 

 

--------------------------------------

 

Manastir Ravanicu, sa crkvom  posvećenom Svetom Vaznesenju Gospodnjem, sazidao je Sveti knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina 14. veka. U jednom starom rukopisu o njemu piše:

 

“Podiže iz temelja hram u slavu Vaznesenja Gospodnjeg vrlo visok i lep, utvrdi ga na četiri stuba i ozari ga živopisom… ukrasi ga zlatom i običnim ukrasom; obdari ga bogato raznim sasudima srebrnim i pozlaćenim… Ogradi ga gradom i utvrdi ga sa sedam kula; sagradi trpezariju… sazida ćelije i prilepi ih uz zid kao ptičija gnezda…Sagradi i drugi hram koji leži na istočnoj strani u podgorju toga mesta…i podiže bolnice za bolesne monahe, za strance i raslabljene“.

 

Kako je odlučeno da manastir Ravanica kod Ćuprije bude podignut u dolini, nadomak istoimene reke, po kojoj i dobija naziv, a ispod Kučajskih planina, bilo je neophodno da se podignu visoki bedemi koji će ga štititi.

 

Ne treba zaboraviti ni vrlo važan podatak koji se odnosi na zadužbinu cara Lazara, a koja se tiče finansijskih sredstava za izdržavanje manastira. Naime, istorija beleži da je car Lazar darovao manastiru Manasija čak 146 sela, 2 zaseoka i 3 crkve – metoha, kako bi se izdržavao. Takođe, manastir Ravanica kod Ćuprije dobija i prihod od novobrdske carine, skelarine, te brojne vočnjake, vinograde, sve u svemu izuzetno velike prihode za ono doba. Većina pomenutih sela se nalazi u samoj okolini manastira, mada su neka i u drugim okruzima tadašnje Srbije. A kako stoji u povelji koju je car Lazar ostavio : ”I sve što priložih, ne uzeh ničiju baštinu niti silom oteh, nego otkupih ili zamenih, kako je ko želeo.”

 

Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidovdan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca. Među očuvanim pohvalama novom mučeniku, dve su napisali ravanički monasi, ili već poslednjih godina 14. veka ili na samom početku 15. veka.

 

Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Veliki, ako ne i najveći broj u svetu poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala.

 

U burnim i teškim vremenima za srpski narod posle Kosovske bitke, Turci su više puta plenili celu srpsku zemlju. Zabeleženo je da je Ravanica  pustošena i paljena nekoliko puta: 1396, 1398, 1436. i 1686/7. i krajem 18. veka u vreme Kočine krajine. Letopisac arhimandrit Georgije piše da su Turci posle konačne propasti srpske države (1459.), opustošili Ravanicu i odneli svo zlato i srebro koje su u njoj našli. Sama crkva nije skrnavljena.

 

Teško vreme za Ravanicu, nailazi tokom Bečkog rata, od 1687. do Seobe Srba 1690. godine. Zapisi iz tih godina spominju kako je ona i tada paljena i pljačkana, a monasi ubijani, tako da je skoro zapustela. U proleće 1690. godine patrijarh pećki Arsenije III Čarnojević sa 37 hiljada porodica beži ispred turske sile preko Dunava. Monasi iz manastira Ravanice uzeše kneževe mošti i najnužniji inventar (bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, veoma dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru) i pridružiše se patrijarhu Arseniju. Za 40 dana tegobnog pešačenja stigoše u “srpsko selo” Sentandreju u neposrednoj blizini Budimpešte, gde blizu obale Dunava, podigoše malu drvenu crkvu i u nju položiše mošti Svetog kneza 1697. godine.

 

Ravanički monasi ostaviše Sentandreju i nađoše u šumi na Fruškoj gori zapusteli manastir Vrdnik, “koji obnovismo i pokrismo i kelije podigosmo… kako mogosmo, sve od drveta, malo šta od zida i zemlje, a ostalo pleterom i blatom”. Obnavljaju ga temeljno, ali mu menjaju crkvenu slavu: obnovljenu crkvu, umesto svetom Jovanu, posvećuju Vaznesenju Hristovom, slavi njihove Ravanice. U nju položiše mošti Svetog kneza Lazara. Od tada se i manastir Vrdnik naziva Ravanica. Da bi se razlikovale dve Ravanice, dobiše epitete – jedna Moravska, druga Sremska. Sklapanjem Požarevačkog mira (1718.) između austrijskog ćesara i Turaka severna Srbija je pripala Austriji, pa i Ravanica.  

 

Kada su 1739. godine austrijsku vojsku potukli Turci, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, bio je prinuđen da pređe u Austriju. Tada se i sve srpske crkve nađoše u teškom položaju. Ravanički monasi onda nađoše za dobro da sve manastirske stvari prenesu u Vrdnik.

 

Srpski srednjevekovni manastir Ravanica kod Ćuprije su obnavljali gotovo svi vladari Srbije, ali i viđeniji ljudi. Tako, recimo srpska istorija beleži da je manastir obnavljan u doba Prvog i Drugog ustanka, u doba vladavine kneza Miloša Obrenovića, te da je po naredbi srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića manastir Ravanica kod Ćuprije pokriven limom i dodatno obnovljen i to o trošku tadašnje države.

