Putevima i džadama Male Azije i Bliskog Istoka

[matijak 265 Napisano Septembar 12, 2008]

 

IX

 

Budimo se rano. Nedelja. Više od sedam dana smo na putu. Prisećam se prošle nedelje, Sofije, Plamena, Kira... Kao da je bilo pre godinu dana.

 

Recepcionar spava na kauču u antreu. Sanja avganistanska polja maka. Provlačimo se, idemo da šetamo, ovoga puta bez vodiča. Da vidimo Citadelu. Orijentacija, bez Džejkoba, ide - nikako. Sve ulice su iste, baš kao što su i svi Kinezi isti. Nismo sposobni da uočimo razliku. Tim pre nam je sve luđe. Pitamo policajce za Citadelu. Svi do jednog su ljubazni koliko se to samo zamisliti može, ma, na rukama bi nas odneli do Citadele. Na žalost, prema svom narodu se ne odnose tako, ni blizu. Više puta, u Siriji, videli smo batinanje...

 

Ulice su puste, sve radnje - zatvorene. Primećujemo, na robnim kućama, koje su videla i neka bolja vremena, natpise na ruskom jeziku. Muška, ženska konfekcija, rublje... sve, od pre trideset godina, još uvek stoji u izlogu. Sovjeti su ovde, nesumnjivo, pored svoje robe, doveli i svoje – aranžere.

 

Prazan Bazar izgleda mistično. Ceo je naš! Naravno, izgubili smo se.

 

 

Jedini koji rade su kasapi ...i mačke.

 

 

Ispred svakog izloga zahvaljujem dragom Bogu što je nedelja i što ništa ne radi. Olja kune sudbinu kletu...

 

 

Citadela je otvorena, penjemo se uz stepenice, plaćamo kartu, opet se penjemo. Unutrašnjost je tako projektovana da svakim njenim hodnikom može da prođe čitava vojska i konjica. Sve je ogromno. Nema suvišnih ukrasa i sve je podređeno odbrani. Čist asketizam ...osim svečane dvorane u kojoj su kraljevi, namesnici, upravitelji Alepa primali izaslanike i goste. Primećujemo da je sve što je bilo namenjeno gostima, u dvorani, više nego raskošno, dok sve ono što je bilo namenjeno domaćinima - skromno i šturo. Prema onome što smo iskusili, ti dobri običaji su, za razliku od neosvojive Citadele, i danas živi. Penjemo se na vrh utvrđenja. Alepo. Ne vidi mu se kraj ni sa jedne strane prostrane ravnice po kojoj se pružio. Džejkob kaže – pet miliona. Pri silasku primećujemo grobnice palih ratnika, kojima, i dan danas, neko ostavi po novčić.

 

U čaršiji, uz sok, pravimo strategiju kako da nađemo put do hotela. Valja putovati. Opet Bazar, neki su otvorili radnje. Dok Olja kupuje poklone za sve kojih se može setiti, ja se opraštam sa stvarima koje ću baciti da bi napravili mesta. Kišobran ima prvi da leti...

 

Saat Sqare, gumi-mahala? Šukran. Hvala. Recepcionar se nije pomerio. Odlazim po motor, pakujemo stvari, budimo recepcionara... Do viđenja, lepo nam je bilo kod vas. Voljkom, sretan put. Igraj za život Drogane.

 

Nekim čudom, izašli smo iz Alepa za manje od sat i po vremena. Auto-put koji vodi na jug, ka Hami, Homsu i Damasku. Mi ćemo se, posle Homsa, isključiti sa tog puta i džadom koja vodi u sirijsku pustinju, stići u samo njeno srce – u Palmiru.

 

Po izlasku iz betona dočekuje naš stari drugar – vetar. Prati nas još od Kapadokije. Ovde, izgleda da nikada ni prestaje. Svo drveće raste pod uglom. I pored vetra, vruće je toliko da moramo da se zaustavimo i skinemo sve sa sebe od opreme. Narednih četiri hiljade kilometara ćemo izvozati bez ikakve zaštite osim, naravno, kaciga. Bolje tako, neko od nas dvoje padne u nesvest od toplotnog udara. Avgust mesec je najtopliji mesec na Bliskom Istoku. Kako na ovom auto-putu nema bankina, niti bilo kakvih drugih ograda, uz kolovoz je puno frižidera sa hladnim sokovima. Svako malo stanemo i popijemo po nekoliko limenki koka-kole, pepsija, mirinde... nije bitno. Prodavci su iz okolnih sela i, uz frižider, se tu po pravilu nalaze kreveti, nargile, televizori... guske, patke, zečevi...

 

 

Divimo se spontanošću kojom narod iskazuje svoju ljubav prema predsedniku.

 

 

Od vetra nas prvo zaklanja Hama. Drevni grad. U drevnom gradu su murali. Na muralima su prizori narodnooslobodilačke borbe.

 

 

Hoćemo da vidimo odromne točkove vodenica po kojima je Hama čuvena. Stajemo ispred lepe i monumentalne zgrade. Policija. Zabranjeno zaustavljanje i parkiranje. Malo se vrtimo po varoši...

 

 

...i eto nas u kafani sa pogledom na vodenicu. Tražimo kafu. Coffie arabie or turkish coffie? Arapska kafa je jača i pored arome kafe ima i aromu cimeta. Jedini smo stranci u restoranu. Primećujemo nekoliko žena za stolom i gomile hrane koja je preostala na njihovom stolu, pošto su, očito, odavno završili sa više nego obilnim ručkom. Petnaestoro njihove dece se igra šuge po restoranu. Kao i svoj deci, sedenje u kafani je dosadno, skoro, kao i gledanje francuskih filmova. Mnogo priče, malo pucnjave. Za drugim stolom, dva muškarca svoje nargile privode kraju. Jedan od njih broji puno zelenih novčanica, konobar se klanja do zemlje. Ustaju, kreću ka izlazu. Ustaju sve žene od onoga stola, idu za njima dvojicom. Buljuk dece, u koloni dva po dva, ide za ženama. Celo osoblje restorana se klanja do zemlje.

 

 

Dobro provetreni, brzo smo u Homsu. O Homsu znamo to da je u njemu mezar, grob jednog od najvećih, istoriji poznatih, vojskovođa sveta. Zvali su ga Mač Islama. Učinak i statistike Muhamedove desne ruke, su zadivljujući. Pobeda u preko četiri stotine bitaka!  Ni jedan poraz ...ni jedno nerešeno. Ipak, na putokaz Palmyra, oduševljenje posustaje. Izvini Maču, drugi put. Pratimo putokaz, silazimo sa puta i opet smo na - džadi.

 

 

Zapadni vetar, sada, duva u leđa. U jedra. Nosi nas u pustinju. Gledamo kako se tragovi sveta koji poznajemo povlače pred veličanstvenom prazninom. Fatamorgana, posle svega što je ispred nas postavila ili sklonila, ovoga puta časti - suštinom.