 

Manastir Ravanica kod Ćuprije je bio meta napada i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a zabeleženo je i da su nemački okupatori 1943. uništili svu pokretnu imovinu zadužbine cara Lazara, a tadašnjeg igumana Makarija streljali.

 

----------------------------

 

13. aprila 1942. srpske vlasti od nemačkih okupatora napokon dobijaju dozvolu i zaštitu da mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića, koje se nalaze u fruškogorskim manastirima izloženim skrnavljenju od strane NDH i ustaša, prebace preko reke Save.

 

Najugledniji stejanovački Srbi obezbedili su šestoro volovskih kola. Na njima su se nekoliko sati probijali kroz teško i gusto sremačko blato, sve do manastira Bešenovo, gde su 6. aprila 1941.godine iz manastira Vrdnik, gde su počivale nekoliko vekova, sklonjene mošti kneza Lazara. Mošti su učvršćene, kivot zaključan i pažljivo prenet na kola tvrdo nabijena senom, kako bi neoštećene mogle da podnesu višesatno probijanje blatnjavim seoskim drumovima. U Stejanovcima mošti su natovarene na kamion, a u Rumi ih je dočekala masa Srba pred crkvom. Pri iznošenju i utovaru na kamion, opet je jedan nemački vod odao vojnu počast. Odatle su se zaputili u Zemun, pa preko Save, u Srbiju!

 

U okupiranom Beogradu, dočeku moštiju prisustvovali su najviši zvaničnici vlasti. Duž čitavog puta od mosta do Saborne crkve bili su postrojeni pripadnici Srpske državne straže, a ispred same crkve odred Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Kivoti su sutradan otvoreni i utvrđeno je da su sve mošti stigle u potpunom redu. Potom su predate na čuvanje starešini Saborne crkve, protojereju Dušanu Vesiću.

 

Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve 30. maja 1954. godine donosi odluku o prenošenju moštiju Svetog kneza Lazara u njegov manastir Ravanicu. Ova odluka se sprovodi tek 1988. povodom proslave šestogodišnjice Kosovske bitke.

 

Posle skoro tri veka mošti Svetog kneza Lazara su 9. septembra 1989. godine položene ponovo u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu, gde se i danas nalaze.

 

Nataviće se...

 

Promenio Januar 28, 2021 član yogibear

[yogibear 13609 Napisano Januar 28, 2021 (promenjeno)]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

Na putu ka manastiru stadoh kraj ove male, simpatične crkvice. Nažalost, nisam uspeo da saznam ništa o njoj.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na fotografiji ispod, sa desne strane, vidi se kivot sa moštima Svetog kneza Lazara.

 

 

 

Promenio Januar 28, 2021 član yogibear

[yogibear 13609 Napisano Januar 28, 2021 (promenjeno)]

Nа završetku impresivnog Lazarevog kanjona, tokom stotina hiljada godina, formirala se u krečnjačkom humu Pripor visokom 56 metara, monumentalna Lazareva (Zlotska) pećina. Od Bora je udаljenа 21, od Brestovаčke bаnje 14, a od selа Zlot 3,5 kilometara.

 

Lаzаrevа pećinа je izvorskа pećinа. Današnji ulaz u pećinu je nа 291 m nаdmorske visine načinila svojim tokom ponornica koja je  nakon toka kroz duboke krečnjačke sastave ovde izbijala na površinu. Danas  u neposrednoj blizini ulaza, u koritu Lazareve reke voda izbija na površini u formi  jаkog krаškog vrelа.

 

Ukupnа  dužinа ispitanih pećinskih kаnаlа veća od 10 000 metara, sa opravdanim pretpostavkama speleologa da je zapravo podzenmi prostor mnogostruko veći. Zа turističke posete uređene su staze dužine od 900 metara. Pećinski prostor čine monumentalne, prelepe dvorаne zvučnih imenа: Prestonа, Dvorаnа blokovа, Koncertnа, Dvorаnа slepih miševа i td. Za sada vidljivo bogatstvo  pećinskog nаkita prezentuju između ostalog: Stogovi, Fontаnа, Plаst, Bizon, Cаrskа ložа, Dirigent, Orkestаr...

 

Najstarije naselje u pećini pripada početku bakarnog doba, salkuca-gumelnica kulturi. Keramički predmeti i koštane alatke izrađivani su sa puno mašte i smisla za njihove oblike i ornamentiku. Pored ostalih privrednih aktivnosti, prerada bakra bilo je jedno od osnovnih zanimanja. Šila, igle, dleta, kopče i drugi predmeti koji su ovde izrađivani smatraju se za najstarije bakarne nalaze u našoj zemlji.