 

 

 

 

...Vidi mi ...evo ...na motoru. Od vetra koji nam duva u leđa imamo osećaj da vozimo veoma sporo. 140. Afrika se, kao i nas dvoje, po prvi put domogla pustinje, za koju je i napravio Japanac. Radi kao Doha. Ooojs Rumenka, 'de si pošla? ...ooo devojko. Smanjujem gas, kao, gledam gde smo ...pa u pustinji.

 

 

Osim nas, samo kamile ...i  drug presednik.

 

 

Mala naselja od šatora. Beduini. Pitam se zašto su baš tu postavili šator. Zar nisu mogli malo levo... nego tu, na sred... Šta li bi Nemci iz Kapadokije rekli kada bi se ovakav šator parkirao uz njihovu ogradicu?

 

 

Videli smo čak i jedan, skoro pa uspeo, pokušaj naselja.

 

 

Džada se račva. Da biramo, Palmira ili Irak. Levo, Palmira.

 

 

Sunce je na izmaku. Na brdu ispred - slika iz putopisa. Arapski zamak iznad Palmire! Ima put do gore, penjemo se na vrh, najlepša predstava na svetu, zalazak Sunca u pustinji, može da počne.

 

 

Ispod zamka je Palmira, stari antički grad i još starija oaza.

 

 

Pored Palmire je Tadmur, ružno pače koje neće postati labud.

 

 

Vidimo još jedno čudo starog sveta - Zastavu 128. Upoznajemo se sa vlasnikom. Hvali svoj auto. Very good car.

 

 

Prilazi nam momak, pita da li imamo smeštaj. Nemamo, tek smo stigli. Njegov hotel je  Al Faris. Na mom papiriću je upisano isto ime. Follow me. Voljkom. Afrika u dvorištu, mi u čistoj sobi sa kupatilom i pogledom na Palmiru. Već dva dana se tuširamo svaki dan.

 

Gazda nas poziva da mu se kasnije pridružimo. Spremiće – šišu. Šiša? Šta? Narđile. Pitamo za neki restoran. Nema, ima ćavurme u Tadmuru, ali bolje da ne idete sad...

 

Hodamo nekih dva kilometra po ulicama bez struje i asfalta. Nije baš neka promenada. Ljudi sede u mraku, na trotoarima ispred dvorišta, puše i piju čaj. Gledaju nas. Često nam dobacuju ...reči koje sigurno nisu - voljkom. Pored taksi stanice su ćavurme. Sećam se kako je Džejkob isticao čistoću. Ovaj lokal se time ne može podičiti, ali nismo ništa od juče jeli. Dve ćavurme. Dok čekamo, taksisti nas smeštaju u svoje službene prostorije, dva raspadnuta automobilska sedišta pored prašnjave ulice. Ustvari nas čuvaju. Oko kioska sa ćavurmama  ima dosta ljudi. Ovo je izgleda epicentar noćnog života. Niko nam se ne osmehuje. Misle da smo amerikanci ili tako nešto. U Siriji ne vole Ameriku, ni Englesku ni Francusku. Sirija je pod sankcijama, a zna se ko od sankcija dobija po nosu. Sirotinja raja, upravo ovi, što nas ispod oka gledaju. Najstariji taksista se zauzima za nas. Za njega je tradicija važnija od politike. Za mlađe nije. Ulažem Kviska. Tito, Jugoslavija. ...aa AAA ...Tito!  Ja Ahmed, taksi. Ovo, Mahmud, taksi. Omar taksi... Voljkom. Sirija Jugoslavija friends! Tito, very good. Sledi par reči na arapskom i eto nas među prijateljima. Voljkom. Dobijamo sve što se u Tadmuru može dobiti - još jedne ćavurme. Hvala druže Tito.

 

U hotelu, oko šiše, se okupila ekipica. Troje Čeha, Jordanac, njegova devojka Španjolka, domaćin Amir, nas dvoje. Domaćinov mali brat, Muhamed, je zadužen za čaj i žar na šiši. Pitamo za Damask. Dobijamo dve adrese jeftinih hotela u centru i savet da se ne uzbuđujemo previše što ćemo propustiti mnogo toga. Jedino šta je greh propustiti u Damasku je džamija Omajada i sladoled kod Bagdaša, ispred džamije Omajada. Sve na putu do džamije i Bagdaša je - mašala.

 

Jordanac nam govori šta treba posetiti u Jordanu. U Jordanu treba posetiti sve.

 

Šiša ide u krug. Kada nekome hoćeš da proslediš nargile na dalje pušenje, drška se pruža na poseban način, naopako kao šrafciger. Onaj kome je pružaš treba da te, pre nego što je uzme, blago lupne po šaci. Pričamo o duvanima. Saznajemo da, i pored toga što su najgori ljudi na svetu, Egipćani gaje najbolji duvan za nargile. Oni u duvan stavljaju hašiš. Pokušavaju da nas odgovore od namere da iz Jordana trajektom pređemo u Nuveibu u Egiptu. Tamo možemo očekivati samo nevolje. I u Istanbulu, u pušionici, smo čuli istu priču

 

Česi su profesori engleskog, Jordanac je profesor engleskog, Španjolka je profersor engleskog. Olja je profesor engleskog. Najveće - Ooooh, how delightful! koje ste ikada čuli. Hajde Muhamede, da te uslikamo u jakni za motor, da pokažeš sliku đevojkama.  Amir, kao dobar domaćin, ostaje, gleda za nama i kiselo se smeška.

 

 

[hpg 8 Napisano Septembar 12, 2008]

Oooh, how delightful!

 

Pitam se zašto su baš tu postavili šator. Zar nisu mogli malo levo...

bolje da si pitao da te nauce kako da namestas sator... ;D

 

E, da, i ziveo Tito (iako je umro) - spas u arapskim zemljama!

[dane@ 98 Napisano Septembar 12, 2008]

reci samo da ovog vikenda nece biti pauza, pliz

[shejtan 377 Napisano Septembar 12, 2008]

reci samo da ovog vikenda nece biti pauza, pliz

 

Nece, mora i on covek da se odmori i provoza sutra sa nama kroz grad, svrati na pice do 25. maja i da krv ;D ;D ;D

[hpg 8 Napisano Septembar 15, 2008]

E, pa danas je novi, radni dan. Jel tako, MatijaK?

[matijak 265 Napisano Septembar 15, 2008]

 

 

X

 

Svoju prvu noć u pustinji smo proveli - u klozetu. Ćavurma... Pre puta nam je Marija, naša kuma, dala spisak lekova koji nam, na putu, mogu zatrebati. Maka radi u bolnici, pa zna te stvari. Popili smo aktivni ugljen i tablete koje creva dovode u red. I pored toga, narednih dana nam je bilo sve gore i gore.

 

Dogovor sa Amirom je da se rano ujutro nađemo u holu, popijemo čaj, i svi zajedno odemo do ruševina, da nam pokaže sve šta treba videti, hram Bela, amfiteatar, kupatila kraljice Zenubie, dolinu grobnica itd. ...po simboličnoj ceni.

 

Čim nas je video, Amiru je bilo jasno šta nas muči. Većina stranaca koji dođu u Palmiru se provede isto. Kuva nam čaj od mente. Od obilaska ipak ne odustajemo. Sedamo u njegov hyndai. Unutrašnjost Amirovog automobila, osim volana, je sva u najlonu. Dovozi nas ispred nekakve kule, koju smo videli sinoć sa arapskog zamka, Kal at ibn Man. On će nas čekati u kolima. Ispred kule desetak turista i jedan Beduin koji prodaje «original» nakit. Sunce već prži. Čekamo da neko dođe i otključa ulaz u kulu. Mali moped se zaustavlja i suvozač, za promenu, jedan debeli brka, silazi. Moped nastavlja svojim putem. Brka nosi dva gvozdena ključa od po pola metra. Ćutke prolazi pored nas, otključava kapiju i naplaćuje ulaznice. Nalazimo se u Dolini grobnica. Kula u kojoj se nalazimo je najveća grobnica. Ljude su sahranjivali u zidove. Sve što se može videti u kuli su stepenice koje vode ka plafonu poslednjeg sprata. Penjemo se, silazimo. Ništa. Na izlazu Brka prodaje dvd prezentacije Palmire iz kutije za cipele.

 

 

Vraćamo se u auto, malo smo razočarani. Sa Amirom je dogovor bio da nam pokaže nešto, a ne da nas preveze dva kilometra i u kolima čeka dok mi razgledamo plafon. To znamo i sami. Čekamo Brku, i on će sa nama. Vozimo se 500 metara. Sledi, podzemna grobnica tri brata i njihovih potomaka. Za razliku od prethodne, u ovu se grobnicu silazi. Ovo već ima smisla... I prodavac nakita je tu. Unutra su freske i to grčko-rimske. Vodič koji je doveo grupicu američkih turista, objašnjava.... Scene iz Troje,  Ahil. Jedan Amerikanac pita – Ko je Ahil? Vodič - Pa znate ...Homer, Ilijada, Troja... Nikad čuo. ...Drveni konj, strela, peta... Ma jok. Olja dodaje – Movie, Troy, Brad Pit... Ooh, yeah ...look honey this is Brad Pit. Ja pitam vodiča šta predstavlja simbol koji je ista brazilska zastava. Vodič me ignoriše, pošto mu mi ne spadamo u opis posla. Pitam ponovo, baš me zanima. Predstava Univerzuma, cedi kroz zube. Grobnicu čine tri prostorije, u svakoj ju sahranjen jedan od tri brata sa svojim potomcima. Ukupno šezdeset i šest grobova, takođe u zidovima. Amerikanc pita – How much was the rent? Na izlazu Brka ponovo nudi diskove iz kutije.

 

 

Kažem Amiru da smo prihvatili njegovu ponudu zbog toga što smo želeli da od nekoga upućenijeg saznamo nešto više o Palmiri, a ne da u Palmiri imamo svog vozača. Nesporazum je u pitanju, odvešće nas do ulaza u stari Tadmur, odatle možemo pešice da obiđemo sve. Ne moramo ništa da platimo. Ok, izvini, nismo se razumeli. No problem.

 

Stari Tadmur je grad u kome se smenilo nekoliko civilizacija. Svako je ostavio nešto svoje. Naravno, najočuvanije je ono najmlađe, iz grčko-rimskog doba.

 

 

Kroz mnoštvo stubova i drugih ostataka, jednom od glavnih avenija krećemo se ka tetrapilonu, centru grada, u koji se sa svake strane sveta uliva po jedna avenija. Kružni tok. Na sredini raskrsnice je malo kameno uzvišenje sa četiri stuba i statuama ražalovanih božanstava.

 

 

Uvaljujemo se u hladovinu i zamišljamo kako li je ovde bilo pre nekoliko hiljada godina. Palmira je najveća oaza u sirijskoj pustinji. Sve što je išlo sa Istoka na Zapad i obratno, moralo je proći ovuda. Karavani... ljudi svih boja, rasa i vera. Kultura sveta. Palmira je bila bogata i moćna ...puno, puno godina. Danas je ledina između novog Tadmura i dva- tri luksizna hotela u kojima se za doručkom priča o Bred Pitu iz podruma.

 

Tri kamile i jahač nam dolaze u susret.

 

 

Kamilar nam želi dobar dan. Alejkum selam. Ima li vrućine omladino? Evo, pomalo, ni 45C. Olja skače na noge, da pomazi kamilu, ustvari sve tri. Jahač je pita da li želi da je provoza malo. Kamila koju jaše se spušta na zemlju, Olja se penje, smešta se iza kamilara, kamila se podiže i karavan kreće Palmirom.

 

 

Kasnije, Olja priča kako se provela, a kamilar, Husein, objašnjava kako se pravilo sedi, kako se penje i silazi sa kamile. Pričamo odakle smo, gde idemo, kako putujemo...

Pitamo ga da li kamile imaju imena. Husi se tu otvorilo srce. Pa naravno, ova na kojoj smo jahali je Džulija, najbolja trkačka kamila u ovom delu Sirije. Blage je naravi i na njoj vodim turiste. Kamila iza je Zenobija. Zenobija je predivna. Treća kamila je Kazanova. Pored njih imam još pedeset i četiri kamile i svaka ima svoje ime i karakter. Da li su Zenobija i Kazanova takođe trkačke kamile. Nisu, samo Džulija. Imate li svoju omiljenu kamilu? Da, Zenobija je moja mezimica ...i ona to zna. Gledamo Zenobiju, zaista se drži kao primadonica. Husein ljubi Zenobiju, sav sija od sreće.

 

 

Pitamo ga da li on jaše Džuliju na trkama ili neko drugi. Neki džokej. Samo je on jaše i godinama se takmiče po domaćim i stranim šampionatima. Kuvajt, Saudijska Arabija, Jordan, Emirati... Puno pehara su odneli njih dvoje. Džulija je veliki talenat ...i radnik. Pored trka, često vodim turističke karavane preko pustinje. To mora da je sjajno. Pa gde živite sa svim tolikim kamilama. U pustinji pored Palmire, u šatorima. Mi smo Beduini...

 

Husein se izvinjava, mora da ide dalje, turisti se skupljaju na ulazu. Treba zaraditi neki dinar. Koliko smo Vam dužni Huseine? Ništa, Olju sam provozao zato što je pravi prijatelj kamila. Gleda u Zenobiju. Kamile su najbolja stvorenja na kugli zemaljskoj. Zahvaljujemo, Husein nam daje svoju vizit kartu i u kamiljem galopu nestaje u šumi stubova Palmire. Gledam vizitku... na slici Husein al Šael i Zenobija. E-mail: shaelzenobia@yahoo.com!