 

U ranom bronzanom dobu, pre oko 4500 godina, pećina je služila kao lovačka stanica da bi ponovo, nešto kasnije u gvozdenom dobu, u VI veku pre nove ere, postala značajan metalurški centar. Predmeti izrađeni od bronze i gvožđa pokazuju izvanredno visok domet poznavanja metalurške tehnike i poseban estetki smisao za ukrašavanje livenih i iskovanih predmeta.

 

Živi svet Lazareve pećine obiluje brojnim, nedovoljno proučenim oblicima života. Pećine, kao zatvoreni sistem, svoje stanovnike vode sopstvenim putevima evolucije. Najbrojniji današnji stanovnici pećine su slepi miševi. U unutrašnjem prostoru ove pećine svoje omiljeno stanište našle su 24 vrste od 27 koje su registrovane na Balkanu.

 

Ostali živi svet Zlotske pećine je još uvek nedovoljno proučen, ali proučeno je dosta fosila, odnosno davno izumrlih oblika života. Tako, u ovom staništu nekada su živeli pećinski medvedi, pećinski lavovi i pećinske hijene. Ovo su bile ogromne životinje, a samo je pećinski lav bio dugačak preko 2 metra bez repa, tako da o medvedu nećemo trošiti reči.

 

Ko je zapravo Lazar po kome je pećina dobila ime?

 

Prema jednoj legendi, radi se o knezu Lazaru Hrebeljanoviću “Caru Lazaru” u čiju su čast i pećina, i reka i kanjon dobili naziv. Navodi se da je knez Lazar ovde boravio sa vojskom nakon Maričke bitke u borbi za prevlast u tadašnjoj Srbiji, te da su se u ovoj pećini nakon Kosovske bitke sklonili ostaci vojske i tu boravili neko vreme.

 

Druga legenda kaže da je Zlotska pećina nazvana Lazarevom po Lazaru koji je bio običan hajduk koji je u njoj krio zlato i druga blaga bežeći od Turaka i Tatara i da je u tursko doba ulaz u pećinu bio zazidan kako se u njoj ne bi mogli kriti hajduci i kako narod ne bi mogao u nju ići u zbegove.

 

Do pećine je lako stići i do nje vodi asfaltni put. Međutim, ono što svakako treba proveriti pre posete je radno vreme. Mnogo posetilaca je zateklo zatvorenu pećinu iako na zvaničnom sajtu, kao i na samoj pećini, uredno stoji da je redno vreme svakoga dana od 10h-16h. Navedeni brojevi telefona naravno, ne funkcionišu. Na kraju sam saznao od ljudi da je otvaraju samo subotom i nedeljom. Kako će biti ove sezone, ne znam - treba proveriti.

 

 

 

 

Prvo pomislih da je veliki kamen na sred puta. Međutim, kada sam prišao i prikočio, videh da se radi o povelikoj kornjači. Tokom kraće pauze, ustanovih na koju stranu želi da ide vodeći računa da ne naiđe neko vozilo... zatim sam je sklonio i spustio u travu dalje od puta. 

 

 

 

 

 

 

 

Promenio Januar 28, 2021 član yogibear

[yogibear 13609 Napisano Januar 28, 2021]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 13609 Napisano Januar 29, 2021]

Ko se bude odlučio za posetu Lazarevoj pećini o kojoj sam pisao u prethodnom postu, prava bi šteta bila da ne pusti korak bar do vidikovca #2. Sa vidikovca se pruža prelep pogled na jedan deo Lazarevog kanjona.

 

Kanjon Lazareve reke ili Lazarev kanjon, nalazi se na nekih desetak kilometara od Bora. To je najdublji i najduži kanjon istočne Srbije. Zbog strmosti svojih stenovitih litica, ni dan danas nije u potpunosti ispitan. Kanjon je poznat po mnogobrojnim pećinama i jamama.

 

Dužine je do 9 kilometara i visine između 300 i 500 metara. Usečen je u krečnjački masiv planine Južni Kučaj, i kroz njega protiče istoimena reka i sa svih strana je zaklonjen stenovitim grebenima. Litice kanjona su vertikalne i ravne, a na najužem delu širina kanjona iznosi manje od 7 metara. Sadrži preko 70 pećina. Samo neke od njih su otkrivene i dostupne, poznate pod nazivom Zlotske pećine (Lazareva pećina, Vernjikica, Hajdučica, Mandina pećina, Dubašnička jama...).

 

Lazarev kanjon, kroz koji protiče istoimena reka, bio je, za vreme Turaka, jedno od najznačajnijih skloništa homoljskih hajduka. Ulazak u ovaj kanjon za hajduke je značio spas, jer se Turci nikada nisu usuđivali da ih slede. Legenda kaže da su, posle bitke na Marici 1371. godine, konjanici kneza Lazara došli u ovaj kraj, zadržavši se tu određeno vreme, odakle potiče i ime reke i kanjona.

 

Lazarev kanjon je danas dom retkih biljaka - krimskog bora, reliktne vrste tisovog drveta i srpske ramondije, i životinja - divokoze, surog orla, šumske sove i sivog sokola. U njegovim pećinama stanuje veliki broj endemskih zglavkara i slepih miševa. Takođe postoje brojna legla zmija otrvnica, najčešće poskoka.