 

 

Napuštamo ugodan hlad tetrapilona i nastavljamo ka drugom kraju starog Tadmura. Prolazimo pored pravog antičkog amfiteatra. Na žalost, nema nekog debelog Brke da nam otvori vrata. Stara želja mi je da vidim i uđem u amfiteatar. Na zapadnom kraju je Dioklecijanov kamp. Po najvećoj žezi se jedva dovlačimo do hotela. Do toaleta. Usput smo, u pesku, videli malu zmiju. Olja je i nju htela da pomazi…

 

 

Usled vrućine i stomačnih problema, ne gine nam dehidracija, ukoliko ne preduzmemo ozbiljnije mere. U sobi kuvamo supu iz kesice i puno čaja kojim punimo velike flaše za vodu. Do Damaska nas čeka još duži put preko pustinje nego u dolasku, iz pravca Homsa. Između Palmire i Damaska postoji samo jedna benzinska pumpa. Prema onome kako se osećamo, neće biti ni malo jednostavno.

 

Odjavljujemo se kod Amira i plaćamo mu polovinu sume koju smo dogovorili za obilazak Palmire. Da se niko ne ljuti. Ok. Rastajemo se kao drugari. Savetuje nas da ne krećemo na put po najvećoj vrućini. Krenite predveče. Ok, ali gde da budemo do predveče? Tadmur smo videli sinoć i ne ide nam se više a arheologije nam je dosta za sledećih dva života. Idite u oazu, tamo se može svašta videti… Hvala Amire, sve najbolje. Voljkom, srećan put.

 

Na oazu smo potpuno zaboravili. Idemo. Do tamo, afriku smo proterali kroz neke od najstarijih ulica na svetu. U Palmiri je sve otvoreno i dostupno. Hajd’ po Akropolju provozaj motor!

 

O oazi, osim Beduina i Arapa, valjda svi ljudi sveta imaju istu predstavu. Jezero u sred šume palmi, do koga, posle dugih i dosadnih kadrova, puzeći, stižu jedino junaci potrebni za dalji tok filmske radnje. Po dolasku, obavezno je gurnuti celu glavu u jezero i ispiti makar polovinu, na sveopštu radost meštana. Posle toga slede prijatne scene u kojima junaci, potrebni za dalji tok filmske radnje, ležeći u debeloj ‘ladovini, uz nargile, se šeretski osmehuju crnookim trbušnim plesačicama. Urme, normalno, same upadaju u usta…

 

 

Valjda su te slike toliko lepe i dragocene da se malo ko usuđuje da ih zauvek izgubi u susretu sa pravom oazom. U oazi nema žive duše …osim nas …najhrabrijih. Ulazimo u splet uskih sokaka koji vijugaju kroz nizove visokih zidova od blata. Sve što možemo videti su krošnje palmi iza. U središtu oaze, umesto na jezero, izbijamo na prašnjavu ledinu, na kojoj nema apsolitno ničeg …osim prašine. Pa gde da gurnem glavu? Gde je belly dance?

 

 

Ok, videli smo oazu… idemo u Damask. Samo da se izvučemo iz ovog lavirinta. Nešto neće. Umesto da izađemo, svaki put se vraćamo na ledinu u centru. Ulice su toliko uske da se ne možemo okrenuti. Nailazimo na nekog bucmastog dečka, koji će kada poraste, biti debeli Brka. Govori engleski. Pitamo za izlaz, za put, za Damask. Damask posle, prvo vi gosti u mojem dvorištu. Jeftino.Voljkom. Voljkom. Imaš li toalet. Ima, toalet arabie. Toalet arabie?? Ok.

 

Omar nas uvodi u svoju kuću koja je građena od istog materijala kao i zidovi uz sokake, s tim što su zidovi u kući krečeni. Među zidovima, enterijer kakav nismo u životu videli.

 

 

Na prvi pogled jako skromno, ali na drugi… Svaka stvar je prelepa. Bilo koji od ručno pravljenih ćilima i kviltova, kojima su ukrašeni zidovi, sigurno puno vredi. Opet, jasno je da sve, što se u ovoj kući nalazi, nije tu zbog toga da bi se neko zadivio ili bilo šta slično. Sve i svi ovde služe samo jednom gospodaru. Meraku. Uz zidove su kamene sećije, prekrivene ćilimima i jastucima. Na policama prelepe lampe, posude, nargile… Antički ćupovi, vaze, metalni predmeti, koje su domaćini generacijama nalazili unaokolo Palmire. Pitam se šta li nas tek u dvorištu čeka?

 

Prostorije se nižu, prolazimo kroz kuhinju, trpezariju i dnevni boravak u kome dva mala dečaka gledaju televizor. Ne obraćaju pažnju na nas. Pratimo Omara, izlazimo iz kuće i eto nas u oazi - onoj iz filma!!!

 

 

Debela stabla palmi, urmi, sa kojih vise veliki i teški grozdovi zrelih plodova. Zaista sami padaju. Na sred – bazen. Pun!!! Pored bazena je senik sa ćilimima i niskim stolovima od palmovog drveta. Tu su nargile …omiljena crnooka.

 

Omar nam daje kratko uputstvo za upotrebu. Celo dvorište je vaše, možete da radite šta hoćete, možete da ostanete koliko hoćete, mi smo u kući. Kasnije ću doneti čaj i urme. Ako nešto treba – tu sam. Voljkom. Pitam da li motor da ostavljam na ulici. Ne, otvara ogromna metalna vrata na zidu dvorišta. Motor isto može u dvorište. Ubrzo, eto i afrikice pod urmom. Uspela je u životu.

 

 

Omar nas ostavlja …da radimo šta hoćemo. Prvo - tražimo kupaće …u sred pustinje. Umesto da gurnemo glavu u vodu, bacamo se celi. Voda u bazenu je čista i hladnjikava… taman…stižu urme… mmm… stiže čaj… mmm

 

 

Junaci potrebni za dalji tok radnje mogu da se prepuste ugodnim scenama.

 

 

Poseta toaletu arabie svakako nije jedna od njih.

 

Pričamo sa Omarom. Živi sam. Njegov otac mu je, kao i svim svojim sinovima, poklonio po jednu oazicu. Želeo bi da studira u Damasku, ali nema dovoljno novca. Ima malo gostiju. Savetujemo mu da ništa ne menja.

 

Jako ga zanima kako izgleda život u Jugoslaviji. Ustvari zanimaju ga cifre. Koliko Beograd ima stanovnika. Kolika je prosečna plata. Koliko ima učenika u jednom odeljenju. Koliko košta kilo urmi…

 

Dan je odmakao i više nego što treba. Nema sumnje da ćemo u Damask ući po mraku. Vreme je da se krene. Pakujemo se, da platimo. Koliko smo dužni Omare? Pet dolara. Misliš pet dolara sa jednom ili dve nule iza petice. Ne, samo petica, bez nula. Dajemo mu pet dolara, u sirijskim funtama. Omar nam pokazuje tajni put iz oaze. Zbogom Omare, uživaj! Voljkom, sretan put!

 

Za dva minuta smo ispred hrama Bela. Na asfaltu. Srećemo Čehe od sinoć. Tek sada su izašli iz hotela. Stomačni problemi… Pitaju nas gde smo bili. U oazi. Ima li nečega zanimljivog u oazi? Ništa posebno…

 

Pozdravljamo se sa Palmirom, najistočnijom tačkom našeg putovanja.