 

 

 

 

 

 

Detalj sa Borskog jezera ⇩

 

 

Vidikovci koji nose oznake #2 i #1 su nešto, što po meni, nikako ne treba propustiti prilikom posete Lazareve pećine i kanjona.

 

VIDIKOVAC #2

 

Do pomenutog vidikovca dobrim delom vodi betonska staza, koja kreće sa parkinga koji se nalazi odmah ispred pećine. Na prvom račvanju treba skrenuti levo, odnosno pratiti markaciju koja vas upućuje ka vidikovcu #2. Do vidikovca #2 ide najviše ljudi jer je najmanje zahtevan i do njega je potrebno oko 25 minuta pešačenja.

 

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 13609 Napisano Januar 29, 2021 (promenjeno)]

VIDIKOVAC #1

 

Do vidikovca #1 koji je ujedno i dosta atraktivniji, može se stići na dva načina.

 

Prvi način je peške, kao i do vidikovca #2. Put do njega takođe počinje sa istog mesta, odnosno kreće betonskom stazom ali na račvanju pomenutom u prethodnom postu treba skrenuti desno i nastaviti uzbrdo kroz šumu. Nagib je nešto veći i treba imati malo više kondicije. Do njega je potrebno oko 45-50 minuta pešačenja.

 

Drugi način je nekim višim vozilom. Do samog vidikovca vodi prvo asfaltni a zatim i makadamski put dužine oko 3,5 Km. Napomenuo bih da je makadamski put jedan od najtežih sa kojim sam se sreo. Možda je sada i bolje ali... Kada sam ja bio poslednji put, put je bio izuzetno rastresit i tek bio nasut mešavinom svega i svačega. Bilo je tu neke crne zemlje, peska, kamena, šljunka, prašine... da Bog sačuva, samo je još i šut falio. Zabavu je upotpunio, na pojedinim mestima, nimalo naivan uspon. Tako je bilo sve do same krivine na kojoj se nalazi vidikovac. Motor na kome su mi 90/10 (road/off road) gume je tonuo u tek nasutu podlogu, čupao se... ispustio sam i pritisak u gumama jer sam se baš bio zainatio da izađem gore... i uspeo sam nekako. Usput sretoh neke putare u Ladi Nivi koja je takođe rovila po makadamu. Rekoše mi da je u planu da pošalju valjak koji će to da utaba... Da li se situacija pobojšala, zaista ne znam.  

 

Bilo kako bilo, nagrada za uloženi trud je čekala. Preda mnom je "pukao" pogled na velelepni kanjon, pogled koji je bio neuporedivo lepši nego na vidikovcu #2. Verovatno usled gore opisanog stanja puta, bio sam potpuno sam. Samo je blagi šum vetra remetio savršenu tišinu. Uživao sam u svakom trenutku, a onda... došlo je vreme da se istim putam vratim nazad... ali, sada nizbrdo.   

 

 

 

       

 

 

 

 

 

Dodao bih da Lazareva reka izlazi iz kanjona upravo preko puta pećine, odmah ispod parkinga sa koga i kreće pešačka staza o kojoj sam pisao. I to predivno mesto takođe zavređuje pažnju kao posebna oaza mira... nažalost, ne i vikendom kada su gužve povelike.

 

 

 

 

Usled nešto dužeg boravka na prelepim lokacijama, kao i usled zatečenog stanja puta... potroših i nešto više vremena, pa me je u povratku uhvatio mrak. A vožnja noću ovim krajevima uglavnom za posledicu ima ovo ⇩  

 

 

Promenio Januar 29, 2021 član yogibear

[Darko 012 1001 Napisano Januar 29, 2021]

Cekao sam te da napises za vidikovce pa da te pitam. Da li si mozda nekad nastavio pravo jos posle vidikovca da bi izasao na put prikazan na slici? Imam u planu da odatle odem na vodopad prskalo ali ne znam koliko je to pametno ovim putem.

Poslato sa JSN-L21 pomoću Tapatoka

[yogibear 13609 Napisano Januar 29, 2021]

@x-man ne, nisam. Dalje od vidikovca #1 nisam išao, a u više navrata me je čačkalo da vidim kako izgleda dalje. Inače, nakon pitanja dokle planiram da idem, isti oni putari u Nivi koje sam spomenuo, rekoše mi da dalje od vidikovca neću moću zbog radova, bilo je neprohodno. 

 

Sada sam pogledao datum, 15. maja 2020. sam napravio fotografije koje sam postavio. Od tada, zaista nemam informaciju kako je gore. Možda su i asfaltirali? 

    

[Bruno 68 2576 Napisano Januar 30, 2021]

Bice ovo veoma dobar prirucnik za putovanja sa korisnim detaljima.