 

 

Točimo jeftino sirijsko gorivo i podmazujemo lanac. Litar benzina je četiri puta jeftiniji od onoga u Turskoj. Opet smo na raskrsnici koja vodi za Irak i Damask. U Irak ne možemo, mada bi rado posetili tu zemlju. Tamo je, godinama, na snazi okupacija, građanski i verski rat. Sjedinjene Američke Države, godinama, u Irak uvode američku demokratiju.

 

Do Damaska nas deli oko 250 kilometara puste i prašnjave pustinjske džade. Pravci od po dvadeset kilometara. Neko vreme smo svojim očima gledali u lepo, plavo jezero koje se talasa. Fatamorgana. Zamišljao sam nesrećnike izgubljene u pustinji pred kojima se ukazuju ovakva jezera. Nema tog razuma koji bi odoleo.

 

Pored toga što je jako toplo, u pustinji je vazduh jako suv i čist. Kiseonika ovde, čini se, ima više nego na drugim mestima. Čovek je više od toga žedan, nego od same vrućine. Dešavalo se da, zajedno, za dva sata popijemo po šest litara vode. Koliko god da je ponesemo, uvek nam fali. Kasnije smo otkrili da nam crni čaj bolje gasi osećanje žeđi nego čista voda i uvek, kada je trebalo voziti kroz pustinju, smo kretali sa nekoliko pripremljenih plastičnih boca čaja. Pored toga smo, kada god smo bili u prilici, kuvali dehidrirane supe iz kesice. Kamperski primus na plin se pokazao kao neophodan deo opreme.

 

Sirijska pustinja je kameno-peščana. Nema peščanih dina, kao u Sahari. Kroz pustinju se pružaju velika kamena brda, za život, izgleda, još nepogodnija od ravnice. Jasno je da bi nam, ovako pretovarenim, bilo kakva vožnja po ovom terenu od guma napravila špagete.

 

Tu i tamo vidimo Beduine, poneku vojnu bazu… Sudeći prema otvorima za ventilaciju, uz put je ukopan gasovod. Telefonski kabl, koji povezuje istok i zapad Sirije, je jednostavno, kao crevo, položen na površinu tla.

 

 

Tačno na pola puta nailazimo na škripavu metalnu vetrenjaču iz western filmova. Ispod vetrenjače je tvrdo zidana kuća na kojoj piše Bagdad caffe. Na kući je, umesto krova, beduinski šator. Beduini, očigledno, kada žele da se posvete ugostiteljstvu, sazidaju kafanu, a na nju stave svoju kuću – šator. Ispred kafea su samo dve male kamile, koje nas zbunjeno gledaju.

 

 

Kafe je zatvoren. Kucamo na vrata, lupamo o vrata. Nema nikoga. Ništa, šta možeš …verovatno ne rade radnim danom. Dok Olja mazi kamile a ja navlačim kacigu, otvaraju se vrata. Čovek u galabiji, koga smo nesumnjivo probudili, nam rukom daje znak da uđemo. Voljkom. Voljkom. Hajdemo gore, u kuću, mrzi me da palim svetla u kafani i spremam. Prolazimo kroz kafe u kome su gosti, očito, česta pojava koliko i kiša u avgustu. Na spratu zatičemo ambijent, prema kojem je ono što nas je dočekalo u Buckovoj kući u oazi – isposnička kelija.

 

 

Sultan, vlasnik kafane, zaista stanuje u šatoru na kući. Ima svega dva-tri unutrašnja, pregradna zida. Ostalo je ćilim, tepih, kvilt. Kvilting se smatra tradicionalnom engleskom primenjenom umetnošću. Razni komadići tkanine, uglavnom platna i svile, se poput mozaika spajaju u celinu, koja može služiti kao prekrivač, ukras, pa eto i zamena za zid.  Moja majka se time bavi, i pre četiri godine je jedan njen kvilt osvojio šesto mesto na evropskom takmičenju. Kada je videla kviltove iz Buckove i Sultanove kuće, (pošto sam dosta toga fotografisao), zaključila je da kvilting nije engleska veština. Baš kao što ni engleski čaj ne raste na poljima oko npr. Mančestera. Klasične tehnike kvilta su izum Beduinki. Mama je potvrdila da svaki od tih kviltova vredi po nekoliko hiljada dolara. Sultanova majka je sve to napravila.

 

Sultan nas pušta da odaberemo u koju ćemo se “sobu” smestiti. Biram mesto pored prozora, sa koga ću moći da vidim pustinju i motor. Sultan nam donosi čaj, a onda pita šta ćemo popiti. Zove svoju ženu, da dođa da nam pravi društvo. Primećujemo je kako viri iza jednog ćiliama i gleda nas. Na kraju nam se pridružuje. Iznosi nam keks. Njih dvoje su u braku nedelju dana. Malo se stidi, ne zna reč nekog stranog jezika… mlada je, ima devetnaest godina. Koliko godina imaš ti Sultane? Četrdeset i pet. Sultan nam dozvoljava da svoje ruke koristimo samo za ispijanje čaja. Sve ostalo nam on dodaje. Keks nam stavlja u ruku, a kada želimo cigaretu, on mora da je izvadi iz kutije, sam zapali i zatakne među usne. Gledamo okolo, primećujemo da svaka od prostorija ima svoju “tematiku”. Prepoznajem “lovačku” sobu, preparirani sokoli, sablje i drugo oružje, kamin i ogromne klasične stilske fotelje u duborezu. Kao da ih doneo iz salona nekog austrijskog zamka. Ostale sobe ne zaostaju. Sultanu je toliko lepo u njegovoj kući da zaista nema smisla gubiti vreme na vođenje kafane ili bilo čega drugo. Uostalom, zaljubio se…

 

 

Pitam ga za instrument poput leute, koji leži na jednom od kreveta. Rhoud, arapski instrument. Kažem mu da sam u Sarajevu probao da sviram saz, takođe istočnjački instrument. Daje mi rhoud i mirnog izraza gleda i sluša kako se njegovo voljeno ćemane rastaje sa dušom. Daj ‘vamo, zasvira Sultan a potom i zapeva, tako da se ni nama više nikuda nije išlo iz njegovog čadora ni na nebu ni na zemlji.

 

 

Ipak, nije lepo da smetamo ljudima da se vole. Idemo dalje. Sultan će nas ispratiti do motora. Kaže – Sad ću vam pokazati nešto što nikada niste videli. Uzima dve limenke 7 Up sode, otvara ih i pruža kamilama. Kamile uzimaju u usta limenke, zabacuju glave i ispijaju sok. Kada su završile, uredno ubacuju limenke u kantu za smeće. Zbogom Sultane, uživaj. Uživam! Sretan put.

 

 

Sledeća stanica – Damask. Najveći grad Sirije i najstariji grad sveta. Mrak nas hvata nekih sto kilometara pred Damask. Nismo videli gde je prestala džada a počeo put. Put je stravično loš. Saobraćaj ispred Damaska je najgori u kojem sam imao čast da učestvujem. Jednostavno – užas. Prolazimo pored industrijske zone, ulazimo u naselja. Putokazi za centar prestaju da postoje dvadeset kilometara pre centra. Satima tražimo Souk Soroudža Sokak, u Starom gradu. U toj, kako je ispalo, slepoj i zavučenoj uličici su dva hostela Al Rabie i Al Haramain. Česi su nam rekli da je Al Rabie nešto bolji i lepši. Nemaju sobu, imaju roof sleeping. Ne, hitno nam je potrebna zasebna soba, da ne kažem klozet. Al Haramain ima roof sleeping i jednu slobodnu sobu, ali je toalet zajednički. Ok, uzimamo sobu. Primećujemo u lobiju dosta stranaca, ali ne izgledaju kao turisti. Vidi se nekako da su domaći.

 

Iscrpljeni, bacamo se na stare gvozdene krevete.

 

 

 

 

 

[Arakis 4993 Napisano Septembar 15, 2008]

Tačno se vidi da si bio "kiseo" zbog stomačnih tegoba na ovom delu puta

 

Samo napred!

[Space Director 23 Napisano Septembar 15, 2008]

Najludje od svega je to, sto sam sad neraspolozen jer znam da je ovo sve za danas....

...ali mi se zato jebeno ide u Siriju!!!  ;D

[doktor 4596 Napisano Septembar 15, 2008]

Posle svakog dela se pitam da li je moguce da li cu, odnosno kada cu videti sve ovo!? :-\ Svaka cast! 

[dane@ 98 Napisano Septembar 15, 2008]

Ljudi, ajde da posaljemo Matijaka do Avale i nazad pa da napise putopis. Cisto da imamo da uporedimo sa necim sto znamo, da vidimo da nas ne laze jel je ovo neverovatno dobro

[lalajko 1907 Napisano Septembar 15, 2008]

Ljudi, ajde da posaljemo Matijaka do Avale i nazad pa da napise putopis. Cisto da imamo da uporedimo sa necim sto znamo, da vidimo da nas ne laze jel je ovo neverovatno dobro

 

Mislis, da uradimo kalibraciju?

[Arakis 4993 Napisano Septembar 15, 2008]

;D ;D ;D

[Darth Nihilus 0 Napisano Septembar 15, 2008]

Odlično!!!! Poželeo sam i sam tamo da prođem, samo bez stomačnih problema .

[sci 26 Napisano Septembar 15, 2008]

Da li ste jeli salate, kazu da od toga vecina dobije stomacne probleme. Ja nisam na srecu imao nikakvih problema tog tipa, mada sam jeo sve zivo, samo sto vodu nisam pio sa cesme.

[Koprian 405 Napisano Septembar 15, 2008]

 

Voda sa cesme je vrh, u MNE sam kalirao 12 kila zbog iste...

[Space Director 23 Napisano Septembar 15, 2008]

 

Voda sa cesme je vrh, u MNE sam kalirao 12 kila zbog iste...

LEPOTA I ZDRAVLJE!  ;D

[Koprian 405 Napisano Septembar 15, 2008]

 

Voda sa cesme je vrh, u MNE sam kalirao 12 kila zbog iste...

LEPOTA I ZDRAVLJE!  ;D

:D

 

Matija, stvarno si nekako kiselkastije zvucao, nego u drugim nastavcima, zar je stvarno bilo tako gadno? A ko god vam je rekao tj. spakovao aktivni ugalj, svaka mu cast..

[matijak 265 Napisano Septembar 15, 2008]

U Siriji i Jordanu nismo pili vodu sa cesme, samo flasiranu. Mislim da je od hrane. Cim smo se prebacili na kampersku klopu i kasnije McDonalds u Jordanu, sve je bilo ok. Ugljen je zakon za toksine i trovanja. U Turskoj nismo imali problema, mada smo se tamo hranili po restoranima i na ulici i pili cesmovacu.

[Mornar 17 Napisano Septembar 15, 2008]

Za putovanje u pojedine zemlje, prema propisima Svetske zdravstvene organizacije putnik je dužan da se vakciniše i pribavi odgovarajuci dokument. U Beogradu vakcinacija se vrši u Republičkom zavodu za zdravstvenu zaštitu, u ul. Dr Subotica, tel: (011) 684-566/232. Za sva interkontinentalna putovanja treba obavezno proveriti da li postoji potreba za vakcinacijom ili prevencijom u zemljama u koje se putuje najkasnije 15 dana pre polaska

Verovatno ste pre puta ovo gore odradili.

U Iraku sam imao isti problem, doca dao neke konjske tablete, ogromne su,

nemoz' ih progutat' i prodje za dva dana.

;D

[sci 26 Napisano Septembar 15, 2008]

Mislim da vam je to od cesmovace iz Turske, jer i Turci, posebno na istoku, izbegavaju da je piju. Ja sam jeo sve zivo u Siriji i nista mi nije falilo. Neki su jeli salatu i sredili se, a neki vodu i opet se sredili!

[matijak 265 Napisano Septembar 16, 2008]

 

XI

 

Hotel Al Haramain u Damasku započinje svoj dan služenjem hotelskog doručka po receptu jugoslovenskih hotela B kategorije. Tvrdo kuvano jaje, maslac, džem, čaj ili bela kafa. Da bi se izbegla jednoobraznost obroka, sledećeg dana se umesto džema posluži med. Pored prezačinjene hrane na koju naši stomaci, očito, nisu navikuti, ovakvo nešto dolazi kao Božiji blagoslov. Za razliku od nas, koji smo užurbani, i jedva čekamo da krenemo u šetnju centrom Damaska, ostali gosti, vidi se Zapadnjaci, se uopšte ne žure, kao da imaju svo vreme ovoga sveta. Dan provode u lobiju hotela, čitaju i piju čaj sa osobljem.

 

 

Sinoć, pri raspakivanju, nam se pokvario rajsferšlus na tank torbi, ustvari se odvalio. Pitamo krojača, preko puta hotela, da li je moguće popraviti ili zameniti rajsferšlus. Oni to ne mogu da urade, ali majstor će poslati svog pomoćnika da odnese torbu i nosač torbe kod majstora koji to ume da sredi. Biće gotovo do večeras. Odlično.

 

Izlazimo iz našeg mirnog Soroudža sokaka na uzavrele ulice Damaska. Gužva svih vrsta. Javni prevoz čine taksi i mala kombi vozila. Kada neki stane na stanicu, nastaje takvo guranje, da je čudo kako nema poginulih. Velike saobraćajnice prolaze kroz ovaj deo grada i pešaci mogu da pređu preko ulice samo preko uskih nadvožnjaka. Za svaki od njih, da bi se prešao, potrebno je sačekati red. Baš kao na nadvožnjaku kod dušanovačke pijace, zastoj  prave prodavači štapića za uši, čačkalica, zihernadli, tigrove masti, super lapka i kineske krede. Na naše veliko razočarenje, Kamen mudrosti, koji vraća stari sjaj ringlama štednjaka, izgleda da postoji jedino u Beogradu.