[yogibear 13609 Napisano Januar 30, 2021]

Za razliku od kamenih lukova duž morskih obala, prirodni kameni mostovi duboko na kopnu predstavljaju izuzetno retku geomorfološku pojavu. U Evropi postoji svega nekoliko desetina ovakvih spomenika prirode, a u istočnoj Srbiji ima ih čak šest, što predstavlja fenomen svetskih razmera. Od tih šest, koje se sve mogu svrstati među najveće u Evropi, na reci Vratni nalaze se čak tri.

 

Prerasti Vratne, odnosno zvanično spomenik prirode “Prerasti u kanjonu Vratne” su sticajem čudnih okolnosti, do nedavno, bile skoro potpuno nepoznate široj javnosti. Danas, ovaj lokalitet u istočnoj Srbiji kod Negotina posećuje sve više turista, ali to nikako ne umanje njegovu vrednost.

 

Od mesta do kog je moguće prići motorom do početka spomenika prirode Prerasti u kanjonu Vratne vodi dobra zemljana pešačka staza dužine svega nekoliko stotina metara, obeležena i markirana tako da je nemoguće izgubiti se i ne doći do cilja. Na cilju ćete videti table koje će vas uputiti na ono od čega se ovo zaštićeno područje sastoji. To su Mala, Velika i Suva prerast, koje zajedno čine prerasti u kanjonu Vratne – ima ih tri, otud množina.

 

Prerasti su nastale tako što se na pojedinim mestima urušio svod kraške, takozvane tunel pećine, pa su ostali samo veliki kameni lukovi - mostovi.

 

Tako, nad rekom Vratnom, na dužini od oko 3 kilometra, formirana su tri pomenuta prirodna kamena mosta. Pored toga što je geomorfološki fenomen, ove prerasti u kanjonu Vratne su stavljene pod zaštitu još davne 1957. godine, a uredbom Vlade Srbije iz 2014. godine ova oblast proglašena je spomenikom prirode.

 

Reka Vratna izvire na planini Veliki greben iznad Donjeg Milanovca i teče svojim tokom dugim 26 kilometra dok se ne ulije u Dunav, čime postaje njegova desna pritoka. Vratna svojim tokom useca kanjon, a tokom leta, kada je u njoj manje vode, ponire i na nekoliko mesta, te potom ponovo izvire na površinu. Naziv je dobila baš po prerastima o kojima pišemo, jer podesećaju na vrata.

 

Nije samo reka dobila naziv po njima, već i istoimeno selo, kao i manastir Vratna iz 14. veka. Manastir Vratna, odakle kreće pešačka staza koja obilazi sve tri prerasti Vratne, po predanju je početkom XIV veka osnovao arhiepiskop Nikodim Pećki u ime kralja Milutina, a krajem istog veka ojačao ga je Nikodim Tismanski, koga kao svetitelja danas poštuju Srpska i Rumunska Pravoslavna crkva. Osim po osnivanju više manastira sa obe strane Dunava, Nikodim je ostao upamćen i po asketskom načinu života, a legenda kaže da je jedno vreme živeo po pećinama koje se i danas mogu videti visoko u stenama iznad manastira.

 

Čuveni austrijski putopisac Feliks Kanic, nakon opisa manastira Vratna, opisuje i prerasti. U knjizi “Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja 19. veka”, iz 1904. godine, on navodi:

 

“Jedna mestimično teško prohodna pešačka staza dovela nas je severozapadno od manastira do dva kamenita svoda čuvena u celoj Krajini. Ova dvoja prirodna vrata toliko su, prema narodnom predanju, očarala svetom zasićenog kaluđera Nikanora, da se on u vreme despota Stefana nastanio u jednoj teško pristupačnoj pećini, molio Bogu i godinama postio, dok najzad nije, daleko od svih ljudi, i umro tamo kao svetac. U stvari, ova krečnjačka scenerija, koja svojom romantikom podseća na saksonski Prebištor, nadmaša lepe erozije kod Plavne u jugozapadnoj dolini Zamne, a pogotovu one u lesu kod Štubika. Pokušao sam da u nekoliko poteza fiksiram najkarakterističnije tačke ove prirodne igre oblika i dajem ih ovde, mada mi je jasno da one ni izdaleka ne mogu da dočaraju snažan utisak koji čovek ovde doživljava.”

 

Kanic opisuje samo dve prerasti od tri, pa je jasno da je posetio samo one koje su blizu manastira, a to su Mala i Velika prerast. Nekada je staza do njih prolazila kroz manastir, ali danas više nije tako.

 

Mala prerast je udaljena oko dvesta metara uzvodno od manastira i njena dužina je 15 metara, a širina otvora iznosi 33 metra. Ova prerast je visoka 34 metra, i zapravo je viša od Velike prerasti. Debljina svoda iznad otvora je 10 metara. Od Male do Velike prerasti može se doći i preko reke Vratne, nekih stotinak metara kroz vodu ili skakutenjem preko kamenja. Kako ne bi ispalo da ste neki avanturisti ukoliko ovo radite, postoji jasno obeležena staza na kamenju pored reke. Isto tako, možete se vratiti na početak i zemljanim putem spustiti se do Velike prerasti. 