 

Nailazimo na veliki i novi spomenik Saladinu, velikom arapskom ratniku, koji je proterao krstaše sa prostora Bilskog istoka. Salahadin je na konju, sa sabljom, okružen svojim najboljim ratnicima. Na statuama konjanika, prema stavu konja, moguće je odrediti način na koji se jahač dokopao udžbenika istorije. Podignuta jedna prednja noga govori da je Salahadin umro od posledica rana, zadobijenih ne u direktnoj u borbi. Kao naš Knez Mihailo. Salahadin je bio neobičan vojskovođa, pogotovo za svoje vreme - mračni srednji vek. Prema svojim protivnicima se odnosio sa poštovanjem. Kada su krstaški ratnici zauzeli Jerusalem, pobili su celokupno stanovništvo. Kada je Salahadin zauzeo Jerusalem, nije ubio niti jednog jedinog čoveka. Varvarin iz pustinje bio je veći džentlmen od svih plemića i vitezova Engleske, Francuske i Španije. Arapi, koje je tada ujedinio, su ujedinjeni i danas. Vajar nije mogao da odoli prilici da sebe učini besmrtnim, tako da je na statuu dodao i svoj lik kako sa kopljem maršira ispred samog Salahadina …i potpisao se.

 

 

Pitamo za Omajada džamiju, to svako zna da nam pokaže.

 

Posle ogromnog panoa sa likom i blagoslovom predsednika Bašara, upadamo u Veliki bazar.

 

 

Džamija Omajada je u sredini Bazara, baš kao u Alepu. Radnje su veće i bogatije i više podsećaju da butike evropskih metropola. Ipak, nema ni jedne svetski poznate marke niti multi-kompanije. Sve je arapsko i egzotično. Suveniri, koji su namenjeni turistima iz muslimanskih zemalja. Nema ovde Evropljana ili Amerikanaca.  Bogati Arapi, sa po nekoliko žena, se tiskaju uz izloge galabija, šalvara, dimija, đinđuva, dimiskija, handžara, sirdžada, brojanica, tepiha, nargila...

 

 

… ručnih satova, sa likom Sadama Huseina.

 

 

Njihova nebrojena deca se otimaju oko šerbea. Prodavac šerbea, šerbedžija, je pravo svetsko čudo na dve noge. Obučen je od glave do pete u šljašteće orijentalno odelo. Na glavi crven fesić. Na leđima nosi nešto nalik na džinovski zlatni ibrik sa pipom koja se provlači ispod šerbedžijine miške i viri ispred. Potrebno se samo malo nagnuti se napred, pa da šerbe poteče iz pipe. Oko šerbedžije je zlatni pojas, u kojem stoje čiste staklene čaše. O pojas visi i manji srebrni ibrik, koji, kada mušterija ispije šerbe, služi za pranje čaše, pre nego se ponovo zadene u pojas. Glas šerbedžje nabraja i ističe dobre osobine ovog napitka. Šerbe leči sve bolesti. Šerbe leči ljubavne jade. Šerbe pije predsednik i to tri puta na dan. Haj’mo narode, još malo pa nestalo.

 

 

Puno ljudi nam prilazi i rukuje se sa nama. Jednom sam probao da izbegnem to rukovanje i čovek se tako uvredio da me je ispsovao na sav glas. Nije me tukao, pošto sam za pola metra viši od njega.

 

Kako ni sva čuda Velikog bazara i džamije Omajada nisu dovoljna da podmire apetite grada Damaska, neko je podhitno, između bazara i džamije, morao da postavi i jedan grčko-rimski...

 

 

U džamiji nas odevaju isto kao i u Alepu. Sa ulaznicom možemo da vidimo i Salahadinov grob, koji je pred džamije. Pogrešili smo što prvo nismo tamo otišli, pošto nas je Omajada tako opčinila da smo posle nje na sve drugo zaboravili.

 

 

Kao i mnoge stare bogomolje, Omajada u Damasku počiva na temeljima paganskih hramova pre nove ere. Kasnije su došli pagani koji su postali hrišćani, pa su hrišćani postali oni levi i desni… i tako…. Kada su Arapi zauzeli Damask, nisu hteli da proteruju hrišćane i otimaju svetinje. Hrišćanima su, za tu crkvu, ponudili četiri nove, na mestima koja oni odaberu. Bolje četiri topla piva, nego jedno hladno… Tako je i bilo, crkva je postala džamija. Sedamsto pete godine, Kalif Al Valid Ben Abdul Malek je izdao naređenje da se potpuno preuredi prema potrebama nove religije - islama. Koliko su bili uspešni u tome govori podatak da je Omajada u Damasku i danas najvažnija i najčuvenija džamija sveta. Njena arhitektura se smatra se zasebnim pravcem. Nebrojene džamije su izgrađene po uzoru na ovu. Kao  džamija Omajada u Alepu, ima četvoro vrata.

 

 

Mozaici se smatraju za najbolje na svetu. Toliko su fini da, tek kada se približite na par metara, se poznaje da nisu oslikani.

 

 

Ono što je nas, možda od svega, najviše začudilo je to da se u unutrašnjosti džamije čuva glava Jovana Krstitelja. Njegov kovčeg je u posebnom, bogato ukrašenom turbetu, i dostupan je kako muškarcima tako i ženama.

 

 

Muslimani celoga sveta, koji ovu džamiju hodočaste, u redovima čekaju da dođu na red da se poklone, poljube rešetke turbeta i ubace po neki novčić čoveku koji je krstio proroka Isu – Isusa.

 

 

U džamiji ima i onih koji se prema svemu odnose sa daleko manje strahopoštovanja. Jedan od tih je, biblioteku, sa stotinu vrednih, bogato iluminiranih i rukom pisanih Kurana, iskoristio kao zgodan naslon za podnevnu dremku… Najbolje je to što niko nije ometao san ovog pravednika.

 

 

Za razliku od običaja zapadnog sveta, koji je svaku naprednu misao popularisao na javnim zabavama oko lomače učenjaka, u Damasku su dvorište i minareti džamije Omajada iskorišteni za postavljanje mernih i astronomskih instrumenata. Do danas ih niko nije sklanjao. Knjige sa velikim naučnim otkrićima Arapa, umnogome su, vekovima kasnije, poslužile kao inspiracija budućim pokretačima Renesanse.

 

 

Olji i meni je kao inspiracija da konačno izađemo iz džamije poslužilo podsećanje na mudre reči jordanskog proroka iz Palmire. Sladoled Bakdaš, ispred velike džamije. Remember… Bakdashh…

 

Kao što svi znaju da upute na džamiju, tako je dovoljno slediti one koji izlaze iz džamije da bi se došlo Bakdašu na noge. Umesto najke od hiljadu i jednog sladoleda, koliko smo, za početak, očekivali da vidimo kod Bakdaša, unutra nas dočekuju tri momka. Nema puno filozofije. Jedan od njih uzima jedan od jedine vrste korneta i jednom ogromnom kutlačom, iz jedine posude iz hladnjaka, vadi samo jednu vrstu sladoleda i stavlja na taj jedan kornet. Drugi, taj jedan sladoled gura u jednu kanticu sa nečim zelenim.Treći naplaćuje – više stotina funti. To je sve? Razočarani izlazimo napolje. Ponovo, prvi pogled vara. Sladoled je gromada najbolje vanile na svetu. Zeleno oko sladoleda - debeli sloj tucanih pistaća. Sve to nekako počiva na najtananijem i najhrskavijem kornetu koji postoji. Jedino što ovde frustrira je kako pojesti ovaj sladoled a ne udaviti se.

 

 

Nastavljamo dalje, ka bazaru rukotvorina. Kao i većina stvari iz Velikog bazara, ovde se prodaju suveniri i falsifikati, mada se može naići i na prave stvari od kojih zaista zastaje dah. Nama je umesto daha zastao sladoled …ispred prodavnice tepiha. Evo, opet sedimo, vreo čaj pred nama, prodavac prostire tepihe i ćilime, sve lepši od lepšeg. Ne, hoćemo da nam pokaže onaj ispred, koji služi da prolaznicima zastane sladoled u grlu. Prodavac nas gleda sumnjičavo …onaj? Da taj. Znate li da je to ručno rađena kombinacija tehnika ćilima i veza od svile? Znamo, od toga je skuplja samo svilena kombinacija ćilima, tepiha i veza. Da… Verujem da nije toliko skup, pošto nije toliko ni velik. Za svoju veličinu je poprilično skup. Radi se o unikatu. Ovo je kurdski ćilim. Znam, sada smo došli iz Kurdistana, ljudi su jako dobri tamo, voleli bi da imamo uspomenu na njih, ali kako putujemo motorom, teško da ćemo kupovati ćilime. Možete poslati poštom. Poštom čovek ni razglednicu ne može da pošalje, a kamoli nešto drugo. Hajdemo Olja, hvala i doviđenja. Čekajte, daću Vam specijalan popust. Ne verujem da će nam se taj popust dopasti. Dopašće Vam se, ovakav popust dajem samo onda kada želim da mi dobro počne dan. Višestruko ću spustiti cenu. Dobro, koliko to iznosi? U dolarima ili evrima. Evrima. Četristo trideset evra, samo za vas, dao sam Vam i popust na popust. Ooo, prijatelju, zar ti ličimo na glupe turiste? Nee nikako, evo, koliko bi ste vi dali. Možda sto evra. Olja bi dala i dvesta, možda i malo više. Evo, neka bude trista, moram i ja da zaradim. Hvala, doviđenja. Čekajte, evo, koliko bi ste dali kada znate da bih ja bio u gubitku za sve ispod 250 evra? Dobro razmislite. Možda, sto deset evra. Gospodine, vi me vređate. Ne, zaista, ja sam poslednji kome ćete prodati tepih. Ko će da tegli tepih na motoru još 6000 kilometara? Jednostavno, ja sam jednotavno osoba kojoj nećete prodati tepih. Prodaću vam, čak i na moju štetu. Ako prodam, posao će danas da mi procveta, a ako ne onda će me ceo dan terati maler. Koliko želite da mi date za ovaj ćilim? Gledam Olju, klima glavom… ok sto dvadeset evra. Sto pedeset. Ne, sto dvadeset. Ok mister, dobili ste ćilim za sto dvadeset evra. Sedite, hoćete li još čaja. Možemo naručiti kafu ili sok iz kafane… sledi upoznavanje i priča kao i sa svim trgovcima posle dobrog cenkanja. Ovo je bogami potrajalo...

 

 

Tegleći ćilim, od sada, pa narednih šesti hiljada kilometara, obilazimo hrišćansku četvrt, poznatu po navodnim neprijatnostima koje se tu turistima dešavaju. U Palmiri su nam rekli da je zaobiđemo. Preko dana, nema problema. Četvrt je mnogo manje našminkana od Bazara i okoline. Ima puno zanatlija. U pekari uzimamo vruć somun, poput onog sa Baš Čaršije koji se prodaje samo za vreme Ramazana. Jogurt… Gluvarimo... Najlepše što smo videli je radnja sa keramikom koja se, prema rečima, trgovca, još samo u Siriji proizvodi. Tehnika kojom se izrađuje i boji je izum  španskih Mavara. Veoma je skupa. Na primer, par podmetača za čaše iznosi koliko prosečna sirijska plata.

 

Ušli smo i u jednu radnjicu koja prodaje samo nešto plavo. Plavi predmeti, plavi nakit. Pitamo da li je to tirkiz? Nije, ovo je dragi kamen la pis lazoli. Marinsko plave je boje i sa zrncima pravog zlata u sebi. Gledamo nakit i oboje se hvatamo za jednu ogrlicu. Tri reda najsitnijih kamenčića, tek nešto debljih od konca ogrlice. Dobro ste odabrali, to je najfiniji ručni rad. Vredi višr nego ove mnogo veće i teže. Kamen je najkvalitetniji na svetu – avganistanski. Ovoga puta cenkanje je izostalo. Pročitao je trgovac, još sa vrata, da sam kupljen.

 

 

U povratku, negde kod prodavnice tepiha, upoznajemo se sa mladim Palestincem, Amarom, sa kojim smo se također dugo cenjkali oko nekakve narukvice. Pozvao nas je u kafanu, gde nam se pridružio i njegov otac. Priča se po kraju da smo napravili dobar posao sa tepihom. Zaista smo ga dobili ispod cene. Na kraju, pokušava da nam uvali nešto što je u radnji prekoputa tri puta jeftinije. Amar nas zove na nargile. Ne hvala.

 

Za kraj tog dana kulture i trgovine sam ostavio nešto što sam, još pre polaska na put, ostavio sebi u amanet. Moj otac je kao mladić imao neobičan srebrni lančić iz Damaska. Poklonio ga je mojoj mami kada su se upoznali. Moj deda ga je jednom prilikom iskoristio da njime priveze čep od kade u kupatilu. Ja sam ga izgubio. Hoću da u Damasku pronađem takav isti. Olja, iako ga nikada nije videla, ga nalazi u jednoj radnji sa srebrninom. Cenjkala se. U cenu je ušlo i to da nam majstori provere da li su ove naše burme, kupljene ispred SKC-a zaista srebrne.

 

Na putu do našeg Al Haramaina, pijemo ceđeni sok od narandže. Ubrzo, trčimo do našeg Al Haramaina.

 

 

 

[Arakis 4993 Napisano Septembar 16, 2008]

Daj i mi da vidimo taj tepih...'će izginemo zbog tepiha... ;D ;D

[duschann 4 Napisano Septembar 16, 2008]

Daj i mi da vidimo taj tepih...'će izginemo zbog tepiha... ;D ;D

 

:D

[dane@ 98 Napisano Septembar 16, 2008]

daj sliku tepika ;D

 

jel to sto jedete na zadnjoj slici onaj komplet sto se ubacu u vrelu vodu?

[Space Director 23 Napisano Septembar 16, 2008]

Eeeeeeeee!!!

Tepih na sunce! I tu tirkizno-avganistansko-kamenu ogrlicu! I srebrni lancic! I cijene!

Ja ovo moram da vidim! Mislim Siriju! I tepih!!!