 

Velika prerast je ona “glavna” dugačka 43 metra i zbog toga je nazvana velikom. Široka je 23 metra, a visoka 26 metara, odnosno niža je od Male prerasti. Međutim, debljina svoda iznad otvora kod nje iznosi čak 30 metara, što je zaista impozantno.

 

Ono što ni ja ni  Feliks Kanic nažalost nismo posetili je treća prerast, odnosno Suva prerast. Ona se nalazi oko dva kilometra uzvodno od Male i Velike prerasti, ako idete rekom Vratnom (kanjonom - teža opcija) ili skoro tri kilometara ako idete grebenom (lakša opcija). Suva prerast je dugačka 34 metara, otvor joj je širok 15 metra, visoka je 20 metra, a debljina njenog svoda iznad otvora je 10 metara. Zašto je ova prerast nazvana Suva? Za razliku od prve dve, reka Vratna 50 metara uzvodno od Suve prerasti, pogtovo tokom leta kada je vode manje – ponire, potom se ponovo pojavljuje, te opet nestaje. Nakon toga reka izvire iz stene i nastavlja da teče površinom zemlje, odnosno svojim koritom kroz klisuru.

 

Šta je Feliksa Kainca sprečilo da obiđe i Suvu prerast, zaista ne znam. Ono što je osujetilo moj pokušaj da kanjonom dođem do nje su bili... komarci! Greškom, nisam poneo nikakav preparat protiv komaraca, a i očigledno da sam pogodio kako doba godine, tako i doba dana kada su te male leteće krvopije najžednije.

 

Koliko je ceo ovaj kraj zanimljiv govori i podatak da su u blizini Suve prerasti otkrivene tri neistražene pećine. Kažu da je jedna najduža, druga obiluje tunelima i hodnicima, a da u trećoj se nalazi jezero.

 

Reka Vratna je, pored toga što je bogata prerastima, bogata i biljnim i životinjskim svetom. U lovištu žive jeleni lopatari i mufloni, 57 vrsta ptica, deset vrsta slepih miševa, vidre, jazavci, stepski tvorovi, kune i mnoge druge životinje.

 

Osim kurioziteta da se ovako velik broj monumentalnih prirodnih kamenih mostova nalazi na tako malom području, prerasti Vratne i ostale prerasti istočne Srbije objektivno spadaju među najveće na starom kontinentu. Međutim, verovatno zbog poslovično loše promocije srpskih prirodnih vrednosti i turističkih potencijala, ova činjenica je van naših granica bitna samo kao statistički podatak u najužim krugovima vrsnih poznavalaca geografije i geomorfologije.

 

Tako srpske prerasti retko pouzdana a vazda citirana Vikipedija pominje tek na nivou fusnote, na relevantnom specijalizovanom portalu naturalarches.org im nema ni pomena, dok za to vreme naslov najvećeg prirodnog kamenog mosta u Evropi zvanično nosi češka Pravčicka kapija (Pravčická brána), koja sa jedne strane zaista jeste najveći evropski prirodni most od peščara, ali bi istovremeno ova kapija čitava mogla da se smesti u otvor luka Male - krečnjačke  prerasti Vratne! 

 

Ako je za utehu, ljubitelji prirode sa ovih prostora mogu da se naslađuju znajući da, kada šetaju između prerasti Vratne, imaju priliku da iz prve ruke vide prirodno blago kakvo ne postoji nigde drugde. I to ne bilo kakvo, već pravo skriveno blago, daleko od očiju sveta, a opet na dohvat ruke.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[Darko 012 1001 Napisano Januar 30, 2021]

@x-man ne, nisam. Dalje od vidikovca #1 nisam išao, a u više navrata me je čačkalo da vidim kako izgleda dalje. Inače, nakon pitanja dokle planiram da idem, isti oni putari u Nivi koje sam spomenuo, rekoše mi da dalje od vidikovca neću moću zbog radova, bilo je neprohodno. 
 
Sada sam pogledao datum, 15. maja 2020. sam napravio fotografije koje sam postavio. Od tada, zaista nemam informaciju kako je gore. Možda su i asfaltirali? 
    

Cim pocne da zeleni javljam kakav je put

Poslato sa JSN-L21 pomoću Tapatoka

[yogibear 13609 Napisano Januar 30, 2021]

Nastavak prethodnog posta...

 

 

 

 

 

 

 

 

Upravo kod manastira koga sam spomenuo nalazi se i parking gde treba ostaviti vozilo. Dok sam se nakon obilaska spremao na povratak, na parkingu upoznah i srdačnu ekipicu bajkera iz Zaječara. Tog dana su u nekoj porodičnoj varijanti došli autom u oblazak ove prirodne lepote. Ja ih ovim putem pozdravljam u nadi da ćemo se ponovo videti i provesti više vremena zajedno.    

 

 

 

A u povratku... kako po ko zna koji put ne stati i baciti pogled na "gvozdenu kapiju", odnosno na Veliki i Mali kazan...

 

 

Ili, kako propustiti zalazak sunca tamo gde je Dunav najširi...

 

 

[makikt 3042 Napisano Januar 30, 2021]

13 minutes ago, yogibear said:

 

Ili, kako propustiti zalazak sunca tamo gde je Dunav najširi...

 

 

Izgleda da smo sa istog mesta slikali, samo tvoja slika je lepša 

 

[yogibear 13609 Napisano Januar 30, 2021]

@makikt - izgleda da jesmo, samo sudeći po položaju sunca različiti meseci su u pitanju.  

 

 

[yogibear 13609 Napisano Januar 31, 2021 (promenjeno)]

Te 2017. godine je kao grom iz vedra neba odjeknula vest da se jedna srpska manastirska vinarija okitila srebrnom medaljom na najvećem i najznačajnijem svetskom vinskom nadmetanju - Decanter u Londonu. Reč je o vinu Filigran Cabernet Sauvignon 2013 i negotinskom manastiru Bukovu, gde se vino pravi od pamtiveka, ali gde su tek ne tako davno, daleko ozbiljnije zakoračili u vinsku priču.

 

Manastir Bukovo je prema predanju zadužbina kralja Milutina iz 13. veka, a prepoznat je u vinskoj Srbiji po tome što je praktično prva manastirska vinarija koja je tržištu ponudila svoje vino u zbilja ozbiljnom pakovanju sa jasno definisanim cenama više kategorije, čak i u magnum pa i većim bocama. I to nije ono najvažnije, ponudila je kontinuirani kvalitet, retkost kad su ovdašnja manastirska vina u pitanju, ali i jedan pravi specijalitet – vino od autohtone sorte crna tamjanika – sorte koja je prema kazivanju igumana prvo i obnovljena u ovom manastiru. Crna tamjanika je specifična muskatna sorta, veoma retka u svetu (Srbija, Italija, Portugal) i veoma teška za uzgajanje, zbog problema sa cvetanjem, ali i sorta koja je u stanju da iznedri jedinstveno vino, neponovljivog mirisa i ukusa, u kojima se prepliću cvetni, voćni i začinski tonovi ruža, suvog grožđa, bosiljka...

 

A kraj manastira prelepo staro zdanje vinogradarske škole osnovane 1887. godine na manastirskom imanju, koja četiri godine kasnije postaje prva državna poljoprivredna škola za vinogradarstvo i voćarstvo gde su prvi nastavnici i profesori bili upravo iz manastira.

 

Manastir je smešten u živopisnom predelu okružen šumom i izvanrednim pogledom na Negotin, Prahovo i ušće Timoka u Dunav.. Crkva je posvećena svetom ocu Nikolaju Čudotvorcu. Po arhitektonskim i stilskim karakteristikama ubraja se u posebnu varijantu moravske škole.

 

Ime manastira Bukovo po predanju potiče od okolnih „bukovih šuma" ili ptice „buka", koje su živele ovde u nekadašnjim ritovima. Pisani podaci o ktitoru manastira ne postoje, ali postoje više predanja koja o tome govore. Po jednom predanju manastir je zadužbina srpskog kralja Milutina sa kraja 13. veka, podignut posle pobede nad bugarskim carem Šišmanom. Po drugom predanju ktitor manastira je Sveti Nikodim Tismanski koji je živeo i delao u Timočkoj Krajini, a po trećem ktitor manastira je bio neko iz vlastele istočne Srbije i potiče iz 15. veka. Nad vratima priprate sačuvan je srpski natpis, po kojem je manastir sa crkvom Sv. Nikole Mirlikijskog "popisan" 1654. godine.

 

Tokom svoje istorije manastir je više puta stradao i bio obnavljan. Manastir je 1813. godine tokom ustanka bio od strane Turaka porobljen i popaljen. Knez Miloš je nakon obnove manastira 1837. godine poklonio zvona manastiru, a 1839. godine podignuta su dva konaka. Priprata na manastirskoj crkvi je dozidana 1877. godine.

 

Do pre tridesetak godina, manastir Bukovo pretrajavao je sa jednim monahom i jednim iskušenikom. Danas ima vinograd, jedinstvenu radionicu za šivenje vladičanskih odeždi, majstore za duborez i novi konak. 

 

Ispred samog manastira postoji izvor (česma) sa hladnom vodom kojoj se pripisuju razna lekovita dejstva. Baš tu mi priđoše i tu upoznah neke veoma dobre ljude. Bilo im je veoma drago što sam na proputovanju kroz njihov kraj i tu mi ponudiše sve što putniku možda može da zatreba, smeštaj, hranu, pratnju, informacije... Zaista sam bio dobro organizovan i "tajming" mi je bio dobar, pa sam nakon kraćeg razgovora i velike zahvalnosti nastavio planirani put.

 

Ljudi koje sam spomenuo su članovi mladog, nedavno osnovanog MK Lobanje - Negotin. Ne znam da li su na forumu, ali bih ovim putem hteo još jedanput, iskreno da im se zahvalim i da ih pozdravim. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Promenio Januar 31, 2021 član yogibear

[yogibear 13609 Napisano Januar 31, 2021 (promenjeno)]

Lokalitet Mokranjske Stene predstavlja višeslojno arheološko nalazište sa ostacima materijalne kulture od praistorijskog do srednjovekovnog razdoblja. Smešteno je na stenovitom uzvišenju krajnjih istočnih obronaka planine Deli Jovan, na kraju kanjona Sikolske reke.

 

Nalazi se u blizini sela Mokranje, na oko desetak kilometara južno od Negotina. U podnožju je Sikolska reka i vodopad i ispod njega živopisno jezero.

 

Pretpostavlja se da je u rimsko vreme postojao most koji je spajao dve najveće stene. Arheolozi su na vrhovima stena pronašli dosta starih predmeta iz tog doba. Takođe se pretpostavlja da ispod stena postoji pećina, zvana "Hajdučka pećina". U gornjem delu toka Sikolske reke iskri se još jedno jezerce, znatno dublje od donjeg. Oba su bogata ribom.

 

Tokom 1980. godine sprovedena su sondažna istraživanja na centralnom delu utvrđenog prostora, prilikom kojih je otkrivena stražarska kula i nekoliko zidova različitih objekata, od kojih nijedan nije istražen u celosti.

 

Raspoloživa arheološka građa otkrivena na Mokranjskim stenama daje hronološki okvir njegovog korišćenja, u periodu od 3. do 6. ili čak početka 7. veka. Hronološki nalazi ukazuju na postojanje najmanje dva horizonta naseljavanja - kasnorimski i ranovizantijski. Položaj lokaliteta u velikoj meri je povezan sa Dunavom, glavnim komunikacionim pravcem u ovom delu Rimskog carstva. Njega su podjednako koristili i vojska i trgovci. Iako se ne nalazi na obali Dunava, Mokranjske stene su sa njim povezane dolinom Timoka, kuda se odvijao saobraćaj i trgovina ka unutrašnjosti Balkana.

 

Lokalitet Mokranjske stene je jedno prelepo mesto malo poznato u javnosti, koga posećuje uglavnom lokalno stanovništvo. Pored toga što je na zabačenom mestu, možda je to još jedan od razloga što lokacija deluje netaknuto i neistraženo.

 

Od mesta gde treba parkirati ima još oko 850m koje treba prepešačiti. Oni uporniji mogu doći vozilom skoro do samih stena, što nikako ne preporučujem ako se mesto posećuje nakon kišnih dana. Radi se o zemljanom putu koji delom vodi kroz jednu pravu malu "džunglu".  Pomenuti zemljani put koji vodi do vodopada ne postoji u Gugl mapama, pa samim tim navigacija neće biti u mogućnosti da vas odvede do njega. Za one koji se odluče da posete ovo mesto, na satelitskom snimku sam obeležio tačnu putanju kojom treba ići, pešice ili motociklom - na vama je.

  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Promenio Januar 31, 2021 član yogibear

[yogibear 13609 Napisano Januar 31, 2021 (promenjeno)]

Na krajnjem istoku Srbije, dvadesetak kilometara južno od Negotina, nadomak srpko-bugarske granice, leže nadaleko čuvene Rajačke pimnice. 

 

O bogatstvu ukusa vina iz Negotinske krajine svedoči podatak da se vino ovde pravilo još u 3. veku za vreme Rimljana, a da je u 19. veku Austrougarska monarhija imala svoj konzulat u ovom kraju radi lakše trgovine. Najpoznatije "vinsko" selo u Negotinskoj ruti jeste Rajac. A pored ovog autentičnog mesta, tu su i Rogljevo i Smedovac.

 

Nadomak ovih sela nalaze se Pimnice, jer su seljanima bili potrebni veći podrumi za vino koje su proizvodili. Pimnice su jedinstvena naselja u kojima, kako kažu meštani "živi vino, a ne ljudi". To su kuće čiji su podrumi dva metra pod zemljom da temperatura ne bi varirala, a iznad zemlje je izgrađen prostor u kojem ljudi borave u toku berbe. Građena su u 17, 18. i 19. veku, od tesanog kamena i brvna po ugledu na podrume sa Kosova i Metohije. Kuće se nalaze u uskim sokacma koji vode do malih trgova. Na njima bi se meštani okupljali za vreme proslava, berbi, verskih praznika...

 

U 19. veku kada je vinski parazit filoksera stigao iz Amerike i izazvao nestašicu vina, negotinsko vino je postalo popularno jer zbog peskovito-krševite strukture zemljišta filoksera nije mogla da se proširi. A kako su mnogi čuveni vinogradi tog vremena bili uništeni, to je bila prilika za negotinske vinogradare. I oni su je maksimalno iskoristili, tako da su čuvena negotinska vina bila služena na trpezama građana Engleske, Francuske, Rusije a Austrougarska čak otvara i konzulat u Negotinu kako bi lakše trgovala vinima.

 

Pimnica (ne pivnica) - vlaška reč koja se koristi da označi podrum (podrum vina). 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Promenio Januar 31, 2021 član yogibear